Боже мили чуда великога,
Или грми ил'се земља тресе,
Ил'удара море о брегове?
Нити грми нит' се земља тресе
Нит' удара море о брегове.
Већ то трамвај иде Немањином,
Како иде весела му мајка
По три троле у даљину скаче
По три у даљ', по две у ширину,
А по једну сад горе сад доле,
На станици свакој битка славна
Ко ће први ући у трамваје.
А кад цовек у тај трамвај уђе
На улазу кондуктер девојка
На глави јој капа умазана
Испод капе косе нечешљане
Блуза масна, руке неопране,
Те издаје карте натенане.
По две карте на минут издаје,
Сваки други минут се одмара.
У трамвају гужва преголема.
Да је коме стати па гледати,
Имао би зашто да се чуди,
Места има за шездесет људи,
А унутра три стотине душа.
Измеша се и старо и младо,
Изукршта и ноге и руке,
Џепароси раде на све четир' стране
Под клупама ситна деца седе
На клупама по петоро људи
А остали на ноге лагане,
Једно другом газе на жуљеве
И под ребра лактове гурају.
Ту се један јунак задесио:
Десном ногом на предњој платформи,
Лева му се још по задњој вуче,
Други гурну ноге кроз пенџере,
Трећи јунак и ноге и руке.
Једном само глава у трамвају,
Тело му се по ваздуху клати,
А четврти све је надмашио,
Зубима се за мигавац држи.
У трамвају цика,плач и вика.
Сви путници очи избечили,
Мислиш,судњи дан им одзвонио.
У трамвају,стари људи памте,
Беху некад шипке за држање,
Али сада од силнијех шипки
Само једна здрава останула.
Држи шипку сто педесет људи.
Трамвај шкрипи,трза,цима,тресе,
Па настаје звека и звоњава.
То путници губе равнотежу,
Јуначким се главам' сударају,
А кад стигне последња станица
Тужно ти је оком погледати;
Кад излазе људи из трамваја
Неком нема на ципели ћона,
Једном фали лева ногавица,
А другоме и оба рукава
Један уђе у новом оделу,
А изадје у гаће купаће.
Остала му од целог одела,
Два,три конца танка,дуга бела,
И то тако бива сваког дана,
Све до мрака,а од јутра рана.