Фино сажвакано, добар текст.
Иако бих лично јако волео да се сутра ниоткуда појаве ванземљаци, истовремено бих се јако збунио. Прво да кажем да је потпуно сулудо мерити развој врсте по интелигенцији, што само показује колико смо као цивилизација оптерећени главом и колико у њој боравимо. Историја и садашњост су пуни примера да висока интелигенција не значи и висока свест. Зашто уопште желимо икакав контакт, који су нам мотиви? Ако су цивилизације способне за међузвездана путовања на нивоу свести као ми, далеко им лепа кућа. Наш племенски инстикт, који се испољава од најмањих ствари, као нпр удруживања у "најјачу улицу", "најбољу зграду", "најјачи крај", "наш град", "наша нација" итд итд итд, и који на оне који не припадају "нашем племену" гледа као на неку претњу, је довољан разлог да нико здраве памети не пожели ишта са нама. Зато сам ја у неку руку присталица Зоо хипотезе, са надом да могућност далеког путовања могу да развију само бића више свести, а то што смо и даље овде значи две ствари, или је то тако, или у нашем делу космоса побеђују гуд гајси. Наравно, ово се све односи на космос који смо у могућности да опажамо помоћу чула која ми имамо на располагању. За крај ево цитат Станислава Лема са позадине његове књиге "Соларис", који све то још боље сумира:
"Крећемо у космос,
спремни на све,
то значи на самоћу,
на борбу, на мучеништво и смрт.
Међутим, наша спремност
показује се само као поза.
Уопште нећемо да освајамо космос,
хоћемо само да проширимо Земљу
до космичких граница.
Хумани смо и племенити,
нећемо да освајамо друге расе,
хоћемо само да им пренесемо наше вредности.
Сматрамо се витезовима светог контакта.
Али то је друга лаж.
Не тражимо никог осим људи.
Нису нам потребни други светови.
Потребно нам је огледало …“