ноћас сам сањао да сам у Доти. и да су хероји људи, које никад нисам видео у животу, али су ми познати у сну, као да се одувек знамо. и да је снег, сив неки дан и да су сви у скијашкој опреми. и да се игра мушки против женских.
ми смо scоurge, а оне sentinel. и чувам ја са још тројицом улаз у базу по средини, јер су пробиле прве две куле. и наилазе њих три из стазе кроз шуму у неком џипу и излазе, а их ми нападнемо неким дрвеним копљима. али не можемо да их пробуразимо, колико год се упињали, јер имају јак армор (јакне). ми већ попиздели. оне не покушавају да се бране. онда их заробимо, тако да је свако чврсто држао по једну. нико не зна шта да ради, сви нервозни, и ја се дерем бесно: "донесите ми пушку, ја ћу да их побијем". један од ортака отрчава до нашег џипа (који стоји код куле на улазу) и вади хеклер и доноси ми га. сви смо до јаја изгубљени, несигурни, сви бисмо да смо негде другде. узмем хеклер и свакој га прислоним у чело и повучем обарач, али се ништа не чује, а оне се само скљокају и потече им мало крви из рупице на челу.
осећао сам се ужасно док сам то радио (саосећао сам са њима), а оне су биле избезумљене. ништа нису говориле. последњу, трећу, са којом сам био у вези ваљда (у сну) сам положио на снег, и нежно пољубио пре него што сам је упуцао. ништа није рекла, али кад је почела да јој цури крв испод капе јој је извирила цедуљица. кад сам је извукао и размотао, на почетку дужег текста са много некаквих печата, великим словима je писало "ПРОКЛЕТ БИО КО ОВО УРАДИ".
после тога сам само сео на снег и доживео нервни слом. онда сам се пробудио.
бемтиживот...