роштиљ. уххххххх... Иги, рачунај ускоро.
кад сам био у Лондону крајем прошлог века, живео сам на оној њиховој ужасној храни целе две недеље. свуда трпају неке ужасне траве и зачине да ти се живот смучи. оно, лепо неко месиште, кромпир и тако то, кад окусиш дође ти да их гађаш тањиром.
елем, домаћини нам најаве барбекју. ја као мало куче...
долази тај дан, ја се питам кад ће више да нас позову да се окупљамо у бекјарду кампуса, кад ће да крене да се распаљује штиљро, цира хладно пивце и раздрагано кревељи док се полако опијамо алкохолом и помамним мирисом...
и зову нас негде око 5 по подне. ја као, леле, ала ћу да се упропастим, наплатићу им ових десет дана гладовања... и одлазимо тамо, кад имам шта да видим. расположење ми се преполовило кад сам видео да имају само плочу са гориоником на који је прикопчана плинска боца. и баја као клик онај плин и сад ћемо да роштиљамо.
али иде најбољи део.
ћевапчићи, ражњићи, вешалице... ни трага ни гласа од овога. почело је већ да ми бива сумњиво, кад ево ти лика носи неку квадар кутију. ЗАЛЕЂЕНЕ ПЉЕСКАВИЦЕ!!! лед још на оној кутији, тек је извадио из фриза. пљеке неке болесно розе-смеђе боје, одвојене листићима да се не слепе. и крене баја да их баца по оној врелој плочи. оне пљеке само цинге цинге звече... ја затечен. ШОКИРАН!!! рекох му, да неће ваљати оваква работа, а он ме погледао као да сам јебени Бушман, као ко сам ја да га учим барбекјуисању, и каже ми онако презриво-надмено-сажаљиво: "ма све је оке, знам ја ово да радим, не брини ти ништа..."
оно, те године биле луде краве, а пошто Британци не миришу свињу посебно, те пљеке су биле чисто овчије месо. још се зелене неке травке које су убацили у њих...
кад је угљенисао оне несрећне залеђене пљеке, крене да их крка између два парчета хлеба и као "шта ћете од прилога". завршио баја барбекју за 20 људи за 15 минута.
не могу оно ни да гледам, а камоли да једем, а не могу да бацим... реко' дај ми СВЕ прилоге и то много.
јео сам ту полукувану, полуживу, полуугљенисану овчију пљеку и сећам је се још и данас.
барбекју... нуковао бих их!