slazem se sa svim sto si rekao izuzev sa samim vrednosnim sudom. izuzetno poredjenje sa karijatidama. moze se reci da je ovo poruka bez filma i intelektualna masturbacija koja zanemaruje formu, ali odnos prema formi u umetnosti je stvar ukusa. a o ukusima.... ipak, ova forma mi se mozda bas i svidja ovako uproscena, sa objektivnog stanovista, jer pricu izbacuje u prvi plan.
prica mozda nije prometejska, mozda smo svi naslucivali neke istine, i sebe sam uhvatio kako, tokom gledanja Manderleja, na momente tacno znam sta sledi. po meni je ono sto Trir sa ovakvom lakocom pripoveda samo po sebi vrednost. kompleksnost posla kojeg se prihvatio, slozenost problema koje pokusavada obradi je impozantna. utoliko i smatram da je forma nuzno morala biti sto prostija.
i meni se cinilo da je Manderlej plitkiji od Dogvila, no daljom analizom ustanovih da je poenta u zajednickoj analizi ova dva dela, kroz prizmu Grejs. njena geneza i neocekivani porivi, dali su ovim nastavkom dubinu njenoj licnosti i otvorili citav niz pitanja i slatkih dilema, koji ce, ocekujem, potpunu kulminaciju doziveti krajem serijala, koji se zove, ni manje ni vise nego Vasington. uvodjenje nje kao protagoniste vise nego kao ogledala daje citavu novu dimenziju i samom Dogvilu.
dogovoricemo se da se nadjemo, da ne bismo davili ljude svojim visokoparnim proseravanjima, jer mozemo da zavrsimo na tapetu kao i Trir.