Ma mi smo rasli u drugo vreme.
Pre svega, ja sam jedino mislio na fudbal i košarku 🙂
Generalno nije bilo kompjutera i igrica (ili ne toliko), posebno nije bilo društvenih mreža, a ni pinkova i ostalih gluposti.
Što se tiče puštanja dece, svakako da treba da budu i malo sami i upućeni na sebe da bi se snalazili i osposobljavali za samostalan život. To podrazumeva i druženje sa drugarima bez nekog nadzora (ajde da kažemo od 3, 4og osnovne). Ali opet i to mora da se pazi sa kim i koliko.
Nećeš sve vreme biti sa detetom (govorim od 3,4 og razreda), ali ako dođeš kući u tipa 6,7 i treba da provedeš samo 2 sata sa njim, po mom dubokom uverenju, to je premalo. Moraš da provedeš nekoliko sati dnevno sa detetom, ne da bi mu smišljao sve vreme zabavu, nego da bi proveo vreme sa njim...igrati se zajedno, šetati, pričati sa njim. To je usmeravanje i kvalitetno roditeljstvo. Ne da ga staviš na povodac i "Fifi gledaj pravo, Fifi pazi drvo...".
Isto tako, primetio sam da baš dosta roditelja koje znam (neću reći većina, ali sam stekao takav utisak) radi domaće zadatke deci i uči sa njima, a bogami i umesto njih. To mi je isto debilan koncept.