fushi.ryuu

sprco?

Ček samo da usisam...

Meni se jutros nije zaglavio autobus, ali je kolega dobio nove tablice koje se završavaju na LZ. Čak mi se i pohvalio!

Ovo je zapravo odlična ideja, zapisaću za ovo leto. ;)

Jasno je da je u pitanju pokušaj Vojvodine da žrtvovanjem jednog svog igrača skrene pažnju javnosti sa konstantnog nameštanja od strane njihovih velikih "sportskih" prijatelja, FK "Shvatili smo da od sledeće sezone opet nema ništa, pa sada šetamo retro grb i dresove kako bismo sećanjem na prastare uspehe zadržali šačicu lobista i navijača".

Pa Henke je potpisao prvi profi ugovor sa 17 godina, ali je počeo da trenira sa 6... Tako da... ;) Ali zato je Mileta Lisica legenda. On je počeo da trenira košarku sa 18.

A koje su to igre koje su "pravili tako dugo da bi bile savršene" koje je Blizz napravio?

Misliš da nije napredovao za sve ove godine? :D

16 statuica Totora, kao frejmovi njegovog pokreta. Totoro izgleda simpatično. Ali je prilično nasrtljiv. Ovaj zli Yoda je ipak zajebaniji. Obucite se kao Boba Fett. Odlična reklama za žestoku Starbucks kafu. Znaju da ću se vratiti i mirno me čekaju na peronu.

Nike shop u Harajukuu. Omotesando memories. Ne zna se koji je veći car od ove trojice. :) Oh hai!

Mislim da bi bilo sjajno kada biste pronašli slike iz vazduha, da se vidi koliko genijalno izgleda ta šuma u srcu Tokija. Tu je i livadica na kojoj se možete odmoriti, piknikovati i slično. Neki su malkice i dremnuli na obližnjem kamenčiću.

Kada se prođe kroz delić šume (170.000 stabala, 245 različitih vrsta) dolazi se do samog hrama. Na ove daščice se upisuju želje. A neki ih koriste i za iskazivanje crtačkog talenta.

I tako smo stigli do poslednjeg seta slika. Neke dane uopšte niste videli, i to je potpuno u redu. Tada smo se malo bavili blejanjem po poznatim lokacijama, malo odmaranjem, malo kupovinom, malo jednostavnim životom u Tokiju. Malo je i padala kiša. 31. septembar sam ceo iskoristio da kupim poslednjih par stvari, spakujem se i naspavam. 1. oktobra sam već krenuo nazad, a 1. oktobra sam i stigao iako je put trajao 27 sati. ;) Ali zato je 30. septembar bio jedan divan sunčan dan. Krenuli smo u Harajuku, da obiđemo Meiji Jingu koji smo propustili nekada davno. Oko hrama koji je 1920. podignut u čast cara Meiđija i carice Šoken nalazi se zaista ogromna šuma.

Nisi ni morao da mi kažeš, pogled na tvoju facu nakon što si izvukao jezik iz Kojotove čmakice mi je sve rekao.

Zgrožen sam. Očekivao sam da je ovo mesto sa bar malo dobrog ukusa.

HIS ARMBAND LIED HE WAS NO RED torres torres JUST RENTED BOY LIKE ALL THE REST torres torres IN OUR BACK HE PLUDGED THE KNIFE I HOPE JOHN TERRY SHAGS HIS WIFE

Ja ne razumem. Neko pravi toalet papir od kornjača?

Ili sredina aprila, kako bi prvi broj posle pauze imao izveštaj sa koncerta Tap 011?

Mnogo ti vučeš ovu Dunju za kikicu u poslednje vreme...

Pokupih karticu. Imao sam tu sreću da je morao da dođe lik da popravi bankomat jutros, pa su vanredno otvorili i izvadili 40ak kartica koje su bile progutane. ;) Nisam imao volje da se bunim, baš bih se svađao, a to nije u dobro za živce + mi je Tores slomio srce sinoć, pa sam odložio prebacivanje za neki drugi dan. Ima Reiff na 20 metara od mene koji radi do 16:30 radnim danom, a rade i subotom + što kod njih imam Virtuon i sve je bilo ok.

Sinoć sam se veselo vraćao kući, ali sam nakon posete samoposluzi primetio da imam minimalne količine dinara u novčaniku. Prišao sam bankomatu, ubacio karticu i… Bankomat ju je besno proždrao, kao da mu je krivo što mu nisam ponudio hleb i sok koje sam nosio u kesi. Bilo je nekih 20 do 6, ali je još bilo ljudi u banci. Pokucao sam na prozor u nadi da će se neko smilovati na mene, ali su me nekoliko puta oduvali sa "Ne radimo!". Najglasniji je, naravno, bio simpatični ćelavi momak iz obezbeđenja, koji je pretpostavljam zadužen za rad sa strankama nakon 15:59:59, a ostatak radnika je ignorisao moje postojanje. Na kraju sam pokušao da pitam "Zašto makar ne stavite obaveštenje na bankomat da jede kartice, kako ne biste sjebali još nekoga?", ali sam i na to dobio sleganje ramenima kao odgovor. Prošetao sam se nazad putem kojim sam došao, do sledeće ekspoziture, koja radi do 18h. Ušao i ljubazno objasnio svoj problem, te pitao da li mogu da podignem novac sa svog računa samo na ličnu kartu. Rekli su mi da je to nemoguće bez plastificirane kartice sa brojem računa itd. Izvadio sam jedinu plastificiranu karticu Komercijalne Banke, ali se ispostavilo da je ona za devizni račun. Pitao sam da li sigurno ne može na ličnu kartu i ljubazno sam odbijen uz obrazloženje da je to moguće samo tamo gde sam račun otvorio – a to je ekspozitura ispred moje zgrade, čiji mi je bankomat i pojeo karticu. Igrom slučaja, pre skoro dve godine mi je bankomat u Cvijićevoj pojeo karticu, ali su mi u toj ekspozituri ljubazno dali potreban novac samo na ličnu kartu. Ne znam da li su promenili sistem, ili je samo problem u ljudima. No, nisam imao volje da se svađam, pa sam otišao kući. Ispred banke sam sreo još jednog čoveka koji je besno komunicirao sa bankomatom. Natpis da bankomat trenutno ne radi, naravno, nisu stavili. Super je što ekspozitura kod moje zgrade radi od ponedeljka do petka od 8:30 do 16h, te je nikako ne mogu posetiti van svog radnog vremena, što znači da ću danas kasniti na posao. Sigurno je i da će mi reći "Kartice vadimo samo kada ubacujemo novac što će biti u petak, dođite po karticu tad." Vrlo je izvesno da ću pogasiti račune kod njih i preći u neku drugu banku, gde će me nervirati neke druge stvari, ali ću bar moći da dođem do svog novca, ponekad…

Prelazimo most ka ostrvu. Probijamo se kroz gužvu. Pogled na mostić. Stojimo na mestu na kom se dva malena vulkana spajaju i tako formiraju ostrvo. Sveti Garfild, zaštitnik Enoshime. Svetla Kamakure gore u daljini. Stepenice koje vode u dubine okeana. Slavim još jedan trijumf.

Jedna od stanica u Kamakuri. Put ka velikom Budi. Evo i njega. Jedan od poštovalaca Budinog lika i dela meditira. Vraćamo se na voz i krećemo ka Enoshimi. A usput skupljamo novčiće sa Taitovih automata.

Nakon toga smo krenuli kroz šumu, ali smo proračunali da nemamo vremena da stignemo do vidikovca pa smo uslikali samo dve stvari. Grob neznanog junaka. I japanskog stršljena.O posledicama njihovog ujeda se ispredaju horor priče, pa se nadam da ćete poštovati hrabrost potrebnu da se ova fotografija napravi. Prošetali smo se kroz centar grada. Magovi parkiranja. Kapiram da prosečan/na vlasnik/ca vozačke dozvole iz Beograda ovde ne bi mogao/la ni tricikl da utera. Draganče bi uspeo... Za 7 minuta. Hramovi su na svakom koraku. Konačno stižemo i na plažu.

Fakat je da su mi draži manji i prirodniji hramovi, od onih koji su najpopularniji. Ovi su toliko 1337, da znaju ▲ ▲ ▲ ! Još jedan maleni, a prekul parkić.