bolkonski
-
Posts
9,688 -
Joined
-
Last visited
-
Days Won
9
Posts posted by bolkonski
-
-
Anchorman 2
http://www.imdb.com/title/tt1229340/?ref_=nv_sr_1
Vidim da se ljudima uglavnom ne dopada. Meni se dopalo. Smejao sam se. Ovaj tip humora je potpuno neinteresantan ako ne možete da prihvatite glavne likove kao morone i da gledate iz njihove perspektive. To je kako oni funkcionišu u, naravno, nerealnom svetu. S druge strane iako postoji određena doza satire kao i poruka koja bi trebalo da bude jaka, sve to nije dovoljno jako da bi se uzelo kao nešto za duboko razmišljanje, ali sasvim ok funkcioniše u okviru filma kao celine. Ono šta me je teralo da ne premotavam film koji traje skoro dva sata je činjenica da je nemoguće predvideti kakvu će budalaštinu sledeću da urade. Naravno, onaj kome to smeta neće ni gledati film a kamoli premotavati. Kome se dopao prvi deo, dopašće mu se i ovaj. Kome nije prvi, neće ni ovaj.
-
oćeš da kažeš da je peja sisa?
-
OK, odgledao sam sve epizode posle pauze od dve sezone. Treća sezona je gora od druge, a druga od prve, ali ima nekih interesantnih momenata. Čak mi je jednom i oko zasuzilo jer sam emotivac. Ne dopada mi se jedno što serija mnogo varira u kvalitetu scenarija, ali zato glumci svi do jednog sabijaju. Aj!
-
Moram da ispalim, razboleh se.
-
Koliko ja znam ne može. Problem je u tome što ti ne znaš šta je tačno kompozitor hteo da kaže. Na primer, ako imamo naslov kompozicije sonata u b-molu, ti ne znaš da li je on tom sonatom hteo da kaže da mu je teško, da je tužan, da je video smrt ili da mrzi svog oca. S druge strane ako se kompozicija zove "Četiri godišnja doba", jasno je da se radi o godišnjim dobima, naročito ako stavovi imaju i podnaslove. Ovo ti je samo najjednostavniji primer. Inače, postoje na primer simfonije za koje postoji program, odnosno knjižica, koja govori sa više ili manje detalja šta je ono šta u tom trenutku čuješ, tj. šta to predstavlja. Opera je sama po sebi programska kompozicija, ali kada je reč o romantizmu, programska muzika se odnosi na instrumentalnu muziku, dakle ti čak i da si surovi profesionalac, da tog programa nema, ne bi znao šta se dešava tačno. Programska muzika je u neku ruku prevazilaženje same muzike i spajanje sa drugim umetnostima mu daje, kako bi vi mladi rekli, multidisciplinarni pristup. Sada, možda kao posledicu toga, imaš konceptualnu umetnost u kojoj na primer slika sama za sebe ne znači ništa, ali ako znaš priču iza nje i oko nje i posle nje, onda dobiješ celovitu sliku koja je veća od zbira njenih delova. Ovaj problem umetnosti uopšte je i dan danas predmet rasprave.
-
Dragi moji nezainteresovani prijatelji, braćo i kumovi, volim vas i zato, pre nego što krenemo na romantizam moramo da još jednom poslušamo Betovenove tzv. Dijabeli varijacije za klavir. Posle Bahovih Goldberških varijacija, ovo je verovatno najznačanije delo za klavir ikada napisano. Dijabeli je inače komponovao kratki valcer i od mnogih poznatih kompozitora svog vremena tražio da urade jednu varijaciju na njegovu temu. Razume se, Betoven je morao da napiše 33 da bi objasnio neke stvari. Vidite, ne znam da li sam dovoljan broj puta to napomenuo, Betoven je bio predrkan lik.
Diabelli variations
Klavir
Već sam nešto pričao o klaviru, ali ću sada nešto malo detaljnije. Klavir je od Romnatizma postao najvažniji solo instrument od svih instrumenata klasične muzike. Neki možda to ne bi hteli sebi da priznaju, ali treba pogledati i objektivne razloge za to. Osnovni razlog je što sa sedam oktava klavir, kao nijedan drugi instrument, može da zameni ceo orkestar. To znači da je klavir instrument koji daje najveće mogućnosti za komponovanje.
Kao što svi znamo ono šta mi danas u Srbiji zovemo kolokvijalno klavir je instrument nastao od čembala ili kako se to na engleskom kaže - harpsichord. Detaljno overite viki, ali je suština u tome ono šta iz te reči sledi, što je trivijalno i kada bi se svako dovoljno zamislio i sam bi shvatio da je čembalo zapravo položena harfa (harp) na koju je nameštena klavijatura! Genijalno ako mene pitate. Svi isto tako znamo da je čembalo bilo malo, relativno slabog zvuka, da su žice bile okidane (ne udarane) i da je to osnovni razlog: a) slabog zvuka, b) nemogućnosti da ton bude jači ili slabiji. Osim toga najvažnije je to što je ram u kome su stajale žice bio drven, što dalje znači da je bio slab a to znači da nije mogao u njega da se stavi veliki broj žica a što je najvažnije žice su morale da budu tanke. Kada vidite kolika je klavijatura čembala jasno je da su srednji i relativno niski tonovi dominirali.
Međutim, ono šta je najbitnije za nas slušaoce da skapiramo je kako jedan kompozitor razmišlja. Ok, to ne možemo nikada da skapiramo, ali ako neko odraste na jednoj vrsti instrumenta veoma mu je teško da o tom instrumentu razmišlja lateralno (!), odnosno pisaće muziku za instrument onako kako taj instrument svira. Moderan klavir je počeo svoj razvoj još za Bahovog života i on prema njemu nije imao visoko mišljenje što je sasvim logično jer je zvuk tih prvih klavira bio jeziv. Mocart kao pravi omladinac je prepoznao moć klavira i ložio se, ali on je bio u treningu za čembalo. Kad kažem u treningu mislim na to da nije odrastao na klaviru i samim tim njegov mozak (koji je bio najvanredniji mozak verovatno svih vremena u svim sferama ljudskog postojanja) nije percipirao klavir kao nov instrument ni u smislu načina sviranja ni u smislu mogućnosti za komponovanje koje klavir nudi. Betoven je prvi koji je provalio mogućnosti klavira i koji je svoju tehniku prilagodio i u skladu sa tim komponovao muziku ispred svog vremena, ali do Šopena i još više Lista, klavir em nije dobio svoj današnji oblik, em nije sviran tehnički ni približno kao danas. Fora je jednostavna, do sredine 19. veka čembalo je još uvek bilo in i svi su bili učeni na njemu i kada su svirali klavir pristupali su izvođenju kao da je ispred njih čembalo, ali ne i List. List je jebao keve, ali o tom potom.
Dakle, fora je u tome da ne posmatrate klavir kao čembalo nego kao klavir. U svakom slučaju ti početni klaviri su bili kerov kurac dok 1831. ako se ne varam jedan momak nije izlio metalni ram na koji može da se nakači šta oćete. I posle toga, trebalo je još mnogo vremena da bi se dobio današnji zvuk, ali od tad to je praktično to. Sve ovo sam napisao iz dva razloga, prvi, kada slušate klavirsku muziku (gde god taj klavir bio, koncert, solo, kamerna muzika) ona se od romantizma pa na ovamo fundamentalno razliku je od one pre toga. Drugi razlog sledi.
Komponovanje
O komponovanju ne znam ništa i kako neko pretoči u note svoju misao/osećanje/štagod je za mene najveća misterija života. Međutim, ono šta je važno za nas kao laike je sledeće. U najvećem broju slučajeva kada se piše kompozicija za orkestar ona se prvo napiše za klavir a zatim se orkestrira, odnosno, svakom instrumentu u orkestru se dodeljuje njegova "muzika". Postoje kompozitori koji nisu imali potrebe za tim, kao na primer Mocart, koji je čuo sve i čuo je odmah. Ima i onih koji su to radili kada su smatrali da je neophodno, kao na primer Maler.
U muzici se tokom godina stvorila i formalna škola muzike, muzičko obrazovanje na najvišem nivou koje je najbolje ispoljeno u nemačkoj školi muzike koja, kao i sve što nemci naprave, ima svoja rigidna pravila i koja daje opšte i dubinsko poznavanje komponovanja, izvođenja i dirigovanja. Ta škola muzike je i dan danas na svakom konzervatorijumu i fakultetu. Gotovo svi kompozitori su njeni učenici. Iako postoje kompozitori bez formalnog muzičkog obrazovanja u poslednjih 200 godina, oni su to znanje morali kad tad da nadomeste, na ovaj ili onaj način kako bi napredovali i doživeli svoj maksimum i muzičku zrelost. Ovo je nešto što važi za sve čime se čovek bavi i jedan je od ključnih razloga zašto je formalno obrazovanje neophodno. Govorim o ljudima koji su sam vrh civilizacije u bilo kojoj njenoj sferi. Takođe, iako formalno obrazovanje znači fakultetsko/školsko obrazovanje, ne mislim na to neophodno, nego mislim na metodologiju sticanja znanja a ne na instituciju u kojoj se zanje stiče.
Osim ovog gore ne mogu ništa više da vam kažem, jedino da je orkestarska muzika, muzika koja zahteva ozbiljnu produkciju kao što je simfonijska muzika ili opera, muzika koju kompozitori pišu da bi se proslavili, da bi mase znale za njih, da bi ih ljudi iz struke primetili. Jedini razlog što je to tako je što solo i kamerna muzika (vokalna i instrumentalna) ne može da podnese velike prostorije (osim ako nije klavir ili orgulje) a samim tim ni veliki broj ljudi. S druge strane to znači da je najčešće, ne uvek, ali skoro uvek, kamerna muzika (naročito gudački kvarteti) muzika koju kompozitor piše za svoju dušu. Zašto je to važno? Važno je jer u najvećem broju slučajeva mi, slišaoci, volimo da slušamo ceo orkestar, što je u potpunosti legitimno, ali ako se samo na to koncentrišemo gubimo potencijalno mnogo od kompozitorove suštine. Svi kompozitori (izuzev Malera) su pisali gudačke kvartete, a svi bez izuzetka pesme (pesme su isto što i danas smatramo pesmom, imamo pevača koga prate instrument ili instrumenti).
Romantizam - najava
Kada bi vas neko pitao da nabrojite sve kompozitore klasične muzike koje znate, siguran sam 99,7% da bi najveći broj njih bio iz perioda Romantizma. Iako je Betoven bio živ i praktično svojeručno stvorio Romantizam u muzici, računamo da je Romantizam počeo od Betovenove smrti 1827. i završio se Malerovom smrti 1910. Naravno, romantizam je krenuo i ranije a kao najvažnijeg predstavnika ranog romantizma možemo da istaknemo Franca Šuberta. A svi znamo šta je Šubert tražio da mu se odsvira na samrtnom odru? Pet dana pred svoju smrt dok je ležao u krevetu i ujedno poslednju muziku koju će čuti bio je Betovenov gudački kvartet broj 14, opus 130. U rane romantičare možemo da smestimo i Feliksa Mendelsona i Roberta Šumana. Zatim slede: Franc List, Frederik Šopen, Johanes Brams, Hektor Berlioz, Pjotr Ilič Čajkovski, Rihard Vagner i Gustav Maler. I to je samo jako mali broj najpoznatijih mogućih imena i sigurno sam nekog zaboravio.
Romantizam se javio kao posledica mnogih stvari, ali pre svega kao posledica industrijske revolucije, francuske revolucije i kao kontra prosvetiteljstvu. Dakle, ekonomski bum, ljudska prava i srednja klasa i filozofija koja je u prvi plan stavljala racio i odbijala religiju. Muzika je, razume se, pratila taj trend i najviše otpora pružila Klasicizmu. Ono šta je romantizam doneo je subjektivno, prirodu, ličnu emociju, nacionalizam u muzici (što znači folklor), mitologiju, povratak u srednji vek, visoka osećanja i možda najvažnije izrazitu individualnost.
Samo jedna mala napomena. U Romantizmu (uopšte ne znam da li se na srpskom ovi periodi pišu velikim slovom) dolazi do jednog rascepa u posmatranju muzike. Dobijalmo tzv. programsku muziku. Reč je o tome da su se kompozitori podelili u dve grupe, klasičari i modernisti (tako sam ih ja nazvao). Klasičari smatraju da sadržaj mora da prati formu (muzičku formu), dok modernisti kažu da forma mora da prati sadržaj. Modernisti žele da spoje umetnosti pre svega književnost i poeziju sa muzikom, ali i ostale umetnosti i da iz toga, sadržaja, crpe muziku, formu. To se zove programska muzika i slušaoc ispred sebe ima program, odnosno, opis onoga šta se dešava dok sluša. O ovome ću kasnije pričati malo detaljnije, ali za sada toliko. Teško mi je da objasnim kako tu postoji razlika između forme i sadržaja kada su, na primer, oba dela instrumentalna. I sad imamo na primer Mocartovu simfoniju i Malerovu simfoniju i ova druga je programska, a ova prva nije. Iako to važi za sve umetnosti, imam utisak da je muzika najkompleksnija od svih jer se primarno bavi čulom sluha, za razliku od ostalih koje su sve bazirane primarno na čulu vida.
Živeli!
-
Novi Kurtis!
-
Meni se ide na skoro sve, tako da sam ja u igri!
-
Atletiko izgleda nema snage za 90 minuta, uvek padnu u poslednjih 10, uđu u bunker i šta im bog da. Šteta jer su igrali svoju igru, dok Barsa nije svoju.
-
i ja i ja
-
Murinjo igra svoju igru i mislim da je pogrešno to tumačiti van tog konteksta. To je istovremeno i jedini razlog zašto ga svi gotive.
Inače, Nasri igra odbranu samo tako, tako da Gibo, obrati pažnju na ponašanje!!!
-
Aj ko da je važno sad! Ivane, daj neko lakše!
-
Ma nije niko od njih. Lično ja nikad nisam čuo za tog čoveka/astronoma. Mislim da je pitanje dosta teško. A teleskopi su bili kerov kurac dok Njutn nije objasnio neke stvari.
-
i ja sam ovog puta tu ako ide i Paja!!!
-
Stija kidalica! Go go go
-
Znam da je muzička istorija, ali šta sad!
U 19. veku, i nikada pre toga, nije izvođač klasične muzike bio toliko popularan (a verovatno ni do danas)? Toliko je bio popularan da je skoro sigurno bio najpoznatija ličnost u Evropi i na Bliskom istoku. U rangu histerije koja je pratila Bitlse. Žene su vrištale, bacale nakit na njega, onesvešćivale se. Čak i muškarci nisu bili imuni, plakali su i pisali takve zabeleške u svojim dnevnicima da su se neverovatno poklapale međusobno iako su ti muškarci bili razdvojeni hiljadama kilometara. Bio je pijanista.
Kao bonus pitanje. Koga je taj pijanista gledao da bi shvatio šta znači pojava i način na koji izvođač treba da izvodi? U pitanju je violinista koji je isto tako živeo u 19. veku i o kome su kružile glasine da je sam đavo pošto ljudi koji ga pre toga nisu čuli kako svira smatrali da njegove kompozcije je nemoguće odsvirati na violini.
-
Car Dušan!
-
Čekajte ljudi, otkud sad taj "realistični" pristup?
-
moram da stavim spojler iako film ne može da se spojluje, al' ima opasnih forumaša pa me stra'!!!
Tačno je, gledao sam film pun predrasuda koje su zasnovane na tome kako je film prošao i kod publike i kod kritike pri čemu je i nominovan za oskara. Dakle, očekujem određeni nivo.
Osnovna postavka filma. Sve je jasno i eksplicitno rečeno i u naslovu i u predstavljanju dva glavna lika, reč je i hustle-ovanju. OK, kul, nije problem, obožavam takve filmove. Prvih sat vremena (pogledao sam na sat) se suštinski ništa ne dešava. Imamo dva lika koji pominju svoju prošlost, oni su takvi kakvi su zbog svoje prošlosti, i njihov odnos, oni se kapiraju na keca. OK. I? I ništa. Njihov odnos nema aspolutno nikakav ni najmanji razvoj od scene kada se ona vrati kod njega pošto joj on kaže da je hasler. A to je u prvih 15 minuta filma. Bejl i Ejmi igraju svoje minuature i to rade odlično spolja, ali sve je uzalud jer su im likovi napisani katastrofalno iznutra. Zašto bi se neko vezao za te likove, na osnovu čega? Ne pričam ovde o njihovom moralu nego uopšte gledano, ko su oni? Oni nisu niko i ništa, najobičniji hasleri kojima je hasling život. I sad oni kao hasluju na sitno, i? I ništa, kao njih navata Kuper koji sve vreme ponavlja kako je ovaj genije (a sam Bejl zna da nije) ali da ih je ipak on, Kuper, navatao, ha-ha. Svašta.
A Kuper igra stripskog junaka koji u stvari nije junak nego je ruki koji hoće da se dokaže i potpuno je sporedan u celoj priči. Zašto stripski? Zato što strip nema vremena da razradi sporedne likove. On je nebitan i zbog toga mu je dodeljena uloga dvorske lude (jednodimentionalna uloga jer dvorska luda je luda na dvoru a šta je u privatnom životu nema veze, što je dodatni problem u filmu kada uđu u Bredlijev privatni život koji je karikatura karikature, Alan Ford).
Uloga Dženifer je najkonzistentnija u celom filmu iako je isto potpuno jednodimenzionalna. Ona igra klasičnu budalu sklonu ekscesnim situacijama i njen razvoj (koji od svih likova ima jedino ona) je potpuno u skladu da njenom ličnosti a to je da ode sa mafijašem.
Džeremi tek igra lika koji je potpuno nadrealan. Ali sve do scene kada on tera Bejla iz kuće i kad ga udari kod ulaznih vrata a cela porodica sa ženom i petoro ODRASLE dece koja stoje na stepenicama gleda kao u nekom sitkomu, mislio sam, nadao sam se, da će napraviti nešto od tog lika. Da nije bio sam kraj filma posle toga bih sigurno ugasio jer je ta scena potpuna i apsolutna budalaština. Jasan je momenat Velje Ilića koga glumi Džeremi, mi kraduckamo za dobrobit okoline a ja sam kao neki šef u svom kraju, svi dolaze kod mene po savet i pomoć. Kul, nije frka, ali brate ponašaj se ko Velja Ilić onda, nemoj da izigravaš mentola koji je u igri 30 godina a onda se odjednom našao u čudu jer je umešana i policija! Ma hajte molim vas.
Radnja, u kojoj se ništa ne dešava pun sat, počinje da se razvija posle toga i sad čovek misli ko zna šta će da se desi, ko će koga tu da zajebe i zavrne a ono poslednji obrt i Bejlovo objašnjenje je bukvalno kao iz nekog B filma iz šeszdesetih. Čudi me da Bejlu nisu dali belu mačku da je mazi dok priča to šta priča a to šta priča je nivo naivnosti koje nije ni za dete od tri godine. I na kraju u stvari poenta je sledeća, koja je isto u potpunosti eksplicitna: a) političari kraduckaju, ali rade za dobrobit svog naroda; b) pravi zliberi su mafijaši; c) totalno je ok da čovek hasluje a naročito ako to radi ljudima sumnjivog morala; d) fbi je skupina morona, ali to smo ionako svi znali od samog početka. Ne postoji ništa što bi moglo gledaoca da poveže sa bilo kojim likom u filmu osim eventualno sa Dženifer.
Zbog svega ovoga sam rekao da se nadam da je film parodija, iako bi to bilo na dugačkom štapu, ali prihvatio bih i onda bih rekao, kao parodija je ok, ali ništa specijalno, Top Secret je mnogo bolji.
I pored svega ovoga mi se dopala muzika, dopala gluma i nekoliko puta sam se iskreno nasmejao. E sad, kako to da gluma ne može da bude nagrađena oskarom, pa, nema to veze sa samom glumom koliko sa onime koga glumiš a likove koje svi oni glume su trivijalni i u potpunosti beznačajni. Prosto da nisu bili ovi glumci nego recimo neki osrednji film bi bio mnogo, mnogo loš.
Eto. Pusa!
-
American Hustle
Ne sećam se kada sam bio ovoliko razočaran filmom. Samo u slučaju da posmatram ovaj film kao parodiju mogu nekako da ga progutam da prostite. Ne vidim zašto bi neko radio parodiju u A produkciji sa glumcima koji su, realno, sabili. Film je dosadan i potpuno kretenski. A kraj... majko mila, kraj je tolika budalaština da ja nemam reči. Sad sam se već iznervirao.
Moguće je da sam imao velika očekivanja, ali da bude nominovan za oskara u bilo kojoj kategoriji je isto totalna budalaština. Čak i za glumu (jedinu svetlu tačku filma) je potpuno besmisleno, jer su likovi neuverljivi, predvidivi, nula-dimenzionalni i slično.
Imam samo jedno pitanje - šta je poruka ovog filma?
-
I dalje lep i dalje sexie!
-
Auh, koji SF a mislio sam da ću samo da bacim pogled.
-
Podigli ste mi moral, pa sam odlučio da završavamo sa ovim Betovenom!
Betoven - pozni period
Senka Betovena je ogromna, jezivo velika i nažalost ili na sreću kompozitora posle njega, bolje je biti u njoj jer život van nje ne postoji. Zapamtite to, jer ne postoji kompozitor u poslednjih 200 godina koji nije pokušao da pobegne od te senke.
Pre nego što pređemo na pozni period jednu važnu kompoziciju sam ostavio kao izlaz iz tog perioda i na neki način njegov uvod. U pitanju je jedina opera koju je Betoven napisao - Fidelio. Kada Betoven hoće nešto da komponuje, nije važno šta je to, ono šta znate sigurno je da će biti vrhunski, nenadmašno, vanserijski i genijalno. Međutim, ovde je to sekundardno u odnosu na to šta je opera "uradila" Betovenu kada je u pitanju komponovanje. Ona ga je na neki način obuzela. Već sam na početku ovog topika rekao koliko je opera važna. Za Betovenov pozni period ona je veoma, veoma važna. Za njegov pozni period su najvažnije dve stvari - Bah i opera. Bah zato što je i Betoven želeo da se vaznese kroz svoju muziku. Opera jer ga je ona primorala da razbije sve dotadašnje okvire muzičkog razmišljanja.
Opera Fidelio
Betoven je bio čovek koji je bolovao od mnogih bolesti, što fizičkih, što psihičkih. Sve to je uspeo da objedini 1815. godine kada je u svom najvećem ludilu ikada odlučio da posle smrti svog brata postane jedni (JEDINI) staratelj svog sestrića pored žive majke. Ta priča je jeziva na mnogo nivoa i prosto bi bilo nemoguće da je ispišem celu. Obzirom da je bio jedna od najpoznatijih ličnosti u Evropi i da je znao ljude na pozicijama faktički je isilovao sud i uspeo da postane staratelj svog sestrića. Žena njegovog brata, znatno siromašnija i bez ikakvih veza se borila, borila i na kratko izborila da joj se starateljstvo vrati, međutim Betoven je nastavio da poteže veze i na kraju je Karl (sestrić) "pripao" njemu. Jasno je da momak nije imao nikakve šanse da ostane normalan, ali ko ga šiša, ovde pričamo o geniju! Sve to je trajalo pet godina u kom periodu Betoven nije praktično napisao ništa od značaja.
Desilo se nešto što verujem psihijatrija i ljudska psihologija ne bi priznale ni da im suverenitet (!) zavisi od toga - Betoven je uspeo da prevaziđe sva svoja ludila (jedno je na primer bilo da je on plemićkog porekla, tj. da njegov otac nije njegov pravi otac) i da iz njih izađe nikad jaći! Isus Hristos se jednom vazneo, a Betoven tri puta! O čemu mi ovde pričamo. Prosto je i mene zahvatilo ludilo i ne mogu da izdržim da ne pišem ovakve stvari, jer je Betoven zaista prihvatio da je živeo u umišljenom svetu koji je sam stvorio. Koliko je ljudi to uradilo?
Sve u svemu, ovi periodi o kojima se priča, rani, srednji i pozni, ne predstavljaju Betovenovo sazrevanje, već predstavljaju muzičke kvantne skokove, revolucije i to samo u jednom čoveku. Dok se u prva dva perioda još i držao klasicizma, u poznom je shvatio da ga klasicizam suviše ograničava. Ovde mi je opet teško da objasnim to prostim jezikom, jednostavno Betoven je seo i napravio novu muzičku teoriju. Da ponovim, on je u tom trenutku bio apsolutno i u potpunosti gluv.
Sve je počelo od sonate za klavir broj 29, poznatije kao "Hammerklavier" na koju je u potpunosti uticao Bah sa svojim "Dobro temerovanim klavirom", setom kompozicija za klavir koje je Betoven, razume se, znao napamet još od svog ranog detinjstva. Kao što rekoh, Bah je osnova, kao bluz. Prvo, ovo je najduža kompozicija za klavir koju je Betoven napisao, drugo, u potpunosti je razbio formu koja je do tada postojala, jer je umiksao forme fuge i sonate! To možda ne zvuči šokantno sada, ali, i o ovome sam već dosta pričao, ne samo u to vreme nego i sada da biste uopšte komponovali fugu a da ona ima nekog značaja onda morate da budete makar na nivou Baha (niko nije na njegovom nivou) i/ili da imate muda od čelika. Betoven je postao opčinjen fugom i verovatno se pitao "Šta su se izložili ovi u 'klasicizmu' da je fuga passe kad je fuga crno!" Jasno je da ko god je opčinjen fugom to je samo odraz posledice opčinjenosti Bahom. Ne kaže se džabe "Bahova je fuga pregolema". Ovo je jedna od najzahtevnijih i najtežih kompozicija za solo klavir ikada napisanih.
Hammerklavier
Paralelno sa klavirom Betoven radi na devetoj simfoniji, misi Solemnis i prvom od poznih gudački kvarteta. Kao što sam gore rekao, kod Betovena je sve povezano i tako su i ove četiri kompozicije. Ovo vam kažem bez ulaženja u analizu, pa mi verujete.
Pre nego što pređemo na suštinu klasične muzike mali intermeco od sat ipo kvalitetnog programa provedimo uz misu Solemnis.
Missa Solemnis
E sad ono zbog čega smo svi ovde. Ukoliko verujemo u teoriju velikog praska, koliko je meni poznato, u ljudskoj civilizaciji se desio samo jedan ekvivalent a to je deveta Betovenova simfonija. Pri čemu postoji jedna fundamentalna razlika. Mi tačno znamo šta se dešavalo pre te simfonije a ne znamo da li se nešto dešavalo pre velikog praska. Ono šta je isto, to je da se posle oba ova događaja rodio (novi) univerzum. Celu klasičnu muziku od njenog postanka možete da dovedete do jedne tačke u vremenu, to je do 1824. godine kada se desilo premijerno izvođenje devete simfonije. Isto tako, od tog trenutka iz te tačke je izašla sva klasična muzika do danas i ta tačka je jedini put kojim možete da se vratite u prošlost. Usko grlo što bi mladi rekli.
Danas to možda ne deluje tako. Oda radosti je toliko urezana u naš mozak, toliko puta je njome manipulisano da devetu simfoniju uzimamo zdravo za gotovo, baš kao i disanje. Betoven je poslednji put dirigovao na premijeri devete simfonije. Bio je u zanosu i ne zaboravite potpuno gluv. Poučeni prethodnim iskustvima sa gluvim Betovenom orkestru je bilo naređeno da ga ignoriše i posmatra samo "rezervnog" dirigenta. Kada se simfonija završila publika je bila van sebe, u ekstazi, svi su bili na nogama i urlali, bili su ponovo rođeni, svet se ponovo rodio, muzika se ponovo rodila. Betoven nije toga bio svestan sve dok mu solistkinja, sopran, nije prišla i okrenula ga ka publici. Mora biti da je bio u šoku dok je gledao razularenu publiku kako se batrga u njegovim okovima. Posle ovog događaja Betoven ne samo da više nije dirigovao, nego se u potpunosti povukao od javnosti i radio je neprekidno do smrti gotovo isključivo na gudačkim kvartetima.
Zašto je deveta simfonija toliko bitna? Sve što je do tada postojalo kao konvencija je u potpunosti razbijeno. Nikada ranije delo koje je isključivo instrumentalno nije prestalo to da bude. Betoven je ceo notni zapis obeležio znakovima kao da je opera u pitanju. To možda zvuči trivijalno, ali je daleko od toga iz perspektive muzičke teorije, pre svega zbog načina na koji treba da se delo odsvira. Ali ono šta je fundamentalna promena je poruka koju je Betoven poslao u budućnost a ona glasi - ne postoje pravila; ili kako bi mladi to danas rekli - samo da je lateralno. Sada kada razmišljamo o tome deluje u potpunosti trivijalno. Kada imamo taj osećaj da je nešto trivijalno da bismo se i mi toga setili samo da smo bili tada tu odmah znamo dve stvari:
1. Da je istina trivijalna.
2. Da nas je sopstveni egoizam toliko obhrvao da se gušimo u sopstvenim budalaštinama.
Od 1824. pa do 1827. kada je umro, Betoven je komponovao gudačke kvartete. Za mene lično poslednjih pet kvarteta i velika fuga predstavljaju remek delo muzike i svega dobrog što je čovek ikada napravio. Imam utisak da je Betoven čovek umro sa devetom simfonijom i ostao je samo božanski duh koji ga je održavao toliko dugo da napiše ovih pet kvarteta. Iako je bio hipohondar par ekselans na osnovu njegovog atipičnog ponašanja izgleda kao da se u potpunosti predao komponovanju. Radio je neprekidno, izlazio je iz kuće samo da se prošeta i gotovo se ni sa kim nije viđao. Poslednji trzaji tela i potpuna katarza duše.
Gudački kvartet 13, op. 130
Originalno ovaj kvartet je imao drugačiji poslednji stav, odnosno veličanstvenu veliku fugu. Verovatno jedan jedini put u životu, na opšte iznenađnje svih prisutnih, Betoven je na nagovor prijatelja i izdavača odlučio da promeni poslednji stav jer je bio i suviše van svog vremena, težak i dugačak. Strukturno gledano on je u potpunosti odgovarao svemu šta mu je prethodilo, ali Betoven je popustio i to je ono šta smo dobili. Danas se veoma često poslednji stav menja svojim originalom velikom fugom. Peti (pretposlednji) stav je poslat u svemir kao poslednja kompozicija na zlatnom disku.
Große Fuge Op. 133
Postoji jedan ogroman problem sa Betovenovim kvartetima a naročito poznim. To je onaj momenat koji mi laici uopšte ne posmatramo a to je težina izvođenja. Za nas to deluje jednostavno, jer mi od izvođača očekujemo da on sabije. Realnost je takva da su Betovenovi gudački kvarteti jedna od najtežih ako ne i najteža kamerna muzika za izvođenje. Ima puno razloga, ali evo samo nekih i takav spoj je skoro nemoguće naći - dužina, tehnička zahtevnosti svakog pojedinačnog izvođača a zatim i sinhronizacija celog kvarteta i na kraju emotivno-psihološko-mentalna težina samog dela. Ljudi pucaju na ovome i veliki broj muzičara izbegava da svira ove kvartete.
Outro
Romantizam koji je usledio posle Klasicizma a rani Romantizam se dešava uporedo sa Betovenom. Romantizam je jedan od najpoznatijih perioda klasične muzike. On je izrodio najveći broj kompozitora koje danas poznajemo, koji su i dan danas popularni i sigurno najčešće izvođeni. Ako želimo da pogledamo istni u oči onda moramo da zaključimo da je Romantizam suštinski reakcija na Betovena kao (uspešna!) reakcija tela na vakcinu, dobili ste bolest koju ćete zauvek nosti sa sobom tako što ste stvorili antitela. Romantizam je jedna velika borba sa Betovenom, borba koja je u svojoj suštini apsurdna (jer ne možete da se borite protiv svog bića) a koja je donela produženi život klasičnoj muzici. Ne mislim da je klasična muzika mrtva, ali definitvno je u padu poslednih stotinak godina. Uopšte, umetnost je u padu poslednjih stotinak godina, ali to je neka druga tema.
Betoven je i dan danas moderan, ispostavilo se da iz njega nije izvirala samo ljudska beda kada je jednom od izvođača na komentar kako ovaj ne razume njegovo delo otprilike rekao: "Ono šta ja komponujem komponujem za buduće generacije, ne očekujem da tvoje jadno dupe uopšte nešto može da razume". Za mene lično je najveća misterija oko Betovena kako je uopšte postojalo toliko ljudi koji su ga obožavali iako nisu (čast izuzecima) razumeli njegova dela. Na njegovoj sahrani je bilo 20000 ljudi, dvadeset hiljada na sahrani čoveku koji skoro da nije imao nijednog prijatelja. Jedini odgovor kojim sam delimično mogao da se samozadovoljim je da je Betoven kroz svoju muziku bio mnogima nešto najbliže bogu što su ikada doživeli.
Teško je slušati Betovena i nikako ne preporučujem da od njega počnete. Ono šta preporučujem je umereno i konstatno slušanje Betovena a najbolje u celoj priči je što možete da slušate bilo šta i nećete pogrešiti.
-
Pričajte šta ste gledali u poslednje vreme
in Film, TV, Muzika & Podcast
Posted
pa mislio sam.