oddball

nismo "mi", išao sam ja sam :) Upravo pripremam novu fotoreportažu pa koga interesuje može da baci pogled.

Moram malo da se hvalim :) SrbijaDanas.com je objavila intervju i koga interesuje moze ga procitati na njihovom portalu.

Hteo bih da se zahvalim Šumiju, Boci Bastardu, Giletu i Urošu na pomoći oko opreme, kao i Budi i gostima kafića BarTender koji su dobrovoljno učestvovali i pomogli novčano ovu fotoreportažu :)

Kao što sam već pisao sreo sam i upoznao mnogo dobrih ljudi. Od ekipe iz Podgarića, bajkera iz Češke, Malog Zmaja kome neizmerno hvala za gostoprimstvo, njegovm drugarima za društvo i Andreji na pomoći oko ležaja kormana, fotografa Izeta sa kojim sam zajedno obišao spomenike u Bihaću, ljudi u Drvaru, Nikole i njegovih drugara kolega vatrogasaca u Makarskoj kojima sam bio gost u vatrogasnom domu, ljudima u Nevesinju na ekspeditivnoj pomoći, drugaru iz srednje Urošu koji sada živi u Valjevu, i posebno hvala Uni, Milici, Maši, Milijani, Duši, Borisu, Džambu, Damiru (Gimliju) i njihovim drugarima na svemu. Veliko hvala i Marku i Markovoj porodici, Vanji Vladanu, Urošu, Aci, Zvonku, Srđanu na društvu i vožnji. Zaista, hvala svima, učinili ste da mi ovo putovanje bude veoma pozitivno i posebno iskustvo. Žao mi je što nisam stigao ili mogao da se vidim sa još nekim kolegama bajkerima tokom ovog putovanja, ali biće prilika sigurno, još mnogo kilometara je ispred nas. Ove spomenike sam fotografisao juče kada sam se kolima vraćao iz Herceg Novog. Pošto sam već prolazio tuda a nisam ih ranije fotografisao iskoristio sam priliku da to uradim. Prvi spomenik posvećen je Stevanu Filipoviću i nalazi se u Valjevu. Cela figura kao i postolje su napravljeni od metala. Drugi spomenik podignut je narodnom heroju Bočku Buhi na mestu gde je poginuo, a spomen dom je podignut odmah pokraj puta koji vodi od granice ka Prijepolju. Treći spomenik je podignut četvorici narodnih heroja među kojima je i čuvani Valter, i nalazi se u parku u Prijepolju.

Retrospektiva... Dvanaest dana i 3024 pređenih kilometara kasnije pokušavam objektivno da sumiram utiske. Još jednu želju sam ispunio na način koji mi se sada čini kao najbolji - putujući na motoru. U početku pred polazak razmišljao sam koliko je pametno što idem sam, dok sa druge strane ja nisam išao samo da se vozim već i da "radim". To je podrazumevalo i neke obaveze vezane za način izveštavanja sa puta koji sam hteo da probam i da vidim kako će to funkcionisati. Samim tim nisam mogao tražiti od prijatelja koji su bili zainteresovani da mi se pridruže da organizuju svoje slobodno vreme i podrede ga mom izveštavanju sa puta. Kada sam bio u smeštaju ili kafiću pisao sam tekst, pravio selekciju koje fotografije ću objaviti, planirao nastavak putovanja, kalkulisao šta ću dalje itd. A tada nisam imao puno vremena za druženje jer sve ovo što sam nabrojao iziskuje mnogo vremena. Mali Zmaj iz Banja Luke je to lično video, i složiće se da to nije mali posao. Ali, i to je bio sastavni deo putovanja, još pre polaska sam se za to psihički pripremio koliko sam mogao tako da sam uspevao koliko-toliko da držim tempo. Drugari koji su me ispratili iz Beograda vozili su se samnom do skretanja za aerodrom Nikola Tesla, a ja sam dalje nastavio ka Novom Sadu. U jednom trenutku sam pomislio "Šta mi sve ovo treba, idem na put sam, i ko zna koliko će dana trajati... I još petak trinaesti..." Ali, svaki put kada tako nešto pomislim, i kada nešto planiram na taj dan, obično sve bude kako treba. Na kraju je tako i bilo. Super sam se proveo, video sam sve i svašta, motor me je odlično služio, upoznao sam fenomenalne ljude, dok je najveći (i verovatno jedini) problem bila ta dosadna kiša. Sami spomenici su zaista fenomenalni. Njihov dizajn mi se čini prilično "neutralan" u smislu da se nikako ne može prikloniti nekoj religiji, niti imaju bilo šta što bi moglo da se svrsta pod bilo koju narodnost. Negde sam pročitao da oni izgledaju kao da su ih vanzemaljci pravili upravo zbog tih oblika. Gde god da sam se u tom trenutku nalazio i koji god spomenik da sam fotografisao uvek sam imao utisak da nisam ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, ni u Crnoj Gori, niti Srbiji, već da sam na nekom prostoru koji egzistira između tih država zahvaljujući nepostojanju ograničenja u obliku nekih demarkacionih linija, religija, bez politizacije, niti bilo čega sličnog što vrši klasifikaciju i separaciju ljudi. Što je i dobro jer u to vreme, takoreći "bratstva i jedinstva", verujem da je upravo to i bila poenta, da se ne ističe nijedna grupa posebno već da se cela borba prikaže kao jedan veliki zajednički doprinos. oni stoje tu kao podsetnik na neko drugo vreme. Ne mogu izdvojiti neki kao omiljeni ali možda mogu da postujem koje su mi najomiljenije fotke. Na Kozari dok sam sedeo na klupi posmatrajući ljude koji uživaju čuo sam oca koji doziva ćerku Almu, a malo potom njega je neka žena pozvala sa Dragane ili Dragoljube, sada ne mogu da se setim. Meni je to bio jako pozitivan momenat, lep, i možda neočekivan, ali njima sasvim normalan. Kako bi, zapravo, svugde i trebalo da bude. Verujem da mene nisu ni primetili, a ja sam od tog trenutka bio daleko opušteniji što se daljeg puta tiče, zahvaljujući tome. Opet podvlačim da sam apolitična osoba, da ne pripadam nijednoj religiji, niti da sam na put krenuo sa idejom da promovišem bilo kakvu ideologiju, jednostavno sam želeo da ispunim sebi želju i obiđem što je moguće više spomenika. Donekle sam to i uspeo. Nisam u potpunosti najviše zbog lošeg vremena koje je bilo uporno da me prati sve vreme. Grmeč, Partizansko groblje u Mostaru, spomenik u Pljevljima, Kolašin itd nisu slikani iz raznih razloga. Neka mesta nisam obišao jer sam bio u zaostatku sa vremenom, druga jer me je stalno pratila ta dosadna kiša. Na Tjentište sam uspeo da odem tek iz trećeg ili četvrtog puta, na Kosmaj iz drugog. I žao mi je što nisam postetio Zagreb. Vreme je toliko bilo nestabilno da nisam smeo usuditi da spavam na otvorenom kao što sam planirao pre polaska. Zato sam poneo odličnu spavaću vreću iz radnje Zeleno Drvo i da sam imao mogućnosti da spavam u prirodi uštedeo bih sebi mnogo vremena. A bio bih slobodniji što se samog putovanja i planiranja ruta tiče. Fotoaparat iz PC Foto me je odlično služio i jedno veliko hvala Ljubi na sugestijama. I na insistiranju da uzmem i rezervnu bateriju jer u nekoliko navrata bih ostao bez fotografija da ga nisam poslušao. Zum od 720mm je jako korisna stvar, naročito ako parkirate motor na prometnoj magistrali a trebate da fotografišete spomenik. Veoma sam zadovoljan aparatom i uz povremene sitne korekcije slike mogu se napraviti lepe fotografije. U većini slučajeva nikakvu dodatnu intervenciju nisam radio. Imam ideju za sledeću reportažu i ako se kockice slože definitivno ću njega koristiti. Imao sam i jedan pad sa motorom u blizini Podgarića u Hrvatskoj. Ništa strašno nije bilo, malo je oštećen kofer koji je najveću silinu udara kompenzovao, izguljen je tegić kormana i rol bar, i, kako kod mene to uvek biva, polomljena ručica prednje kočnice. Po tim ručicama sam već postao poznat. Sreća, pa u Gevari imaju kompletan lager samo za mene što i Šonesi može da potvrdi koliko puta sam dolazio kod njih samo zbog toga :) Prelazeći jedan deo puta naišao sam na blato na drumu i ne znam iz kog razloga sam odlučio da prođem posred u blagoj krivini. To blato je bilo nanešeno na kolovoz kišom i nije bilo potpuno suvo, a ni tako plitko koliko sam ja u prvi mah mislio da jeste. Prednji točak je skliznuo u stranu ali se posle "uhvatio" za asfalt, međutim pošto nisam očekivao da će se to desiti, plus manjak koncentracije, bio sam iznenađen u trenutku i zgazio sam jako na zadnju kočnicu zbog čega je točak proklizao u stranu. Rezultat je na fotkama. Koferi su me lepo iznenadili. Mislio sam da će se deformisati ali samo su se izgulili. Meni, pukom srećom, apsolutno ništa nije bilo. Dok me je još "pucao" adrenalin podigao sam motor bez skidanja opreme. Postavio sam ga na nožicu i tek onda sam malo iskulirao da me prođe "the rush". Ovog puta sam pre polaska na put kupio polugu prednje kočnice i isplatilo se. Nešto nisam bio voljan da postujem ovaj pad, ali nekoliko drugara mi je reklo da sam trebao jer je i to bio deo avanture. Posle toga nisam imao njedan a vozio sam po svakakvim uslovima. Nove gume mnogo znače, meni ove Full Bore su legle savršeno. Jedino preko pešačkog prelaza po kiši sa njima se mora voditi računa, ali to se mora sa svim gumama nevezano koji proizvođač je u pitanju. Po jakoj kiši su držale kao blesave, srećom, jer od dvanaest dana puta ja sam po kiši vozio bar četri, od toga u dva navrata po veoma jakom pljusku.

Dvanaesti dan - "Kruna Nazgula na Kosmaju" Prethodni dan nisam uspeo sa drugarima da "osvojimo" Kosmaj. Iako imam lepe fotografije spomenika od prošle godine nisam želeo da ih koristim već da napravim nove. Kao što sam i obećao pre polaska na ovaj put. Naravno, ponovni napad na Kosmaj organizuje se sam od sebe. Marko, Aca, Lazić i ja smo udarna grupa :) Nalazim se sa Lazićem u gradu i na putu ka Sopotu prvo svraćamo do Ljilje i Miše Pei, iskusnog bajkerskog para da se pozdravimo i popričamo po jednu. Potom se nas dvojca upućujemo ka Sopotu da se nađemo sa Markom i Acom. Danas, za razliku od jučerašnjeg, je lep dan. Izuzetno pogodan za vožnju, nit' je vruće nit' je hladno, bez jakog sunca. Nas četvorica vrlo brzo stižemo u podnožje i penjemo se svojim atovima zemljanim stazama do samog spomenika. Dok drugari ćaskaju ja koristim lepo vreme, a priznajem pomalo i u strahu da se ono opet naglo ne promeni, da fotografišem spomenik. Interesantno je da nijedan od pet krakova koji stoje nisu spojeni. Verovatno krak koji je horizontalno uperen ka spolja daje kontratežu i održava ravnotežu samog kraka. Da nije tako vetrovi koji na Kosmaju znaju da budu veoma jaki bi ga odavno srušili. Ima oblik petokrake, a u centralnom delu na tlu je deo koji se (bar se nadam) renovira. Prošle godine taj kružni deo je bio u boljem stanju. Oblik spomenika daje razne mogućnosti i perspektive za fotografisanje, i možete ceo dan tu provesti a opet ne iskoristiti sve uglove. Jednu fotografiju sam napravio tako da me podseća na krunu zlog kralja Nazgula iz trilogije "Gospodar prstenova" Pitera Džeksona. Po završetku posete spomeniku na Kosmaju krenuli smo lagano kući. Marko ostaje u Sopotu zbog posla, a Aca nas prati nekih desetak kilometara ka Beogradu. Pozdravljamo se i sa njim, i kao i Marku, zahvaljujemo se na dobrom društvu i lepoj vožnji. Lazić i ja nastavljamo ka Bubanj Potoku i penjemo se na autoput ka Konjarniku. Kući stižem nešto pre četiri sata po podne. Taman da se malo odmorim i vratim redovnoj obavezi u to doba dana - da odem po Gašu u vrtić. Odjednom, sve se vraća u normalu. U sekundi! Posle dvanaest dana puta i potpuno drugačijeg načina života. Čudan je to osećaj... Moraću malo da svedem utiske posle pređenih 3000 kilometara i onda ću napisati jednu retrospektivu.

Dok je to trajalo mi smo na Markovom motoru podesili amortizer. Vladan je tu bio glavni majstor a mi ostali smo pomagali. U daljem tekstu - uglavnom smetali :) Čeona lampa iz prodavnice outdoor opreme Zeleno Drvo je ponovo našla ključnu primenu. Vladan je sa njom mogao lepo da vidi šta radi, a ja sam jedanput morao noću da podmazujem lanac tako da se i taj put pokazala kao veoma korisna. A, da! I u banja Luci kada su mi Andrej i Veliki Mali Zmaj pomagali oko ležaja kormana :) Tek posle osam sati uveče kiša je utihnula. Nisam video svrhu odlaska gore pošto je kasno i dok bismo stigli do vrha već bi veče palo. Pozdravljamo se sa Markom i njegovom porodicom i zahvaljujemo se na lepom gostoprimstvu. Pošto sam odustao od današnje posete spomeniku Uroš, Vladan i ja krećemo autoputem nazad za Beograd. Po silasku na autoput počinje pljusak. Nije bio jak kao što je bio kada sam iz Nevesinja išao ka Gackom ali opet daleko od toga da je bilo opušteno, naročito što smo sada bili na autoputu. Do Vrčina smo vozili iza jednog kamiona jer mi je on bio "vodilja" sa svim svetlima koja je imao na prikolici, da bismo do naplatne rampe pratili i preticali autobuse i kamione koji su išli sporije. Nekako smo stigli do Beograda i kada smo došli do Konjarnika bilo mi je mnogo lakše. Uroš i ja smo se smejali na semaforu koliko je, zapravo, ova vožnja bila dobra :) Kući sam stigao oko devet uveče sa idejom da sutradan pokušam ponovo da odem do spomenika na Kosmaju. Nadam se da neće biti slično kao i sa Tjentištem. https://scontent-a-cdg.xx.fbcdn.net/hphotos-xpa1/t1.0-9/1797388_1472332233006825_3279760576467706202_n.jpg

Jedanaesti dan - "Posle 2.300km policija me zaustavila" Polako se put bliži kraju. Još nekoliko spomenika sam planirao da obiđem, a jedan je u Kragujevcu. Da, čuveni Kragujevački oktobar. Krenuo sam iz Kruševca ka Ćupriji i Jagodini. U Jagodini doživljavam ono što što sam uspešno izbegavao prethodnih dve hiljade i kusur kilometara - zaustavlja me policija. Video sam ih na vreme pa sam i dodatno usporio. Traže mi dokumenta bez da mi pominju neki prekršaj. Videli su da sam natovaren za duži put i njihovim pitanjem gde idem ulazimo u priču o fotoreportaži. Pričao sam im gde sam sve bio i koji mi je dalji plan. Iz Jagodine gde su me zaustavili rekao sam im da idem u Kragujevac da posetim spomen park. Jedan policajac je odmah počeo da mi objašnjava kojim putem je najbolje tamo stići, i čak mi je objasnio pri ulasku u grad kako da stignem do parka. Zahvalio sam mu se i produžio dalje po njegovim smernicama. Stigao sam relativno brzo, i kako mi je policajac rekao, na drugom kružnom toku desno i pravo pored velikog supermarketa. Put potom vodi ka spomen parku iznad grada. Prvo se dolazi pred muzej koji, naravno, nije radio. Kažem "naravno" zato što i prethodna tri muzeja nisu radila, muzej na Kozari, u Bihaću i Kruševcu. Muzej Prvog zasedanja AVNOJ-a u Bihaću su otvorili za fotografisanje zahvaljujući Izetu i mnogo mu hvala zbog toga. Ispred muzeja u Kragujevcu je veliki parking, a u produžetku je put koji vodi ka spomenicima. Put je jednosmeran i vodi kružno kroz ceo park. Prilično je veliki, verovatno i najveći po površini. Posle skoro kilometar od muzeja nalazi se spomenik streljanim đacima i nastavnicima. Uživo izgleda mnogo lepše i monumentalnije iako nije visok kao neki drugi spomenici koje sam do sada posetio. Na slikama iz udžbenika se ne vidi lepo tekstura površine koja otkriva ruke i lica. Predpostavljam da predstavljaju lica streljanih učenika. Malo me je prošla jeza, iskreno, pošto deluju kao da su deca skamenjena ali verujem da je to bila i ideja, da se predstavi taj užas. Jedno lice sam posebno fotografisao jer me je asociralo na "lice sa Marsa". Kada se gleda sa puta spomenik deluje vrlo jednostavno, ali kada mu se približite vidite koliko je truda i vremena uloženo da on izgleda ovako. Kada sam završavao fotografisanje kiša je počela sitno da pada. Baš nemam sreće sa vremenom. Dalje putem se dolazi do spomenika Kristalni cvet posvećen romskoj deci koja su radila kao čistači obuće, a bili su streljani tokom okupacije. Napravljen je tako da izgleda kao da je podeljen na dva dela, a cvet deluje kao da je tek krenuo da se razvija. Dalje put vodi pored hotela ka spomeniku "Sto za jednog". Kiša je počela da pada malo jače. Bojao sam se za fotoaparat jer ne bih baš da posle dve nedelje ostanem bez istog, ali sam odlučio da rizikujem i prilikom fotografisanja pokušam da ga zaštitim. Ali, svima dobro poznati Prvi Marfijev zakon stupa na delo: kiša se lagano pojačava a meni usred fotografisanja "iscuri" baterija. Opet, hvala čoveku iz "PC Foto" na insistiranju da uzmem rezervnu bateriju jer da je nisam imao mogao bih da se "slikam sa slikanjem" :) Spomenik je kružnog oblika sa isprepletenim ljudskim telima. Ono što mi je zapalo za oko su glave tih ljudi koje su sve postavljene naopačke. Nijedna ne stoji normalno. Ruke i noge su okrenute ka spolja i deluje da su svi legli ka centralnom delu i tu se sjedinili - njih stotinu u jedno. Dalji plan je da se nađem sa drugarima Vladanom, Markom, Srđanom i Zvonkom u Sopotu i zajedno krenemo ka spomeniku na Kosmaju. Pošto smo čekali i Uroša da dođe iz Beograda malo smo prezalogajlili pečenu jagnjetinu. Dosta mi je lake hrane, bacio sam se na nešto konkretno, vala pred Beogradom mogu malo i da se opustim. Lepo smo klopali, a ceh je častio Marko kao domaćin pošto smo došli u njegov kraj. Dogovorili smo se da iz kafane odemo do njegove kuće da nas vide njegovi klinci Dunja i Dimitrije, ali kada smo stigli malo smo odmorili, popili kaficu i domaći sok od višnje koji je bio odličan. I domaću rakijicu, podrazumeva se :) Pričali smo o putu, motorima, svemu po malo, i kako je vreme odmicalo prvo je počela kiša da bi se za nekoliko minuta kasnije to pretvorilo u pravo olujno nevreme. Sreća da nismo krenuli ka spomeniku inače bi bilo svašta. Šta ćemo, ostajemo kod Marka i čekamo da kiša prođe.

Sada, pravac Kruševac i spomenik Slobodište! Krenuo sam pun entuzijazma jer sam u toku ovog dana posetio dva velika spomenika, i jedva čekam da vidim i treći. Lako nalazim put i izlazim na pravac. Koji traje. I traje. I traje... U jednom trenutku sam se zapitao gde su ta brda i planine u centralnoj Srbiji pošto ove magistrale kao da je neko lenjirom crtao po karti. Viđao sam patrole saobraćajne policije i nisam hteo da rizikujem da me zaustave tako da sam bio prinuđen da se držim ograničenja. Napokon stižem do Kruševca. Princip "ko pita - ne skita" radi i ovaj put. Ko bude dolazio da poseti ovaj spomenik neka ga ne zbuni park u koji se ulazi sa puta, tj. parkinga. Na tom donjem delu se nalazi i mali muzej koji trenutno ne radi jer je bio poplavljen. Do samog spomenika sam se popeo motorom prošavši kroz park. Čini mi se da je podeljen u tri dela spojen stazama. Čudan, ali veoma zanimljiv. Šteta što muzej nije radio. Moram priznati da je današnja vožnja bila najdosadnija do sada. Putevi su skoro bez krivina, izuzetno monotoni. Pređem po 10 kilometara a kao da se nigde nisam mrdnuo. Sutra će valjda biti bolje.

Deseti dan... "Najkraći put najduže traje" Od Zlatibora sam krenuo kroz Užice ka Kadinjači. Pitao sam se kakav je taj spomen park pošto na internetu nisam našao neke fotografije pomoću kojih bih mogao kostruisati neku sliku u glavi. Malo je nejasna signalizacija u gradu ali pitajući građane nalazim pravi put koji vodi ga Bajinoj Bašti. Na par mesta put se odronio, verovatno tokom onih kiša, tako da treba voditi računa na ovom pravcu. Navodno, spomen park bi trebao vrlo jasno da se vidi još sa puta. Od Užica sam prošao desetak kilometara i zaista, na samom vrhu brda Kadinjača vidi se spomen park i bele stene koje se prostiru u širinu. Parkirao sam motor na parkingu ispred odmarališta koje izgleda da još uvek radi iako se vidi da bi jedno osvežavanje dobrodošlo. Mislio sam da će i spomenik biti u sličnom stanju, ali kada sam se popeo gore osećao sam se kao na Kozari pre nedelju dana. Park je veliki i na centralnom delu kao da stoji stari spomenik, a da je ceo spomen park napravljen oko njega. Vidi se da se ceo kompleks održava i da nije prepušten zubu vremena. Gledajući okolo i diveći se spomenicima negledajući gde stajem uspeo sam da iskrenem skočni zglob. Sreća u nesreći da je desna noga koja se na motoru koristi za zadnju kočnicu ali opet treba voziti još dosta kilometara. Odlučio sam da ignorišem to i nastavim sa obilaskom i fotografisanjem. Moram ponovo pohvaliti Ljubu iz "PC Foto" jer iz jednog razgovora sa njim odmah znao koji bi mi fotoaparat bio najbolji za ovaj put. Čovek je bio 100% u pravu. I čak je na njegovu štetu preporučio da ne kupujem tripod jer neću imati prilike da ga koristim. Šetao sam se po parku tražeći lepe uglove i kadrove, i napravio sam mnogo fotografija. Dovoljno je da se pomerite metar i odmah dobijate potpuno drugačiju perspektivu. Na stenama se mogu primetiti oblici koji predstavljalju glave i lica kada se malo bolje pogleda. Oni predstavljaju borce koji su učestvovali u bitci. Između tih stena je napravljen plato u stazicama od kaldrme koji vodi u krug. Svakako je poseban osećaj kada se šetam tim parkom, a sam raspored pruža mnogo mogućnosti za fotografisanje. Sa suprotne strane se nalaze i topovi, predpostavljam oni koji su korišćeni tokom napada. Možete ih obići kružnom popločanom stazom koja na kraju vodi nazad na parking. Ne znam koliko dugo sam se zadržao na Kadinjači ali moram reći da je osećaj bio zaista poseban, verovatno zato što nisam očekivao da je park toliko veliki. Mislim da je oko 200 metara u širini ako računamo i postavku topova. Još jedno izuzetno lepo mesto koje preporučujem da posetite. Dalje sam krenuo ka Čačku . Do Čačka sam relativno brzo stigao. Bilo je dosta saobraćaja, a ni ograničenje brzine mi nije išlo na ruku. Opet, primenjujem proverenu metodu pronalaženja spomenika: tražim starije građane i pitam za smernice, provereno dobra metoda :) Naravno, "na keca" nalazim ljude koji me upućuju gde treba. Nailazim na stazu od kaldrme koja vodi ka brdu i stubove za zastave pokraj te staze. To mora da je to. Parkiram motor na kraju te staze i, opet, stepenicama se penjem. Ulazim prvo u park koji mi deluje kao i svaki drugi u kojem ljudi šetaju pse, izađu na izlet i slično. Ali kada sam se popeo do dela koji nije pod drvećem video sam spoemnik. Iz tri dela je i malo me podseća na Acteške građevine samo manjih dimenzija. Mislim, manjih dimenzija u odnosu na njihove građevine, ali ovaj spomenik je sve samo ne mali. Mislim da je visok oko petnaestak metara. Ali stranice su, mora se priznati, malo i tom centralnoameričkom fazonu. Iako ima grafita ne obazirem se na njih već gledam da fotografišem nekoliko detalja.

Nešto dalje smo naišli na kuću sa tablom. Mora se priznati da ovaj uspeh nije nimalo zanemarljiv ako se uzme u obzir koja je divizija u pitanju. Posle smo naišli na još dva manja spomenika koja nisam slikao već smo put nastavili dalje. Interesantno je da su za postavljanje ovih spomenika zaslužni ljudi iz Saveza boraca Nikšića, a ne recimo opština Nikšić ili država. Damir i ja smo se rastali na raskrsnici gde sam ja skrenuo za Šavnik, a on nazad ka Nikšiću. Mnogo mu hvala na dobrom društvu i na vožnjama. Vreme je bilo lepo, i nije bilo pretoplo, možda čak i savršeno za vožnju. Od Šavnika sam krenuo dalje ka Žabljaku i Pljevljima. Na Žabljaku sam video još jednu patrolu policije i usporio sam na vreme tako da me nisu zaustavili. Do granice sam stigao prilično brzo moram priznati. Ovoga puta prilikom prelaska crnogorske granice policajac me ništa nije pitao vezano da tablice tako da predpostavljam da je sve u redu i da moj verni "konj" više nije na poternici interpola :) A kada sam došao na srpski granični prelaz morao sam da uradim nešto što do tada nisam ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, ni u Crnoj Gori morao da uradim - da skinem potkapu da mi policajac vidi lice :) stvarno, bez zezanja, prešao sam bar pet puta granice svih tih republika a da nisam skidao potkapu. Baš sam u Nikšiću tazbini pričao da na motoru je mogao biti bilo ko sa mojim dokumentima i da bi najopuštenije prošao kroz celu bivšu Jugu. I moram priznati, kada sam prilazio graničnom prelazu shvatio sam da mi je malo nedostajala. Možda glupo zvuči ali tako je. Tokom ovih devet dana i 2000 kilometara upoznao sam fantastične ljude, veoma lepo se proveo, ni trunke neprijatnosti nigde nisam imao, obilazio sam spomenike za koje sam mislio da nikada neću moći, sve je bilo isključivo u superlativu (ok, osim vremena), ali opet, bilo mi je drago što sam stigao "kući". Stavio sam pod navodnike jer put još nije gotov. U Srbiji me prvo čeka Užice, pa Čačak, Kruševac i tako dalje. Prvo sam posetio spomenik u rodnom mestu Vlade Divca. Moram priznati da mi se dopada kako je napravljen. Ne znam da li je na mestu te ruševine bio štab, bolnica ili nešto treće, nigde ne piše, ali mi se dopada kako su implementirali spomenike sa ostacima zgrade. Šteta što je kiša opet počela da pada pa u strahu da ne počne pljusak malo sam požurio sa fotografisanjem tako da nema onoliko fotografija koliko sam želeo da napravim. Spomenik se nalazi uz sam put koji vodi ka Užicu. Stigao sam i do Zlatibora gde ću i prenoćiti u privatnom smeštaju. Sutra prvo idem ka Užicu, pa Čačku i dalje verujem ka Kruševcu. Premalo vremena, a još mnogo toga da se vidi.

Dan osmi... "Bitka za Sutjesku ponovo dobijena!" Danas sam odlučio da krenem i "osvojim" Sutjesku iz trećeg ili četvrtog puta pa makar smak sveta bio. Pošto ću opet prenoćiti u Nikšiću odlušio sam da putujem "lako" što će reći sa sobom sam samo poneo fotoaparat i kišno odelo. Kofere is ostalu opremu sam ostavio. Na pumpi u Nikšiću sam se našao sa Damirom, njegovom lepšom polovinom i njegovim drugarom. Napunio sam rezervoar do vrha i krenuli smo zajedno ka graničnom prelazu na Šćepan polju. Dogovor je bio da me isprate do prelaza i posle oni produže ka Durmitoru a ja ka Foči. Bio sam veoma umoran i koncentracija mi je bila daleko ispod optimalne za vožnju motora. Put je krivudav i ima dosta tunela, i iako je u lošijem stanju prijatan je za vožnju. Ali ako idete ovuda morate voditi dosta računa jer neretko se dešava da vozači automobila i teških vozila "seku" krivine iz suprotnog pravca i do pola uđu u vašu traku. To mi se kasnije dešavalo i na putu Foča - Gacko kada sam išao ka Tjentištu. Na tom silasku pokraj puta je spomenik blizu Plužina ubijenim meštanima Pive. Preko dve stotine ljudi je streljano, a ubijeni su stari i mladi, žene, deca, trudnice... Nisam mogao da se vratim i to da slikam jer taj put nikako nije bezbedan da se radi polukružno okretanje tako da smo nastavili ka brani. Tu smo napravili pauzu. Taman sam napravio dve - tri fotografije kad čuvar počne da viče kako tu nema zadržavanja i fotografisanja. Uspeo sam dan apravim par fotki pre nego što smo počeli da se pakujemo. Brana je dosta visoka. Kada se gleda preko ograde u dubinu verujem da ima 50ak metara, možda čak i više. Nastavili smo put dalje i došli do samog graničnog prelaza kod Šćepan polja. Tu smo napravili pauzu za domaću kafu koja mi je bila preko potrebna. Seli smo pored spomenika posvećenom formiranju Sandžačke partizanske brigade. Na ovom mestu je dosta živo. Odatle se organizuju rafting ture i primetio sam dosta stranaca. Džipovi samo prolaze gore-dole noseći čamce. Pozdravili smo se i ja sam krenuo ka graničnom prelazu. Policajac koji mi je gledao dokumenta kaže da je registracioni broj mog motora pod brazilskom interpolovom poternicom. Prilično sam bio iznenađen, ne saznajem ovo baš svaki dan. Posle malo bolje provere policajac je rekao da to nije problem jer se odnosi na neki auto. Poželeo mi je srećan put, a ja blago šokiran nastavljam ka granici sa Bosnom. I kao za inat ispred mene dva autobusa. Proveo sam možda najdužih pola sata u životu na tom suncu pošto ne znam šta će mi sada na ovoj granici reći. Prišao sam graničnoj kućici, predao dokumenta policajcu, on ih je pregledao, lupio pečat i poželeo srećan put. Tek tako. Ništa interpol, ništa registracija, nikakav Brazil nije pomenut... Opet u čudu nastavljam dalje. Put koji vodi ka Foči od tog prelaza je... Pa, mislim da je adekvatan naziv - opasan. Veoma uzak, jedva da se dva automobila mogu mimoići, rupe i rizla svuda, krivine nepregledne... Do sada definitivno najopasnija deonca mog putovanja. Kroz glavu su mi prošli oni autobusi koji moraju da prođu ovim putem jer nemaju nijednu drugu alternativu. Verujem da će biti poseban šou ako se susretnu dva autobusa na toj deonici. Kada sam došao do šireg dela puta koji je daleko bolji doživeo sam novo iznenađenje. Posle nekog vremena ušao sam u Foču gde su me momci i devojke uputili ka Tjentištu. Put je u veoma dobrom stanju i širok je, ali i dalje vozači imaju naviku da "seku" krivine kao kod Plužina. Posle nekog vremena stižem do samog spomenika. Prvo pravim panoramski snimak sa puta, posle prilazim brdu i krećem da se penjem. Srećan što sam napokon stigao posle nekoliko pokušaja u glavi je počela da mi se vrti pesma "Po šumama i gorama". Ubrzo, tu pesmu je zamenila misao "Pa koliko stepenika ima ovde, čoveče!?" Peo sam se i peo, a kako to već obično biva u ovakvim situacijama ja sam zaboravio flašu sa vodom u Nikšiću. Sam sebe čašćavam pogrdnim imenima ali nastavljam dalje, popeću se pa makar morao da puzim do gore. U povratku sam izbrojao - 323 stepenika, plus minus 5 komada. Ali kada sam se popeo gore imao sam šta da vidim. Taj spomenik nije mali, mislim da ima oko 10ak metara u visinu. Možda i više. Iz dva dela je i gde god da stanete ne možete da ne primetite veličinu. Kada se produži dalje kuda put vodi dolazi se do platoa ograđenog kružnim stepenastim zidovima na kojima su ispisani partizanski odredi koji su učestvovali u bitci. Odatle se lepo vidi spomenik, a neko je okačio i jedan transparent. Sada je već 16h i morao bih da požurim nazad ka Nikšiću. Da se vraćam onim putem ne dolazi u obzir i odlučujem da ponovo pređem deonicu Gacko - Bileća - Nikšić. Prilično brzo sam vozio, retko kad sam spuštao brzinu ispod 70km/h. Jesam na jednom delu gde je neki nesretni Reno 5 išao toliko sporo da mi se činilo da putujemo nazad kroz vreme a nisam nikako mogao da ga zaobiđem upravo zbog onih "sečenja krivina". Ali vozač ovog Renoa je to podigao na jedan poseban nivo pošto je potpunosti ulazio u suprotnu traku. Držao sam se podalje i čeo neki pravac da ga zaobiđem. U Gacku mi je to uspelo i opet malo iznad dozvoljenog ograničenja nastavljam put. U jednom trenutku dok sam vozio kao da sam čuo mali glas u glavi koji mi kaže "Uspori malo, uspori". Poslušao sam ga i smanjio brzinu da bih niže niz put video saobraćajnu policiju koja zaustavlja vozila. To je bilo prvi put da vidim saobraćajce i srećom, bez zaustavljanja. Kada sam došao na granični prelaz kod Bileće dokumenta sam dao graničaru koji je radio i prošli put kada sam tu prolazio pre neki dan. Prepoznao me i pitao otkud opet tu pa sam mu ukratko ispričao za moju ličnu pobedu u Sutjesci. Rekao sam mu i šta mi je njegov kolega kod Šćepan polja rekao. Potvrdio mi je tu priču za interpol ali me je uveravao da to nije problem jer na toj poternici je automobil druge boje, serijskog broja i iz druge zemlje. Smejali smo se malo i kada je završio sa mojim dokumentima poželeo mi je srećan put. Pošto sam se vraćao istim putem odlučio sam ipak da napravin nove fotke onog pravca "pasioniranog bajkera". Po dolasku u Nikšić prvo sam sipao gorivo pošto sam prošao preko 270km bez punjenja. I, još jedan šok! Motor je u proseku trošio 5,26 litara na 100 kilometara. Veoma prijatno iznenađenje, to je najmanja potrošnja do sada za ovih godinu i neštko koliko je motor kod mene. Sve one popravke su u potpunosti urodile plodom. Zadovoljan putem i potrošnjom nastavljam lagano ka tazbini kroz centar grada. Uveče smo malo prošetali gradom i posle na spavanje. Sutra ne znam ni kuda ću ni šta ću. Znam samo da najkasnije u četvrtak pre podne moram biti u Beogradu. Kada se probudim odlučiću kojim pravcem idem za Srbiju. Deveti dan... "Povratak u Srbiju i početak kraja" Danas se vraćam u Srbiju ali put još nije gotov. Želim prvo da se zahvalim Marušićima i Pejovićima na gostoprimstvu i lepom društvu i puno pozdrava za blesave Milicu i Unu. Žao mi je što se nisam uspeo da se vidim sa bajkerima iz Podgorice ali to ću sigurno ispraviti u "sledećem krugu". Pozdravio sam se sa svima i pošao da se nađem sa Damirom. Otišli smo na kafu u onaj Blues Brothers Cafe, malo smo iskulirali i onda je predložio da preko Vučja krenemo ka Šavniku. Natankovali smo motore, ja sam kupio MNE nalepnicu da zalepim na kofer i krenuli smo dalje. Posle krivudavog uspona stali smo pored jednog spomenika. Mali je, i zapravo je tabla na kamenom stubu. Pre bi se reklo da je obeleženo mesto gde je ta razmena zarobljenika izvršena. Ono što se može lako uočiti je da je petokraka na ovom spomeniku izgrebana, i to je prvi spomenik na koji sam naišao da je oštećen ljudskom rukom. Nastavili smo dalje ka Šavniku. Zašli smo u neke predele koji fantastično izgledaju. Srećom, put je slabo prometan i saobraćaja gotovo da nema pošto bih se verovatno slupao u nekoga koliko sam zverao okolo. To je visoravan koja je prilično talasasta prekrivena travom. Putevi su u dobrom stanju i bilo ja pravo uživanje voziti. Tu nailazimo na još jedan spomenik sličan kao i ovaj prethodni. Ovde smo Damir i ja napravili i jedan "selfie" fore radi :)

Imam ideju kako ću rešiti problem da fotografijama ali na žalost to će oduzeti puno vremena pa ću to nakon puta čim se vratim u Beograd. Pokušaću nešto malo da ispravim i tokom puta li ne obećavam.

Sedmi dan... Današnji dan je najopušteniji do sada. Smestio sam se kod ženine familije u Nikšiću, a motor u garažu na zasluženi odmor. Podmazao sam mu i lanac jer, realno, bilo je i krajnje vreme. Kada sam "podmirio svog vernog konja" zvao me Džambo iz Nikšića da odemo na kafu. Upoznao me je sa drugarima u jednom kafiću koji se zove Blues Brothers Cafe. Sjajno mesto sa sjajnom muzikom :) Njegovi drugovi su mi ispričali ukratko istoriju Nikšića za vreme Drugog svetskog rata i otporu građana te opštine. Ono što sam od njih čuo je da od samog početka napada Sila osovine na Jugoslaviju ova opština ima istorijski značaj. Kraljevska porodica je iz zemlje pobegla sa aerodroma u Nikšiću. Ali idemo redom. Džambo me je prvo odveo do Nikšićkog muzeja. Taj muzej nije posvećen samo periodu Drugog svetskog rata već kompletnoj istoriji opštine koja datira pre pojave organizovanih društvenih zajednica. Od praistorijskih iskopina, preko srednjeg veka, Velikog rata, do perioda koji je tema ove fotoreportaže. Autentični predmeti i slike koje su koristili partizani iz tih krajeva postavljeno je u nekoliko soba. U prvoj sobi čim se uđe u oči upada slika velikog formata čuvenog slikara Petra Lubarde. Ko poznaje njegove radove zna da na nekim njegovim umetničkim radovima celina na platnu se može sagledati ako se dovoljno udaljite jer tek tada ono što deluje nasumično nabacana boja zapravo dobija oblik. Šta se vidi na toj slici neću vam reći :) Muzej vredi posetiti kada vas put navede u ovaj grad, pa vidite sami. U sledećoj prostoriji se nalaze razni predmeti, fotografije, slike i oružja. Za jedan "šmajser" se veruje da je pripadao baš čuvenom narodnom heroju Savi Kovačeviću. Dijagonalno od te vitrine je i njegova slika. Iako Sava na licu ima osmeh ipak mi deluje kao stari vuk i prevejani borac. Držanje jeste pomalo ležerno ali crte lica govore o čvrstom karakteru. Na drugom zidu je fotografija iz jednog holivudskog filma u kojem glavnu ulogu igra Metju Mekonahi :) Naravno da nije, to je slika Ljuba Čupića ali mora se priznati da navedeni glumac neverovatno liči na ovog narodnog heroja. Eto filma za Metjua i lep profesionalni izazov ;) Moram priznati da sam ja bio zatečen u prvom momentu kada sam je video. Tu fotografiju je napravio italijanski fotograf na suđenju u trenutku kada je Ljubi izrečena presuda - smrt streljanjem. Osmeh koji je ovekovečen postao je još tokom rata poznat, ali kao što vidimo dugo po završetku i dalje sa nam govori isto. Može se slobodno reći da se Ljubo zaista smeje smrti u lice. Ubrzo potom je pogubljen ali fotografija ostaje i održava taj neprocenjiv momenat u životu. Dugo se mislilo da je napravljena u trenutku streljanja ali su mi Džambov drugar u onom kafiću i vodič u muzeju rekli da je to greška već da je fotografija napravljena na suđenju. Mogu misliti kako se fotograf iznenadio kada je razvio fotografiju. Umesto da vidi tužno, užasnuto ili besno lice on je video Ljubu sa osmehom :) Posle muzeja Džambo me je odveo do spomenika na Trebjesi. Nije veliki kao spomenik na Kozari ali se lako uoči sa puta. Čudan oblik spomenika podseća me malo na neku vrstu pečata. Krug stoji upravno u odnosu na tlo sa stilizovanom petokrakom fiksiran na masivnom telu. Telo je okruženo pločama sa imenima poginulih. Oko njega su platoi u dva nivoa spojeni stepenicama. Na vertikalnoj kamenoj ploči naslonjenoj na telo spomenika ispisano je "Vašem junaštvu vjekovima će pokoljenja da se dive!" Videću šta mi je dalje činiti i kako ću se organizovati. Na Sutjesku moram otići ali svaki put kada krenem ka njoj nešto me sprečava da do nje dođem. Odmoriću još malo sa familijom i lagano planirati sledeću etapu.

kada se klikne otvori sliku u novom prozoru. aj ljudi pomagajte, kako da ovo rešim?

Mala ispravka, moja greška je u pitanju ali me je ispravio moj prijatelj Zoran Šević :) Naime kod tenka u Drvaru nije poginula Marija Bursać već Mika Bosnić kada je skinula ćebe sa tenka. Hvala Zoki :) Izgleda da ja nemam ni u gugla ni u vugla :D

Dan šesti. Plan od jutros je u potpunosti propao. Imam utisak da što se više trudim da dođem do Sutjeske jer zaista želim da vidim taj spomenik uživo, kao i Kozaru, tako mi i problemi proporcionalno rastu. Krenuo sam iz Nevesinja rano ujutru po kiši misleći da neće biti toliki problem. Međutim veoma brzo se pretvorila u pljusak zbog kog nisam video žuti putokaz veličine 2 sa 4 metra i krenem pogrešnim pravcem. Primetio sam da put nije baš najboljeg kvaliteta ali sam ipak nastavio dalje. Gume koje imam na motoru izuzetno dobro prijanjaju i odlično "drže". Izbor ovih Full Bore guma u Guevara Moto Shopu se pokazao kao odličan. Da bih nadoknadio izgubljeno vreme i što kraće vozio po ovom nevremenu ne može se reći da sam bio pažljiv i obazriv. Posle desetak kilometara odjednom prestaje asfalt i počinje put od posutog drobljenog kamenja. Bezuspešno pokušavam da se orijentišem, ali ipak odlučim da nastavim napred. Posle otprilike sedam kilometara vidim stariju ženu kako stoji na prozoru jedne stare kuće. Pozovem je i pitam za smer ka Gackom na šta mi ona odgovara da treba da se vratim u Nevesinje i na samom ulasku skrenem desno. U trenutku sam bio u neverici ali ipak odlučim da je poslušam. Vratim se do benzinske pumpe u Nevesinju istim putem i vidim onaj putokaz koji mi je promakao zbog kiše. Mnogo vremena je izgubljeno, a kiša ne prestaje niti jenjava. Nastavljam put dalje ka Gacku u nadi da će se vreme poboljšati. A u glavi mi je samo da na Tjentištu bude lepo vreme. Ne mora da bude sunca, samo kiša da stane, to će biti i više nego dovoljno da bih fotografisao i odmorio se pored spomenika. Što se više približavam Gacku vidim da su sve manje šanse za to. Kiša je toliko jaka da na pojedinim delovima puta prolazim kroz potoke koji teku preko kolovoza. Pred Gacko prolazim pored termoelektrane iznad koje su oblaci toliko tamni da me je cela atmnosfera podsetila na neku postapokaliptičnu scenu, kao da gledam neke slike iz video igara sa temom nesreće u Černobilu (daleko bilo). Kišno odelo počelo da propušta vodu, čizme su odavno mokre, a rukavice natopljene vodom. Stajem na benzinsku pumpu da potrošim poslednjih 20 maraka na gorivo. Razočaran i potpuno mokar shvatam da danas nema šanse da odem do spomenika na Sutjesci i posle krenem ka Nikšiću. Iznerviran, najviše na sebe jer neću ispuniti plan, odlučujem se da krenem na suprotnu stranu i uputim se ka Bileći i tu pređem granicu sa Crnom Gorom. Ka Bileći i Trebinju put je prilično prav i dobar. Posle petnaestak minuta vožnje kiša prestaje, nešto kasnije počinju i oblaci da se proređuju da bi u Bileći vreme bilo idealno za vožnju. Sunčano, bez vetra, realtivno toplo, a kolovozi mestimično suvi. Držao sam konstantnih devedeset kilometara na sat i motor kao da je klizio kroz vazduh. Posle one agonije od malopre ovo sada je prava psihoterapija i uživanje. Stao sam na jednom uzvišenju pored puta iznad Bileće na par kilometara od granice da fotografišem panoramu kako bih pokušao dočarati prirodnu lepotu i savršeno vreme za vožnju. Žao mi je samo što nisam mogao da zabeležim onaj pljusak i napravim jednu sliku od dve fotografije kako bih vizualizovao taj kontrast u samo tridesetak kilometara. Na granici kod Bileće su me zadržali i to je prvi put da sam proveo više od pet minuta. Problem je bio, kako mi je graničar rekao, u registarskom broju motora. Neki auto, mislim da je GM u pitanju ne znam iz koje zemlje, ima isti registarski broj kao moj motor. Pitao sam da li je to problem, a on mi je odgovorio da nije već da oni moraju nešto više da upisuju u računar. To je potrejalo oko dvadesetak minuta i ja sam potom nastavio svoj put. Budući da je došlo do promene sada je glavni cilj Nikšić i spomenik na Trebjesi. Samo što sam prešao granicu nailazim na spomenik posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi u jednom selu. Ovo je prvi spomenik da vidim da se nešto na njemu radi. Posle velikih kiša temelj spomenika je počeo da kliza što je dovelo do velikog pucanja platoa i samog postolja. Opština je izdvojila sredstva i zajedno sa meštanima počela radove na sanaciji. Od tog mesta put vodi ka novoizgrađenoj magistrali. Pre ulaska na samu magistralu napravljen je put koji kao da je zamislio neki pasionirani bajker. Krivina za krivinom, smenjuju se leva i desna, kao da motor vozite slalom. Bilo je pravo uživanje "vrckati" zadnjicom motora i obarati ga iz jedne krivine u drugu. Fotografije koje sam napravio ne dočaravaju adekvatno taj put i neću ih postovati, odmah sam ih izbrisao. Možda bi sa GoPro kamerom to izgledalo bolje ali sa fotoaparatom definitivno ne. Ali definitivno ovaj put je pod "must-do" za kolege bajkere, naročito po lepom vremenu. Dalje na magistrali sam naišao na još jedan spomenik palima u NOBu koji deluje kao da je novijeg datuma, reako bih da je star svega par godina. Postavljen je tik pored puta sa malim platoom. Plato je napravljen od kamenih četvrtastih ploča koje su malo razmaknute a motor mi umalo nije pao kada sam silazio sa njega zbog bočne nogare koja je prošla između kocki. Taj problem je rešen postavljanjem kamena. Spomenik je lep i deluje moderno. Metalne ploče i skulptura su čiste i još uvek nisu oksidirale. Krakovi spomenika jasno upućuju pogled gde je centralni i najvažniji deo. Šteta što je trava ovoliko porasla u okolini spomenika, bilo bi bolje za slikanje. Kao za spomenik u Makarskoj ni za ovaj nisam znao da postoji. U blizini je odmorište i iskiristio sam priliku da fotografišem i par bajkera koji su tu napravili pauzu. To nije bitno za spomenike ali eto male trivie da ne budem kritikovan kako fotografišem samo ono što je usko vezano za temu :) Sedam na motor, još uvek mokar i dajem gas. Ograničenje varira od 50km/h do 70km/h, a ja ne spuštam ispod 90. Nadam se da na ovo malo puta do Nikšića nema saobraćajne policije pošto sam čuo da posebno "vole" bajkere koji prekorače brzinu. Prolazim Vukov most i ulazim u grad bez zaustavljanja i pisane kazne. Krećem se kroz centar i po sećanju pratim bulevar do "tazbine". Ovo mi je druga poseta ovom gradu ali uspevam po sećanju da nađem put. Dočekali su me žena, tast, ženina familija, mala Mica i sin Gaša :) Njih dvoje su se odmah popeli na motor. Slikao sam ih ali neću to postovati da ne ispadne da se "šlepam" na slatku dečurliju :)

Po završetku fotografisanja spakovao sam opremu i otišao do vatrogasnog doma. Kada se vozite Makarskom morate dobro voditi rauna. Većina ulica su jednosmerne. Sedeli smo u bifeu doma i pričali o svemu i svačemu, smejali se, uživali, a pridružili su nam se Drago i Nikolin kolega Mario pa smo početi malo zezati jedni druge, a kasnije je došao i drug Tonći Pivac koji je u Savezu Antifašista Hrvatske. Pao je i dogovor da Nikolu udamo u Vojvodini :D Veoma lepo provedeno po podne, i nije mi nimalo žao što opet kasnim sa planom puta. Ponovo sam upoznao super ljude kao u Drvaru, Bihaću, pre toga konobara u Kozarcu, ekipu u Banja Luci i u Podgariću. Nikola i Mario su mi objasnili kako da dođem do graničnog prelaza koji je na najkraćem putu ka Mostaru. Nešto ja tu nisam dobro shvatio tako da sam produžio ka Pločama i prelazu Metković. Već je bilo kasno i žurio sam koliko god sam mogao. Veče lagano počinje da pada pa sam odlučio da ne idem ka Partizanskom groblju već da se uputim ka primarnom cilju za danas. Što sam više zalazio u kopno bivalo je sve hladnije. U jednom trenutku sam pogrešio skretanje za Nevesinje. Vozio sam dobrih desetak kilometara dok nisam ušao u jedno bošnjačko selo. Duboko sam zašao dok nisam shvatio da to definitivno nije glavni put. Pitao sam grupu starijih ljudi da me upute ka spomeniku na Sutjesci i oni su mi lepo objasnili dokle da se vratim, kojim putem da idem i na koju deonicu da obratim pažnju. Krenuo sam da se vraćam ali sustignem policijski auto gde je ograničenje 30km/h u naseljenom mestu. Taman kada sam pomislio da ću izgubiti još koji sat policajac mi mahne kroz prozor da ga preteknem i produžim dalje. Dok sam išao ka Nevesinju veče je već počelo da pada i već je bila noć kada sam stigao u grad. U restoranu sam se raspitao oko smeštaja i ljudi su se organizovali da mi pomognu. Našli su mi smeštaj i mesto gde mogu ostaviti motor. Plan je bio da sutradan rano krenem put Sutjeske i napravim fotografije u vreme svitanja.

Ove Full Bore gume što sam uzeo iz Gevare su proizvedene u februaru 2014. godine, dakle svežije bi bile samo da su skinute direktno sa trake. Odlično su se držale na putu po veoma jakoj kiši od Nevesinja do Gackog. O tome ću pisati kada budem rekapitulirao šesti dan puta, već sam počeo da pišem tekst i iskustvo sa ovim gumama. Ali, prvo: Peti dan... Današnji dan je bio totalno lud. Probudio sam se veoma rano. Video sam da je stala kiša i odlučio sam se da se ipak vratim na Oštrelj i probam da nađem Titov voz. Preblizu sam da bih propustio takvu priliku iako rizikujem da ne dođem do Sutjeske do kraja današnjeg dana. Ako se desi da ne budem u mogućnosti i do Nikšića da stignem prenoćiću kod spomenika. Imam šator i vreću tako da bi to bila savršena prilika da je isprobam. Već oko pola sedam ujutru iz Drvara krenuo sam nazad ka Oštrelju. Voz se ne vidi sa puta, ali dobar orijentir je gostiona. Najbolje je tu parkrati motor, odmah ispred ulaza. Sa desne strane je stazica koja vodi u šumu i posle pedesetak metara stiže se do voza koji je parkiran ispod nadstrešnice. Sama gostionica je sagrađena 1908. godine i preživela je sve ratove do sada. Razne vojske su dolazile i prolazile a ona je opstajala. Podne pločice su stavljene u prvoj polovini pedesetih godina prošlog veka tako da je sve autentično. Danas, ona ugošćuje prolaznike i putnike, i lokalno stanovništvo. Moj drug Zoran Šević mi je rekao da ako budem gladan obavezno tu da svratim jer, kako on kaže, tu je najbolja klopa u tom kraju. Bio sam u iskušenju da probam ali sam morao da se držim svojih "pravila putovanja" koja podrazumevaju količinski malu ishranu. Po silasku nazad u Drvar na jednooj krivini sam fotografisao panoramu kako bih dočarao kakvo me je vreme sustiglo u ovom mestu prethodni dan. U centru su dva spomenika za koje verujem da su zapravo delovi istog. Ovaj predstavljen kao zid, i na vrhu tog brdašceta je bio veliki spomenik u obliku pet velikih krakova koji su meni ličili na nakrivljene obeliske. Taj spomenik nije preživeo rat devedesetih i sada izgleda kao ruševina neke manje zgrade rasut po livadi. To nisam želeo da slikam. Dalji plan je bio da stignem do Tjentiša vozeci se Jadranskom magistralom. Odustao sam od Grmeča i Jajca pošto sam već u zaostatku ali u planu ostaje da se sa Jadrana popnem ka Mostaru da posetim Partizansko groblje i dalje kao glavni cilj petog dana puta da stignem na Tjentište. I kao što sam već rekao da, ako me tamo uhvati noć, isprobam vreću iz Zeleno Drvo prodavnice. Prvi checkpoint bio je Knin i dalje Split ka Makarskoj. Na tom putu naišao sam na spomenik-grobnicu poginulim partizanima u Polačama. Dalje sam krenuo ka Splitu. Put je kao nov i rade na njegovom proširivanju. Iznenadio sam se koliko je Split veliki grad. Koliko sam uspeo da vidim sa magistrale ima mnogo novih zgrada. Hteo sam da napravim jednu panoramsku fotografiju ali zbog radova na putu nije bilo dozvoljeno zaustavljanje. Mada, verujem da bi bilo zabranjeno i bez radova jer je ipak to magistrala. Produžio sam dalje ka Makarskoj uletevši u saobraćajnu gužvu. Veoma sporo se vozilo i već sam počeo da razmišljam da ako se ovo otegne moraću opet neplanirano da jurim smeštaj. Srećom, čim sam izašao iz Splita i saobraćaj je bio daleko prohodniji. Vožnja motora uz more je fenomenalan osećaj. Slana voda, svež vazduh, sunce koje se stidljivo pojavilo malo pre ulaska u Split. Pred polazak drugar i kolega bajker Njanja (znam, pomalo šašav nadimak :) ) mi je skrenuo pažnju da putevi uz more mogu biti klizavi. Oprezno sam vozio neko vreme dok nisam video da gume imaju odličan grip, a onda sam se vratio novonastaloj tradiciji: vožnji malo preko dozvoljene brzine. Ne znam koliko je vožnja trajala od Splita do Makarske. Meni se, pošto sam uživao, čini prekratko. Našao sam zgodno mesto da se uparkiram, seo u kafić i krenuo da update-ujem fotoreportažu. Tačnije, ono što nisam stigao ranije da uradim - da postujem utiske i fotografije od prethodnog dana. U jednom trenutku prilazi mi jedan momak, vidno fizički spreman, kratko ošišan, i pita: "Da li je ono tvoj motor sa beogradskim tablicama?" Pomalo zatečen pogledavši u pravcu motora kažem: "Jeste. Da li smeta?" A on odgovara: "Ma ne, nego pratim tvoju fotoreportažu, video sam da si postovao da si stigao..." i tako se mi upoznamo. Nikola radi kao vatrogasac u Makarskoj i uputio me je na spomenik Palima u NOB-u koji se nalazi na tri minuta hoda od kafića. Tu je sreo svog drugara koji nam se nakratko pridružio. Malo smo ćaskali o ruti i još nekim stvarima. Kratko je ostao jer je izašao sa posla da se upoznamo ali me je pozvao da dođem kod njega u vatrgasni dom što sam naravno prihvatio. Oni su otišli svojim poslom, a ja sam brzo završio sa ažuriranjem i postavljanjem fotografije, i uputio se ka spomeniku. Napravljen je 1982. godine u čast stradalima u NOB-u. Kada sam se pripremao za put ne mogu se setiti da li sam ga video na internetu. Veoma je lep i očuvan. U centralnom delu je plato koji sa jedne strane okružuju ploče sa imenima stradalim u borbi, a sa druge stoji sam spomenik.

Po prognozi hoće. Razmišljam šta mi je činiti. Zbog obaveza koje imam u Beogradu za vikend verovatno ću ostaviti motor u Nikšiću i autobusom se vratiti za BGD. Kada sve to završim doći po motor i onda nastaviti sa reportažom. Ta opcija mi se čini kao najjednostavnija i najjeftinija. Taman ću malo da se odmorim od puta. Do sada sam prešao oko 1500km od toga petinu po kiši.

Četvrti dan, nastavak... Kada sam stigao u Drvar vreme se kudikamo smirilo i kiša je prestala da pada. Posetio sam Titovu pećinu na koju su trupe Vermahta izvršile desant. Na ulazu je tabla sa adekvatnim nazivom ulice i petokrata u travi tik pored suvenirnice. U podnožju pećine, tačnije tamo gde počinje uspon je muzej posvećen desantu na Drvar. U trenutku kada sam ja bio tu muzej je bio zatvoren, ali gospođa Vesna koja tu radi kaže da je lepo uređen i da ima dosta autentičnih predmeta. Pored muzeja na samom ulazu stoji tabla na kojoj piše "Titova pećina". Da biste došli do kuće morate se popeti preko strmog kamenjara. Instalirani su rukohvati da bi se olakšalo penjanje ali ni sa tim nije jednostavno. Stenje je oštro i površina gaza na pojedinim mestima je tek pola stopala. Kuća koja se nalazi na ulasku u pećinu je replika jer je prava kuća stradala tokom rata devedesetih godina. Do zadnjeg dela kuće može se proći uz stenu i tada dolazite do improvizovane platforme koja vodi dublje u pećinu. Na kraju tog prolaza nalaze se rešetkasta vrata koja su tu stavljena, kako su mi rekli, iz bezbednosnih razloga. U postavci je još i ostatak tenka zbog kojeg je poginula partizanka Marija Bursać. Čuvena priča o ćebetu :) Ko ne zna neka malo gugla iliti nova-stara narodna poslovica "ko nema u vu-gla, ima u gugla" ;) Ostatak dana vam je poznat... Počela je kiša koja do jutra nije prestajala. Ja nisam uspeo ni da update-ujem putovanje jer u privatnom smeštaju u kom sam bio nije bilo konekcije.

Jeste, prošao sam tuda pre dva sata :) Danas sam tri sata vozio po pljusku tako jakom da nisam video putokaz veličine 3 sa 4 metra i otišao na pogrešnu stranu. Skoro 20 kilometara u jednom pravcu od toga oko 11 po putu od drobljenog kamena. Po pljusku! Gume su se na asfaltu držale do jaja. U početku sam se bojao da će neka "pustiti" zbog težine i vode na putu ali se zalepile i ne puštaju. Nisam ih štedeo, uglavnom sam vozio četvrtom, nekada sam spuštao u treću kada su bile oštrije krivine. Pljusak me pratio od Nevesinja preko Gackog pa sve do magistrale ka Bileći.

Opet kiša... Uskoro krećem iz Nevesinja ka Tjentitštu preko Gackog. Do spomenika ima oko 90 kilometara. Za put mi građani kažu da je u dobrom stanju i da samo iznad Gackog ima uspon dužine oko 2km a da je sve ostalo manje-više ravno. Ako je tako onda verujem da sam za dva sata najviše tamo. Moram da pohvalim ljubaznost ljudi i u Nevesinju. Brzo su se organizovali da mi nađu smeštaj kada sam stigao, a to je bilo skoro devet sati uveče. I smestili su motor da ne kisne tokom noći. U restoranu sinoć sam popio espreso koji košta četvrtinu evra, a jutros domaća kafa i omlet sa šunkom, kačkavaljem, namazom i salatom ukupno dva evra. Malo da iskuliram i krećem ka Tjentištu.

Treći manji spomenik poginulim partizanima nalazi se na par kilometara ispred u seocetu Pasije. Ono što mi je bilo interesantno je da je levi deo spomenika pod drvećem dok je drugi na otvorenom. To je to za danas... Kiša uprevo počela tako da je sada pitanje kada ću iz Makarske krenuti... Kad te 'oće onda hoće za sve pare :D

Trenutno sam u Makarskoj. Juče nisam imao mogućnosti da apdejtujem putopis pošto su bile velike kiše u Drvaru pa sam bio prinuđen da celo po podne provedem tamo. Slaba kiša me je pratila danas sve vreme puta, od Drvara pa skoro do ovde. Plan za dalje je sledeći... Prvo i pre svega - kafa na obali :) Posle preko Mostara ka Tjentištu i potom Nikšić. A dok pijem kafu da rakpituliram jučerašnji dan :) Dan četvrti. Kiša se posle cele noći padanja malo primirila. Proveo sam noć u jednom motelu u centru Bihaća i bio sam iznenađen i cenom i uslugom. 20KM za noćenje u samom centru u sobi koja je nova mora se reći da je prilično povoljno. I ima sasvim dobru wireless konekciju tako da sam mogao brzo da okačim fotografije i tekst. Ne, nije ovo bilo na tvoj račun Veliki Zmaju :) I moram da kažem da je Ljuba iz PC Foto bio u pravu - ovaj fotoaparat je savršen za ovu fotoreportažu. Veoma lako i brzo sam se uhodao. I bio je u pravu kada je insistirao da ponesem na put još jednu bateriju. Ova jedna mi se ispraznila na pola puta od Bihaća do Drvara. No, da krenem redom... Dok sam ja lagano privodio kraju ažuriranje Putevima NOBa Izet je došao po mene da me odvede prvo do Spomenika žrtvama fašističkog terora. To je brežuljak na samom obodu grada. Nije teško doći do tamo ali nije obeleženo tako da ko ne zna samo bi stigao do jedne kapije pored nekog magacina i vratio bi se nazad ubeđen da je pogrešio skretanje. Sam spomenik mene asocira na acteške ili majanske skulpture. Interesantno je jer su drugačije i okrenuti i nepravilno postavljeni. Ili bar ja nisam video neki patern. Sa tog brežuljka se vidi grad, a na oko 90 stepeni desno od tog pravca pogleda preko prevoja se nalazi čuveni Bihaćki vojni aerodrom. Da, isti onaj na koji su avionu sletali u brdo po priči naših očeva i koji je u to vreme bio najskuplji vojni objekat u Evropi. Izet je i mene slikao tako da nisam morao da radim "selfie" kao na Podgariću :) Kasnije smo krenuli ka Partizanskom groblju novom obilaznicom i odatle sam napravio poslednju dve fotografiju. Nakon toga stigli smo na Partizansko groblje. Male površine sa spomenikom, bistama i pločama. Na pločama poginulih partizana se vide imena raznih nacionalnosti. Očigledno da je u to vreme bilo daleko manje bitno ko kako zove Boga i kojom molitvom se moli, i da li uopšte veruje u istog. Potom smo se vraćali ka gradu. U centru se nalazi muzej Prvog zasedanja AVNOJ-a. U tom trenutku nije radio ali je Izet ušao u Akademiju umetnosti i posle nekoliko minuta izašao sa jednom gospođom koja nam je otvorila muzej samo za nas. Spolja deluje očuvano, a unutra deluje kao da će zasedanje početi svakog trenutka. Ono što nisam mogao da fotografišem zbog refleksije su zaključane vitrine sa postavkom autentičnih predmeta iz tog perioda. Puške sa urezanom petokrakom, dokumenti, pisaća mašina, i naravno čuveni "šmajser". Možda je i dobro što nisam to fotografisao jer ako neko od vas dođe u Bihać neka vidi i nešto što ja nisam fotografisao. A onoga koga interesuje sigurno neće biti razočaran. Krećem na put. Oblačno je ali je bar suvo što je najbitnije. Krećem put Oštrelja kako bih slikao Titov voz i potom da se spustim ka Drvaru da bih posetio Titovu pećinu kroz koju se povukao kada su trupe Vermahta izvršile desant na Drvar. Pozdravljam se sa kolegom i prijateljem, i gledam u kartu razmišljajući koje su mi opcije za danas. Sada je već izvesno da neću posetiti spomenik na Grmeču već ću se koncentrisati da prvo dođem do Drvara i ako me vreme posluži produžiću do Jajca i kasnije do Mostara. Posle ću već videti. U ovom zaletu samo sam sipao gorivo, čak nisam ni svratio na jagnjeće pečenje. A oni koji me poznaju vrlo dobro znaju koliko sam se žrtvovao i čega sam se odrekao :D Put i priroda su fantastični. Znam, ponavljam se ali šta ću kada je tako. Jedino parče lošeg puta bilo je kada sam prešao granicu kod Jasenovca dok nisam izašao na novi autoput. Prvi manji spomenik koji sam video na ovom pravcu je u malom mestu Vrtoče na jednoj raskrsnici. U nastavku putovanja naišao sam na jedan manji spomenik koji stoji sam, bez ikakve kuće u blizini. Taj spomenik posvećen je Prvoj prtizanskoj eskadrili. Ranije je tu stajala jedrilica ili avion, a sada je ovaj spomenik. Pored njega prolazi samo ova magistrala. Pošto sam opet "poštovao" ograničenja brzine trebalo mi je malo vremena da se vratim i da ga fotografišem. Nisam se peo do njega jer sam ostavio motor na magistrali pa ne bih baš da izazovem neki haos :)