Jump to content

SolidChief

Level 5
  • Posts

    5,824
  • Joined

  • Last visited

Reputation

34 Neutral

1 Follower

About SolidChief

Profile

  • Gender
    Male

Recent Profile Visitors

9,121 profile views
  1. Godina je 2014. Uspeo sam da se zaposlim u struci kao prvi posao i bio na putu da gradim karijeru. Prvi mesec je prošao i prva, normalna, plata je legla na moj račun. Odmah po SMS notifikaciji za prispeće sredstava, sedam na autobus i idem u jednu tada poznatu prodavnicu čipovanih konzola i sa radošću kupujem Xbox 360, moja prvu ozbiljnu konzolu (imao sam samo Wii pre toga, ali to je bila više porodična konzola nego moja). HDD ove konzole je već bio prenatrpan igrama kao što su GTA V, Halo serijal, Minecraft, i još par svežijih igara i, tada poznatih, XBOX Live Arcade indi naslova. Ali ništa od toga me nije zanimalo, ono što sam ja želeo da igram je Gears of War, a sva 3 (tj. 4 sa Judgment spinofom) su isto bila spremna. Nakon tačno ti srećna poskoka i neprijatnim razgovorom sa mojom mamom da mora da me hrani narednih mesec dana bez da postavlja pitanja, bus vožnje do stana bio sam spreman da osvetim čovečanstvo i ubijem svakog prljavog Lokust-a. Klif Blizinski je na mene ostavio utisak još od Jazz Jackrabbit franšize i nastavio sam da ga pratim sve preko Unreal serijala i na kraju sa Gears of War, ja bih rekao njegov magnum opus. Gears of War je zapravo u načelu Unreal igra koja se zvala Unreal Warfare ali je kasnije izbačena iz Unreal univerzuma i postala GoW. I prvi put kad sam igrao Gears, odmah sam osetio Unreal DNK. Ceo setting, osećaj tokom igranja, motorna testera na mitraljezu i predivan glas Džon DiMađia me je potpuno uvukao u igru. Ono što me je dodatno fasciniralo je minimalističko ispričana priča ali tako da svet ima osećaj progresa, karakteri stvarno žive u njemu i reaguju na dešavanja, dok igrač samo može da skrpi malo od onoga što mu se servira direktno. Ostatak se skuplja kroz tagove, poruke ali i sitne detalje koja svaka misija ima. Al da usporimo malo, jer verovatno ima ljudi koji nikad nisu igrali ovu igru. Gears of War je klasična akciona pucačina iz trećeg lica sa pucanjem iza zaklona. Taktika i pozicioniranje su ključ, pogotovo na većim težinama, dok je preciznost sekundarna. Vi ste u ulozi Markusa Feniksa, optuženog vojnika (u ovom univerzumu su Gears), koga iz zatvora spašava njegov najbolji prijatelj, Dom, koji je ujedno i co-op igrač ako želite da igrate sa još jednom osobom. Markus je u zatvoru iz nekog razloga, koji vam detaljno neće biti objašnjen do četvrte igre u serijalu. Elem, Markus je vrlo vešt vojnik, elita, i „dozvoljeno“ mu je da pobegne iz zatvora da bi pomogao tokom jedne vrlo bitne misije koja može da dovede do kraja rata između ljudi i Lokusta – nepoznata civilizacija koja je od jednom napala ljude izbijanjem ispod zemlje. Ljudi će reći da je priča slaba, predvidiva i jeftina…jeste, ali! Prva igra se vrti oko vojnog bratstva, kako čuvati leđa jedni drugima na zadatku i šta je sve neophodno uraditi da se misija završi. Drugi deo se vrti oko samih Lokusta, ko su, šta su i odakle, dok je treći deo sinematični i emotivni klimaks koji fenomenalno zaokružuje ove tri igre u predivnu celinu. Onda su se desili četvrti i peti deo (ne računam ovde Judgment) i nažalost nemaju ni izbliza jake emotivne momente niti vas tera da navijate za junake. Mada to je razgovor za neku drugu priliku, hajde da pričamo o ovom „rimejku“. A rimejk ovo nije. Iako The Coalition tvrdi, ovo je samo komplikovani remaster originala. Sve teksture su potpuno iste, iako sa znatno većom rezolucijom. Dijalozi, animacije, misije, ponašanje oružja, svaki detalj je netaknut u svojoj ideji samo je tehnički poboljšan. Gears of War Reloaded pokušava da vas vizuelno vrati u osećaj koji ste imali igrajući ovu igru na Xbox 360, ali su PC igrači imali sreće da imaju Ultimate verziju koja je vizuelno vrlo slična Reloaded verziji i samo oni sa oštrim očima će primetiti razlike. Da, vidim te baro i vidim kako (jeftino) reflektuješ osvetljenje i plafon, ali je to, to. Možda smo zato, mi vlasnici Ultimate verzije, dobili besplatan upgrade na Reloaded? Pored poboljšanih tekstura, najveće poboljšanje sam osetio u zvuku. Mislim da su od svih unapređenja, ovde posvetili najviše pažnje jer mi zvuk nije napadao čula ovako odavno. Zvuk oružja je bombastičan i čist, uvek ćete prepoznati koje oružje koriste neprijatelji (kako u kampanji tako i u multiplejeru) i mnogo je čistiji nego što je bio u originalu. Ambijentalni zvukovi su savršeno miksovani da budu deo priče ili skretanja pažnje na detalje mapa i misija kroz koje prolazite kao i muzika koja je vam naglašava opasnost, napetost kao i olakšanje na kraju neke borbe. Ono što mi je najviše ostavilo utisak su zvukovi hodanja i lepljenja u zaklon, koji su oduvek bili opisni delovi ove igre, jer su sad puniji basa ali i čistiji u isto vreme. Svaki korak koji napravim stavlja do znanja podu da sam prošao tuda, osećao sam se kao veći tenk nego što sam ranije bio. Imerzija zvuka je prosto neverovatna i mnogo bolja nego što je bila ranije i ostavila mi je najveći utisak do sad. Što se gejmpleja tiče, igra ima poprilično jednostavan pristup. Markus (ili Dom ako igrate co-op) je hodajući tenk, uzimajući tešku inspiraciju od Reaper-a iz Unreal Tournamet 3 i Warhammer 40k Space Marinca. Ali Markus, Dom, Cole Train i Baird nisu modifikovani ljudi nego gym bros u borbenim oklopima. Na ovoj ekipi je da se opremi sa dva glavna oružja, jednim sporednim i granatama i da pobije sve prljave Lokuste do ispunjenja misije. Srećom, svaki član ekipe je napisan fenomenalno i puni su karaktera na svoj način. Sećate li se igara gde su likovi imali smisao za humor, karakter, svoje motivacije i mane? Peperidž farma se seća. Elem, ono što je krasilo ovu igru i što je njen najveći potpis je sakrivanje iza zaklona. Cela igra je prepuna zidića visokih do grudi i stubova iza kojih možete da se sakrijete i da zasipate neprijatelje kišom metaka. Ova igra nije dizajnirana da bude brzo trčanje, menjanje pozicija i skakanje, nego taktička bitka teško opremljenih vojnika. To se ogleda i u kretanju koje je vrlo kruto ali jako lepo se uklapa u ideju igre a i u karaktere. Iako su brzi, naši momci od 200kg ne mogu da se kreću kao atletičari, ali su zato vrlo izdržljivi i besni. Pored ovoga, igra je imala aktivno menjanje municije. Kada ostanete bez municije u šaržeru ili želite da ga promenite u sred borbe, ispod ikonice oružja će vam se aktivirati mini igra gde imate momenat da ponovo pritisnete dugme za promenu šaržera i ako ubodete određen segment, puška će vam brže pucati i raditi više štete. Ali ako promašite momenat, prerano ili prekasno, puška će vam se zaglaviti i duže će trajati promena šaržera. Na nižim težinama igre ovo nije toliki problem, ali na većim i u multiplejeru, igrači koji savladaju ovu tehniku bez gledanja u ikonicu imaju mnogo veću prednost u odnosu na ostale. Ova mini igra je poboljšana ikoničnim zvučnim efektima koji vam stave do znanja da je vaša puška spremna da uništi sve u šta je uperite i to je mnogo, mnogo dobar osećaj. Multiplayer je i dalje kompletna ludnica. Pored standardnog Team Deathmatch i King of the Hill, igra nudi dodatne modove kao što su Blitz (modifikovan KOTH), One Shot One Kill (samo snajperi, samo headshot), Warzone (pobij sve, bez respawn-a), 2v2 Gnasher Execution (samo šotke), Assassination (ubij vođu suprotnog tima) i još par modifikovanih modova na gore pomenute. Svaki mod je potpuni haos i osećaj se nije ni malo promenio (nisam vas zaboravio Gnasher nubovi). Ovo ne mislim u lošem smislu, nego i dalje igra ima taj Xbox osećaj iako se način igranja kao i pristup igrača promenio. Iako je multiplayer zabavan i nema ništa bolje kad sa motornom testerom isečete igrača na pola, kampanja će uvek imati posebno mesto u mom srcu igrao je sam ili u co-op. Na kraju krajeva, Gears of War Reloaded je zapravo širenje franšize na druge platforme (PS5) a i mala marketinška kampanja da se promoviše nova igra koja se nadam izlazi uskoro (E-Day, koja prati dešavanja pre prvog dela). Ultimate Edition je bio dostupan samo na Microsoft Store za PC igrače dok je Reloaded dostupan i na Steam, Game Pass i PS5. Ja svima preporučujem Gears of War serijal i nadao sam se iz petnih žila da će ovo zapravo biti kolekcija cele trilogije što bi bio pun pogodak, ali ovako je samo širenje na nove platforme bez ičega za Ultimate igrače da se uhvate sem obnovljenog multiplejera. Generalno, ako nikada niste igrali Gears of War, ovaj remaster je najbolja prilika za to. Cena je pristupačna, imate izbor platforme i multiplejer je osvežen. Čak i obećavaju dodatni sadržaj posle izlaska igre, besplatno, što je uvek za pohvalu. U međuvremenu, ja idem od drugara do drugara koji imaju Game Pass i vučem ih za rukav da pređem kampanju po ko zna koji put. Gears of War: Reloaded je dostupan za PC, XBOX X/S, PS5. Autor: Igor Totić Igru ustupio: Microsoft Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Carmine sada umire u 4k: Gears of War: Reloaded recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  2. Nikada nisam voleo da radim recenzije za bilo kakve onlajn igre, pogotovo ako ih dobijem pre samog izlaska. Ne bih rekao da sam asocijalan ali nisam ni tip koji gura mikrofon u grlo i dopušta da se čuje svaka pozadinska buka bez da koristim push-to-talk. Možda je do godina, već polako postajem boomer što bi klinci rekli i nemam ni volju ni želju da ulazim u onlajn rasprave, pogotovo u toksičnim PvP igrama gde je komunikacija ključna, a u Wildgate jeste. Wildgate je PvPvE igra i prvenac studija Moonshot Games, ali još bitnije, ova igra je u izdavaštvu kompanije Dreamhaven koju je oformio Majk Morhajm, bivši vođa Blizzard-a. Ovo dodaje neki pedigre igrama koje izdaju u poređenju sa starom Blizzard reputacijom gde su zabava, igra i igrač bili na prvom mestu. A izgleda da je i Moonshot to shvatio sa Wildgate. Kao što sam već spomenuo, Wildgate je PvPvE igra koja dosta podseća na Sea of Thieves samo u svemiru. Što se neke teme tiče, ove dve igre su jako slične u vidu da postoje PvP i PvE elementi, da imate posadu i brod i da može svašta da vas snađe. Ali Wildgate je dosta svedenija, ali kompleksnija igra koja funkcioniše u vidu partija – ne igrate je konstantno. U načelu, na početku birate svog lika gde na raspolaganju imate tri otključana od ukupnih sedam. Svaki lik ima svoje tipove oružja, specijalnu opremu i neke karakteristike koje ih izdvajaju od ostalih i čine ih korisnim u određenim situacijama. Na primer, robot Venture jer, jelte, robot i ne koristi kiseonik tako da može beskonačno da bude u svemiru. Kae na primer ima telekinetičke sposobnosti i može da manipuliše stvarima na daljinu ali i da se teleportuje 100 metara u željenom pravcu. Kada izaberete lika, igra vam dodeljuje brod i krećete u svemir u vašu avanturu. Tada počinje partija koja traje maksimum 30 minuta. Vaša misija je uvek ili da se rešite posade ili da pobegnete sa „artefaktom“ kojeg svi igrači u partiji jure. Ako uspete da zgrabite artefakt, koji je sakriven negde na nasumičnim mapama, morate da pobegnete kroz portal, tj. Wildgate i završavate partiju. Ali ovo nije samo svemirski ragbi jer postoji mnogo stvari koje možete da radite za ovih 30 minuta kako biste ojačali svoj brod. Ljudi koji su igrali Warframe Railjack misije će odmah ukapirati kako funkcioniše svemirska borba, samo što Wildgate dodaje neke nove fore koje zahtevaju dodanu koordinaciju i planiranje. Tokom partije, kao ekipa morate da vodite računa oko mnogo stvari koje utiču kako na brod tako i na ishod misije. Svako od igrača u timu može da bude zadužen za neki deo broda kao što je pilotiranje, pucanje topovima, gašenje požara, krpljenje štete i skupljanje resursa. Preporučuje se da na početku lansirate drona koji može da skenira okolinu i pokaže vam ključne lokacije na koje možete da odete ili resurse koje možete da pokupite. Resursi su gorivo, municija za topove i led za hlađenje reaktora, što ujedno sprečava pregrevanja i eksploziju vašeg broda. Lokacije su razne – od pećina u asteroidima do svemirskih stanica gde uvek ima nešto da se radi ili ubije. Ovo je PvE deo igre, gde vi kao ekipa čistite ove lokacije ili radite neke jednostavne zagonetke kako biste otključali skrivene nagrade. Svako od igrača može da nosi po jednu nagradu koja je u vidu novih topova, unapređenja za brod i slično. Kada uzmete nagradu, srećom možete odmah da se teleportujete nazad na brod, ali ako hoćete da rizikujete i pokupite sve, možete se vratiti na stanicu ali i protivnici će znati šta se dešava. Na pola partije, ako niko nije pronašao artefakt, on će otkriti svoju lokaciju i tada kreće trka ka njemu i opšte rasulo. Wildgate ima podosta opcija za kreativnu igru koja nagrađuje pametne, domišljate ali i vešte igrače. Na primer, postoji posebno oružje koje može da privlači stvari ka vama ili vas ka nečemu, a u vakuumu to znači mnoštvo ideja koje mogu biti izuzetno zabavne. Takođe možete da lepite posebne prenosive motore na svoj ili tuđi brod tako da brzo ili manevrišete svoj ili pomerite neprijatelja. Mislim da su developeri baš računali na ovaj tip igre kao ključni deo koji će držati igrače u igri. Igra je estetski jako privlačna i dosta liči na Overwatch stil. Ne samo dizajn, nego čak i oružja imaju tako slične povratne informacije kao većina Overwatch oružja da mislim da su sigurno neki developeri ili bili jako inspirisani ili su direktno radili na ovoj Blizzardovoj igri. Sa tehničke perspektive, igra je vrlo ispolirana i lepa. Nisam naleteo ni na jedan bug niti sam se glavio u teksturama niti su pucale partije, što je zavidno i tužno da moram da spomenem s obzirom na stanje većine novih igara. Sve ovo što sam napisao zvuči jako zabavno ali važi samo ako dobijete dobar nasumični tim ili igrate sa drugarima. Solo iskustvo je jako loše, pogotovo ako zapadnete u partije nekih ljudi koji se više nerviraju nego što igraju. Gameplay loop je zarazan ali s obzirom da morate da radite posebne izazove da otključavate nove heroje i brodove, nisam siguran da će uspeti da se progura u ovom žanru. Na sve to, sve vreme sam imao osećaj da ovoj igri treba neki polu-stalni svet ili stalni svet, server sa 20-ak timova koji se bore za pozicije ili čak neki V Rising pristup gde možete da igrate PvPvE ili samo PvE. Ovako, igra će da traje koliko bude i igrača a SteamDB pokazuje jako nizak broj. Na kraju krajeva, zabavio sam se. Imao sam par zabavnih, više loših partija i mislim da je neću igrati više sem ako se moje društvo ne odluči da proba – za sada sam jedini. Voleo bih da se ovoj igri desi isto što i sa Wayfinder koji je uradio potpuni okret od 180 stepeni i prebacio se na Co-Op RPG. Mislim da Wildgate ima prostora za to više nego za PvP. Wildgate je dostupan za PC Autor: Igor Totić Igru ustupio: Rocky Oceans Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post More Lopova… U SVEMIRUUUUU: Wildgate recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  3. Slatki osećaj nostalgije se vratio, ovoga puta u obliku rimejka starih klasika iz polja ekstremnih sportova. Već smo napravili pregled modernih izdanja prva dva dela Tony Hawk’s Pro Skater igara, koja su pokazala da je razvojni tim i te kako posvećen i sposoban da novoj publici predstavi ovaj kultni serijal. Ako ste nov igrač, nemojte očekivati nikakvu priču. Ovo je igra s početka 2000-ih bazirana na ekstremnom sportu. Poenta je da kroz kampanju prelazite sa mape na mapu i da postanete najbolji skejter u gradu, a priču možemo očekivati tek možda u Underground, ako uopšte odluče da naprave rimejk. Generalna osnova gempleja se nije nešto mnogo promenila u odnosu na prethodne dve igre, pogotovu Tony Hawk’s Pro Skater 1+2. Naravno, dodate su neke nove opcije i određeni broj poteza i trikova, ali igra većinski funkcioniše identično kao prethodni rimejkovi. Nije sve isto kao što je bilo ranije, ali ako gledamo samo novine, ovde se najviše ističu nove mape i ludi zadaci koji dolaze sa njima. Nivoi u kampanji se dele na dva tipa, onaj u kome ćete raditi određene zadatke pored skupljanja poena, i drugi koji je predstavljen kao takmičenje gde imate tri pokušaja da sakupite što više poena. Kod prvog moda ćete imati ograničeno vreme za rešavanje što više izazova, od onih koji se ponavljaju kao što je skupljanje SKATE slova i određenog broja poena, do onih koji će biti specifični za taj nivo i postajati sve luđi i luđi. Da biste sve ovo odradili, moraćete da izvodite pregršt poteza, skokova, grindova, grabova i slično. Iako postoji veliki izbor starih i novih skejtera, moći ćete da napravite i četiri posebna, sa kojima naravno prelazite karijeru. Većinu stvari, praktično sve u igri, možete otključavati putem posebnih challenge zadataka ili skupljajući novac po nivoima, ali grajnd za ovo će biti praktično neprimetan. Pored kampanje imaćete i još nekoliko modova na raspolaganju, od free play do speed run, pa čak multiplajer moda. Mala zamerka je što par mapa iz originalnih igara nije prisutno u ovom izdanju, ali zato dobijamo čak tri nove mape u zamenu za njih, konkretno u četvrtom delu (imaćete i opciju da pravite svoje skejt parkove). Sledeća bitna promena je da u četvrtom delu više nećete juriti NPC likove da vam zadaju zadatke, nego ćete ih već imati postavljene. To znači da je sam karijerni mod isti kao i u prethodnim igrama, za razliku od originalne četvorke gde ste mogli slobodno da se vozite po mapama i radite zadatke nakon susreta sa NPC likovima. Određeni broj zadataka će biti pomalo, a ponekad i poprilično promenjen u odnosu na originalna izdanja. Tu je i solidna količina quality of life unapređenja koja možete naći u opcijama, kako biste ili olakšali, ili poboljšali vaše iskustvo tokom igre. Jedna od tih je mogućnost da se produži tajmer na nivoima sa standardnih dva minuta. Očekivano, igra izgleda neuporedivo lepše nego original od pre dvadeset godina. Tu su i promene u arhitekturi kako bi dizajn nivoa bio bolji ili kako bi ga približili modernijoj publici. Na sreću, ništa od toga nije loše urađeno niti su developeri pokušali da uguraju neku poruku na taj način. Muzika je oduvek bila ključna za ovaj serijal. Svi matorci koji su igrali originale dobro se sećaju starih dobrih numera ali nažalost, vrlo verovatno zbog nekih licenca, neke pesme su izbačene. Ako ništa drugo, barem imamo priliku da otkrijemo neke nove numere koje ćemo pridodati našim plejlistama. Najveće mane smo već spomenuli. Nedostatak nekih mapa, opcija i muzike. Što se tiče gejmpleja, tu će naravno biti momenata kada lik ne uradi ono što hoćete, loše sleti na rampi ili jednostavno odleti u more. U prevodu, standardne boljke za ovaj tip igre su i dalje tu, ali možemo reći da je Tony Hawk’s Pro Skater 3 + 4 izbegao najveći problem, a to je prisustvo bilo kakvih mikrotransakcija. Ako ste očekivali jedan na jedan kopiju originala to nećete dobiti, ali ako hoćete da vidite veoma požrtvovan tim koji je u rekordno vreme uspeo da se izbori sa veoma teškim zadatkom, dajte šansu ovoj igri. Pa da dobijemo i Underground za koju godinu. Tony Hawk’s Pro Skater 3 + 4 je dostupan za PC, PS4, PS5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Skejterska akcija u novom ruhu: Tony Hawk’s Pro Skater 3 + 4 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  4. U današnje vreme, point-and-click avanture često moraju imati nešto zanimljivo, inovativnu mehaniku ili u najmanju ruku solidnu priču kako bi se istakle u moru sličnih igara. The Drifter od studija Powerhoof je upravo to – ima odličnu triler priču ali i unikatan sistem zagonetki koji zahteva brze reakcije, koje su neophodne da biste spasli život glavnog lika, Mika. Mik je putujuća skitnica, ali se zbog smrti svoje majke vraća nazad u rodni grad kako bi sa sestrom prisustvovao sahrani. No pre nego što dobije priliku da se nađe sa sestrom, život mu se okreće naopačke. Kako je otvorio vrata teretnog voza kojim se vozio kući, on i njegov saputnik bivaju napadnuti od strane misterioznih vojnika. Obojica umiru, ali se Mik odmah vraća u život u toj istoj smrtonosnoj situaciji. Osnovni gejmplej je klasični avanturistički point-and-click stil. Interagovaćete sa objektima na ekranu, dobijati informacije od njih ili ih pokupiti. Ti isti predmeti će vam pomagati u rešavanju zagonetki tako što ćete ih koristiti sa drugim objektima u inventaru ili u svetu. Neki će biti vezani za lokaciju, ali ćete većinu moći da ponesete i iskoristite. Zanimljiv dodatak dijalog sistemu koji se pojavljuje u ovim igrama jeste da ćete uvek imati pristup svim temama o kojima biste mogli da pričate sa drugim likovima, što će vam takođe služiti kao neka vrsta hint sistema gde ćete možda dobiti ideju šta dalje da radite. No ono što ovaj naslov čini apsolutno jedinstvenim jeste mehanika smrti glavnog lika. Na primer u starim Sierra igrama, u slučaju da uradite nešto pogrešno i vaš lik pogine, morate da se vratite na prethodnu snimljenu poziciju. U The Drifter smrtonosne scene su upravo to, ali ovde su obavezne i morate da ih „pređete“. Pod ovim igra od vas zahteva da, sa veoma darežljivim vremenskim limitom, skapirate koji predmeti će vam pomoći da preživite datu situaciju, pri čemu morate da provalite i pravilan redosled njihovog korišćenja. Ove zagonetke će od vas zahtevati ne samo brzinu, već i oko za detalje u datoj lokaciji. Ovo naravno može podići vaš nivo anksioznosti, ali nema razloga da se brinete – ako se desi da pogrešite i da poginete, samo ćete se vratiti na početak te iste scene. Najbolja stvar u igri je to da su sve zagonetke i kombinacije objekata veoma logične i razumne. Nećete naleteti na moon logic zagonetke niti na one preterano nerazumne. Posle par pokušaja neke od ovih smrtonosnih scena, lako ćete skapirati šta treba da radite, a svi predmeti koji će vam biti potrebni za to, uvek će se nalaziti na istoj lokaciji. Grafika igre je prikazana kroz pixel art stil sa veoma malim brojem detalja. Ali čak i sa toliko malo detalja i velikim pikselima, pogotovu kod likova, igra neverovatno dobro uspeva da prikaže razne emocije i reakcije. Animacija je solidna i ne preterano detaljna, izuzev pojedinih akcionih scena. Muzika je brilijantna. Od minimalističkih numera koje idu u pozadini dok obilazite lokacije, preko onih atmosferičnih koje se pojavljuju tačno kada treba da postave scenu ili zahuktaju horor I strah, pa sve do onih fenomenalnih momenata kada kreće akcija tako da vam srce brzo kuca isto onoliko koliko i glavnom liku koji je to upravo preživeo. Druga strana je naravno glasovna gluma koja je takođe na apsolutnom vrhu kvaliteta, od veoma upečatljivog glasa koji glavni lik ima, do svih mogućih emocija koje svi ostali likovi prenose. Slušati sve ove likove je apsolutna uživancija. Bagova i mogućnosti da se negde zaglavite je bilo pri početku, ali je razvojni tim to vrlo brzo sredio i popravio. Jedina mogućnost da se nešto „polomi“ jeste ako pokušavate da klikćete previše brzo kroz neke konverzacije ili prelaze sa scene na scenu. Najveća greška igre je to što ne postoji pravi hint sistem ako se negde zaglavite, što će uglavnom doći kroz komentare likova u igri. Zasmetalo mi je i što je funkcija da se prikažu svi objekti sa kojima možete vršiti interakciju pomerena kao accessibility opcija, umesto da bude uključena od samog starta. Ako ste ljubitelj point-and-click avantura, The Drifter nikako ne smete propustiti. Ako volite misterije i trilere, ova igra će vam zaintrigirati um i naterati vas na razmišljanje. Ono što nismo pomenuli u samom opisu priče jeste da se dosta dublji element iste vrti oko razloga zašto je Mik pobegao i postao skitnica. Priča, likovi, pisanje, zagonetke, misterija, triler, avantura, glasovna gluma, muzika, sve je fantastično. Jedva čekamo da vidimo šta će ekipa iz Powerhoof-a sledeće napraviti. The Drifter je dostupan za PC i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Strange Signals Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Smrtonosno putovanje kroz vreme: The Drifter recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  5. U vreme kada je Killing Floor bio popularan, ja sam se najviše drogirao Warframe-om i nisam nešto obraćao pažnju na ovaj serijal, a i nekako sam više bio okrenut ka Left4Dead ili sličnim igrama. Sa trećim delom se prvi put susrećem sa ovim serijalom i mogu da kažem da ne kapiram hajp. Killing Floor 3 je co-op FPS sličan Left4Dead-u samo što nemate progres kroz celu misiju već zatvorenije zone gde treba da preživite talase neprijatelja. Neprijatelji su čudovišta koja se zovu Zed i, koliko sam shvatio, njih su stvorile velike kompanije iz nekog razloga, a vi ste plaćenici koji ih ubijaju. Nisam ni siguran da li je ovo nastavak na priču ili neki reboot iz prethodnika, ali mi premisa u svakom slučaju nije bila zanimljiva pa nisam ni obraćao pažnju. Prišao sam ovoj igri iz pristupa neke polu live service co-op igre i mislim da nisam pogrešio. Co-op je jako bitan segment jer je solo igranje vrlo komplikovano, ali i jako dosadno. Svaka mapa ima neke delove koje služe da navodite neprijatelje kako biste ih lakše pobili kao što su hodnici ili automatski topovi koji mogu da vam pomognu. Probao sam da igram malo solo ali nisam daleko dogurao. Posle sam prešao na co-op ali je i to donelo brdo problema. Ljudi su izlazili iz frustracija što nismo imali koheziju, konekcije su naprasno pucale, ili nam je u ekipi bio neki bog igre koji je igrao maltene sam. Pre početka svake partije, igra vas baca u početni HUB koji je prevelik za opcije koje nudi. Ovaj koncept u igrama mi je okej, ali bi jedan običan meni mogao da zameni ceo ovaj HUB. Pre partije možete da birate jednog od šest karaktera – Commando, Sharpshooter, Firebug, Medic, Engineer i Nindža. Svaka klasa ima svoj progres i može da se individualno unapređuje tako da svako može da pronađe svoj stil ili da napravi neki svoj rudimentarni build. Ja, edgelord, sam odmah uzeo Nindžu i momentalno zažalio. Mislio sam da će katana moći da secka Zedove na komade, s obzirom na novi sistem odvajanja delova tela M.E.A.T. 2.0, ali imao sam osećaj kao da mlatim vazduh bez ikakvih povratnih animacija – prosto mi je bilo dosadno. Posle sam probao svaku od ostalih klasa i nijedna me nije impresionirala. Nije do specijalnih sposobnosti svake klase, već do oružja koja su mi većinski ostavljala loš osećaj. Šotke nisu radile dovoljno štete, mitraljezi su bili malo bolji ali dosadni, a bacač plamena, iako koristan, nije proizvodio adrenalin koji sam očekivao od ovakve igre. Generalno, osećaj u igri mi je bio vrlo mlak. Iako je ovo UE5 igra i nije još jedan shooter prepun generičkih šuma, stepa i planina koje se danas beskonačno koriste (što zaista poštujem), mape su i dalje dosadne i generičke. Većina mapa je ruševina ulica, ruševina unutrašnjosti zgrada, ruševina kanalizacije, ruševina laboratorije i slično. Na sve to je nalepljen neonski cyberpunk dizajn koji ne izgleda kao da pripada ovoj igri. Doduše, na kraju svake mape, ako preživite sve talase, pojavljuju se bossovi koji su em izazovni, em zabavni. Bossovi zapravo koriste mapu na različite načine kao što je penjanje na visoke lokacije ili izbegavanje zamki, što unosi dinamiku u borbe. Šteta što svi momenti do bossa nisu zabavni i osećaju se kao fileri. Većinu misija nisam uspeo da pređem jer je bila ili slaba kooperacija sa saborcima ili jednostavno nismo imali dovoljno alata za rešenje problema. Ovo se rešava grindom jer time otključavate nova oružja za klase kao i modifikacije. Iskreno, nisam imao strpljenja niti mi je igra bila dovoljno zabavna da grindam do većih težina i late game. Na kraju krajeva, Killing Floor 3 mi je bio dosadan, iako bi trebalo da bude vrlo intenzivna horor pucačina. Performanse su najveći problem u igri, a igrao sam na PS5. Ajde što je FPS nestabilan i što imam sreću da imam VRR TV, često štucanje i gubljenje frejmova, čak i u HUB zoni je neprihvatljivo. Igra je totalno neoptimizovana za PS5 i plašim se da istražim kako se ponaša na PC-u. Od vas se tokom misija očekuju brzi refleksi, neverovatna koordinacija, brza promena pravca i reakcija, ali ništa od toga nije moguće ako vam igra konstantno štuca. Meni se Killing Floor 3 nije dopao i prosto mi izgleda kao da igra nije gotova, ali ne samo sa tehničke strane – ceo gameplay loop nije bio za mene i ne preporučujem je. Mada, pošto je ovo već treći deo serijala, možda i zadrže svoju publiku ako poprave tehničke probleme. Killing Floor 3 je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Štuc, zombi, štuc: Killing Floor 3 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  6. Sad vam je do kraja dana u glavi Šakira, nema na čemu. Pac-Man je bukvalno jedna od prvih igara koje sam ikada igrao na mom starom Commodore 64. Sećam se da sam kukao tetki da mi stalno namešta Joystick jer se „čikica“ zaglavljivao u uglovima – core memory definitivno. Iz moje perspektive, Pac-Man je brzo prevaziđen naprednijim igrama koje su me više zanimale, pogotovo platforme, kao što su Prince of Persia i Crystal Caves koje sam igrao na DOS-u. Međutim, Pac-Man nije ostao u zaboravu i postao je ikona gejminga. Dugo nisam ni razmišljao o ovoj franšizi, dok nije najavljen Secret Level – niz kratkih animiranih filmova od kojih svaki u sebi ima neku gejming tematiku ili franšizu. Jedan od ovih filmova je bio Shadow Labyrinth koji je toliko mračan i dobar da sam bio zabezeknut totalnom promenom pristupa. Očekivao sam da će i igra biti u ovom maniru, sa mnogo detalja, mračnom pričom i povrh svega toga još u metroidvania stilu. Nažalost, film je mnogo bolji od igre. Igra počinje ratom u svemiru gde dobijate kontrolu nad jednim vrlo besnim mech-om. Posle nekoliko trenutaka dešavaju se različiti problemi, mech pada na planetu i odjednom preuzimate ulogu misteriozne figure. Ovo je vaš lik i ime mu je Ratnik broj 8. Ime je bitno za dalji tok priče, ali ako ste gledali Secret Level epizodu biće vam odmah jasno. Odmah pri buđenju čeka vas vrlo poznata Bandai Namco maskota u vidu lopte sa ustima – Puck. Ali Puck se ne ponaša kao naš stari poznati Pac-Man, već je ovo neka mračnija, misterioznija verzija ovog heroja. Posle par minuta upoznavanja, Ratnik 8 uspeva da izvuče mač iz kamena, što ga čini izabranim jelte, i odmah krećete u avanturu. U suštini, Shadow Labyrinth je najklasičnija metroidvania i to ne krije. Odmah možete da bijete mačem i odmah ćete primetiti skrivene zone do kojih ne možete da dođete bez nekog unapređenja. Ova unapređenja su klasična, kao što su dupli skok, skok u stranu, kuka i drugi. Ono što izdvaja ovu igru od ostalih su Pac-Man mehanike. U određenim delovima nivoa, gde postoji posebna površina, naš heroj može da se „stopi“ sa Puck-om i da postane pravi Pac-Man koji se lepi na zidove i jede bobice, a odatle onda možete da ulećete u napade protiv neprijatelja. Druga mehanika koja izdvaja ovu igru je to da, kasnije, dobijate mogućnost da popravite svog mech-a zvanog GAIA, koji može da jede neprijatelje za resurse. Sa ovim resursima unapređujete Ratnika 8, ali vrlo bazično što se prenosi i na gejmplej. Pored standardnog napada imate kratke komboe, perije i kombinacije sa kukom. Pored ovoga imate i stamina bar koji je sad izgleda standard u svim igrama, koji vam funkcioniše kako za napade tako i za magične sposobnosti. Kombat je sam po sebi sposoban, ali vrlo dosadan i nema dobre povratne informacije u zavisnosti od napada koje koristite. Baš nisam imao osećaj da udaram išta kao u drugim metroidvanijama kao što su Ori, Hollow Knight, Dead Cells i druge. Nažalost, stil igre mi se najmanje dopao. Secret Level epizoda je postavila vrlo visoke standarde, koji nisu bili nedostižni, ali igra je potpuni kontrast. Pošto je igra 2D, svi neprijatelji kao i Puck i Ratnik 8 su dizajnirani sa puno boja i papirnom animacijom kao na primer Super Paper Mario. Čak su im i animacije takve, tvrde ali lepe. Pozadine su vrlo mračne ali mutne i ogroman je kontrast između pozadine i animiranih delova igre, što mi se uopšte nije dopalo. Kao da uzmete, ne znam, Gears of War album za sličice i u njega lepite JoJo’s Bizarre Adventure likove – oba izgledaju dobro ali ne idu zajedno. Sa tim u vidu, generalni osećaj u igri mi je bio loš. Možda ne loš, ali mi je konstantno smetala prezentacija i konstantno mi je odvlačila pažnju. Još sam ovu igru igrao na Soniju na velikom TV-u što je sve ovo dodatno stavilo u veliku perspektivu. Ne znam da li bih imao isti osećaj da sam Shadow Labyrinth testirao na Steam Deck ili Switch-u, gde uglavnom igram ovakve igre. Shadow Labyrinth nije loša igra u načelu, ali niti pomera žanr niti radi nešto drugačije što bi je stavilo među najbolje igre svog žanra. Da nije bilo Secret Level epizode, ne bih obratio pažnju na ovu igru. Mislim da je ideja da se Pac-Man ubaci u ovako drugačiji svet i da zadrži svoje osnovne elemente odlična ideja, ali je realizacija ostala u Secret Level epizodi, ali ne i u samoj igri. Shadow Labyrinth je dostupan za PC, PS5, Xbox Series X/S, Nintendo Switch 1 i 2 Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Tzamina mina eh eh WAKA-WAKA eh eh: Shadow Labyrinth recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  7. U decembarskom broju našeg časopisa, napravili smo kratak pregled besplatne avanture Demon Compass koja je suštinski služila kao promocija post-punk benda Provoker. Muzika u igrama je obično inspirisana samom igrom i komplementarna je njenoj tematici, ali ovde imamo obrnutu situaciju. Iako sam brzo zaključio da ovakav metod promocije ne bi odgovarao svakom žanru ili projektu, zapitao sam se zašto više bendova ne eksperimentiše sa svojom muzikom na ovaj način (Fortnite Festival se ne računa). Skoro osam meseci kasnije, nabasao sam na The New Flesh, igru posvećenu stvaralaštvu alt/indie rock benda Red Vox. The New Flesh je kratko putovanje kroz diskografiju benda, koje nas vodi u nadrealni grad nalik na Njujork. U igri se ističe new retro horror estetika sa izrazito low-poly grafikom i sirovim, ofucanim i skoro prljavim šmekom. Okidač za početak igre je misteriozna pošiljka VHS kasete, koja nas iz skromnog stana transportuje na ulice grada nakon uvertire u vidu intenzivnog acid tripa. The New Flesh je u principu walking simulator sa nekoliko fetch questova koji su neophodni za napredak, ali su opet u drugom planu u odnosu na pravi fokus igre – muziku Red Vox-a i celokupno vizuelno iskustvo. The New Flesh je prava gozba za oči. Igra vrvi od tajni i vremenom postaje sve luđa i luđa, i to u najboljem mogućem smislu. Ne morate biti ljubitelji Red Vox-a (ja iskreno nisam) da biste uživali u igri, ali ako ste veliki fanovi benda i znate celu diskografiju od A do Š, verovatno ćete morati da promenite donji veš! The New Flesh možete preuzeti ovde. Autor: Božidar Radovanović Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: The New Flesh appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  8. Probuditi se rano ujutru, nekada može delovati kao najteži podvig u životu. Preživeti alarm, odreći se sna i tople postelje, pronaći odgovarajuću odeću, pripremiti doručak koji često preskačemo, napustiti utočište… Na prvu loptu sve ovo zvuči prilično bezazleno, ali uvek postoje dani kada samo želimo da ostanemo kod kuće, ili jednostavno ne želimo da se suočimo sa spoljašnjim svetom, znajući šta nas čeka sa druge strane. Ovo je tema kratke mobilne igre Leaving Home. Leaving Home je point-and-click, pa, teško je reći da je avantura s obzirom da traje samo 30-60 minuta, ali imajući u vidu tematiku i vizuelnu prezentaciju, svakako ostavlja upečatljiv utisak. Kao što sam naveo u predugačkom i veoma dramatičnom uvodu, cilj igre je uspešno izaći iz kuće. U ulozi bezimene devojke, potrebno je proći kroz sve jutarnje rituale rešavajući relativno jednostavne i intuitivne zagonetke, najčešće zasnovane na sastavljanju šablona od raznih geometrijskih oblika. Po završetku glavnog zadatka, otključava se mini-igra putem koje možete dizajnirati sopstvene šablone. Leaving Home generalno poseduje nadrealnu notu i često se igra sa perspektivom. U tom smislu, većina pomenutih zagonetki inkorporirana je u okruženje – tepihe, slike, nameštaj i slično. Svaka prostorija kuće poseduje sopstveni identitet i vizuelni stil koji krase različite nijanse pastelnih boja. Leaving Home se na vrlo kreativan način bavi svakodnevnom problematikom sa kojim svako može da se poistoveti. Igru ste možda videli na Steamu gde se prodaje po ceni od 3,99€, ali na mobilnim telefonima je potpuno besplatna. Autor: Božidar Radovanović Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post U pokretu: Leaving Home appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  9. Kroz poslednjih nekoliko godina, F1 igre su razvile šablon gde su neparna izdanja uvek bolja od parnih, a ovde se ta praksa ne menja. Nakon poprilično razočaravajućeg F1 24 koji je više imao osećaj iterativnog unapređenja F1 23, F1 25 pruža konkretan korak napred na nekoliko polja. Ove godine je u fokusu My Team karijerni mod, gde više niste vozač/vlasnik, već direktor tima koji menadžeriše dva vozača, dok naravno ostaje opcija sa kojim ćete od dvojice vozača birati da vozite vikende. Još jedna ključna promena je da su istraživanje i razvoj komponenti sada dva odvojena procesa, te ćete nakon istraživanja komponente morati i da je razvijete, tj. da uložite dragoceno vreme kako biste implementirali istu na jedan od dva bolida, makar dok ne razvijete i drugu jedinicu. Ovde se izražava i prioritizovanje vozača što može uticati pozitivno i negativno na njihovo raspoloženje. Fleksibilnost ovog pristupa jeste da se možete fokusirati ili na konstruktorsku titulu, balansirajući ovo favorizovanje ili ipak pojuriti tu individualnu vozačku titulu i stvoriti novog Maksa Ferštapena. Kako sezona ide, morate voditi i računa o vozačkim ugovorima, pa i skautovanju novog talenta, gde ćete tajno pregovarati o uslovima ugovora. Tu su i trening kursevi, iskazani kroz drvo veština koje vaš direktor može otključati. Ove veštine variraju od dodatnih resursnih poena, smanjenja vremena potrebnog za razvoj vaših odseka ili povećanje reputacije tima radi boljih sponzora. Izgradnja vaših odeljenja i njihovo unapređenje ima značajno veći uticaj nego ranije, te ćete vaše investicije morati da planirate dosta pažljivije. Sve je ovo oslikano kroz odličnu audio-vizuelnu prezentaciju koja se odražava kroz glasovnu glumu svih vaših asistenata i vizuelne promene kako vaša odeljenja bivaju unapređena. Ovo čini My Team odličnim i stvarno ostvaruje utisak velikog poboljšanja na ovom polju, te bih rekao da je ovo najbolja iteracija F1 u tom smislu. Što se tiče upravljanja, ono je značajno unapređeno u odnosu na prethodnika gde je bilo prilično nekonzistentno i problematično. F1 25 je odličan na kontroleru, gde se bolidi osećaju nešto lakšim i oštrijim nego prethodne godine. Zadnji kraj se povremeno može zaljuljati, ali se kontrolisanje bolida u ovim situacijama čini intuitivnijim nego pre. Iskustvo na volanu nije loše, iako ovde ne treba očekivati neku čvrstu simulaciju, uprkos solidnom vozačkom modelu kada se sve asistencije pogase. Veštačka inteligencija protivnika je takođe značajno poboljšana u odnosu na prethodne igre, gde ćete često imati neke odlične duele, pogotovu kada voze defanzivno, iako i dalje imaju nezgodnu naviku da izazivaju incidente prilikom prvog kruga. Kako bi se nadomestio nedostatak novih staza u ovogodišnjem kalendaru, Codemasters je dodao nove, obrnute smerove za Silverstone, Zandvoort i Red Bull Ring. Dobrodošao je i dodatak laserski skeniranih staza kao što su Bahrein i Suzuka između ostalih, koje su poboljšale precizne teksture površine i razlike u nagibu staze. Grafički, staze izgledaju bolje, pogotovu kada govorimo o njihovom okruženju, što dodaje pojedinim stazama značajno više karaktera. F1 je vratio i novo poglavlje njihovog story moda nazvanog Breaking Point koji je nedostajao u prethodnoj igri. Ovo novo poglavlje se vraća na priču sa fiktivnim Konnersport timom. Priča je ispričana kroz maestralno režirane sekvence u stilu Netfliksovog Drive to Survive dokumentarnog serijala i poseduje filmski kvalitet animiranih karaktera koji stvarno pokazuju ogromnu količinu detalja, pogotovu u facijalnim ekspresijama. Ovaj mod je išpartan situacijama sa kojima će se oboje glavnih vozača suočiti tokom sezone, dok su između poglavlja prisutne odluke timskog direktora. Iako je ovaj mod solidan, priča vas neće oduvati svojom bolnom predvidljivošću, ali ima par izuzetaka kod pojedinih solidno napisanih likova kao što su Devon Batler i Keli Majer. Pored toga, tu je i uzorak novog F1 25 filma koji će vas ubaciti u ulogu vozača i postavljati u situacije sa kojima se likovi susreću. Napominjem, preporučujem da prvo pogledate film jer ovde ima spojlera za isti. Sa novim adicijama, par segmenata nije doživelo unapređenje, što nije iznenađujuće s obzirom da F1 izlazi na godišnjem nivou. Vozačka karijera je ostala uglavnom ista, dok je F1 World praktično identičan, osim par multiplejer događaja koji previše podsećaju na nešto što bi se pojavilo u mobilnim igrama. Ako ste veliki ljubitelj F1, ovo izdanje je verovatno najbolje do sada, što sa strane vožnje, što sa strane prisutnih modova, pogotovu u vidu My Teama koji je definitivno digao F1 25 da bude F1 igra sa najviše sadržaja do sada. Uprkos par live-service odlika koje bodu oči i nekoliko problema koje gejmplej nikako da sredi, ovo izdanje postavlja solidnu osnovu za buduće naslove i svakako predstavlja najbolju iteraciju F1 do sada. F1 25 je dostupan za PC, PlayStation 5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Najbolji F1 do sada! – F1 25 recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  10. Nakon interesantnih projekata sa borbom izbliza i kung-fuom u vidu Absolvera i Sifu, niko nije očekivao da će Sloclapova sledeća igra biti alternativa popularnim fudbalskim simulacijama kao što su FC i eFootball. Kada se pogleda situacija iz ove perspektive, pravo je čudo što do sada nismo dobili multiplejer fudbal iz trećeg lica. U Rematchu igrate 5 na 5 utakmicu virtuelnog fudbala koja baca pravi fokus na vaše veštine i taj multiplejer aspekt. Jedna od najintenzivnijih arkadnih sportskih igara ikada, Rematch pogađa taj balans između dubine svojih sistema i jednostavnosti koja iza sebe prikriva odlično iskustvo ako umete da pređete preko pojedinih problema, a i uložite pozamašan broj sati za savladavanje onoga što ima da ponudi. Ne, ovde niste glavni karakter vaše priče, iako kompetitivne igre često mogu da budu iluzorne u tom smislu. Šutevi u gol će retko ulaziti bez neke diverzije ili finte, dok su oni koji vucaraju loptu sa sobom konstantno ranjivi na oštre startove i koordinisane timske akcije. Kao PvP igra, Rematch od vas zahteva, baš kao i od pravog fudbalera, čist pregled igre, terena, oštro pozicioniranje i koordinisanje sa vašim saigračima. Što se gejmpleja tiče, imate opciju driblinga, pasa i šuta, sa par finti na zemlji kao i vazdušnih driblinga koji će prebaciti one preagresivne igrače u drugi plan kada uklizaju na vas. Pas se može uputiti u bilo kom pravcu od 360 stepeni oko vas, dok šut koji igra primarnu ulogu je na papiru poprilično jednostavan – tamo gde nišanite sa vašom kamerom, tamo će lopta biti i upućena u skladu sa jačinom i felšom, to jest spinom koji ste primenili na šut. Ovi sistemi su prosti, ali koordinacija kamere i svih ovih opcija je sve samo ne laka i zahtevaće ogromnu dozu kontrole, poznavanja fudbalske logike i timske saradnje. Defanzivno, priča je takođe prilično jednostavna sa običnim i klizećim startovima, dok u defanzivnom stavu možete i blokirati šuteve upućene u neposrednoj blizini. Golmani takođe imaju opciju klizećih startova, kao i skakajućih uranjanja za one posebno nezgodne šuteve i lopte. Rematch ima poprilično ozbiljnu krivu učenja koju morate prevazići, gde lopta nije baš uvek zalepljena za vaše noge kako budete trčali niz teren, jer uvek morate pratiti njenu lokaciju i paziti da vam ne pobegne. Kamera iz trećeg lica ne pruža savršen pregled celog terena, te ćete morati u saradnji sa radarom na dnu ekrana često voditi računa ko vam je iza leđa i gde su vaši saigrači, sve dok istovremeno pratite loptu, primate pas ili se nameštate za šut. Ono što je definitivno pohvalno jeste uprošćavanje fudbala kao sporta, te ovde nema faulova, ofsajda, pa čak ni auta, jer je ceo teren oklopljen providnim zidom, nešto slično u maniru Rocket League-a. Ova struktura otvara prostora za neke interesantne poteze i akcije koje vrlo često uključuju korišćenje zida kao oružja, bilo za prolaz protivnika jednostavnim pasevima samom sebi od zida, bilo za lude rikošetirajuće centar šuteve i lažne šuteve od zida kako bi se otvorio put ka golu. Akcija u Rematchu je sve što sam iskreno i želeo od neke fudbalske igre, ali celokupno iskustvo ima nekoliko boljki, što u vidu sadržaja, što u vidu tehničkih problema. Van kompetitivnog multiplejera i solo vežbe, ne postoji gotovo ništa što možete raditi, i generalno igri fale neki opušteniji modovi ili turniri koji bi dodali par opcija za one koju žele nešto laganije iskustvo. Iako su lige i pojedinosti već najavljene u daljim apdejtovima, fali dosta sitnih odlika koje bi značajno unapredile igračko iskustvo. Dobar primer je nemogućnost da napravite grupu sa vašim online saigračima nakon što se meč završi, već ćete često žrtvovati potencijalno dobru hemiju tima jer će vas igra spojiti sa potpuno drugim ljudima. Nažalost, ovo nije glavni problem Rematcha. Tu ulogu igraju bagovi i solidni problemi sa netkodom koji uzrokuju desinhronizaciju servera. Lopta koja često ume da se zaglavi po ćoškovima mape, kolizije koje često ne registruju dodir sa loptom, pogotovu tokom klizećih startova, golmani koji hvataju loptu da bi shvatili da se lopta teleportovala iz njihovih ruku u gol i još mnogi drugi. Iako su ovi problemi tehničke prirode i siguran sam da su popravke na putu, igra koja se apsolutno fokusira na multiplejer gejmplej značajno ume da pati od ovakvih stvari i igračko iskustvo definitivno ume da bude frustrirajuće i nefer u mnogim partijama. Generalna prezentacija je fantastična, vizuelni stil je vrlo pregledan i stilski se maestralno uklapa u fudbalsku sferu. Čak ćete menjati lokacije, odnosno stadione i unutar jednog meča pa ćete često igrati po džunglama, gradovima, pa i svemiru. Rematch je igra koja predstavlja omaž fudbalu i stvarno pokazuje ljubav u svakoj svojoj pori prema tom sportu. Preplavljenost tehničkim problemima i realno poprilično oskudna količina sadržaja van kompetitivnog multiplejera trenutno bodu oči i ne opravdavaju cenu u svojoj celosti, ali hej – to je fudbal, pa sam ovde voljan da oprostim, jer je ovaj sport dovoljno patio od nerealnih gacha igara koje su monopolizovale ovaj segment gejminga. A i realno, igra je prezabavna i definitivno daje utisak vanvremenskog naslova. Rematch je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Cosmocover Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Rocket League, al’ sa ljudima: Rematch recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  11. Nightreign je ono što se na engleskom kaže „asset flip“, iliti obrt istih resursa iz prethodnih igara da se napravi nešto novo ili manje novo. Iako ne bi trebalo podržavati ovakvu praksu u bilo kojoj formi, Nightreign se makar trudi da, uprkos recikliranim resursima, ipak zabavi igrača i promeni formulu na ne toliko očekivan način. Konkretno – Nightreign je roguelite koji vas baca u istumbani i izmenjeni Limgrave zvani Limveld, fokusirajući se na značajno brži put kroz vaše okruženje, dok ste sve vreme na vrlo uskom tajmeru koji će sužavati krug smrtonosne kiše koja preti da vas ubije. Da, ova igra ima prokleti battle royale krug koji se sužava, i to nekako funkcioniše, samo je teško poverovati da ovako nešto vidimo u FromSoft igri. Igra zapravo poseduje glavnu priču, uz individualne priče za svakog od osam igrivih Nightfarera, to jest likova koji će vam pružiti potpuno različite veštine i stilove igranja. Ove pričice mogu biti zabavne da se dešifruju i prate, dok sve ovo ubacuje i prvu pojavu quest markera u bilo kojoj FromSoft igri ikada. Priča se odigrava u alternativnom univerzumu gde se primordijalna tama spustila na Međuzemlje, označavajući kataklizmični događaj koji je izronio monstruozne kreature iz ostalih svetova. Priča ne predstavlja ništa novo, osim što daje interesantan uvid u svet Elden Ringa i poseduje čak i više različitih krajeva u skladu sa vašim akcijama i pričama ostalih Nightfarera koje ste pratili. Igra prati roguelite ciklus gejmpleja, gde kombinacije oružja i efekata koje možete da skupite u jednom prolazu (koji traje oko pola sata najviše) treba da vam probude taj RPG dopamin i u većini slučajeva uspeva. Na kraju svakog dana unutar jednog prelaza, susrešćete se sa jednim boss protivnikom gde, ako umrete od istog, vaš run se završava. Roundtable Hold iz Elden Ringa će i ovde funkcionisati kao vaša glavna baza iz koje polazite na svaki prelaz. Iako deluje da poseduje pregršt novog sadržaja sa svojim izmenjenim izgledom, to i nije slučaj, gde ćete uglavnom imati par linija dijaloga sa NPC-evima i ne mnogo van toga. Progresija može biti razočaravajuća za bilo koga ko je očekivao detaljno sređivanje lika sa različitim statovima i kombinacijama oružja. Umesto toga, igra se fokusira na klasni sistem i nove relikvije koje vam donose bonuse, slično gem sistemu iz Bloodborna. Unutar Limvelda, ekspedicije zapravo pružaju dosta zabave. Njihov tok može delovati prebrzo u početku, gde će se dešavati greške zbog jednostavnog nepoznavanja mape, nasumičnih događaja i tzv. Shifting Earth situacija gde se mapa potpuno menja i biva preplavljena smrtonosnim zamkama. Kako se budete privikavali, ovaj ciklus će biti sve laganiji i bolji te ćete igru uspevati da prelazite nezavisno od vaše ekipe i stila igranja. Kako je Nightreign primarno namenjen za kooperativnu igru sa još dva igrača, solo mod jeste značajno izazovniji od bilo kog multiplejer izazova, što će delu publike koja igra solo sigurno pružiti još dosta zabave. Igra poseduje solidan broj opreme i na stotine oružja koja će značajno menjati vaš pristup, mada je svaki prelaz RNG lutrija gde ćete juriti da nađete nešto što će vašeg karaktera učiniti zapravo korisnim. Iako je većina oružja reciklirano, FromSoft se zaista potrudio da svaki prelaz deluje drugačije i značajno, držeći iskustvo solidno svežim i primoravajući igrače na neke stilove igre koje možda još uvek nisu isprobali u prethodnim igrama. Međutim, moram napomenuti da na ovom planu praktično nema nikakvih novina u odnosu na Elden Ring, osim opreme koju dobijaju Nightfareri, a čak je i ta oprema preuzeta u nekoj meri iz prethodne igre. Svaka klasa ima svoje klasne sposobnosti kao i neki ultimativni potez, koji stvarno dodaju pregršt komboa i novih pristupa situacijama, pogotovu kada ih pomešate sa magijama i različitim oružjima. Iako su skoro svi protivnici iz Elden Ringa reciklirani, ovo ipak daje osećaj svežine sa ovim novim sistemom jer stvarno menja i način na kojima pristupate borbi, čak i da ste se borili sa pomenutim protivnicima mnoštvo puta u Elden Ringu i Souls igrama. Audio-vizuelna prezentacija je gotovo identična onoj u Elden Ringu, sa maestralnim dizajnom i svetom koji je i dalje intrigantan, jedinstven i prelep. Dizajn protivnika je jako dobar, dok Nightlord bossovi predstavljaju neverovatan spektakl vredan dugih prelaza koji zahtevaju da se do njih dođe. Što se tiče performansa, generalno sam imao jako pozitivno iskustvo na PS5, dok je i optimizacija na PC-ju sasvim solidna. Muzika je standardno veoma dobra zahvaljujući Shadow of the Erdtree kompozitorima, sa dosta numera koje ćete zapamtiti. Nightreign nije duga igra u smislu glavne priče koja će zahtevati oko 20 sati od prosečnog igrača, što u velikoj meri zavisi i od multiplejera i sa kakvim ljudima ćete ući u Limveld. Iako multiplejer nema većih problema, netkod i dalje ume da napravi zavrzlamu te neuspešno registrujući neprijateljske napade, pariranja koja se ne odigraju i omašene rollove, ali ništa u preterano iritantnom i preučestalom maniru. Nightreign je kontroverzan jer je reciklirani Elden Ring sa značajno manje uloženog truda i rada, ali ima šta da ponudi jer je borba brza, zabavna i multiplejer definitivno dodaje novi sloj strategije u paketu sa novim klasnim sposobnostima. Ne prodaje se po punoj ceni, mada i dalje smatram da ovakva praksa ne treba da bude prisutna u gejming svetu, pogotovu ne u AAA industriji, te mi sve ovo deluje kao da je moglo i trebalo da bude samo nešto jeftiniji DLC mod za originalni Elden Ring, preko čega mnogi neće preći. Elden Ring Nightreign je dostupan za PC, PlayStation 4, PlayStation 5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Reciklaža na pravi način: Elden Ring Nightreign recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  12. Niški Ingenious Studios nam je nedavno predstavio svoju prvu VR igru — šarmantnu, maštovitu avanturu smeštenu u svet jedne skromne, čarobne prodavnice po imenu Shopenkraft’s Magic Goods. Kao iskrena ljubiteljka VR igara, oduševilo me je što ovako originalna i kvalitetna igra dolazi sa domaće indie scene, a kako stvari sada stoje, ovo sigurno neće biti njihov poslednji projekat! Zahvaljujući Danku, jednom od glavnih developera, imala sam priliku da isprobam Shopenkraft’s Magic Goods i da razgovaram sa njim o razvojnom procesu u okviru našeg Play!Cast podkasta. Ono što mi je najpre privuklo pažnju bio je art stil. Vizuelni identitet igre otkriva pravu ljubav prema fantastici koju tim gaji, a kako mi je Danko i sam rekao, upravo je vizuelni stil ono što često privlači pažnju posetilaca na festivalima gde su predstavljali igru. Preneti bilo kakvu viziju u VR svakako nije jednostavno, ali tim je uspeo da kreira jedinstveno okruženje sa živopisnim likovima i cozy atmosferom, u kojoj svaki kutak prodavnice odiše detaljima. Atmosferu upotpunjuje odličan dizajn zvuka, koji prateći tematiku igre, zaista doprinosi tom bajkovitom osećaju. Kada stavite vaš VR headset, postajete prodavac u neobičnoj, magičnoj radnji. Shodno tome, vaši kupci nisu obični ljudi, već raznolika bića živopisnih boja koja dolaze sa svojim specifičnim zahtevima i potrebama. Upravo vi ste zaduženi za opremu, napitke, oružja i druge iteme koje će poneti na svoje buduće pustolovine. S obzirom na širok spektar zahteva vaših mušterija, imaćete pune ruke posla! Glavni loop igre uključuje pravljenje napitaka i kovanje oružja. Na papiru to možda deluje jednostavno, ali u VR-u čak i najosnovnije radnje postaju kompleksne, naročito ako ste početnik. Bićete zatečeni dok tražite pravi sastojak, pokušavate da ne prospete napitak ili nespretno baratate raznim alatkama. Ipak, uz intuitivan tutorijal i jasno definisane porudžbine kupaca, snalaženje brzo postaje lakše. Mala zamerka može biti manjak raznovrsnosti u sistemu kraftovanja napitaka i oružja. Ne postoji način da kombinujete sastojke i druge predmete „iz glave“ po vašoj mašti, pa nakon nekog vremena gejmplej može da postane repetitivan. Iako su mehanike solidne i funkcionalne, igri bi svakako dobro došle nelinearne interakcije koje bi podstakle kreativnost kod igrača. Kao neko ko je isprobao veliki broj VR naslova, mogu reći da više volim igre koje me aktiviraju, izvlače iz pasivnog stajanja i teraju na više fizičke aktivnosti. Shopenkraft’s Magic Goods se za sada više oslanja na fino baratanje predmeta u malom prostoru, uz ograničen spektar pokreta (hvatanje i okretanje predmeta). Ono što posebno moram da pohvalim jeste nivo preciznosti u interakciji, što je čest problem u VR svetu. Za razliku od nekih drugih naslova, ovde nećete imati osećaj da prolazite kroz predmete ili da oni lebde ispred vas, već postoji jasan osećaj dodira i hvatanja. Inicijalne recenzije su pominjale povremene bagove, ali je ekipa iz Ingenious Studiosa već izbacila brojne pečeve, tako da tokom testiranja nisam naišla ni na jedan značajan problem. Treba istaći i da tim i danas aktivno odgovara na komentare zajednice i redovno radi na unapređenju igre. Ako imate mlađe članove porodice, Shopenkraft’s Magic Goods je odličan izbor za uvod u svet VR-a. Ali čak i ako niste tog uzrasta, priznajmo, svima nam s vremena na vreme prija da pobegnemo iz stvarnosti u neki čarobni svet. Shopenkraft’s Magic Goods je dostupan za PC – Meta Quest 2, Meta Quest 3, Meta Quest 3S Autor: Teodora Vlajić Igru ustupio: Ingenious Studios Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Idem u bitku i potreban mi je tvoj najjači napitak! – Shopenkraft’s Magic Goods recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  13. Konačno prilika da napišem recenziju za neku Mario Kart igru! S obzirom da je u pitanju serijal koji izbacuje jedan naslov po platformi, da ne kažem – generaciji konzola, jasno je da se ovakve prilike ukazuju retko, pa sad osećam i naročitu dozu časti što mi je zapala ova uloga. Nova Nintendo konzola i Mario Kart u istom mesecu?! Nisam ni znao da mi je rođendan u junu! Mario Kart World je “launch” naslov za Nintendo Switch 2, i to jedina ekskluzivna igra za platformu, za sada. Kao takvoj, na nju na neki način pada velik teret da mora da bude “dovoljna” za taj famozni početak životnog veka konzole. A kao naslov za koji Nintendo po prvi put u istoriji traži čak 80 evra za digitalnu kopiju, očekivanja su dvostruko viša! I lagao bih kada bih rekao da ovo ne utiče na konačnu ocenu, ali da krenemo redom… Kao što je to slučaj sa velikim brojem Mario igara, Mario Kart je najbolje iskusiti u društvu. Igranje barem u dvoje, rekao bih i više nego udvostručuje zabavu. A u 3 ili 4 igrača, dostiže onaj zenit zabavnog faktora. World ovde nije izuzetak. Kao naslov za jednog igrača, posle nekog vremena steknete utisak da se trkate protiv samog sebe. A to je zabavno samo do izvesne mere. Stvar je naravno svetlija ukoliko se trkate protiv drugih igrača putem interneta, ali ništa ne može da zameni drugare uživo, dok delite kauč i koškate se, kako u igri tako i u rebra. Pa dok čips ne poleti preko pola sobe, ništa niste uradili. Najveći aduti najnovije Mario Kart igre, jeste naravno unapređena (čitaj: božanstvena) grafika kao i način na koji su nivoi odnosno staze umreženi. Switch 2 je neuporedivo snažnija konzola od svog starijeg brata. U pitanju je hardver koji sam javno priželjkivao poslednje tri godine, u napadima očaja dok su za Switch objavljivane igre pune grafičkih kompromisa. Zato Mario Kart World sada izgleda fantastično! Od modela preko osvetljenja do specijalnih efekata, sve skreće pogled i usmerava potpunu pažnju igrača i slučajnih prolaznika ka ekranu. Paleta boja, dizajn, raznoliki nivoi i široka prostranstva, nešto su što nije bilo moguće izvesti na starijem Nintendo hardveru, pa se čini da je ova igra i ideja iza nje, čekala upravo ovaj trenutak – da Switch 2 ugleda svetlost dana. Drugi adut oslikan je u stazama, odnosno u onom podnaslovu “World” koji sugeriše potpunu otvorenost. Svet igre je zapravo sklop trideset različitih nivoa koji su međusobno povezani u jednu celinu. Ovo znači da umesto da se trkate samo na određenoj stazi, možete se trkati i između dve staze koje se nalaze jedna drugoj u neposrednoj blizini. Ovo je koncipirano po principu – jedan krug oko prve staze, zatim put od prve do druge staze i konačno poslednji krug oko druge staze. To istovremeno znači da vas očekuje i više stotina varijacija trka, samo sa trideset osnovnih staza! Ukoliko želite da iz prve ruke osetite kako je svet koncipiran, na raspolaganju imate i “free roam” režim, gde je moguće u GTA stilu se provozati između i kroz sve ove staze, odnosno kroz čitav svet. Ovo znači sate i sate istraživanja, vožnje po vodi, kroz grad i planine, odnosno svuda dokle vam pogled seže. Dok se tako vozite svetom, možete da rešavate izazove, skupljate novčiće i specijalne predmete, pa time otključavate likove, vozila i nalepnice za vaša kola. Isto to skupljate i kroz same trke, tako da igra nenametljivo pruža mogućnost da njen sadržaj otključavate prostim igranjem, umesto da vas tera na neki težak “grind”. Na raspolaganju imate i nekoliko različitih opcija za trkanje. Pored klasičnog “Battle” gde jedni drugima uništavate balone do pobede i “Grand Prix” gde vas čekaju predefinisane trke solo ili u timovima, tu je i “Knockout Tour” koji mi je instant postao favorit. Nakon svakog kruga, samo određen broj takmičara koji su u vođstvu nastavlja trku, a ostali bivaju eliminisani. Recept kakav smo mogli da vidimo u nekim popularnim modernim igrama, koji se odlično uklopio i u Mario Kart. Ukratko govoreći, igra poseduje sijaset staza, likova i interesantne opcije kako bi vam pružila stotine, ako ne i hiljade sati zabave sa prijateljima. Ali je opet daleko od savršenog iskustva, prema mom skromnom i vazda brkatom mišljenju. Da objasnim! Kao prvo, i ovo je najmanja zamerka, broj varijacija staza koji prosto pozivaju na to da sa njima eksperimentišete, znači da ćete imati i poteškoće da ih zapamtite. Da ne kažem, to će biti nemoguće. A učenje staza i pronalazak prečica, uvek je bila jedna od najlepših stvari u vezi Mario Kart igara. No, ovo je pak cepidlačenje, pa ne shvatajte kao pravu zamerku. Veća zamerka, tiče se izbora naoružanja. Osim klasičnih i proverenih alatki, tu je i par novih, koje su iskreno – ništa posebno. Ovo je malo razočaravajuće pa prosto miriše na Nintendovo igranje na sigurno, gde nam pružaju samo provereno i par bezbednih opcija. Dva ili tri nova oružja sa značajnim uticajem na igranje, promrdale bi stvari u pozitivnom smislu samo tako! Ono što mi možda i najviše smeta, jeste nedostatak opcija za prilagođavanje trka sopstvenim potrebama. Neke opcije postoje, ali zalaženje “u sitna crevca” bi bilo i te kako dobrodošlo. Odabir količine oružja koje se pojavljuje za vreme trka je lepa opcija, ali umesto samo dva nivoa, ne bi li bilo zanimljivije da postoji recimo 10? Pa dok 1 nudi naoružanje kao da igrate survival horor igru, 10 obasipa stazu koja momentalno pada u totalni haos? Možda opcije za modifikovanje karakteristika vozila ili pak fiziku na stazi? A recimo određene “hendikep” opcije, gde čiča može sestrićima da podeli specijalne moći pa malo izjednači šanse, umesto da se stalno trudi da igra lošije? Ili recimo modifikovanje trajanja naoružanja? Pa umesto 3, imaš 33 pečurke i letiš kao Š(r)umaher? Igra tako obiluje i neverovatnom količinom originalne muzika, koju je divno slušati, ali samo kad naleti! Opcija za odabir muzike koju ćete slušati dok se vozikate po svetu, takođe misteriozno nedostaje. Toliko potencijalnih opcija, ali ne – Nintendo je prosto morao da igra na sigurno. A ovo se, nažalost, proteže i na sam gejmplej. Nekako najviše razočarava samo trkanje, kad shvatiš da su neke stvari iz ranijih naslova izbačene ili pojednostavljene. Tu je par mehanika kao što je vožnja po zidu i… “grind” po ogradama i žicama. Ali nema ronjenja, nema razvijenih opcija letenja, nema naprednih tehnika u zavisnosti od površine po kojoj vozite… Kada se ovako ogoli gejmplej, onda i nagrade koje osvajate u vidu likova, vozila i stikera, nekako gube na šarmu i deluju suvišno ili čak dosadno. A ovo je opet ipak samo nuspojava poznavanja renomea Nintenda kao izdavača, Mario Kart serijala, činjenice da je u pitanju jedini ekskluzivni “launch” naslov i prva igra koja košta čak 80 evra za digitalnu verziju. Daleko od toga da je ovo loša igra, jer Mario Kart World je odličan! Samo što je trebalo da bude ipak mnogo više. Moram da pomenem i staze koje su dizajnirane u istom maniru. Odlične su, ali samo njih par je zbilja savršeno. Dizajn je oproban, bezgrešan ali neretko sterilan i bez previše iznenađenja. Nekako se prečesto nove Nintendo igre, meni lično nameću kao meta zbog neostvarenih očekivanja. Ali kada je u pitanju jedan ovako značajan naslov jedne velike kuće, mislim da su skoro pa sva očekivanja opravdana. Ukoliko imate društvo za igranje, 4 kontrolera, veliki televizor i dosta slobodnog vremena, ovo je za vas trenutno jedan od najboljih naslova objavljenih ove godine. Lepota istog je što će nesumnjivo narednih godina doživeti značajna unapređenja. Pre svega očekujemo još staza kao i podršku za 200cc brzinu koja mi već nedostaje. Ali kao revolucionarna Mario Kart igra, nažalost ovaj put izgleda da nema super zvezde na kraju “rainbow road-a”. Najimpresivnije od svega je što Mario Kart World naspram svega navedenog i dalje uspeva da bude prokleto zabavan naslov. Zašto li me to ne čudi… Mario Kart World je dostupan za Nintendo Switch 2 Autor: Milan Živković Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Vrhunski šarm bez mnogo petlje: Mario Kart World recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  14. Nije nimalo loše kada se već u prvih par minuta neke igre vidi čime je bio inspirisan razvojni tim pri izradi datog naslova. Pogotovu ako je ta inspiracija jedna od najboljih akcionih avantura ikada. Naravno, bitno je da developeri ubace nešto novo, nešto jedinstveno i zanimljivo u tu formulu kako ne bi napravili još jedan klon. U slučaju igre Star Overdrive, taj dodatni sastojak je hoverboard. Tokom sasvim opuštenog putovanja po svemiru, naš glavni junak Bios iznenada dobija poruku upomoć od njegove nestale devojke Nous, koja je zarobljena na planeti Cebete već sedam godina nakon što su svi stanovnici nestali pod misterioznim okolnostima. No prilikom prilaska planeti, Bios biva napadnut i njegov brod se ruši. Sada je na vama da pronađete gde je Nous, istražite svaki kutak planete i otkrijete sve njene tajne. Gejmplej i ceo duh igre će vas odmah podsetiti na Breath of the Wild sa sve momentom kada istrčavate iz ruševina svog broda kroz tunel i vidite spektakularan pejzaž sa visoke litice. Međutim, razvojni tim nije samo uzeo ceo dizajn i ideje iz BotW i kopirao u sci-fi setting. Uzeli su duh i dobar deo gejmplej mehanika ali su takođe neke izbacili, zamenili ili dodali potpuno nove. Najveća novina jeste sam hoverboard oko koga će se vrteti i dobar deo priče. Glavni metod istraživanje sveta, navigaciju i čak aktiviranje nekih mehanika je upravo vaša hoverboard daska. Izuzev momenata kada istražujete neku manju zonu ili rešavate zagonetke u istoj, putovaćete surfujući hoverboard-om. Sistem vožnje je dizajniran za akrobacije i skokove kako biste dobili dodatno ubrzanje i tako još brže prelazili mapu. Hoverboard takođe može biti unapređen, gde će dobar deo poboljšanja biti bitan za glavnog lika. I što je najprijatnije, svaki dodatak i modifikacija će biti vidljivo prikazani na dasci. Sve delove možete ili naći ili sami napraviti od materijala i tako osigurati određeni kvalitet, a svako od unapređenja će imati veoma uočljiv uticaj na sam gejmplej i vaše statistike, od brzine kretanja do jačine udaraca. Ostala unapređenja se odnose na samog Biosa i možete ih otključavati pomoću specijalnih skill poena iz posebnog menija. Druga bitna odlika gejmpleja je keytar instrument koji će, izuzev sviranja, služiti i za borbu i aktivaciju specijalnih sposobnosti, od pomeranja objekata do ispaljivanja projektila i drugog. Otključavanje novih sposobnosti i pronalaženje audio logova koje je Nous ostavila se vrši preko starih audio kaseta sa sve zvukom premotavanja, što mi se jako dopalo. Vidi se da je muzika važan lajtmotiv za Star Overdrive, ali čak i pored mogućnosti da se nađu posebne audio kasete sa pesmama koje možete puštati, razvojni tim nekako nije ušao dublje u implementaciju tog muzičkog aspekta igre. Borba nije preterano izazovna osim ako protivnika nema previše i ako ne krenu da vas žongliraju u stun-lock animacije, ili jednostavno odbace sa litice u istom maniru. Igra vas doduše neće mnogo kažnjavati u tim momentima i možete se brzo vratiti da pokušate ponovo. Svaka zona će takođe imati nekog velikog crva ili pticu koju ćete morati da jurite na hoverboard-u, da se zakačite i onda napadnete. Kao i u Breath of the Wild, imaćete tamnice gde ćete dobijati moći koje će vam biti neophodne za rešavanje zagonetki. Biće sasvim dovoljno zagonetki i aktivnosti i na površini mape, od bitnih tornjeva koji otključavaju mapu, preko raznolikih mini zagonetki za otključavanje kovčega, pa do trka sa vremenom na hoverboard-u. Vizuelno, svet Star Overdrajva na prvi pogled izgleda predivno i šareno, ali pri detaljnom pregledu može da se vidi da je takođe veoma repetitivan i previše sličan u svakoj zoni u koju zađete, što je najočiglednije u tamnicama. Animacije na likovima i protivnicima su takođe prilično proste, ali i dalje ima momenata kada igra može da izgleda zaista prelepo. Kao što sam ranije pomenuo, muzika je dobrim delom lajtmotiv cele igre. I pored dobre zvučne podloge i zanimljivih numera koje možete pronaći, bilo bi bolje da su neke od tih pesama dostupne već u startu i da igrač sam može da kreira plejlistu. Takođe, osim Nous nećete imati nikakav drugi glas da vas vodi kroz igru, za razliku od recimo Breath of the Wild gde je bilo pregršt NPC likova koji su pričali. Osim momenata kada vas protivnici ubace u stun-lock animaciju ili žongliraju udarcima, većih tehničkih nedostataka sama igra nema. Jedini problem je što može da pati od repetitivnosti, manjka raznolikosti kod protivnika i generalno praznjikavog sveta. Star Overdrive bi vrlo lako mogli da nazovemo Breath of the Wild sa hoverboard-om. I na prvi pogled jeste baš to. Ali igra na svu sreću ima dosta jedinstvenih mehanika i tema gde čak i sa ovakvim poređenjem i dalje može da stoji na svojim nogama kao zabavna akciona avantura. Star Overdrive je dostupan za PC, PS5, Nintendo Switch i Xbox Series X/S Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: JF Games Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Breath of the space! – Star Overdrive PC recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
  15. Nešto mi je skrenulo pažnju, o čemu smo beše pričali? A da, Stellar Blade PC port. Odličan je. Hvala što se prisustvovali mom TED predavanju, komplementarne skinove možete pokupiti na izlazu. Šalu i pogled na stranu, ovo je možda najbolji PC port Sonijevih igara do sada. Možda čak i najbolji konzolni port ikada što se tiče tehničkih em unapređenja, em performansi. Za one koji ne znaju, Stellar Blade je akcija iz trećeg lica koja je dosta pozajmila tematiku iz Nier Automata ali je zabiberena sa svojim ličnim stilom. Vi ste u ulozi Eve, ratnice sedme vazdušne jedinice koja je deo napada na Zemlju koja je okupirana od strane, na prvi pogled, vanzemaljskih organizama zvanih Naytibe. Pošto invazija kreće po zlu i Naytibe uspevaju da se odbrane od najvećeg dela napada, Eve ostaje sama na zemlji gde je spašava Adam, žitelj poslednjeg ljudskog grada Xion-a. Na Eve je sada da pokuša na sve načine da pomogne čovečanstvu a i žiteljima Xion-a, a prvi korak je da pronađe Alfa Naytibu koja je odgovorna za komandovanje svih ostalih i time spasi Zemlju. Ovo je jako širok opis priče i ne bih išao dalje od toga. Kako se odvija, priča je na prvi pogled vrlo originalna, pod uslovom da niste igrali Nier igre (pogotovo Automatu). Ako jeste, većina stvari će vam se činiti jako sličnim ili potpuno istim. Ovo nije ni čudno jer developeri nisu krili da su veliku inspiraciju uzeli od Joko Taroa, tvorca Nier (to jest Drakengard, komplikovano je) serijala. Toliko ima inspiracije da su uradili i veliku in-game kolaboraciju sa Nier univerzumom gde možete da otključate kostime i frizure iz Nier Automata igre. Ali tu nisu stali. Developeri su takođe i tvorci popularne igre za mobilne telefone Goddess of Victory: Nikke, pa su ubacili i zanimljivu među-kolaboraciju i sa ovom igrom. Ne znam kao se to ogleda u Nikke, ali u Stellar Blade imate skrivene lokacije koje mogu da vas ubace u mini-igre koje funkcionišu kao Nikke samo u Stellar Blade univerzumu. Ovo su kratke misije gde pucate na neprijatelje iza zaklona i treba što više da ih pobijete pre isteka vremena. Srećom, nije samo gubljenje vremena već dobijate jako korisne materijale za krafting i ostale nagrade kao što su kostimi i frizure. Pošto je kolega Milan u svojoj originalnoj recenziji rekao sve potrebno o igri, i skroz se slažem sa njim, ne želim da prepišem domaći. Zbog toga, ovde ćemo se fokusirati na PC performanse – spojler, sjajne su. Imam sreće da se igram na relativno jakoj mašini (4080s, 7800X3D, 32GB RAM), ali većina portova se ne trudi da optimizuje svoje igre i oslanja se na nove AI tehnologije kao što su DLSS i FSR. Da ne spominjem igre čiji su PC portovi toliko pokvareni da zahtevaju ove tehnologije pri lansiranju same igre (tebe gledam Monster Hunter Wilds)! Srećom, Shift Up je izbacio toliko dobar port da sam u jednom momentu isključio DLSS jer nije bio potreban. Igra na 1440p održava 144 FPS-a (imam 144hz monitor), a može još bolje. Moram da napomenem da je grafika podignuta na Ultra i to sa 4k teksturama. Čak i u najzauzetijim lokacijama, kao što je Xion, igra ne pada ispod 100 FPS-a. Ispratio sam i hardver dok igram i ni jedna komponenta se ne muči više nego što treba, što mi govori da su baš mnogo pažnje posvetili ovom portu. Naravno, ne bi bila moja recenzija da ne spomenem Steam Deck. Shift Up je mislio i na nas, pa su dodali posebnu opciju optimizacije podešavanja baš za Steam Deck. Jednostavno sam izabrao SD opciju i igra se podesila da radi između 45 i 60 FPS-a. Da, frejmovi nisu super konzistentni i igra ne izgleda najoštrije, ali su žrtvovani delovi igre koji ne utiču toliko na gejmplej ali i dalje održavaju frejmrejt, osećaj i fluidnost igre. Zahvaljujući cloud saving opciji na Steamu, često sam menjao način igranja a i lokaciju i ni u jednom momentu nisam osetio da pravim velike kompromise, već sam trgovao mobilnost za lepšu igru, ali nikada gejmplej. Igra nativno podržava kontrole sa mišem i tastaturom i one rade kako treba. Svakako, ovu igru preporučujem da se igra na kontroleru jer je mnogo bolji doživljaj, pogotovo na DualSense. Sonijev novi kontroler ima adaptivne trigere kao i haptičke povratne informacije koje nisu bitne za gejmplej, ali meni povećavaju imerziju jer se kontroler trudi da vam dodatno prenese igru. Testirao sam i XBOX kontroler koji isto radi bez ikakvog problema, čak se i ikonice u igri prilagođavaju u odnosu na to da li koristite ovaj ili Sonijev kontroler ili miš i tastaturu. Od izlaska igre Helldivers 2, Sony je ograničio sve njihove buduće naslove tako da ne mogu da se pojavljuju u zemljama koje nemaju podršku za PSN naloge. Ovo je značilo da u Srbiji nismo mogli da kupimo God of War Ragnarok, Last of Us igre, Horizon remaster, Ghost of Tsushima i druge. Shift Up je nekako uspeo da natera Sony da dopusti da Stellar Blade nema ova PSN ograničenja i srećom možemo da je kupimo u Srbiji. Ovo je izgleda izazvalo lavinu jer su prodali već veliku količinu primeraka (preko milion) i time je Sony shvatio da ako zabrane polovini sveta da kupuje njihove igre, prodaće manje primeraka. Od danas, sve Sonijeve igre (sem Ghost of Tsushima za sad) mogu napokon da se kupe na Steamu i mislim da treba da se zahvalimo ekipi iz Shift Up-a za ovu inicijativu. Ja preporučujem ovu igru iz dve perspektive. Stellar Blade je zabavna i izazovna igra sa interesantnom pričom i prelepom protagonistkinjom, ali je i sjajan PC port koji treba podržati. Što bi kolega Milan rekao, „Podržite ovu odličnu igru. Nastavak nije samo preko potreban. Nastavak je neophodan!“ Stellar Blade je dostupan za PlayStation 5 i PC Autor: Igor Totić Igru ustupio: PlayStation Pratite nas na našoj Facebook, Instagram i TikTok stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dobra igra, još bolji port: Stellar Blade PC recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu
×
×
  • Create New...