SolidChief

Originalni Chronicles X je izašao pre skoro deset godina na zaboravljenoj Wii U konzoli, a sada konačno imamo priliku da zaigramo njegovu unapređenu i bolju verziju na Nintendo Switch, čime se priključuje ostalim Xenoblade igrama na ovoj konzoli. Priču igre započinju dve ratoborne vanzemaljske rase koje vode veliku bitku u svemiru nadomak naše planete. Čovečanstvo je toliko nerazvijeno u poređenju sa obe zaraćene strane da beg u duboki svemir ostaje jedina opcija. Tokom bitke Zemlja biva uništena, gde samo nekoliko brodova uspeva da se izvuče. Jedan od brodova, White Whale, posle dve godine bekstva biva napadnut i ruši se na planetu Mira. Ubrzo se budite iz kriogene kapsule bez ikakvih sećanja i sada je na vama da zajedno sa drugim preživelima pronađete još kapsula i obnovite civilizaciju. Na prvi pogled, Xenoblade će vam izgledati kao skoro svaki drugi JRPG na tržištu. Taj utisak će trajati do momenta kada zapravo krenete da igrate. Od samog starta i prve borbe, videćete da ovaj serijal pokušava da uradi nešto novo, nešto čudno, nešto divlje. Naime, vaš lik će u borbi svako malo automatski napadati, bilo puškom iz daljine ili mačem ako se približite neprijateljima. Izuzev toga, imaćete potpunu kontrolu i kretanje će biti akciono. U bilo kom trenutku ćete moći da aktivirate jedan od 8 art skillova koje ćete postaviti na hotbar, ili koliko vam njihovi tajmeri to dozvoljavaju. Međutim, glavna ideja Xenoblade sistema borbe jeste da ispratite poteze vaših saboraca. Ako član družine recimo spusti protivnika na ispod 50% životnih poena ili polomi neki njegov deo, može vas pozvati da krenete u blisku borbu ili da iskoristite art specifičan za situaciju. Ako adekvatno ispratite njegov ”plan”, moći ćete da postignete mnogo više štete i učinite taj skill još smrtonosnijim. To ne važi samo za napade nego i za poboljšanja, lečenje i sve ostalo. Igra vas na taj način podstiče da usmerite vaš build radi bolje sinergije sa ostalim likovima koje budete vodili sa sobom. A imaćete pozamašnu grupu likova koje možete birati. Svet koji ćete istraživati je otvorenog tipa i slobodno ćete moći da idete praktično bilo gde, ali biće veoma loše po vas ako uletite u oblast sa neprijateljima koji su suviše visoki level. Od momenta kada se pridružite određenoj organizaciji i kada vam se otključa pristup zadacima i misijama, videćete da je ceo svet masivni luna park prepun kojekakvih zanimacija i aktivnosti. Na primer tu je mecha odelo koje ćete moći da koristite u borbi sa većim i opasnijim protivnicima, kao i da letite po svetu i istražujete mnogo ležernije. Igra takođe ima veoma, veoma, veoma kompleksan sistem napredovanja i otključavanja sposobnosti, a možda i najkompleksniji sistem interakcija i formiranja veza sa NPC likovima koje sam ikada video. Persona igre bi zavidele mapi likova sa kojima možete interagovati. Definitive Edition donosi 4 nova lika, nove Skell meke, pa čak i novi kraj igre. Takođe možete menjati izgled odeće kad god želite, možete promeniti vreme u danu kad god hoćete (što je potrebno za neke misije), a misije i zadaci se instant završavaju kada obavite sve što je potrebno. Mape su unapređene radi lakšeg pronalaženja itema, UI je poboljšan, a vreme učitavanja ubrzano. Sa tim u vidu, možemo reći da je ovo definitivno najbolji način da iskusite ovaj naslov, bez da neko uzme i napravi kompletan remake. Igra je naravno dobila i grafička poboljšanja, do te mere da su sami likovi drastično promenjeni. No sa tehničke i vizuelne strane, bićete i te kako zadivljeni koliko je igra ogromna i koliko brzo, čak i na Switch konzoli, možete preći sa jednog dela mape na drugi, bilo fast travel opcijom, bilo samo letenjem ili trčanjem. Mali problemi se javljaju kod i dalje poprilično krute animacije i mnogo repetitivnosti tokom borbe. Glasovna gluma, bar na engleskom, sasvim je fino odrađena, iako ponekad može izgledati kao da nije baš savršeno sinhronizovana sa animacijom. Muzika je prepuna raznovrsnih numera koji idu od repa do jakih instrumentala, tako da ćete sigurno pronaći bar nešto što vam se dopada. Mnoge zastarele mehanike i sistemi su popravljeni, uklonjeni ili zamenjeni boljim verzijama. Ali jedna od zastarelih mehanika koje su stvarno morali da izbace je momenat kada se igra zaustavi posle svake bitke da bi vam dala gomilu random opreme, materijala i XP. To su mogli samo automatski da reše kao što već rade ostale moderne JRPG igre. Ako niste upoznati sa Xenoblade serijalom, a niste sigurni da li želite da se upuštate u osnovnu trilogiju i njenu kompleksnu priču, onda je ovo savršen momenat da isprobate Chronicles X. Priča je sporedna i nema nikakve veze sa trilogijom te lagano možete ući u njen svet. Ali ako niste fan gomile sitnih misija, interakcija i veoma izazovnog sistema pravljenja likova i njihovih sinergija, onda vam se Chronicles X možda neće dopasti. Naravno, ako ste prešli sve prethodne Xenoblade naslove na Switchu, verovatno ste već počeli da igrate Chronicles X. Xenoblade Chronicles X: Definitive Edition je dostupan za Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dobro došli u Australiju 2.0: Xenoblade Chronicles X: Definitive Edition recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Gust, razvojni tim koji stoji iza jednog od najpoznatijih JRPG serijala sa početnim nazivom Atelier, odlučuje da poprilično uzdrma već ustaljeni recept po kome već decenijama pravi igre. Naime, sa novim naslovom studio želi da uprosti i ubrza ceo ”Atelier deo” i umesto toga da se više fokusira na svet, likove i priči. Da li će im ovo poći za rukom i da li će fanovi ranijih Atelier igara prihvatiti ovaj novi recept ili ga baciti u kantu zarad tradicije, saznaćemo u nastavku teksta. Akcija kreće na samom početku priče gde vidimo skoro ceo tim glavnih likova kako se liftom penje uz nepoznatu kulu. Po stizanju na vrh, napada ih misteriozni par koji Yumiu baca sa kule. U tom momentu se kroz sećanja vraćamo na sam početak njene avanture, kada je sa timom istraživača stigla na kontinent na kojem je prethodno postojala Aladissian Imperija. Ista imperija je pretrpela nepoznatu katastrofu za koju su optuženi alhemičari. Yumia je jedna od retkih alhemičara kojima je još dozvoljeno da praktikuju ovaj, sada zabranjeni zanat. Na njoj je da pomogne istraživačkom timu i u isto vreme pokaže koliko je alhemija korisna i kako nije inherentno opasna. Kako bismo razumeli zašto ovo izdanje igre toliko odskače od prethodnika, prvo moramo pojasniti Atelier serijal. Do sada, gejmplej i cela priča ovih igara se pretežno vrtela oko slatkih devojčica koje, koristeći alhemiju, prave svakakve napitke, namaze, lekovite tekućine, pa čak opremu, oružje i oklope i još svašta nešto. Drugi deo fokusa igre je bio na sakupljanju materijala, njihovom kvalitetu i kombinovanju, kroz raznorazne mini igre ili puzle. I to je bilo generalno to – zone su bile linearne, neprijatelji i borba relativno sporedni i priče prilično bezazlene. Yumia odlučuje da mnogo toga pretumba i okrene naglavačke. Za razliku od prethodnih igara, Yumia mnogo više naginje ka klasičnim JRPG mehanikama nego pomenutim Atelier elementima. Najveća promena koja će biti šok za svakoga ko je igrao bar jednu Atelier igru, jeste da nema više ogromnog kazana u kojem ćete praviti svakojake bućkuriše, spravice ili opremu. Alhemija je u ovoj igri uprošćena tako da su vam potrebni samo materijali – složenije predmete možete praviti u svojoj bazi, dok ćete prostije kreirati usput dok istražujete svet. Nema nikakvih mini igara, nema nikakvih puzli, nema ništa što bi vam zakomplikovalo pravljenje bilo čega. Yumia je takođe daleko spremnija za borbu. Njen magični štap je ujedno i puška, a ako ste gledali RWBY znaćete na šta mislimo pošto ona nije jedina koja ima takvo oružje u igri. Fokus na borbu je ovde mnogo veći i to u nekom hibridnom modu između potezne i akcione. Protivnici će biti pozicionirani u sredini kruga gde ih napadate, dok ćete vi i vaši saborci u realnom vremenu moći da se krećete u dva koncentrična kruga oko njih. Na taj način se možete repozicionirati za bolji ugao napada, ali i da biste izbegli protivničke napade. Sposobnosti možete da spamujete samo toliko dokle god im se tajmer dovoljno brzo obnavlja. Pored toga, postoji opcija kombinovanja sposobnosti ostalih saboraca kao i rezervne grupe likova koja može da upadne u borbu. Takođe, moramo da napomenemo da je ovo jedan od najbržih JRPG sistema koje smo videli do sada. Međutim, svet je možda pretrpeo i najveću promenu – nema više samo ograničenih zona koje su odvojene kao zasebni nivoi. Po prvi put u Atelier serijalu, Yumia nudi potpuno otvoren svet u kojem ćete bez problema moći da se šetate, istražujete i sakupljate šta god vam padne na pamet od materijala, kao i da se borite sa protivnicima koje hoćete. Što se samih materijala tiče, oni neće biti korišćeni samo za alhemijsku opremu i napitke. Još jedan bitan sistem u ovom izdanju je mogućnost da, pomoću alhemije, pravite kojekakav nameštaj ali i cele baze. Počećete od Ateliera koji je potrebno popraviti pa sve do mogućnosti da pravite nove kućice na raznim lokacijama. Kao i većina JRPG igara, vizuelna prezentacija se pretežno svodi na već standardni anime cell-shaded stil. Doduše ovde su boje malo suptilnije i blaže nego u nekim prethodnim Atelier naslovima gde su dolazile do tolikog nivoa jačine i drečavosti da ih je bilo teško gledati. Samim time da je ovo otvoreni svet predivno je znati da sve što možete videti u pozadini takođe možete posetiti. Neki predeli i pejzaži su nas zaista ostavili bez daha, čak i sa ovim stilom grafike. Međutim, vizuelna čar malo opada kada se priđe nekim lokacijama, gde broj frejmova može solidno opasti. Glasovna gluma će biti striktno na japanskom jeziku sa engleskom titlom, što znači da možete očekivati solidan kvalitet i originalne glumce za svakog lika. Muzika je fina i lepo prati atmosferu ali može biti repetitivna posle dugog igranja. Što se kritika tiče, balans igre nije baš najbolji. Na normalnom modu može biti prelaka, dok na bilo kom težem može biti veoma brutalna. A i borbe sa regularnim protivnicima često mogu biti izazovnije nego boss okršaji. Preporučiti Atelier Yumiu nije nimalo lako pošto ponajviše zavisi od toga šta očekujete od ovog naslova. Ako ste ljubitelj Atelier serijala i očekujete još istog sa dodatkom otvorenog sveta, možda ćete biti razočarani time koliko ovaj deo odskače kada su Atelier elementi u pitanju. Ali ako želite da vidite nešto novo ili da iskusite ovaj serijal na neki drugi način, onda će ovo biti savršen naslov za vas. Ako nikada niste igrali Atelier igre i očekujete još jedan JRPG sa možda malo većim fokusom na pravljenje opreme, onda će ovo opet biti savršen momenat da uđete u serijal. Ali ako isto očekujete od starijih delova, debelo ćete se razočarati. Atelier Yumia: The Alchemist of Memories & the Envisioned Land je dostupan za PC, PS4/5, Nintendo Switch, Xbox Series X/S i Xbox One Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: CD Media Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Manje kuvanja, više avanturisanja: Atelier Yumia: The Alchemist of Memories & the Envisioned Land recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ne znam da li su momci iz Sveruna koristili igru Blade of Darkness kao inspiraciju, ali teško je ne pomisliti da je to slučaj ovde. Crowned in Steel je akciona avantura iz trećeg lica koju je napravio dvočlani duo iz Požarevca kojeg čine Dušan i Marko Fajler. Inspirisan delima herojske fantastike, najviše Konanom, igra vas stavlja u ulogu bezimenog junaka koji je spreman da prešiba sve protivnike pred sobom. Demo nas baca u misteriozni zamak iz kojeg moramo pobeći dok mlatimo horde zombificiranih vitezova. Moram prvo pohvaliti dizajn nivoa koji uzima inspiraciju iz Dark Souls serijala i diči se svojom vertikalnošću, isprepletenošću i generalno ostavlja igrača da sam istražuje sve pred sobom. Međutim, iako je igra u radu, borba je pomešana čorba dobrih i loših ukusa. Iako sama borba nudi jako dobar osećaj uništenja kako objekata oko sebe, tako i neprijatelja sa potpunom opcijom kasapljenja na najsitnije parčiće, tempo borbenog sistema je zasad veoma nekonzistentan. Ovo dolazi do izražaja zahvaljujući čudnoj mehanici gde morate čekati neprijatelja da se njegov metar stava napuni kako biste mogli da ga zaljuljate pri udarcu, otvarajući prostor za dalje vezivanje komboa. Ova mehanika vrlo često usporava borbu, malo oduzimajući od osećaja da igrate kao varvarin sposoban da roka i uništava sve pred sobom. Iako mi se dopada fokus na metodičniju borbu, ovde se tematski ne uklapa i definitivno bi koristio od promene sistema koji vodi ka nešto bržem tempu, zadržavajući svoju solidnu težinu. Nažalost, borba zbog ovoga ume biti nešto statičnija, te se svodi na blokiranje i izbegavanje jačih udaraca dok neprijatelju ne polomite metar stava. U međuvremenu, sami neprijatelji ne pružaju distinktnu povratnu informaciju da ste ih jače udarili ako i dalje niste napunili metar, pa se i dalje pitam kako ogromna dvoručna mačina makar ne poljulja utvaru koju ste istom mlatnuli punom snagom. Crowned in Steel ima mnogo elemenata koji mi definitivno idu niz ruku. Mračno okruženje i generalna atmosfera su odlični, pogotovu ako ste ljubitelj Konana. Muzika se jako dobro uklapa u temu igre, kao i zvučni efekti koji daju veoma veran osećaj svega što se dešava na ekranu. Uprkos nedostacima u borbi i čudnim mehanikama, ovo je jedan od domaćih naslova za koji imam visoka očekivanja i jedva čekam punu verziju, sa iskrenom nadom u ogroman potencijal koji Crowned in Steel poseduje. Crowned in Steel demo možete isprobati ovde. Autor: Nikola Aksentijević Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Konan na srpski način: Crowned In Steel demo utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ryu Ga Gotoku studio nekako uspeva da osveži istu formulu Yakuza igara sa svakom iteracijom, bila ona deo spin-off serijala ili glavne franšize. Upravo se to ogleda ponovo i u vidu LaD: Pirate Yakuza in Hawaii. Ova piratska tema mi je u početku delovala suludo, s obzirom da se priča ove igre direktno nadovezuje na prethodni Infinite Wealth i prati Madžimu, notornog jakuzu i njegove avanture oko Havaja. Međutim, iz ovoga svega je izronila jedna odlična igra koja nudi mnogo toga novog, dok to pakuje u sasvim dobro potkovan narativ. Par meseci nakon događaja u Infinite Wealth-u, Madžima se budi na plaži malenog havajskog ostrva sa potpunom amnezijom, usput spašavajući dečaka od pirata. Od istih tih pirata otima brod i formira posadu, potpuno preuzimajući ulogu pravog piratskog kapetana. I ne, iako smo ovde u modernom vremenu, ovi pirati su baš oni pravi pirati sa galijama, sabljama, prastarim pištoljima i trouglastim šeširima. Odatle priča obuhvata pravi rolerkoster sa sve raznoraznim proizvođačima topova, kultom, jakuzama, pa čak i kazino koloseumom i takozvanim Madlantisom, piratskim ostrvom sagrađenim na groblju brodova. Uprkos svojoj suludosti, priča daje uvid u Madžiminu motivaciju, koristeći amneziju da ostavlja igrače u neznanju zašto je se Madžima tu uopšte našao do samog kraja. Ovde ponovo imamo borbu u realnom vremenu, vraćajući se formuli pre Like a Dragon igara. Borbe su brze, aktivne i dosta se fokusiraju na izbegavanje i pariranje udaraca. Imate na raspolaganju dva stila borbe, Madžimin klasični Mad Dog stil koji koristi bodež i udarce, dok ga novi Sea Dog stil baca u pravi piratski fazon sa sve kuburom, dve sablje i kukom za hvatanje neprijatelja. Ovime se menja i autfit, rotirajući između Madžimine prepoznatljive ulične odeće i odore dostojne piratskog kapetana. Ovde se vraćaju i stare mehanike u vidu Heat i Madness metara koje daju specijalne sposobnosti, kao i ultimativne veštine kao što su Mažimini klonovi i duhovi morskih stvorenja. Ipak, borbe brodova su ovde pravi dragulj. Iako sama igra nema gigantski svet otvorenog mora, već deli sekcije oko Havaja u manje regione, svaka od zona ima šta da ponudi, bilo da su ostrva za istražiti ili pirati koje trebate pobediti. Borba brodovima se fokusira na pozicioniranje vašeg broda, bilo da koristite topove sa strana vašeg broda ili mitraljeze na pramcu. Ovde postoji i boost mehanika koja će vam dodati ne samo na brzini, već i omogućiti da proklizavate brodom levo i desno. Iako ovo svaki okršaj čini sve arkadnijim, borbe su prezabavne, dosta podsećaju na Assassin’s Creed Black Flag i definitivno će vam počešati taj piratski svrab ako ste ga imali. Nakon određenih borbi, ukrcavaćete se na neprijateljski brod gde ćete vi i vaša posada morati da se obračunate sa protivničkom. Vaš brod, Goromaru, zahteva posadu, koju ćete regrutovati širom Havaja, bilo da se radi o apsolutnim propalicama ili veoma jakim likovima koji će biti sakriveni iza par izazova ili sporednih kvestova. Posadu ćete raspoređivati na brodsku dužnost koja će uticati na popravku vašeg broda i moć vaših topova, kao i na borbenu dužnost koja će obuhvatati ukrcavanje na protivničke brodove i ekspedicije na raznorazna ostrva. Posada će imati svoje veštine u zavisnosti od uloge koju izvršavaju na brodu, i u pravom RPG fazonu će imati iskustvene nivoe kojima će postajati sve jača i jača. Što se tiče ostatka igre, mini igre krase i ovaj naslov. Tu su povratnici iz Infinite Wealtha – Crazy Eats, dostavljački Crazy Taxi spin-off, kao i karting igra Dragon Kart. Pored većih tu su i golf, piratski bejzbol kavez, bilijar, blekdžek, poker, šogi, koi-koi i oči-kabu (japanske kartične igre), kao i čuveni arkadni Sega klasici. Aloha links gde se sprijateljujete sa meštanima Havaja putem minimalnih interakcija se takođe vraća u serijal, dok je tu i piratski koloseum u Madlantisu koji ima cele turnire vezane za borbu brodovima. Sporedni sadržaj, u vidu nagrada za notorne pirate i lov na blago će uzrokovati dizbalans u težini gde ako uradite sadržaj nešto ranije ili tokom sredine priče, ostatak igre ćete vrlo brzo naći trivijalnim, osim par boss neprijatelja koji ponovo nisu preterano teški. Iako je ovo sporedni naslov, Pirate Yakuza će vam lako uzeti 20 sati dok ga ne pređete, s obzirom na solidnu preplavljenost sadržajem. Vizuelno, Pirate Yakuza koristi i izgleda identično kao Inifinte Wealth, reciklirajući veliki broj resursa i lokacija, ali i osvežavajući ih drugačijim sadržajem. Okruženja su veoma detaljno odrađena, kao i karakter modeli, što i dalje čini da igra izgleda veoma dobro, iako ne parira najlepšim naslovima u industriji. Sa strane performansa, igra nema većih problema i padove u frejmrejtu, iako ima par manjih štucanja prilikom menjanja lokacija i većih bitaka. Sve u svemu, u pitanju je odlična igra gde Ryu Ga Gotoku studio nastavlja da impresionira svojom kreativnošću i tipičnoj japanskoj uvrnutosti. Iako je u pitanju sporedni serijal, ovo je jedno masivno iskustvo koje u poprilično mrtvom tržištu piratskih igara unosi dašak svežeg vazduha, u paketu sa dirljivom pričom koja je zabavna do samog kraja. Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii je dostupan za PC, PS4/5, Xbox Series X/S i Xbox One Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Jakuze i pirati: Like a Dragon: Pirate Yakuza in Hawaii recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Shadows je kontroverzna igra i o tome verovatno do sada znaju i vrapci na grani, što zbog odabira crnog glavnog lika koji je izazvao gnev među japanskom publikom, što zbog brojnih istorijskih ustupanja napravljenih da bi sve to funkcionisalo. Međutim u moru loših narativa, Assassin’s Creed Shadows jeste jedna sasvim solidna igra koju krase solidna unapređenja i promene koje nisu toliko tipične za ovaj serijal. Ovde vodite Naoe, ženskog šinobija zajedno sa Jasukeom, afričkim robom koji je postao samuraj (uprkos netačnostima, ovo jeste prva istorijska ličnost u ulozi protagoniste u serijalu). Smeštena krajem 16. veka, priča prati borbu protiv pohoda Ode Nobunage i njegove želje da ujedini Japan, usput ostvarujući osvetu za kojom glavni likovi žude. Shadows sebe poprilično ozbiljno shvata na narativnom planu, ali nažalost vrlo često uspeva da posustane u istom. Pisanje veoma varira, pogotovu u sporednim kvestovima koji se i dalje nažalost svode na “idi donesi mi ovo” ili “ubij ovu metu”, sa par izuzetaka koji daju omaž japanskoj kulturi i običajima što je za svaku pohvalu. Ova igra nije za maratonisanje jer je priča dovoljno površna da ćete i pri većim pauzama lako skontati šta se dešava. Nakon uvodnih i veoma dugih 15 sati, Shadows se otvara pred igračem, dajući mu opciju da menja likove između Jasukea i Naoe u potpunoj slobodi. Što se tiče Jasukea, ovde sirova snaga igra glavnu ulogu, bilo da “otključavate” vrata tako što ćete projuriti kroz njih, ili brutalno kasapite vaše neprijatelje sa solidnim ešalonom oružja. Naoe je najmanji i verovatno najagilniji protagonista serijala, vraćajući fokus gejmpleja na šunjanje i infiltriranje, u velikoj meri kao što su to i stariji naslovi radili nekada. Ovo je možda i najbolja čistokrvno šunjalačka igra koju je serijal imao ako ekskluzivno igrate kao Naoe. Tu je i par varijabli koje će uticati na vaš pristup kao što su neprijatelji koji mogu videti izdaleka, ili podloge koje će praviti više buke nego obično. Tu je i maestralno odrađen sistem dinamičkog vremena koje će vam otvarati nove rute kroz senke shodno od doba dana, a i noći, dok je po meni najbolji dodatak u ovom pogledu sposobnost da legnete, otvarajući mnoštvo novih pristupa situacijama. Oba karaktera imaju pregršt oruđa na raspolaganju, gde Naoe briljira sa tipičnim nindža oružjem kao što su šurikeni, kunai i dimne bombe. Ono što mi se veoma dopada jeste potpuna slobodna forma koju igra daje u vidu redosleda misija koje ćete raditi i kuda ćete ići. Iako su neke zone blago zaključane visokim nivoima neprijatelja, i dalje sam uspevao da naletim na neke glavne misije ranije nego što je trebalo, što je ostavilo neku dozu nelinearnosti u istraživanju ovog sveta. Najveći problem Assassin’s Creed igara, makar u skorije vreme jeste njihova ogromna dužina. Borba je veoma zabavna i najutegnutija je još od Originsa, vraćajući čak i vezana ubistva kojim su se krasile Ecio igre. Uz to, Shadows ne drži igrača za ruku previše i vrlo često ume predstavljati solidan izazov, pogotovu ako ne vodite računa i dopustite da budete okruženi sa previše neprijatelja. I Naoe i Jasuke imaju pregršt sposobnosti i poteza koji su vam na raspolaganju, međutim nakon par desetina sati, došao sam do tačke gde me je ciklus borbe i šunjanja smorio, s obzirom da je se uglavnom svodio na iste principe, ne uvodeći preterano mnogo novog u odnosu na prvih deset sati igre. Ubisoftova interpretacija Japana ovde briljira sa lokacijama koje doduše imaju više ličnosti nego ljudi koji ih nastanjuju. Gradovi su puni naroda i deluju živo, ali interaktivnost igrača sa istim je veoma limitirana. Kjoto ima stotine civila i trgovaca od kojih će samo dva, tri biti dostupna za nešto veću interakciju. Gradske patrole koje ćete napadati neće imati neke veće posledice na vaš status u gradu, te nema koncepta gde ste traženi kriminalac i slično. Interaktivno igralište kojim su se dičili stariji delovi serijala ovde nije prisutno, te nećete imati mnogo satisfaktornih jurnjavi po krovovima, jer je pobeći neprijateljima banalno lako. Vizuelno, Assassin’s Creed Shadows je jedna od najlepših igara u postojanju, stvarajući mi osećaj istraživanja velelepnih pejzaža, gradova, naseobina i grobnica utoliko boljim. Sitni detalji su na svakom koraku, potpomognuti odličnom audio podlogom, interesantnom muzikom koja spaja moderno i tradicionalno i uklapa se u svaku situaciju u kojoj se nađete. Glasovna gluma na japanskom i portugalskom jeziku je odlična, međutim stvarno ne preporučujem da igrate igru na engleskom jeziku gde ista gluma doživljava ogroman pad u kvalitetu, te se u nekim slučajevima može izjednačiti i sa amaterskom, što je nedopustivo za naslov ovih razmera. Shadows generalno radi solidno na svim platformama, dok na PC-u ubedljivo izgleda najlepše, a na konzolama pati od par situacija gde je frejmrejt uvek zaključan na 30, kao npr. u slučaju vašeg skrovišta koje možete opremati novim saveznicima i zgradama. Ovaj Assassin’s Creed je najviše AC još od Unityja, sa svojim fokusom na šunjalicu sa Naoe koja konačno izgleda kao assassini iz starijih igara. Iako je preplavljen tipičnim problemima koji krase ovaj serijal jako dugo, Shadows jeste pomak napred i definitivno nešto najbolje što je serijal doživeo u poslednje vreme. Čak i da ste neko kome smetaju neki drugi problemi vezani za istorijsku tačnost i imerzivnost, i dalje preporučujem da probate igru, jer uprkos svemu, borba i šunjalice generalno jesu zabavne, makar dok vam ne dosade. Onda pauza i ponovo za par meseci kad vam se priigra jedna kvalitetna avantura na dalekom istoku. Assassin’s Creed Shadows je dostupan za PC, PS5, Xbox Series X/S Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Ubisoft Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Nindže i samuraji konačno doživeli da budu assassini: Assassin’s Creed Shadows recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kada mi je kolega predložio da odradim recenziju za ovu igru, iskren da budem, ne mogu reći da sam čuo za nju ranije, kao ni za prethodne Two Point naslove. Možda bi mi neki fanovi ovog serijala to zamerili, ali ​sam svakako želeo da je i sam isprobam i vidim šta tačno nudi, čime bih mogao da donesem svoje utiske, bez poređenja sa ranijim delovima. Ova simpatična simulacija stavlja vas u cipele upravnika muzeja, sa zadatkom da balansirate između zadovoljstva posetilaca, zaposlenih i, naravno, zadovoljstva vašeg bankovnog računa.​ Ako ste ikada imali želju da bar na kratko postanete kustos, onda je Two Point Museum igra za vas. Two Point Museum vam pruža priliku da kreirate muzej kakav god želite. Od praistorijskih fosila do vanzemaljskih artefakata, vaš muzej može postati riznica najrazličitijih eksponata. Ipak, svaki eksponat zahteva posebnu pažnju, kako od vas, tako i od vaših radnika, kako bi podigli što veče interesovanje vaših gostiju, što je i jedan od glavnih ciljeva igre. Na samom početku igre krećete samo sa nekoliko eksponata, dok vas igra ne upozna sa svim mogućnostima. Da biste obogatili svoju kolekciju, morate slati arheologe i druge stručnjake na ekspedicije u daleke krajeve sveta. Ovi poduhvati donose nove eksponate, ali i opasnost po vaš tim. Vaši istraživači mogu se suočiti s povredama ili raznim bolestima, što u određenim trenucima može zakomplikovati stanje u vašem muzeju. Posetioci muzeja su vrlo živopisni i ovde bih morao posebno da pohvalim studio, koji se potrudio da unese šarm u živote svakog NPC-a, te svaki donosi nešto drugačije. Često su NPC-evi u ovakvim igrama kompletno bezlični, ali je ovde to ipak drugačiji slučaj. Vaš posao je da ih učinite srećnim, a da biste to postigli, morate pažljivo planirati ture, postavljati informativne table, eksponate za mlađu publiku i još mnogo toga. Ne zaboravite na prodavnicu suvenira i kafeteriju, gde će posetioci ostavljati najviše novca. Pored gostiju, važan deo igre su i vaši zaposleni. Od arheologa koji donose nove eksponate, preko domara koji održavaju muzej čistim, do obezbeđenja koje sprečava lopove u krađi. Zadovoljstvo zaposlenih je od velikog značaja, jer nezadovoljni radnici mogu napustiti posao, ostavljajući vas u haosu. Povećanje plata i ulaganje u obuku može poboljšati moral i efikasnost vašeg tima, ali isto tako i povećati troškove. Two Point je vrlo simpatična i jednostavna igra i ni u jednom trenutku ne pokušava da bude išta više od toga. Ako je gledam kao neki Builder, što jeste veliki deo igre, rekao bih da joj dosta toga fali da bi se takmičila sa nekim većim imenima, ali iskreno ni ne mislim da je to ikada bio njen cilj. Rekao bih da gađa vrlo specifičnu publiku i za ljude koje vole menadžment igre ovo može biti pun pogodak. Sa druge strane, nije nešto što bih mogao svima da preporučim, jer ovo jednostavno nije moj ‘’cup of tea’’. Ne želim da me shvatite pogrešno. Two Point Museum nije loša igra. Radi tačno ono što je i predstavljeno i to radi vrlo dobro. Nažalost, to nije nešto što mene može kupiti na duže staze. Bilo mi je zabavno dok sam je igrao tih par sati, ali sam u jednom trenutku osetio da gejmplej postaje repetitivan, bez pravog izazova koji bi me bar malo oznojio. To mi je jednostavno najveća boljka što ne mogu ovoj igri da dam veću ocenu. Ako ste neko ko voli menadžment simulacije i traži nešto što može da mu pruži brzu zabavu bez stresa, ne možete pogrešiti. Ako ste ipak neko ko voli malo veći izazov, verujem da ova šarmantna prezentacija ne može da vam ponudi više od par sati zabave. Two Point Museum je dostupan za PC, PS5, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Predrag Ciganović Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Da li ćete da vodite muzej ili će muzej da vodi vas? – Two Point Museum recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Vreme kada sam sa nestrpljenjem iščekivao svaku anime kompetitivnu tabačinu, naročito u arena maniru, čini se da je davno prošlo. Ovome se može umnogome zahvaliti izdavaču Bandai Namco, koji kroz ovaj tip igara muze svaku anime franšizu na koju polaže prava. Pa dok me sada s lakoćom podiđe jeza kada čujem da je novi naslov ovog tipa na pomolu, bojim se da se zlatno vreme Naruto Shippuden: Ultimate Ninja Storm serijala, nikada neće vratiti. Ili će? Uticaj Bleach serijala je na milione ostavio toliki utisak, da je kod mene još uvek otvorena opcija da prvorođenom sinu dam ime Gecuga Tenšo Živković. U tom smislu, bilo je nemoguće ne obradovati se najavi i konačnom pojavljivanju nove igre sa Bleach tematikom. Na prvu loptu, Bleach: Rebirth of Souls deluje kao još jedna u nizu igara koje postoje samo da bi iskamčile koji dinar više od gladne publike. Za početak, Bleach kao anime serijal, nije dobio propisnu igru već godinama. S tim na umu, pojavljivanje ove igre je istovremeno i plus kao i razlog za zabrinutost. No s vremena na vreme, pojavi se i poneki izuzetak od pravila. Igra koja ne pokušava samo da se šlepa na popularnosti animea, već se trudi da rizikuje i originalnošću kreira kvalitet kojim osvaja. Moglo bi se reći da je pred nama igra koja na neki način odgovara ovom opisu. Jeste, u pitanju je još jedan arena borilački naslov, ali odgovorno tvrdim da se ne oslanja samo na ime „Bleach“ kako bi se što bolje prodao. Ovde je prisutna ambicija da bude više od toga – ozbiljan fajterski naslov koji može da zainteresuje i one koji ne gaje obavezno ljubav prema Ičigu, bankaijima i arankarima. Borbeni sistem je toliko komplikovan da mu je to u isto vreme i najveći plus kao i najveći ujed za jezik. Priznaću, kroz inicijalni tutorijal sam morao da prođem dva puta da bih skapirao šta se dešava. Ova skala se puni ovim, ova prazni onim, ovu nećemo ni da vam objasnimo, a sada evo tri termina koji vam ništa ne znače, ali čisto da znate da postoje. Iako mislim da je borbeni sistem sam po sebi kompleksniji no što bi trebalo, opet smatram da najveću krivicu za težinu uhodavanja nosi upravo lošija prezentacija načina igranja kroz ne toliko jasne tutorijale. No kada se naviknete i uhodate (bar do neke mere), uvidećete da je okršaj u Rebirth of Souls zapravo jedna dinamična i taktička zabava. Gejmplej se oslanja na lagane i teške udarce koje kombinujete u proste nizove, pa je prisutno i dosta jednostavnog kretanja i pozicioniranja. Nećete se po ekranu razleteti kao npr. u nekoj Dragon Ball tabačini, ali nema ni potrebe. Lako je uvideti da ovde draž ne leži u haosu već u ograničenijoj preciznosti. Meni se lično nije dopalo kretanje, čijim upravljanjem komandujete nečim što podseća na „tank“ kontrole. Ali nakon što se naviknete, situacija se znatno popravlja. Borbe su uzbudljive i izazovne a svaki meč deluje kao pravi dvoboj gde se morate stvarno potruditi za pobedu. Sistem gde planirate specijalne napade i kontre, ostavljaju onaj „ništa nije sigurno“ utisak, što je svakako dopadljiv anime pojam. Spisak igrivih likova je poprilično dobar, a što je još bolje – svaki od njih deluje različito i unikatno. Dovoljno različit stil igre stvara odličan balans između njih, pa bih rekao da ne postoji ni jedan koji nepravedno prednjači nad ostatkom družine. U tom smislu, igra je mehanički veoma dobro osmišljena i izbalansirana. Ova igra pokriva priču iz anime serije sve do čuvenog „final getsuga tensho“ napada, kom smo mogli da posvedočimo tamo negde pred kraj animirane priče. Pa dok je ceo „story mode“ ispunjen sadržajem iz serije, produkcija na ovom polju i nije baš najspektakularnija. Bar ne u meri koju Bleach zaslužuje. Sijaset je tu razgovora i praznog hoda, zbog kog ćete prelazeći priču provesti bar duplo više vremena nego što bi to bilo realno očekivati. Možda neće zasmetati hardkor obožavaocima Ičiga i kompanije, ali definitivno nije u pitanju nešto u čemu će svako uživati. Vizuelno, igra je kod mene izazvala pomešane reakcije. Iako na slikama izgleda izvrsno, u pokretu je situacija nešto klimavija. Naročito kada likovi počnu da otvaraju usta pa čitava produkcija počne da odaje mnogo skromnije razmere. Ističu se ovde specijalni napadi, kao verovatno najmoćnija poveznica sa anime serijom, ali ni oni nisu naročito dugački niti brojni, pa teško da će vas oduševljavati nakon što ih pogledate 44. put uzastopno. Kao što rekoh, Ultimate Ninja Storm vreme besprekorne koreografije specijalnih napada je davno prošlo… Kada sve sagledamo, Bleach: Rebirth of Souls je igra sa očiglednim manama ali i dobrim borilačkim sistemom. Lako je kritikovati je zbog svega onoga što joj nedostaje, ali sama činjenica da smo dobili jednu anime igru koja nije loša, a povrh svega toga je još na Bleach tematiku, nešto je vredno hvale. Ovaj naslov nije igrao na sigurno. Pokušali su da naprave originalan i zabavan borbeni sistem i mislim da su u tome uspeli. Možda se neće dopasti svakome, pa čak ni biti zabavan na neke duge staze. Ali kao eksperiment, mislim da je bio i više nego uspešan. Ako ste ljubitelji tuča, ovo je dobar naslov za vas pa sve i da niste ljubitelj anime serijala i Bleach-a. Svaka dodatna ljubav prema šinigamijima i borbama između natprirodnih sila, biće samo bonus na šarm kojim će vas igra osvajati. Ovom prilikom, želeo bih da Bleach-u, kao verovatno najbolje stilski izvedenom animeu svih vremena, poželim samo još sijaset sve kvalitetnijih igara u budućnosti. A Tamsoft timu koji je pokazao da ume da napravi dobru borilačku igru, mnogo sreće u narednim projektima. Bleach: Rebirth of Souls je dostupan za PS4/5, PC i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Dobro došao natrag, anime velikane! – Bleach: Rebirth of Souls recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Ukoliko ste fan sci-fi akcionih video igara iz prvog lica i oduvek ste se pitali kako bi izgledao neki post-apokaliptični scenario u kojem bi, usled neke katastrofe i velike nuklearne zagađenosti sa dodatnim fiktivnim primesama u priči, došlo do raznih mutacija – biće da je Atomfall prava igra za vas! Radnja igre je smeštena u alternativnu istoriju u kojoj je požar u Vindskejl nuklearnoj elektrani 1957. godine, zahvatio veći deo Lejk Distrikta radioaktivnim padavinama u Kambriji. Pred igračima je izazov da nađu izlaz iz ove regije, s tim da je vlada zatvorila celu oblast. Za to će vam biće potrebno dosta strpljenja i zaključaka koje ćete sakupljati tokom igre, uz mnogobrojna oružja i resurse koji će vam biti neophodni za preživljavanje. Municije neće biti puno, pogotovo ako budete igrali na višem stepenu težine, ali ćete zato imati opciju da birate vaš lični stil igre. Možete odlučiti da li želite da budete kao Rambo i porazite sve neprijatelje pred vama, ili možda da igrate kao Solid Snejk, pa da se šunjate i ulazite u borbu samo kada mislite da je neophodno. Mali spojler: igru je moguće preći bez da ubijete i jednog protivnika! Zato pažljivo razmotrite vaše opcije. Osim menadžmenta oružja i itema, moraćete da pazite i na otkucaje srca vašeg lika, jer će se puls podizati u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazite. Recimo, ako samo trčite i bežite, puls će vam značajno narasti, počeće da vam se muti vid, a uši će vam se zaglušiti. Da biste se vratili na normalno stanje, moraćete malo da odmorite ili da iskoristite neki od napitaka koje možete pronaći ili sami napraviti ako budete imali odgovarajući recept. Britanski krajolik Lejk Distrikta je niz međusobno povezanih oblasti koje igrač može slobodno da istražuje. Igrači će morati da komuniciraju sa drugim NPC likovima, što će dovesti do novih ciljeva i mogućnosti. Takođe je moguće slediti ove ciljeve bilo kojim redosledom nakon što su otključani. Ono što bi moglo da vam predstavlja problem u ovoj igri je to što ne postoji fast travel opcija za putovanje sa jednog kraja mape na drugi, pa ćete morati dobro da odredite vašu maršrutu kako biste bez većih posledica i što efikasnije došli do zacrtanih ciljeva. Svaki deo nove oblasti obično poseduje glavni ulaz, ali postoje i podzemni putevi i rudnici koje ćemo svakako prepustiti vama da ih sami istražite, bez nekih većih spojlera. Koncept Atomfall-a je veoma zanimljiv ako se zaista posvetite i uživite u njegov svet. Međutim, ono što je nama lično predstavljalo problem jeste mehanika upravljanja itemima, oružjima i ostalim stvarima u inventaru. Cela stvar je malo previše komplikovana i ne toliko prijateljski nastrojena prema igračima. Čak su i neke opcije za koje biste pomislili da su moguće – zapravo nemoguće. Jedna od najupečatljivijih stvari je da, kada se nalazite u mračnom delu igre, ne možete koristiti lampu da osvetlite put u isto vreme kada želite da koristite neko oružje ili drugi predmet. To značajno otežava vaše mogućnosti za nišanjenje i maksimizovanje štete nanesene protivnicima. Podseća dosta na Doom 3 vanila verziju, gde je žongliranje između oružja i lampe unelo poprilično intenzivan horor efekat u taj nastavak. Ono što moramo posebno napomenuti je grafika, pogotovo kada se nalazite na otvorenom prostoru i razgledate krajolik. Sve ovo izgleda zaista impresivno… Refleksije i osvetljenje upotpunjuju doživljaj na pravi način. Iako kada se približite nekoj steni ili predmetu, primetićete da teksture nisu visoke rezolucije. Ali to nikako neće uticati na celokupan utisak o grafici, pogotovo na poglede iz daljine. Pored toga, vredno je pomenuti i atmosferu. U određenim deonicama osećaćete se kao da ste upali u svet Mad Max-a, 13. ratnika, The Last of Us ili čak Silent Hill-a. Ili sva četiri odjednom! Takođe, glasovna gluma je odlična, a likovi će imati različite naglaske koji će dodatno pomoći da se uživite u atmosferu igre. Kada sve pomenuto uzmemo u obzir, definitivno možemo konstatovati da je Atomfall jedan uspešan eksperiment i da ljudi iz Rebelliona imaju čemu da se nadaju. Ova igra bi mogla biti početak jedne nove franšize. Atomfall je dostupan za PS4/5, PC, Xbox One i Xbox Series X/S Autor: Miloš Živković Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Izraziti pad polu-atoma u alternativnoj realnosti: Atomfall recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Malo je reći da je „soulslike“ podžanr izrodio mnoštvo klonova, ali kvalitetna formula ne znači uvek i dobar proizvod. Istina, većina igara koje sadrže ove elemente, poseduju bar neki nivo dopadljivosti zahvaljujući probranim motivima „pozajmljenim“ iz proslavljenih franšiza FromSoftware kuhinje. Ali retko kada se nailazi na pravu „kopi pastu“ koja odjekuje „zašto rizikovati, kada je recept upravo ovde!“. Bukvalno su me ove misli preplavile kada sam prvi put pokrenuo AI LIMIT. Zli jezici će reći „da, Kinezi samo to i umeju – da kopiraju“, ali ja i dalje tvrdim da kada je kvalitetan proizvod u pitanju, šta piše na etiketi je manje važno. A ova igra, ljudi moji, najzaraznije je „soulslike“ iskustvo koje sam ikada imao. Ne računajući zvanične igre FromSoftware studija, ovo je jedina igra koja je kod mene postigla takav efekat. No da krenem redom. Mislim da u životu nisam video direktniju kopiju proslavljene recepture, nego što je to ovde slučaj. Kontrole, način kretanja, dijalozi, atmosfera… Prvih pola sata sam se slatko smejao, dok sam besomučno napadao protivnike pritiskanjem R1 dugmeta koje je već počelo da škripi. Dobro hajde, igra ipak poseduje jednu originalnu mehaniku. Ne postoji nikakva “stamina skala” koja se troši dok napadate i izbegavate udarce. Umesto toga, tu je skala koja se puni napadanjem protivnika, a prazni odbranom i korišćenjem magija. Ovo mi je iskreno bilo dovoljno osvežavajuće, da nekako razbije činjenicu da je ostatak gejmpleja potpuno precrtan iz igara začetnika ovog žanra… S obzirom da je u pitanju „soulslike“ u anime stilu, nemoguće je ne napraviti poređenje sa Code Vein koji prati isti recept. Ali AI LIMIT nažalost po pitanju grafike, zaostaje za ovim šest godina starim naslovom. Zapravo, da nisam obazriv kada su u pitanju „nostalgičarski cvikeri“, izjavio bih da se AI LIMIT s lakoćom mogao vrteti i na PlayStation 3 konzoli. Siromašne teksture, jednostavni modeli, ušteda resursa na svakom koraku… Po pitanju sirove grafike, ovde nećete naići ni na šta impresivno. No kada je reč o dizajnu, situacija je znatno bolja. AI LIMIT obiluje maštovitim lokacijama koje odlično dočaravaju atmosferu jednog postapokaliptičnog univerzuma. Većina onoga što možete videti, sumorno je – shodno žanru. Ali takođe poseduje i značajan umetnički identitet koji priča priču bez reči. Bez obzira na siromašne teksture, svet kroz jednostavnost dosta govori a povremeno ume da izgleda i prelepo, uprkos siromašnoj prezentaciji. Ovde i priča naravno u stopu prati svojim kriptičnim narativom svojstvenim za igre žanra. Poreklo protagonistkinje i njena misija, odmotavaju klupko koje u svojoj sredini sadrži možda i elemente koje ne biste očekivali. No i da niste zagriženik za dobru i zagonetnu priču, nije teško uživati u težini pustolovine koju bi ona trebalo da dočara. Ovde je bez obzira na pomalo siromašne animacije, lako osetiti značaj cele fabule. Po pitanju sporednih elemenata, moram da istaknem i glasovnu glumu na engleskom jeziku (kineski nisam probao), koja se neočekivano ističe. Istina, nije u pitanju ništa vredno Oskara, ali nema sumnje da je cela ekipa bila jako posvećena cilju da ulije život svojim likovima. I mogu reći da su u tome uspeli, jer mi se gotovo svaki karakter dopao upravo zahvaljujući glasovnoj glumi. „Junak“ AI LIMIT-a je nesumnjivo dizajn nivoa i način na koji su isprepletani. Svaki ćošak poziva na istraživanje a čitava igra je prožeta tajnim lokacijama koje povremeno umeju baš da vas iznenade. Igru sam prešao nakon 39 sati a zatim nekoliko časova proveo istražujući propuštene tajne. Mislim da će ovaj proces potrajati još neko vreme, pre nego što se odlučim da pritisnem to „New game+“ dugme koje me svakako mami. Pronalazak opreme i naoružanja, možda ne predstavlja riznicu raznovrsnosti, ali je bez obzira izuzetno zabavna aktivnost. Svako oruže poseduje bar neku odliku koja ga ističe među ostalima, pa je većinu naoružanja milina brusiti do maksimuma, kako bi mu se testirale granice. A tu su i magije koje izgledaju odlično, pa im po utisku mogu parirati jedino unikatne veštine koje poseduje svako oružje. Po pitanju težine, ovo je daleko od najteže igre žanra. Kroz gotovo svaku borbu sam prolazio uz zdravu dozu izazova i nigde nisam ozbiljno zapinjao. A onda je došao red na pretposlednjeg protivnika na samom kraju igre i tu sam doživeo svaki mogući flešbek prvih iskustava uz Souls serijal. Bio sam ponižen i nateran da razmotrim sve svoje opcije iznova i iznova, kao da je igra nakon mlake kupke odvrnula sve ledene tuševe ovog sveta. Dok sam u bradu sebi gunđao kako je Malenia iz Elden Ring-a mala beba za ovo, zamišljao sam legendarnog igrača “Let me solo her” kako od ovog boss-a beži podvijenog repa. Svaki scenario prolazio je kroz moju glavu, kako bi mi olakšao sramotu od oko stotinu poraza od samo jednog jedinog protivnika. To je bio trenutak kada sam morao da uđem u zonu i da neustrašivo započnem petominutni dvoboj do pobede, nakon kog su usledile i suze radosnice i vapaji neverice. Dobro, možda je i to bio scenario u mojoj glavi, sad mi se već sve izmešalo… Elem, AI LIMIT i pored skromnije grafike pati od nekolicine neobičnih grafičkih momenata. Evidentna je ušteda resursa po pitanju detalja koji se gube na maloj udaljenosti, ali tu su i gličevi gde čitavi modeli mogu da postanu providni ili potpuno nestanu. Pre izlaska igre i poslednje zakrpe, igra je posedovala opciju za odabir antialiasing-a i to u tri varijante, što je verovatno najčudnija ponuda grafičkih podešavanja koju sam ikada video na PS5 konzoli. Igrajući AI LIMIT, bio sam preplavljen najlepšim igračkim osećanjima. Znate ono kada niste ustali šest sati sa kauča i još vam se igra, ali istovremeno se i gadite samom sebi što je subota već na izmaku a stan u haosu. Ili kad ste na poslu a noga već cupka u želji da pokrenete igru čim dođete kući. Jeste, možda zvuči smešno, ali kada igrate igre preko 30 godina, ovakvi momenti su retka svetinja! I prosto ne mogu da verujem da je ovo bio naslov koji je uspeo da tako nešto postigne kod mene. Kada se pogleda kao celina, ovo je jedna jako skromna igra po pitanju kompletne prezentacije. Ali je tako neverovatno zarazna i pitka, da bez obzira na to što vas u maniru žanra ne vodi za ruku, istovremeno svojom odmerenošću postiže odličan efekat dostignuća. Oni trenuci kada se igrajući divite sami sebi, pa zadovoljno trljate dlanove za vreme svakog učitavanja. Sijaset je tu trenutaka koje sam igrajući poželeo da zapišem i sa vama naknadno podelim kroz ovu recenziju, ali se sve ipak završilo kao na koncertu gde telefon ostaje u džepu, a vi umesto da snimate, prosto uživate u trenutku. Tako sam i ja u potpunosti bio prepušten uživanju uz ovaj naslov, koji je za mene bio apsolutno najslađe iznenađenje godine. Barem za sada. Jednostavna grafika, slabija prezentacija, oskudne i skromnije animacije, ne preterano atraktivan dijapazon napada i još mnogo toga, istinski ne dopuštaju ovoj igri da stane rame uz rame sa ostalim velikanima žanra. Ali zato njena sirova dopadljivost koja se ističe prostim igranjem, prosto mi ne dopušta da o celom iskustvu kažem bilo šta loše. Već naprotiv, samo da hvalim i preporučujem ovaj naslov svakome ko voli žanr i nije gadljiv na prepoznatljive nedostatke igara manjih studija. Bila je ovo možda i najukusnija kopi pasta koju sam ikada probao… AI LIMIT je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Milan Živković Igru ustupio: Publisher CE-Asia Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Kopi pasta sa mišelinovom zvezdicom: AI LIMIT recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Iako tako ne deluje na prvu loptu, Grapples Galore je jedan od boljih multiplayer arena shootera koje smo isprobali u poslednjih godinu dana. Na nama je da sada ukratko opravdamo ovo mišljenje! Glavni adut ove igre je njena istančana grappling hook mehanika i ragdoll fizika. Osim što su ove mehanike odlično odrađene i savršeno se uklapaju sa FPS elementima, igru automatski čine zabavnijom i smešnijom. Osnovni principi gejmpleja su veoma laki za učenje, ali igra postaje izuzetno izazovna na najvišem nivou. U tom smislu, Grapples Galore je savršen primer ”easy to learn, hard to master” igre. Akcija je brza i haotična, a celokupno iskustvo postaje prosto urnebesno ako igrate sa prijateljima (idealno u istom voice chatu). Mape su komplementarne gejmpleju, sa velikim otvorenim zonama ali i skučenijim uličicama. Najzabavniji aspekt igre je upravo njena nepredvidivost – samo je pitanje vremena kada će se protivnik pojaviti niotkuda i baciti vas u ambis. Grapples Galore se trenutno nalazi u early access fazi, ali do sada nismo primetili nikakve ozbiljne bagove. Igra je potpuno besplatna i toplo vam preporučujemo da je isprobate. Ne zaboravite da pozovete i par drugara! Grapples Galore možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Grapples Galore appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Proteklih nedelja u više zemalja na Balkanu narod je bojkotovao najveće lance supermarketa zbog visokih cena. I baš u tom nekom periodu naišao sam na jedan novi bazar, koji je isto tako naljutio svoje korisnike koji su odlučili da bojkotuju igru dok ne promeni sistem plaćanja koji im je nametnut. Pa čekaj, što The Bazaar, zar to nije F2P igra? Jeste, isto kao kad bi Maxi najavio da deli besplatnu čokoladu, a kad odeš da je kupiš, dobiješ samo omot. Nije baš sve toliko crno-belo, ali nakon niza obećanja da ćemo dobiti kompletno besplatnu igru koja neće nuditi nikakvu prednost igračima koji ulože novac, prevareni smo, jer je otvorena beta dokazala da to nije slučaj. I baš kao što je pre samo par nedelja Maxi bio besan na svoje potrošače što ih bojkotuju zbog visokih cena, tako je i Reynad, pa i njegov studio Tempo, odlučio da napadne sve igrače koji su igru po izlasku nazvali P2W, iako ona to jeste, a ceo selling point od početka developmenta je bio da će ovaj naslov biti ”Pravi F2P”. Ukratko, developeri su igračima obećali F2P naslov u kojem će svi igrači imati sve karte na raspolaganju. Kao iz vedra neba, open beta je dobila Battle Pass sa dve nove ekspanzije (setove karata koje možete, ali ne morate da ubacite u igru) koje dobijaju samo igrači koji kupe isti. U suprotnom će ekspanzije biti otključane tek za mesec dana. Možda će neko reći da to nije tako strašno, ali igrači imaju pravo da se osećaju prevarenim. No, hajde da pređemo na sam gejmplej. Kreator ove igre je svojevremeno The Bazaar nazvao ”multplayer Slay the Spire”. On na neki način definitivno jeste i deck builder, ali ipak, osnovna kategorija pod koju bih mogao da ga stavim je autobattler. Vaš cilj je da na najbolji moguć način pripremite vašeg lika za borbu (automatsku), a igra se završava kada pobedite 10 igrača, ili kada ostanete bez ”prestiža”. Svaka runda je podeljena na 6 poteza, iliti sata, kako se u igri zove. Tokom prvog i drugog sata, možete da kupujete iteme, skillove i različita unapređenja. Na polovini runde, tačnije tokom trećeg sata, borićete se protiv kompjutera. U slučaju pobede dobijate novac, kartu i XP, dok za poraz ostajete praznih ruku. Zatim slede dva nova poteza u kojima ponovo imate zadatak da unapredite vašu tablu pre nego što se suočite sa pravim igračem. Ono što The Bazaar izdvaja od ostalih autobattler igara kao što su TFT, ili Hearthstone Battlegrounds, jeste to što potezi nisu vremenski ograničeni. Vi se tehnički borite protiv duha drugog igrača, ili lika kojeg je on imao nakon istog broja odigranih poteza. Zbog toga igru možete pauzirati u bilo kom trenutku i isto tako se vratiti kad god poželite. Ono što The Bazaar čini toliko zanimljivim jeste njegov veliki learning curve. Biće vam potrebno da odigrate veliki broj partija pre nego što naučite kakve sve kombinacije i sinergije itema i karata postoje. I nakon svake odigrane partije, imate želju da se vratite što pre i da probate da odigrate bolje nego u prethodnoj. Igra za sada nudi tri heroja, a svaki sa sobom nosi potpuno drugačiji set karata. To znači da svaki od njih nosi potpuno drugačiji stil igre, a svako od njih ponaosob ima gomilu različitih načina da stvori dobitan build. Iako je beta otvorena pre samo par dana, dugo nisam igrao nešto ovako zarazno, iako sam godinama unazad prošao kroz svaki moguć autobattler. Svaki poraz probudi u meni veliku želju da započnem novi run i dokažem da mogu bolje od onoga što sam malopre odigrao. I sada ponovo dolazimo do onog velikog problema sa starta teksta. Da je igra ”smeće”, ne bi me ič pogodilo. Ipak, moram priznati da mnogo boli kada jedan dobar proizvod gubi svoj potencijal zbog pohlepe developera, ili kako god to želite nazvati. Da je Tempo, studio koji stoji iza igre, izašao sa porukom: ”Slušajte, pogrešili smo, mislili smo da možemo ovako, ali nam treba kinta da držimo servere online”, mislim da bi mnogi razumeli. Nažalost, developeri su jasno stavili do znanja da im nije stalo do mišljenja igrača, što je dodatno razbesnelo zajednicu. Nisam još završio. The Bazaar je još uvek u beta fazi, a samim tim ne praktikujemo ocenjivanje igara, što je u ovom slučaju ispravno jer iskreno mislim da ocena sada ne bi bila reprezentativna – bila bi mnogo niža nego što zaslužuje zbog užasne monetizacije. Samim tim, daću prostora developerima. Možda im vremenom uđe u glavu da igrači nisu njihovi smrtni neprijatelji, već samo ljudi koji žele najbolje moguće za igru koju vole. Možda se ovaj užasni sistem promeni do full release-a, kada ću se vratiti sa, nadam se, mnogo pozitivnijim utiskom. The Bazaar je dostupan za PC Autor: Predrag Ciganović Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Da li će halapljivost uništiti još jednu sjajnu igru? – The Bazaar beta utisci appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

„Odavno nisi imao ovakav osmeh na licu dok se igraš“, reče meni moja supruga kada je videla šta to drugar i ja igramo. Iskreno, osetio sam i ja tu euforiju koju baš dugo nisam doživeo. Kroz moje prste je prošlo mnogo igara, pa evo već devet godina pišem za Play magazin i portfolio nije mali. Ali baš zbog toga, vremenom sam počeo da osećam da ovaj moj hobi izaziva sve manje euforije i sreće a sve više indiferentnosti ili cinizma. Neko će reći da je to normalno sa prolaskom vremena i da će se to dešavati sve češće što sam stariji, ali se ja ne slažem sa time. U meni je i dalje dete koje je sedelo sa tatom i nameštalo Komodor 64 kao i dete koje je nosilo diskete od igraonice do igraonice sa Diablo 2 save fajlom. Tada sam često imao ovaj osmeh na licu, često sam iskusio nove stvari, kreativnost i jednostavnu zabavu. Danas, sve gledam kroz prizmu kritičara, dal’ svesno ili podsvesno, to je nebitno. Ono što je bitno jeste da to utiče na moje uživanje u igrama. Istina, tu i tamo se pojavi naslov koji me veže za ekran i ne pušta kao Baldur’s Gate 3. Split Fiction je potpuno drugačija zver koja me je transportovala u vreme kada su igre bile dizajnirane da vam stave osmeh na lice, da vas zabave i da vam ostanu zauvek u sećanju. Voleo bih što manje da pišem o ovoj igri. Svaki momenat predstavlja posebno iskustvo i bilo bi mi žao da uskratim ikoga. Ako je It Takes Two postavio standard, Split Fiction je uspeo da ga prevaziđe, ali više u pogledu uživanja i ritma igre nego u mnogo naprednijim mehanikama. Ako ste igrali It Takes Two i ako vam se dopao, u Split Fiction ćete upasti bez razmišljanja ili pripreme. Kontrole su u oba slučaja vrlo jednostavne i pristupačne tako da svako ko ume da drži kontroler može da iskusi ovu igru. Ovo je jako važno s obzirom da se igra u co-op kao i sve Hazelight igre u poslednje vreme. Ova ekipa potencira co-op ali i oživljava ovaj pristup igranja jer smo svi nekada sedeli na kauču i igrali zajedno. Ono što ponavljaju iz It Takes Two je to da samo jedan igrač mora da ima primerak, dok drugi može bez problema da se nakači lokalno ili onlajn. Ovako možete podeliti radost sa većinom svojih prijatelja sa samo jednom kopijom igre, što je ogroman benefit. Priča u igri je vrlo tematski fascinantna. Split Fiction se vrti oko Mio i Zoe, dva autora koja nemaju sreće sa objavama svojih priča. Obe se slučajno sreću u izdavačkoj kući Rader gde im obećavaju pomoć oko izdavanja njihovih dela. Ispostavlja se da Rader koristi specijalnu mašinu koja crpi ideje iz autora i prisvaja ih za kompaniju dok autorima ne ostaje ništa. Mio shvata ovo na vreme i pokušava da pobegne, ali nažalost upada u istu sferu sa Zoe gde sada zajedno dele svoje ideje. Na njima dvema je da rade zajedno kako bi uspele prvo da se izvuku iz ove virtuelne stvarnosti, ali i da spreče kompaniju Rader da im ukrade ideje. Mio i Zoe su teške suprotnosti kako ličnosti tako i žanra koje pišu. Mio je rezervisana, povučena ali odlučna i piše uglavnom naučnu fantastiku. Zoe je sa druge strane vrlo vesela, optimistična i empatična ali piše uglavnom fantaziju. Obe nose neki teški prtljag i traume iz prošlosti koje utiču na njihovo pisanje i to se ogleda u raznim nivoima kroz koje prolaze, ali vam ništa dalje ne bih spojlovao. Gejmplej se podosta razlikuje od misije do misije. Ako se nalazite u naučnoj fantastici, to su uglavnom bombastični momenti sa mnogo eksplozija, cyber mačeva i Akira slajdova na motorima, dok su misije u fantaziji uglavnom smirenije i taktičnije i oslanjaju se na prepreke koje zahtevaju malo više razmišljanja i korišćenje okruženja. Igra ima brdo različitih mehanika koje se nikada ne ponavljaju i traju dovoljno dugo da ne postanu dosadne. Ovo su preuzeli iz It Takes Two koji je imao isti pritup. Međutim, nove mehanike su interesantne i savršeno odgovaraju datom trenutku i dešavanjima u igri. Zoe će na primer biti vila koja može da leti dok bi Mio bila cyber nindža sa katanom koja može da menja zakone gravitacije. Doduše, neke mehanike se ponavljaju iz It Takes Two, samo su prebačene da imaju smisla u ovom okruženju i to sam primetio najviše na boss fajtovima. Ovo je možda jedina zamerka koju sam uspeo da smislim. Pored toga, dosta gejmplej mehanika je inspirisano drugim igrama i kroz igranje sam nekako osetio duboko skriveni (a negde vrlo očigledni) omaž klasicima kao što su Prince of Persia, Donkey Kong, Ratchet and Klank i Cyberpunk 2077. Svaki omaž je odrađen sa izuzetnom količinom poštovanja i bez kompromisa na priču i trenutni gejmplej. Iako smo prepoznali brdo referenci, nikada nismo osetili da su forsirane. Ako bih morao da sumiram celu igru, to bi bila jedna eksplozija kreativnosti gde je svakom pikselu posvećena pažnja i gde se od svakog momenta zahteva da bude poseban i nikada generičan ili dosadan. Ekran je u većini slučajeva podeljen po sredini sem u bitnim sinematicima ili trenucima kada su Mio i Zoe na istom mestu. Kada se ekran podeli, PS5 održava zakucanih 60FPS na obe polovine iako se dešavaju potpuno različite stvari. Tehnološki, igra je ispeglana i radi savršeno bez da smo osetili ikakve bagove ili padove frejmova. Ovo je čudno za 2025. godinu, jer danas uglavnom očekujemo zakrpe prvog dana koje ne pomognu mnogo a onda čekamo mesecima da bi igra zapravo bila igriva. Ali to je druga priča… Igru sam prešao samo jednom za sada, kao Mio. Ponovno igranje sa istim likom bi bilo iznova zabavno, ali promena je još više preporučena jer Mio i Zoe imaju različite mehanike i stilove igre na skoro svakoj misiji. Em što igra drugi put pruža potpuno drugačije iskustvo, em što možete da igrate sa različitim prijateljima gde ćete svaki put stvarati neke nove ludarije ili gamer momente. Evo, dok pišem ceo ovaj tekst, osmeh mi se ne skida sa lica jer se prisećam svih predivnih momenata iz igre koje ću jako dugo pamtiti. Mislim da do sada nijednoj igri nisam dao 10 otkad pišem za Play (ispravite me ako grešim!), ali Split Fiction je i te kako zaslužio ovako visoku ocenu. Split Fiction je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S Autor: Igor Totić Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Eksplozija kreativnosti: Split Fiction recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Kinesko gejming tržište nastavlja svoju ”gacha ofanzivu” na Zapad, pa nam tako stiže i Girls’ Frontline 2: Exilium, nešto više od godinu dana nakon originalnog izlaska. Ponovo imamo priliku da komandujemo vojskom robotskih anime devojčica (T-Dolls), ali za razliku od prvog dela, prezentacija je u potpunosti izometrijska. Nastavak je zadržao poteznu borbu, u kojoj kontrolišemo odred androida koji su podeljeni na četiri klase – Sentinel, Bulwark, Support i Vanguard. Van borbe, igrač može posetiti T-Dolls i pratiti njihove svakodnevne aktivnosti, a čak im možete davati poklone, što povećava njihov affinity level. Veći affinity level jedinicama daje omanji stat bonus u borbi. Mape čine borbe posebno zanimljivim, pošto njihov dizajn značajno utiče na dinamiku i tok svakog okršaja – kroz zaklone, specijalne tajlove koji nanose damage ili negativne efekte, poluge koje menjaju arhitekturu mape i druge taktičke elemente. Kao i u većini besplatnih igara, monetizacija je ključni faktor u Girls’ Frontline 2. Igra koristi ”Genšinovski” gacha sistem za prikupljanje novih likova i brzo postaje očigledno da će oni koji su spremni da potroše novac imati prednost. To može odbiti neke igrače, ali s obzirom na konkurenciju u gacha industriji, ovo nije neočekivano. Ipak, balans između besplatnog i premium sadržaja mogao bi biti bolje izbalansiran. Girls’ Frontline 2: Exilium možete preuzeti ovde. Autor: Milan Janković Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Besplatni kutak: Girls’ Frontline 2: Exilium appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Trails into Reverie je lepo zaokružio prvi deo priče u The Legend of Heroes JRPG serijalu, ali je ostavio mogućnost za buduće nastavke. Sa time je i počeo Daybreak serijal u potpuno novom delu sveta i sa solidnim brojem zanimljivih likova. Čudovište po imenu Crimson Beast hara po gradu i ubija nevine ljude. Vlasti to prikrivaju ali sva sumnja pada na našeg glavnog junaka. Samim tim Van mora da ustane sa svoje lenje guzice i ponovo okupi družinu iskusnih istraživača i boraca kako bi spasao grad. No to je samo vrh ledenog brega nove misterije i zlih planova koji se kuju iz senke. Doduše očekujte da će priča biti veoma, veoma spora u početku. JRPG naslovi su poznati po tome što na već poznate mehanike i funkcije iz prethodnih delova prečesto samo dodaju nove bez uklanjanja nekih starih. To je slučaj i kod Trails through Daybreak II, gde ćete i posle 3-4 sata igranja i dalje biti zatrpavani novim opcijama kako van borbe, tako i tokom nje (samo jedno pet puta više). Na ovu temu bih mogao ceo roman da napišem, pa ću se zato fokusirati samo na najbitnije stavke. Trails through Daybreak II koristi endžin i generalne mehanike koje su bile prisutne i u prethodnom delu. Što se borbi tiče, tokom šetanja po mapi ili nekoj tamnici, moći ćete da napadate čudovišta sa prostim akcionim napadima. Ako je čudovište prejako, započne borbu sa posebnim napadom, ili ako vi aktivirate shard sistem, prelazi se na potezni kombat. U tom momentu možete kombinovati mnogo ozbiljnije napade, buff-ove, debuff-ove, lečenje i mnoge druge efekte i kombo poteze kako biste savladali protivnika. Po završetku borbe, vraćate se u mod istraživanja bez ikakvih dodatnih scena ili učitavanja. Sa te strane, igra je dosta brza i nećete imati dosadne momente. Interesantna novina za ovaj serijal je dodavanje kvazi putovanja kroz vreme. Kako se određene sekvence budu odvijale, moći ćete da ih izmenite tako što ćete se vratiti na neku od prethodnih tačaka u liniji dešavanja i da time promenite svoju sudbinu. Sama mehanika je zanimljiva ali se preterano koristi kao deus ex machina za plot i prečesto samo znači da ćete dosta sekvenci i sinematika gledati ponovo. Na raspolaganju ćete imati mali uređaj koji će vam biti glavna spravica za pronalaženje skrivenih tragova, praćenje zadataka i hakovanje zaključanih kovčega. Naravno, radiće i bilo šta što je potrebno za nastavak priče. Pored glavne priče naletećete i na solidan broj sporednih mini igara i zadataka kao što su kartanje i pecanje. Jedan od bitnijih je Garten, virtuelni svet koji je zaista bogat sadržajem u zavisnosti od nivoa. Po završetku ćete imati priliku da se borite sa jakim bossom i potom dobijete šardove koji će vam dati mnogo kozmetike ili čak korisnih itema za unapređivanje likova. Pored napredovanja kroz level up sistem, moći ćete da modifikujete i menjate svoje art i craft skillove, kao i mnogo toga drugog. Igra izgleda lepše nego prošli naslovi u ovom serijalu. Ovo jeste nešto što bi svako očekivao, ali nije tako lako kada se sve bazira na prostom anime stilu. No sa novom paletom boja i kombinacijom zabavnih animiranih poteza, stvarno ćete uživati u vizuelnoj prezentaciji ove igre. Art direkcija se posebno vidi na modelima likova koji su odlično odrađeni. Iako je ovakve JRPG naslove najbolje igrati sa originalnim japanskim glasovima, mogu da kažem da su engleski glumci odradili više nego zadovoljavajuć posao. Muzika je takođe sjajna i fino prati atmosferu, bilo u laganoj šetnji po gradu ili borbi sa najstrašnijim čudovištima. Mane igre se najviše svode na pregršt elemenata koje će lako oterati nove igrače i na veoma primetan pad u kvalitetu narativa u odnosu na prethodne delove. Nećete naleteti na bagove koji će vam uništiti iskustvo, ali ako su vam dobra priča ili prost, razuman sistem borbe jako bitni, onda ćete sigurno dobiti glavobolju od ove igre. Ako ste ljubitelj Trails serijala, kupovina ovog nastavka je logičan sledeći potez. Opet ćete imati priliku da vidite neke stare poznate likove, ali i neke nove koji će vam prirasti za srce. Ako pak nikada niste igrali igre iz Trails serijala, sa starim likovima i dešavanjima se možete upoznati putem in-game arhive. The Legend of Heroes: Trails through Daybreak II je dostupan za PC, PS4, PS5 i Nintendo Switch Autor: Stefan Mitov Radojičić Igru ustupio: Keymailer Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post S’ ranom zorom u nove nevolje: The Legend of Heroes: Trails through Daybreak II recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

Još jedna recenzija, još jedna metroidvania i naravno opet ja! Ovoga puta testiramo ReSetnu, igru komšija iz Zagreba koji su rešili da se upuste u gejming vode i za sada im to jako lepo ide. Doduše, bilo je problema koji su me namučili tokom igranja ali je većina popravljena brzim zakrpama. Vidi se da Today’s Games ekipa pomno sluša feedback ali što je najbitnije, eksplozivno brzo reaguje na isti. ReSetna je metroidvania smeštena u svet kojim vladaju roboti i gde organskog života više nema. ReSetna, borbeni robot, probuđena je od strane AI i saznaje da postoji Signal koji se širi planetom i korumpira sve mašine da postanu agresivne i opasne. Sada je na ReSetni da pronađe izvor Signala i da zaustavi dalje širenje korupcije. Naravno ovo je samo osnovna premisa i kao u svim robotskim postapokaliptičnim pričama, nije sve kako izgleda. Saznaćete o Signalu, o AI Apexu i o samoj ReSetni i kako ona pripada i utiče na ovaj svet. Sviđa mi se što priča ima ovako dubok lore, ponekad čak skriven u tajnim sobama, jer se igra onda pretvara u nešto više od standardnog metroidvania progresa. Priča je podeljena na tri čina, a mehanički se na to može gledati da prvi čin predstavlja istraživanje, drugi čin boss rush a treći čin zaključak igre. Ovo znači da ćete većinu prvog čina ići po biomima i tražiti sklopke koje treba da ugasite da bi se aktivirali bossovi po koje se vraćate nazad. Čudan pristup, ali radi. Biomi su zanimljivi i kreću se od raspalog grada sa razrušenim zgradama do mehanizovanih kula koje su vrhunac tehnološkog dostignuća. A onda dolazimo do segmenta sa kristalima koji je em nepotrebno težak, em je vidljivost loša zbog ogromnog kontrasta u bojama i osvetljenju (tokom pisanja ove recenzije, izašao je patch koji je popravio ovaj segment time što su sredili boje i samim tim i vidljivost, kao i to da su izbacili obavezno ponavljanje nivoa ako padnete). Kombat je blago rečeno čudan. Ono što mi je najviše smetalo je to što nisam imao osećaj da se tabam sa drugim robotima. Feedback borbe je ili slab ili nepostojeći, a i ne pomaže to što je kombat u startu vrlo bazičan, jednostavan i dosadan. U početku imate tri oružja koja manje više predstavljaju brzine i težine napada i svako poseduje svoj mali set napada koje možete kombinovati. Kasnije kroz igru, kombat postaje zanimljiviji kada otključate Hakove i Čipove. Hakovi su bukvalno magije kao što su štit ili sposobnost da usporite sve neprijatelje i naterate ih da vas ne napadaju. Čipovi su pasivna poboljšanja koje kupujete i nalazite kroz svet. Sa ovim čipovima povećavate svoje statistike kao što su HP i jačina napada. Svi čipovi mogu da se unaprede sa diskovima koje nalazite dok igrate ili kroz sporedne kvestove. Što duže igrate, čipovi postaju sve jači, ali do te mere da ćete u jednom trenutku biti toliko OP da igra postaje smešna. Ali ovo mi je okej jer ja generalno mrzim kada neprijatelji prate mog lika po nivou i onda se ispostavi da je pacov lvl 50 ista pretnja kao Orc istog nivoa. Lepo je kada se lik nabudži i kada imate priliku da iskoristite sav taj trud da biste pokosili celu mapu bez mnogo problema. Eksploracija je tipična za metroidvania igre. U početku ćete naletati na dosta rampi koje vam ne dozvoljavaju dalji progres dok ne pronađete određenu sposobnost koja će vas pustiti dalje. Neretko sam uhvatio sebe kako lutam po mapama tražeći pravi put, da bih propustio mali prolaz u nekom ćošku koji otvara dalji progres. Mislim da igra ne treba da drži igrača za ruku, ali mnogo više vizuelnih putokaza u samom dizajnu igre je neophodno. Igru sam pretežno igrao na Steam Deck-u pa paljenje i gašenje istog nije toliki problem kad se gubim po mapi jer uvek mogu da nastavim kasnije. Dok bih na PC morao da tražim, a kada mi ponestane vremena da jurim do najbliže stanice za snimanje kako ne bih izgubio progres. Samo malo više vizuelnih putokaza bi učinilo ogromnu razliku u besprekornoj navigaciji. ReSetna je veoma ambiciozan projekat naših komšija i mislim da će im se isplatiti. Početak igre je svakako jako spor i ako niste uporni (čitaj: strpljivi), obrisaćete igru i brzo ćete je zaboraviti. Nakon tog inicijalnog sata, igra se otvara u nešto vrlo interesantno. Svakako, gomila bagova (koji se relativno brzo popravljaju) i grešaka u dizajnu, ne ide u korist igri. Da je ReSetna izašla u Early Access, mislim da bi predstavljala manji stres na devove i da bi na taj način uspeli da privuku veću publiku. Za sada, savetovao bih vam da sačekate još malo, ali samo malo jer zakrpe izlaze brzinom munje. ReSetna je dostupna za PS5, PC, Nintendo Switch i Xbox Series X/S Autor: Igor Totić Igru ustupio: Today’s Games Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post Možda je Early Access bio bolje rešenje: ReSetna recenzija appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu