Друштвена солидарност у Србији, мајко моја. Из целе зграде, буквално само ћале и ја чистимо снег испред. Мислим, није да ми то тешко пада, најмлађи сам, не рачунајући децу типа 5-6. разред, али брате јеботе, да нико неће да се у'вати за лопату од коња по 30-40 година. ;с
Иначе доста старијих комшија се упокојило, па су њихова деца продала станове или их сада изнајмљују. Пролази неки лик, први пут га видим, носи у кесама типа хлеб, млеко и свакодневне намирнице, јавим му се "добар дан, комшија", он одговори све фино и сад, не знам да ли сам прешао границу пристојности, ал питам га, "извините, је л'живите ви овде?" Цар пар секунди одмерава ситуацију, не капира што га питам, па као "уммм, хмхфмфхфм, паааа, а што то тебе занима?!" Кажем због чишћења снега, да бар неко помогне, није у реду да једни те исти чисте стално, мислим да би лакше и брже радили, ако би се више људи укључило. Пар секунди опет паузе и мртав ладан "Аааа, па НЕ ЖИВИМ ЈА ОВДЕ" и одлазак са "ај лајд" фацом.
Не могу да вам опишем као се осећам, који пораз људскости. Сачувај Боже.