Потпуни странци (Perfetti sconosciuti, 2016)
овај филм је још један доказ за моју тезу да је сценарио најбитнији. спектакуларан у својој једноставности поставке, филм нам представља причу о вечери четири средовечна пријатеља из детињства са својим паровима (један је дошао на вечеру без жене) поводом помрачења месеца.
сва радња се одвија у трпезарији и једина динамика филма су међусобни дијалози, а једини покретач радње је бизарна игра да сви током вечере наглас читају све поруке и мејлове које им стижу на телефон, и да разговарају на спикерфону пред свима.
поред очигледног нивоа филма заснованог на скандалозним открићима како вече одмиче, филму нарочити шмек даје фина подлога која разрађује однос пријатеља, док су жене стављене у улогу аутсајдера, чак и после деценије брака. овај врло реалан и животан аспект филма омогућава идентификацију гледаоца са протагонистима (тако смо супруга и ја погађали који смо пар ми, а који пар наши познаници). све је зачињено типично европским хумором, брзим луцидним репликама и мимикама типичним за међусобне шале вишедеценијских пријатеља.
топла препорука за гледање са вољеном особом.
едит:
филм ме неодољиво подсетио на Буњуелов "Дискретни шарм буржоазије", и мада се не бави дубинским аспектима друштва и односа међу људима као Буњуелов филм, "Потпуни странци" одише управо таквом камерном атмосфером.