па оно, много ми се свиђа.
по мом мишљењу она одсликава несаломиви дух и смисао за хумор овог народа и у најтужнијим и најтежим временима. ендогено српско курчење. нешто што храбри и мобилише, а уједно је и духовито, out of this world. нешто као америчко we shall prevail. нешто што би неки назвали митоманијом и хегемонијом, а мени представља само крилатицу која обједињује све оно позитивно у овом народу, што је остало позитивно и у време зла.
ево ти скорашњи пример. не знам зашто ми је остао у памћењу тако јасно. били смо на Копу, у Ртњу, на ужасној храни 2 дана. у повратку смо свратили до Геџе, код Крушевца. кад су изнели ђаконије за мезе (топле погаче, пуномасни млади сир, пршуту, кисели купус и киселе паприке), ми, онако гладни, смо манђали и другар је рекао нешто типа "каква храна, јеботе". други другар је рекао само "Србија до Токија, брате". у сред уживања у храни, тај коментар ми је додао још снажних осећања, мешавину чисте милине, јединствености, поноса... ето, ваљда разумеш...
edit>
а и волим Јапан.