Бора је, под један и један, легенда. хард кор аутодеструктивни уметник, талентован и самоук. аутентичан, сиров, са великим успонима и падовима.
алкохол га је уништио.
некад је имао душу, његове песме су могле да се насликају, намиришу, схвате. сад су му остале петпарачке риме, којих би се и Туцаковићка постидела. празна љуштура.
посебан аскпекат је што је Бора, типични уметник самоуправног социјализма. нема менаџера, нема вила и коке, нема фејслифтинга и личних тренера/нутрициониста и сл. како би данас звучао Младеновић, да се излечио, пукао, и наставио са каријером? или Тома Здравковић?
Борин јавни национализам је можда оно што је испливало, када се распукао. "Збогом Србијо" је последњи велики албум, обојен резигнацијом, осећајем пораза и туге. да ли је пукао само због алкохола, да ли је алкохол појачао начин на који је проживљавао околности, тек сматрам да је његов национализам дубински и изворни.
неке Борине песме ме и дан данас додирну.
не сумњам да ће наставити да покушава да дође до ТЕ песме.
:)