Leaderboard

-ово што је Трупер написао:) То је исти ОПШТИ механизам, зато што се због отуђености и ''урбаности'' друштва дешавају обе ствари. Како је то исто? Ево овако и то нисам ја смислио: Човек тежи конфору нон стоп. Зато нам је тешко да се исцимамо за нешто што нас избацује из ''комфорт зоуна''. И увек нам је тешко, па макар се радило о послу од три секунде. А како онда радимо те ствари? Па, помоћу мотивације. Мотивација се увек гради кроз систем награде и казне. Дакле, мотивише нас то што ћемо добити неку награду (у најгорем случају, награда ће бити одсутност казне). Дакле, ако нема награде, нећемо се цимати. Е, ово је кључна ствар. Отуђеност по дефиницији значи одвојеност - од било чега. У психолошком смислу значи патолошки осећај одвојености од људи као својеврсног ентитета (људске врсте). ''Неотуђен'' човек осећа спону између себе и човечанства у било ком облику. Његов мозак схвата ''помагање човечанству или појединачним људима'' као награду јер осећа да је тиме помогао и себи. Исто важи и за казну. То је кључ емпатије. Зато нам је тешко да видимо брутално мучење, па макар се радило и о, не знам, силоватељу деце. Или чак животињи. Јер, кад су интензивни надражаји у питању, осећамо ''органску емпатију'' и осећамо је не само за људе, већ и за остала жива бића. Наравно, све се ово степенује. Па тако нико неће да ризикује да скаче на пет царева зато што малтретирају једног (нађе се и неко такав, али ретко), али ће готово свако да помогне неком ко пита за правац, иако их и то дирејлује са патерна конфора који су себи тренутно задали. Али их дирејлује мало. инб4 то је васпитање - не на том нивоу о коме причам. Кад те неко пита за улицу, ти заиста ЖЕЛИШ да помогнеш, узећеш да се присећаш како иде која улица, зауставићете још неког па ћете вас тројица да измантрате локацију, желећеш што готивније да објасниш где је. Ако човек настави (рецимо у ауту је), а ти се сетиш још неког инфоа, врло је могуће да ћеш да потрчиш за њим и да се дереш да стане итд. Ако је нека опскурна локација, скупиће се петоро људи да већа и кад на крају извећају, сви ће да имају комунистичи џаб вел дан трип у глави. И тако даље и тако ближе... Ако журиш негде до јаја, наравно да нећеш стати да објашњаваш него ћеш добацити ''журим извини'', ако ти баш није добро (лупам, оставила те жена пре двајс минута), можда отераш лика у пизду материну, али поента је у овоме - што си мање одвојен, то ти је тај праг виши. Па ће ''неодвојен'' лик кога је оставила жена кроз сузе да објашњава где је та и та улица, а ако је лик који се распитује исто ''неодвојен'', можда ће га питати шта му је, рећи му да ће бити боље итд. Док ће ''одвојен'' лик, нпр. замислимо жешће одвојеног лика, да отера лика у пизду материну на кеца, па макар га срео на необавезном путу до проџе, јер тај други лик ''није он'' и ''шта ја имам од тога'' и томе слично. Због тога је и бајстендер ефекат болест модерног доба. Неки Авар кад види странца са балваном на нози кога су окружили вукови, он ће да помогне, иако је то прилично искакање из утабаног патерна који је зацртао себи за тај дан (можда га и рокне ако је ксенофобичан али добро, не ради се о томе). Јер ето, ''А ХЈУМАН'' је у некој невољи. Урбани модерни човек ће да искулира. И, пазте сад, његово искакање из патерна је далеко мање него искакање тог Авара - зато што модеран урбани човек треба да уради само једну просту ствар: да позове мурију док наставља својим послом. Дакле, било би лепо да улети, али није обавезан, јер може то да реши телефонским позивом ДОК наставља да иде својим послом. Међутим 90% људи неће ни то да уради. Зашто? Због отуђености, због психолошке одвојености од осталих. Због тога што му је чак и малена непријатност, која ће изродити велику помоћ (нпр. звање мурије) тешка јер он не види зашто би то радио. Изостаје емпатија, изостаје акција, изостаје мотивација. Мислим, њему је ''жао'' на нивоу констатације и то је то. Одвојеност, ''тај човек није ја'' дотерано до апсурда, у основи, може се лаички представити као ''ја нисам хомо сапиенс, ја сам Дулио, а са хомо сапиенсима насељавам планету''. Ово није само на нивоу хомо сапиенса него и на нивоу ужег садржаја - зграда нпр. Зато ће тај неемпатични урбани човек да често користи изразе као што су ''моје време'', ''моја пажња'' и слично (ето, Владини ''облици живота'' рецимо) , ако је упитан да објасни зашто га боли курац. Притом се то ''моје време'' често не односи на конкретан трип типа журио сам или време је новац и те форе, него баш буквално - моје време. Чак и ако лелемудим и извлачим гаће из буље у том тренутку, то је ''моје време'' и важније је од било чега ''туђег'' јер је ''моје'', а не јер је вредно. Па ће тако неко ићи толико далеко да лику испадне новчаник, а он неће да направи дирејл од буквално две секунде ''свог времена'', него ће да одради механизам одбране типа ''то није МОЈА ствар'' или ''нисам МУ ЈА кева'' или томе сличо. Тако да то јесте исти механизам и не, ово није неко зен просеравање, или рецимо ствар става да ли је то добро или није, пошто се ради о патологији, која је свеприсутна, али је и даље патологија. Исто тако, нисам ни ја имун на то, далеко од тога. Само што ја капирам своју патологију, па понекад свесно начиним напор да је пробијем. Ма чак и ако не начиним, називам ствари правим именом, патологија је патологија и ту нема оправдања а ла ''понели ме другари'' или чак и ''понео ме модел понашања већине људи у мојој заједници''. То је објашњење, али не и оправдање. -не:) Него зато што је њима та жалопојка заиста најважнија на свету, оно, сваком је своја мука највећа, а нема емпатије која би то изнивелисала, па би можда и умукнуо ако неки лик прича о томе како нема пара да лечи дете. Кеше дају највећи бакшиш јер су ''живели то срање'' и онда осећају повезаност са осталим кешама. Генерална одвојеност је и даље ту, али сплетом околности - због директности и осећаја припадности, осећа се припадност ''еснафу кеша''. Па ће дати повећи бакшиш чак и неком кеши смарачу јер ''њему то много значи, а мени је седамсто уместо шесто динара''. Тако да ће они ту можда и да претерају у другу крајност.

jos kad bi svi imali potrebu za ovolikim satorom

Пре ће бити да фејлује на разговорима, мислим, риба треба да буде луди научник на брду који прави неки зрак смрти, а не правник:) едит овај Кили је вагуе по обичају, Кили појма немам шта покушаваш да кажеш све време

She`s on fire! ! http://youtu.be/Gs8X1RzQ1Gw

ja sam danas video 50 dinara na ulici i nisam pokupio

Za 15 god

Da, tuzno je sto dosta ljudi tako razmislja, ali to je to "budjenje"... Kada je se gubi svaka nit ljudskosti koja je povezivala osobe. Baka mi je postala dementna pre nekih godinu dana, i deda je malo kasnije umro. Njihov stan bleji prazan, zato sto druge dve sestre od keve ne zele da nam daju kljuc od istog, posto zivimo kao podstanari dugi niz godina, iako je keva njima cinila dosta toga kad je imala love. Ali eto, oni se plase da cemo mi prodati stan, ili nemam pojma ni ja sta. A ja bi od novca koji pljujem za kiriju, mozda mogao da upisem faks, ili kupim markicu za prevoz. Ali mi, sa druge strane, puca kurac da se tucem sa rodbinom oko stana, posto, jelte, nije moj a i trenutno prezivljavam. :) Svakako, mislim da su ljudi nekada bili malo bolji, ili sam ja mozda bio previse mali i gledao na to previse bajno. A sto se tice nebeske nepravde, i pomaganju ljudima, jebem li ga, to me pogadja. Jednom se secam da sam seo u park kod terazija da pojedem neku klopu. I sedne covek, dosta stariji, beskucnik. I vidi da jedem, i kaze mi "prijatno", onako, iz kulture. I ja mu se zahvalim najnormalnije, i ponudim ga drugim parcetom pice. I covek izvadi neki praistorijski ostatak neke pite, i kao "hvala Vam, imam ja". Secam se da mi se ogadilo to parce pice u trenutku, da sam se trudio da se ne rasplacem kao malo dete. Ono, da je bilo kakva stoka, uzeo bi sve. Posle toga secam se da sam nam uzeo po pivo, i dao mu nesto para, posto ni ja nisam imao mnogo kod sebe. Koliko sam razumeo, svi se oni skupljaju kod zeleznicke stanice, treba im garderoba za zimu. I cudilo me je kako NIKO ali NIKO, za 7 godina koliko je na ulici, nije objasnio tim ljudima da postoje narodne kuhinje. Jeste, beskucnik je, "prlja" nas "divan" grad, ali brate... gadi mi se...

meni bi bio problem kada bi izbio rat, a nema svestenika vrhovnog Boga Odina u kojeg verujem, nego neki svestenil koju slavi nekog Jevreja zasto drzava da placa za Jevreja a ne moze za Odina? kako ja da udjem u Valhalu? jel stvarno mora u 21. veku da se ljudima crta da drzava mora da bude sekularna laku noc

loze te kreki, ima onakav zeleni tomos kao ciga sa klipa ustvari to je Docin motor a i Doca

i aca možda jeste mali ali je zato veliki retard!

pogrešno si napisao "konzumacija"

trpyja smara što, umesto aftermarket navigacija, reli vozači i dalje koriste suvozače za navođenje.

:(

to sam i ja primetio :)

omg Misha opet ulazi u flasu, pazite se ljudi :)

Ja samo da se slozim sa Duljom i da dodam da je masa postala toliko asocijalna da gledaju ako komsija ulazi u lift da ce da odu stepenicama samo da ne bi komunicirali, cak i ako zive na 4.+ spratu. Also kilijev trip ne razumem. Boli ga stomak, pa sad niko ne sme da mu se obrati, kao da mu na celu pise. Teska nervna oboljenja drmaju omladinu. Po kurcu smo ljudi! Po kur cu!

Vama je Liga Evrope prioritet? Da nas ne blamirate tamo, jel?

dete od 3 godina bi smislilo bolji scenario,ovi iz valvea su retardi,ali to se vec zna

transfer, faction/name change, leagueoflegends poeni itd sve na licu mesta. vash kesh + fee kontakt pm(poruka)ovde samo beograd/postnet visegodisnje poslovanje

Kako nula ako sam mu vratio? Eksi, pristrasan si jer si i sam grobar.

Taj fazon?

Koji rekorder, imas ti jos spanaca da jedes, sto bi Ivke rekao

za grobare samo kurac!

Nikad gore nisam izvrnuo koleno... Jos imao steznik, zato je i najgore jer nije moglo sa strane da me strefi pa pljas po sredini kolena.. Ne mogu da savijem nogu .((

pa naravno da je niko ne bi primio posle prve izgovorene recenice

BAJERN MINHEN – LIL (tip 1&2-3, kvota 2,55) ČELSI – ŠAHTJOR (tip GG3+, kvota 1,80)

Jao vidi i u mocart sportu te predloge dali!

fak... smells lajk dzihad nista, onda odo i ja na bogosloviju, i onda cu u vojsku da budem shadou prist no, poenta price je o vestackom zaposhljavanju odredjene sorte ljudi... ja kapiram da je svaki od tih betl pristova pljunuo neku lovu da bi se prikacio na sisu, ali, gadi mi se cela prica

Питање је не сад, већ све време. Наиме, желим да поделим са вама кодекс принципа по којима се водим већ, може се рећи, пар година. Кад год желим да будем активан у донешењу било појединачне или заједничке одлуке, преиспитујем себе је ли то исправно и да ли се коси са мојим начелима или не. Шта год желим да урадим, ја прво пређем преко својих моралних начела, да ли има ту нечега што не штима и зашто. Хамлетовштина у мени је веома јака. Да ли се борити против система, да ли истрајати у бици против ветрењача, иако си свестан да не можеш победити и да је понор неминован, или се помирити са чињеницом да си део система, да треба да будеш пасиван и да ти као појединац немаш шансе. Осећам да ме та начела гуше у појединим ситуацијама, да немам простора за маневар. Крочим из баналне у баналну ситуацију. Пр. да ли платити аутобуску картицу која кошта 50 динара и тако испоштовати законе ове државе или покушати да уштедиш те паре и шверцујеш се, тако одбацити своје принципе на којима толико инсистираш. Лицемерје. Одакле мени за право да серем против људи и њиховог лицемерја ако ја на првом тесту паднем? На најлакшем тесту којег ми живот даје. Против којих људских нула бих се ја борио? Која би била разлика његове апсурдности од моје? Стопити се или остати свој?