Nine Witches: Family Disruption – REVIEW

[SolidChief]

U ranim tinejdžerskim godinama sam napravio kobnu grešku, prihvativši se point and click avanture zvane Discworld. To iskustvo je ostavilo trajne posledice na moju psihu koje su se manifestovale u istovremenu ljubav i mržnju prema point and click avanturama. Preterani pixel hunting i brutalno sulude zagonetke Discworlda su doprinele osećaju anksioznosti i straha svaki put kada bih čuo da je neka igra point and click avantura. Na moju “sreću” Nine Witches nije izazvala nikakav strah već apsolutnu zgroženost i mržnju.

Igra je smeštena u alternativnu istoriju za vreme drugog svetskog rata u kome je okultna nacistička divizija Okkulte-SS aktivirala nekakav mračni ritual u malom Skandinavskom selu kako bi preobratili tok rata. Poslednja nada savezničkih sila da zaustave Okullte-SS su nepokretni profesor Alexi Krakowitz, specijalista okultnih veština i njegova desna ruka i verni asistent Japanac Akiro Kagasawa. Neću da lažem, ali ovakav uvod zvuči kao apsolutno savršen recept za fantastično mračnu i zanimljivu point and click avanturu, ali ova igra je nažalost na sve moguće načine sav svoj potencijal bacila u vodu.

U igri kontrolišete vaša dva junaka od kojih obojica imaju specifičnu ulogu. Akiro, koga ćete kontrolisati 90% igre, je zaslužan za interakciju sa svim predmetima i zagonetkama u okolini, dok Alexi može da astralno projektuje svoj duh i interaktuje sa preminulim dušama ili osobama slabe volje sugestira komande koje oni inače ne bi uradili. Ovaj koncept je totalno protraćen jer postoji jako mali broj “zagonetki” koje zahtevaju Alexijeve sposobnosti. Te zagonetke se svode na ‘’popričaj sa duhom ili naredi čuvaru da otvori vrata’’, i neverovatno je razočaravajuće kada shvatite da developeri zaista nisu znali kako da iskoriste ovaj koncept. Istovremeno, klasične zagonetke koje rešavate dok kontrolišete Akiroa su suviše jednostavne i ne predstavljaju apsolutno nikakav izazov. Nigde nema originalnih ili blago opskurnih ali zanimljivih rešenja koje se mogu naći u daleko boljim naslovima kao što je na primer Grim Fandango.

Posebnu sekciju moram da odvojim i za borbeni sistem igre, koji je uglavnom nekarakterističan za ovaj žanr. On je potencijalno i jedini podnošljiv deo igre. Kažem potencijalno jer ne bih igri dao ovakvu ocenu da se ona nije potrudila da iskoristi svaki mogući trenutak da upropasti svoje mehanike. S obzirom da je Alexi nepokretan i da se nalazi u kolicima, jedini ko može da ga odbrani je Akiro. I verovatno ste pogodili da su borbeni delovi igre istovremeno i mini “escort missions”, gde morate da pazite da neprijatelji ne ubiju vas ili Alexia. Iako ovo zvuči mnogo gore i teže nego što zaista jeste, sama činjenica da su developeri mislili da je dobra ideja da ubace jednu od najomraženijih mehanika u igru je krajnje neverovatna.

Spomenuo sam mračnu atmosfera i zanimljivu priču koja je mogla da opravda odsustvo maštovitih zagonetki, ali ona je potpuno zamenjena najlošijim toalet humorom koji sam ikada čuo. Cela igra je prepuna “pošalicama” koje su nekakva kombinacija genitalija, telesnih tečnosti i gasova ili probijanja četvrtog zida. Humor je subjektivan, istina, ali verujem da ovakva vrsta privlači samo mlađu publiku.

Kao šlag na torti je jedan deo igre gde se aktivira sirena za vazdušnu opasnost koja je namerno programirana da bude izuzetno bučna i iritantna, uz koju sam morao da provedem oko pet minuta dok nisam došao do čuvara koji mi je rekao da ne brinem, on zna da je alarm iritantan, ali ako požurim i rešim zagonetku on će prestati. “Hehe”, razumete, developeri znaju da je iritantno, zar to nije izuzetno smešno, “haha”?

Najtužnija činjenica je u tome što igra na jako kratke trenutke krene da tretira priču na ozbiljan način, i taman kada pomislim da je ta jedna rečenica bez ikakvog lošeg humora na pravom putu, igra me vrati u realnost već sledećim dijalogom koji uglavnom u sebi ima nekakvu neslanu šalu. Možda zvučim kao pokvarena ploča, ali zaista ne bih imao problem sa humorističnom igrom pod uslovom da humor nije apsolutno neukusno dno dna.

Cela igra ima i problem zbunjenog identiteta koji se najjasnije može uočiti u muzici, zvučnom dizajnu i grafici. Muzika i zvuk su uglavnom ambijentalni, zapravo izuzetno atmosferični i savršeni za ozbiljniju i mračnu avanturu, ali se potpuno nezgrapno sudaraju sa njenim humorističnim stilom. Isto tako su pozadine relativno detaljne i odišu blagom depresivnom atmosferom, dok su modeli likova komični i krajnje jednostavni. Za pozadine nemam nikakve zamerke, a likovi su verovatno najružniji i najlošije animirani pixel-art koji sam video poslednjih par godina.

Cela igra mi odaje utisak kao da je neko daleko kompetentniji napravio skelet i onda ga napustio da bi ostatke preuzeo nekakav parazit i na tržište izbacio ovu abominaciju od igre. Uz užasan humor, jednostavne zagonetke, protraćene mehanike, escort missions, potpuna nekompatibilnost atmosfere i humora i činjenica da se igra može preći za manje od 6 sati, kao i još nekoliko sitnica koje nisu bile vredne spominjanja, za cenu od 18 evra ova igra definitivno ne zaslužuje ocenu veću od 1.

AUTOR: Lazar Drašković

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U FEBRUARSKOM 145. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU

The post Nine Witches: Family Disruption – REVIEW appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu