REVIEW: Impreator: Rome

[SolidChief]

Ovaj tekst je originalno izašao u junskom 127. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti besplatno na ovom linku.

Imperator: Rome, poslednje čeljade Paradoxovog razvojnog tima i njihove ergele grand strategija.  Sada, ako ste fan istih, pogotovu Paradoxovih instalacija u žanru, svakako ste već čuli za ovu igru i verovatno je uveliko igrate. To znači i da ste se uverili da je Paradox jedno predatorsko stvorenje koje želi da izmuze što više novca iz vašeg džepa na dodatke za igru koji su već trebali da postoje u osnovnoj igri. Iako to nije delovalo tako užasno u njihovim prethodnim ostvarenjima, nakon toliko godina novih mehanika koje bi trebale da postanu srž svake njihove buduće igre, razvojni tim ipak i dalje Imperatorom ne odstupa od formule izbacivanja površne igre na njenom inicijalnom izlasku. Ipak, to ne znači da je pred vama loše grand strategy iskustvo, ali ako ste iskusili neko od prethodnih izdanja, bićete duboko razočarani, iako biste trebali da pružite šansu ovom novom vremenskom razdoblju koje Paradox pokriva.

Imperator vas baca u ulogu vođe jedne od država 450 godina nakon osnivanja Rima, tj. 304. godinu p.n.e. Klasično sandbox okruženje vlada i ovom igrom, pa ćete upravljanjem svoje države imati opciju da stvarate njenu istoriju i istoriju ostalih oko sebe kako god vi poželite. Igra pozajmljuje većinu svojih mehanika i rešenja iz ranijih Paradox igara, kao što su Europa Universalis IV i Crusader Kings 2. Ovde, iako imate distinktne likove, koji su deo vladarskog staleža vaše države, fokus na nije na njima, već na vođenju države. Nažalost, iako zanimljivo na prvi pogled, većina mehanika vezanih za karaktere nisu bitne, kao direktna posledica zanemarivanja i izostavljanja očigledno neophodnih mehanika za taj deo igre. Mapa je podeljena na provincije, od kojih svaka ima nekoliko gradova, koji su ispunjeni populacijom podeljenom u četiri različita staleža. Naravno, pored toga što ćete morati da se ulagujete karakterima koji vladaju, moraćete da vodite računa i o vašem odnosu sa imućnim porodicama, kao i sa staležima u vašoj državi, kako biste izbegli građanske ratove i druge probleme. Osim toga, rukovodićete vojskom, petljati se u diplomatske odnose sa drugim državama, balansirati ekonomiju i još pregršt drugih stvari koje možete očekivati od ovog žanra. Nažalost, Imperator, iako poseduje ogroman potencijal i tonu dobrih ideja ubačenih u svoj suštinski gejmplej, jednostavno deluje plitko na svakom od već pomenutih polja.

Borbeni sistem je skoro identičan onome iz Europe Universalis, gde imate generale koji vode vojske sa određenim kompozicijama jedinica koje vi odredite. Sistem tvrđava iz iste igre je takođe ovde ponovo u glavnoj ulozi prilikom ratovanja, pa ćete imati kontrolne zone tvrđava koje kontrolišete vi ili vaši protivnici i koje mogu čak i obuhvatati i neprijateljsku teritoriju. Uz sve to, moraćete da vodite računa da vašim generalima održite lojalnost na višim nivoima kako biste ponovo izbegli mogućnost izbijanja građanskih ratova. Samo zauzimanje teritorije je ovde znatno lakše i ekspanzija vaše države je znatno lakša i agresivnija nego u drugim Paradoxovim strategijama, što se donekle i poklapa sa periodom, pa možete pokušati pohode Aleksandrovog nivoa za kraće vreme. Sve bi to bilo super, da AI nije priglup, pa će neretko i na višim nivoima težine praviti neke diskutabilne poteze, dosta vam olakšavajući posao.

Ipak, plitkost velikog dela igre se ne iskazuje samo u njenim karakterima, već i kroz nedostatak različitosti nacija i država, nepostojanju nekih logičnih dodataka interfejsu i prosto manjka sadržaja kroz dobar deo aspekata koji određuju kakva je vaša država. Religije se tehnički gotovo uopšte ne razlikuju, već imaju samo različito ime vrhovnog božanstva, kulturni bonusi su za sve države isti i gotovo nebitni, a najviše boli nedostatak toga da osetite razliku ako igrate kao Grčka, Rim, Jermenija… Eventovi koji se pojave s vremena na vreme su za većinu država isti, a oni koji nisu su veoma površni i ima ih malo, ne više od 3 specifična za svaku državu, što je bezobrazluk posmatrajući na količinu sadržaja koji nude EU4 i CK2. Na kraju i ekonomija kao finalna tačka ne igra preveliku ulogu osim finansiranja vaših vojski i zadovoljavanja porodica i ljudi, bez ikakvog većeg baratanja sa novcem ili nekom dubljom ulogom istog koja se može videti u još jednoj Paradoxovoj igri – Victoria II. Sve to, kao glavnu posledicu, ima da van ratnog stanja nećete preterano imati šta da radite, niti činiti nešto previše zanimljivo.

I nakon svega toga, Rome je ipak ubacio neke zanimljive ideje u žanr kroz svoju borbu, sistem vlade i porodica, zanimljiv sistem uvoza i izvoza dobara, i još dosta toga, uprokos svim površnostima i očiglednim rupama ostavljenim da budu popunjene dodacima koje će Paradox izbacivati u godinama koje dolaze. Interfejs je lep za oko, iako je nažalost propuštena šansa da se makar kolorit istog menja u zavisnosti od države ili kulture sa kojom igrate. Sve je dosta pregledno i neće vam zamarati oči, čak i nakon dužih sesija, doduše nedostatak nekih osnovnih opcija zna da iritira. Jedna od tih jeste nepostojanje prozora sa podacima o svim državama u svim njihovim aspektima, kako diplomatskim i administrativnim, tako i vojnim. Mapa je prelepa i izgleda najbolje od svih dosadašnjih Paradoxovih igara, a nudi sve one različite načine označivanja na osnovu kulture, politike i ostalih parametara. Modeli vojnika su takođe lepi, kao i modeli gradova i likova, mada, likovi umeju ponekad izgledati čudno jer su njihova lica generisana nasumično. Muzička podloga je, očekivano, vrhunska i poseduje izuzetne numere koje se uklapaju sa situacijom na ekranu, kako za vreme mira, tako i za vreme rata.

Igra je prilično dobro optimizovana već od samog starta i radi veoma dobro i na nekim starijim konfiguracijama, makar dok ne dođete do kasnijih faza igre koje mogu pomučiti procesorsku snagu vašeg računara. Bagovi postoje, ali nisu većih razmera uglavnom, i razvojni tim će ih brzo ispraviti ako je verovati istorijatu prethodnih grand strategy igara koje je Paradoxov razvojni tim izbacio. Sve u svemu, Imperator je još jedan dokaz da Paradox više nije nesposoban da napravi igre bogate sadržajem i dubinom zbog koje ih svi vole, već da je u pitanju čista pohlepa i namerno ostavljanje rupa u skoro svim sitnim aspektima i mehanikama igre. Sve jednostavno miriše kao da je ostavljeno tu radi dodatnog dorađivanja i produbljivanja nekim od plaćenih dodataka za igru, koji će se kroz sledećih nekoliko godina nakupiti u ogromnoj meri kao i sa Imperatorovim prethodnicima. Iako sija potencijalom i predstavlja jednu zabavnu igru ispod svega, Imperator je u trenutnom stanju plitak i nedostojan svojih uzora u vidu Europe Universalis IV i Crusader Kingsa II, ponajviše zbog činjenice da tamo već posedujete dodatke za igru koji su prešli trocifrene vrednosti uveliko.

AUTOR: Nikola Aksentijević

Igru za potrebe opisa ustupio Paradox Interactive

The post REVIEW: Impreator: Rome appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu