REVIEW: Ghost of a Tale

[SolidChief]

Ovaj tekst je originalno izašao u aprilskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Pre nepune dve godine, kao prašinu sa starog džojstika, oduvala me je “early access” verzija nesvakidašnje, kickstarterom izrođene igre – Ghost of a Tale. Nezavidna pustolovina malenog miša po imenu Tilo, koji pokušava da pobegne iz zatvorskog utvrđenja i pronađe svoju ženu, kupila me je u trenutku. Svet izgrađen na temeljima Unity endžina, bila je jedna od najlepših stvari koje sam video u nekoj video-igri. Od sjajnog osvetljenja, preko neverovatno lepo izrežiranog zvuka, pa sve do mišjeg protagoniste koji unezvereno zagleda oko sebe ne bi li izbegao da upadne u klopku – sve je skladno činilo proizvod nekoga ko svoju ljubav prema filmu želi da prenese u video-igru. Ko želi da dočara jedan velik svet pred očima sitnog stvorenja.

Nikada nisam mislio da ću to doživeti, ali ova igra je učinila da se osetim kao pravi miš. Sve prednosti i mane toga da ste maleni glodar, mislim da dugo vremena neće ni moći da se bolje dočaraju no ovde. Skrivanje, što je i glavna mehanika igre, i strah od veličine sveta, neodoljivo su nabijale šarm pod pritiskom u ovo maleno ostvarenje.

Naspram “early access” verzije, kao što je autor i najavljivao, gotova igra je tri puta veća u svakom pogledu. Neke lokacije su preuređene, zidovi porušeni, prostorije dodate, a mnoge druge, otvorenije lokacije ubačene u konačnoj verziji. Iako se polazi od istog mesta, na isti način, čak ni da ste prešli “early access” izdanje, nećete se dosađivati u prvoj trećini igre usled dosta, dosta lepih izmena.

Pa i sa grafičke strane, igra sada deluje još bolje nego ranije. Ovo se prvenstveno tiče osvetljenja i malih, suptilnih animacija koje unose život u svet igre. Ali čak i da nije unapređena, grafika bi i dalje bila sjajna. Mislim da je dovoljno očigledno da na njoj ne treba dalje trošiti reči već samo – uživati.

Ali ono što verovatno predstavlja najslađu srž igre, kada se pogleda dublje ispod “kore” grafičkog prikaza, jesu priča, dijalozi i istraživanje.

Priča nepobitno podseća na otrgnute strane nekog mnogo obimnijeg dela. Poput čaše iz bokala mnogo većeg, bogatijeg sveta. Da li će igra i njen svet doživeti nastavak ili ne, nije ni važno naspram efekta koji je već postignut, a to je da je svet Ghost of a Tale jedno pametno osmišljeno, gotovo stvarno mesto.

A i šta bi to mesto bilo bez likova kojima je kroz najprostije prikazane dijaloge uliveno neopisivo mnogo duše i karaktera. Svaka rečenica pruža osećaj smislenog razgovora u kom imate potrebu da dobro razmislite šta ćete reći. Zapravo, ukoliko vas u tome ne omete količina humora, jer jednostavno – mnogi dijalozi su prokleto urnebesni.

Ono što nije urnebesno (a i ne bi trebalo biti) jeste istraživanje, koje će vam osmeh na lice naterati samo od divljenja novim otkrićima. Naizgled mala i neugledna tamnica, krije više tajni nego što se to na prvi pogled čini. Pa i više od toga. Svaki put kada pomislite da ste naišli na granicu, ubrzo potom bićete u potpunosti razuvereni. I razoružani pred šarmom kojim igra poput rafala strela svakog igrača koji voli da se uživi, pogađa baš tamo gde treba. Ne terajte me da kažem gde…

Svestan sam da Ghost of a Tale do sada zvuči kao perfekcija iz fabrike bajki. Ali to nije tako iz nekih drugih, apsolutno maleroznih razloga. Da pojasnim.

Kada je igra bila u svojoj demo fazi, izgledala je kao dosta ispoliran proizvod. Kako se raširila po svim svojim krajevima, usledilo je i pucanje po nekim šavovima. Tilo kao miš možda i jede bube, ali za neke od bagova koji muče igru, izgleda nije imao apetita. I to kao za inat, možemo ih podeliti u nekoliko kategorija.

Audio-vizuelni bagovi, gde povremeno prođete kroz objekat, posmatrate kroz zid, uočavate bizarne pukotine svetlosti u mračnim utrobama tamnica, ne čujete sopstvene korake da bi vas niotkuda prenula neka glasna, akciona muzička tema… Vrlo gadna sorta bagova to je. Ali, tu su i oni koji se tiču interakcija, gde se zaglavite u plafonu, udarite o nevidljiv zid, propadnete kroz stenu i poginete i slično.

Mada verovatno najgori od svih su oni koji kvare napredak kroz igru. Poput nestajanja bitnih opcija iz dijaloga, važnih predmeta, likova… Svačega tu ima. Jako čestim ažuriranjem, autor izgleda da vodi veliku bitku sa ovom nemilosrdnom armijom igrokvarilaca. Ali izgleda da će ta bitka potrajati…

Još jedna od slabosti igre jesu deonice gde iskačete iz uobičajene i odlično ispolirane uloge šunjača u akciono orijentisane situacije. Svako gađanje štapom ili flašom, svako postavljanje eksploziva i fijukanje kopljem, ostavljaće maleni trag bolne neusklađenosti.

Za igru koja svoj neverovatni svet i priču zasniva na amosferi, bagovi i ispadi poput ovih – pogubni su. Zamislite kako uživljeni već satima posmatrate jedan fenomenalno oslikan svet, a onda vas zaskoči banda najbizarnijih bagova i poljulja iluziju. Zbog greha goreg no buđenje iz najslađeg sna, bodem ih iz dubina Pakla!

I vaši su utisci sada zasigurno pomešani. Ali ako je nešto istina u vezi ove igre, to je da je predivna. Ovakav svet i osećaj niste verovatno nikada doživeli u nekoj igri. Kao da je neki od kultnih Diznijevih klasika doživeo prosvetljenje i obreo se u video igri. Brojni bagovi i ispadi zaista kvare konačan utisak nečega što bi vrlo verovatno bilo igračko savršenstvo u ovom trenutku. Ali ni oni ne mogu biti tu zauvek. Uzevši u obzir posvećenost i ljubav kojom je poslednjih godina autor gradio igru, sigurno je da se priča neće ovde završiti. Zakrpe će dolaziti a kvalitet ove prelepe igre će samo rasti. Pa i ko zna, možda doživimo i nastavak, za čiji je nastanak ova igra utabala najlepši mogući put.

A vi, da li sada ili par zakrpi kasnije – nikako ne dozvolite sebi da propustite ovu osećajnu i hrabru, Tilovu priču.

AUTOR: Milan Živković

 

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu