REVIEW: Gorogoa

[SolidChief]

Ovaj tekst je originalno izašao u februarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Tog jutra kada sam odigrao Gorogoru ustao sam ranije nego obično. Kako sam znao da je igra poprilično kratka, učinilo mi se da je idealna prilika da uhvatim jedan džep slobodnog vremena. Oh, kako sam srećan što sam upravo to lepo jutro izabrao za prelazak ovog malog remek-dela industrije video igara.

Gorogoa je igra rešavanja zagonetki na kojoj je njen autor, Džejson Roberts, radio punih šest godina pre nego što je ugledala svetlost dana krajem decembra 2017. godine. Džejnos je prvobitno planirao da svoju priču ispriča u vidu grafičke novele, ali je onda poželeo da umesto toga pređe na video igre kao medijum izražavanja i jako smo mu zahvalni na tome. Razvoj igre je bio tako dug jer je Džejson u celu priču ušao bez ikakvog prethodnog iskustva u ravoju video igara, i pritom je gotovo celu igru potpuno sam uradio, što je zaista zadivljujuće.

Gorogoa je upravo nešto vrlo slično grafičkoj noveli. Preciznije, u pitanju je kombinacija mozgalice (puzzle igra) i interaktivne grafičke novele. Vizuelni stil igre i njen gejmplej su u potpunosti prilagođeni tome, i možemo reći da je ovo prva dečija slikovnica koja je dospela u svet video igara. Džejson je fenomenalno iskoristio koncept slikovnice kao podloge za video igru i čitav gejmplej igre implementirao u taj kostur.

Osnovna (i jedina) postavka igre su 4 polja kroz koja se smenjuju slike sa elementima priče i zagonetki, i sa tim slikama vi možete da imate interakciju tako što ih pomerate po poljima ili istražujete same slike. Slike nisu statične, već su animirane i pokretne, odnosno možete istraživati njihov sadržaj u više dimenzija.

Iako je igra u potpunosti dvodimenzionalna, postignut je sjajan efekat dubine sveta igre tako što se mnogi elementi ove slikovnice preklapaju kao delovi kakve slagalice, pa će dosta zagonetki biti bazirano na tome da pravilno sklapate polja i delove kako biste napredovali u igri. I ne samo što se elementi preklapaju, već se i unutar sličica stvara „dubina“ polja, tako što se kadrovi unutar slika zumiraju i odzumiraju, kako bismo dolazili do novih detalja i potpuno drugih lokacija unutar samih slika. Recimo polje sa sobom se zumira kroz prozor i i dobijemo potpuno novu sliku, ili se zumira specifičan detalj i onda kada se odzumira, nađemo se u novom okruženju.

Nismo sigurno da li ste nas razumeli, jer je jako teško objasniti pošto je u pitanju zaista originalan koncept, ali koji nije tu čisto originalnosti radi, već se zaista fenomenalno uklapa u čitav paket igre, tu je zašto što ima dvojaku ulogu, ulogu naracije i ulogu rešavanja zagonetki.

Same zagonetke su jako zabavne i odavno se nisam toliko lepo proveo rešavajući neku puzzle igru. Zagonetke i mozgalice u avanturama i puzzle igrama imaju tendenciju da često budu loše balansirane (prelake ili preteške) ili čak potpuno neintuitivne, što ume da stvara frustracije i ubija zadovoljstvo igranja. Ovde su sve zagonetke u igri poprilično izazovne ali savršeno jasne i balansirane, tako da čitava igra teče fluidno i bez zastoja. Biće ih par gde ćete mozgati i pretraživati polja malo više nego što biste želeli, ali kada ih rešite zadovoljstvo će biti potpuno, jer ćete imati osećaj smislenosti i dostignuća u rešenju koje ste pronašli.

Ne postoji način da opišemo koliko su zagonetke sjajne i kreativne, prosto morate igrati igru. Kao što smo već pomenuli gore, čitav koncept igre se bazira na interaktivnoj slikovnici/slagalici i igra savršeno koketira sa time, ali i proširuje koncept služeći se mogućnostima koje daju video igre kao medijum.

Vizuelno, igra izgleda prosto prelepo. Urađena je u vidu grafičkih skica obojenih „drvenim“ bojicama, koje smo svi mi obožavali kada smo bili deca. Scene u igri su šarenolike i veoma živopisne, prepune raznih detalja koji dodatno obogaćuju sadržaj ali su tu i kao mala distrakcija u rešavanju zagonetki.

Dizajn zvuka je kvalitetan i veoma prijatan, posebno gode uhu svi oni zvuci prevlačenja polja i okretanja stranica, što čini da se osećamo kao da zaista pred sobom imamo fizičku i pravu slikovnicu. Muzika je atmosferična i dizajnirana da prati ono što se trenutno dešava na slikama, odnosno u priči, od mističnih preko tmurnih tonova.

Možda jedina mala zamerka celoj igri ide na priču, odnosno na poruku koju igra želi da pošalje. Ne u smislu da je loša, naprotiv, već je previše apstraktna i zamotana. To ni nebi bilo toliko problematično da ne igramo puzzle igru, sa puno mozgalica i glavolomki, gde je glavni fokus igrača na traženju detalja za prolazak dalje i rešavanje tih zagonetki, a ne na povezivanju konca priče i svih detalja. Šta je to biće Gorogoa, šta predstavljaju jabuke koje sakupljamo i sve lokacije koje smo prošli?

Otprilike se nešto naslućuje, ali prilikom prvog prelaska verujemo da prosto apsolutno ništa nećete razumeti i mislimo da je svakako potreban bar još jedan prolaz kako biste se više fokusirali na elemente priče, sada kada znate kako da prelazite zagonetke. Kao da je i sam autor to znao, pa odmah nakon što prođe odjavna scena, igra vas vraća na sam početak, sve počinje iznova, i negde u pozadini kao da čujete Džejsona Robertsa: „Hajde, hajde, sedni odigraj još jednom, znam da se razmišljao tome“.  I zaista, jesam razmišljao o tome odmah kad sam prvi put prešao igru, a ne patim kada sam poželeo da neku igru odmah odigram ponovo čim je jednom pređem.

Gorogoa je pobeda prave kreativnosti i inovacije, i sve u ovoj igri je savršeno spakovani paket koji je pažljivo i brižljivo krčkan godinama, kako bismo dobili ovo remek delo. Sve je ovde na mestu i sve ima svoju ulogu, ništa nije nabacano tek tako i od nas igra dobija apsolutnu preporuku, nećete se razočarati.

AUTOR: Nikola Savić

Igru za potrebe opisa ustupio Annapurna Interactive

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu

[jasamnepismen]

Prešao sam je sinoć, jako je kratka ali vizuelno prelepa.

I rekao bih prelaka možda...