Fotoreportaža "Putevima rimskih imperatora"

[oddball]

Zdravo ekipo :) Fotoreportaža "Putevima NOBa" je odlično prošla i bila je regionalno veoma praćena. GlOdUr (Glavni i odgovorni urednik) portala Mondo je na prvom sastanku po završetku ture postavio samo jedno pitanje: "Da li će biti još reportaža ovog tipa?" Ljudi sa kojima sam sarađivao znaju koji sam radoholičar i nisu se čudili kada sam im rekao da sam odmah potvrdno odgovorio iako nisam imao pojma koju bih temu radio. Par dana kasnije sam im predložio upravo ovu i sada sve idem svojim tokom...

 

Kao i prošli put napravio sam i Facebook stranu fotoreportaže pošto sam primetio da je nekim kolegama sa foruma lakše da prate put preko društvene mreže. A kao dodatno olakšanje meni slike koje budem tamo kačio relinkovaću ka KlanRUR forumu da eliminišem mogućnost onog problema sa fotografijama na photobucket-u.

 

 

 

Par uvodnih reči: Današnja Srbija je specifična i veoma bogata istorijskim nasleđem. Jedan od bogatih perioda je i doba Rimske imperije tokom koje su nicali gradovi i veliki garnizoni. Pored Singidunuma, možda čak i značajniji, je i Viminacium gde je aktivno arheološko nalazište i skoro da nema dana kada ne pronađu i iskopaju nešto novo. U poseti Viminaciumu sam bio pre dve godine i jedva čekam da odem ponovo. Nedavno su iskopali i kosti mamuta tako da ću u ovu fotoreportažu implementirati i praistoriju.

Planirana ruta počinje u Sremskoj Mitrovici i vodi ka Kostolcu. Odatle uz samu granicu Istočne Srbije kreće se ka Nišu. Da li ću ići i do Risna u Crnoj Gori to ćemo videti. Ne verujem, ali ko zna... 

[oddball]

Ovo je spisak gradova i plan cele rute. Gradovi "ispod crte" su u planu, ali prvo moram da se organizujem finansijski pre polaska i vidim da li ću moći da obiđem ceo krug. Ako ne, ruta će mi biti isključivo unutar granica naše zemlje. Što je opet dobro jer većina iskopina se nalazi u Srbiji.

 

 

[oddball]

Treći oktobar došao i prošao... Na put krećem dan kasnije, što u startu znači dan zakašnjenja. Menjam rutu i umesto da idem prvo ka Sremskoj Mitrovici krenuću u suprotnom pravcu ka Vinči i dalje ka Kostolcu. Razlog za kašnjenje prepisujem pre svega obavezama na poslu. Ali nije se sedelo skrštenih ruku, čuveni Boban i Sanja su mi napravili novo sedište za motor pošto mi se fabričko iscepalo na prethodnoj fotoreportaži. Vala, posle 23 godine jahanja dobro je i potrajalo :)

 

 

 

 

 

Plan je krenem 4. po podne u pravcu istoka. Kome je zgodnije putopis može pratiti i preko Monda i Faceook strane, mada ovde na forumu će biti više fotki.

[brue]

У Ужицу (Капедунуму) имаш Стари град (тврђава), у Народном музеју лапидаријум, а у порти каранске цркве обелиске и споменике (15-20 ком) што ти je на путу ка Ваљеву.

 

 

У Пожеги (Mалвесатиум, Висибаба) има налазишта али не знам да ли је ишта интегрисано и организовано као поставка/локалитет.

 

Иначе, Сремска Митровица је катастрофа - гомила "екипа" иде са детекторима за метал и продаше и уништише све живо.

 

Срећан пут и питање: све будуће туре ће задржати ту неутрално свебалканску црту или имаш планова да нпр буде нешто потпуно српско (или фокус на неки други народ, небитно, питам прво за нас)?

Edited October 4, 2014 by brue

[oddball]

Hvala za ovaj info, biće korisno. To mi je na putu nazad ka Beogradu kada se budem vraćao iz Crne Gore.

 

Za sledeću godinu planiram "Putevima srednjeg veka" (obilazak srednjevekovnih utvrđenja) i "Putevima manastira". Pored toga voleo bih da uradim i rutu kojom se povlačila naša vojska u Prvom svetskom ratu.

[brue]

За то друго ти вероватно треба пратња. Ја сам контао да то одрадим крајем 2015, али ту мора да се цима KFOR, чини ми се.

[oddball]

За то друго ти вероватно треба пратња. Ја сам контао да то одрадим крајем 2015, али ту мора да се цима KFOR, чини ми се.

Naravno, a pitanje je koliko će oni biti raspoloženi za ovakve akcije.

 

 

Prvi dan - "Kad te neće onda neće."

 

Taj petak je bio jedan od onih dana kada imate nešto isplanirano ali jednostavno sve drugo vam ne dozvoljava da svoj plan sprovedete u delo. Prvobitno je trebalo da krenem baš tada, 03. oktobra u 15:00 ka Bačkoj Palanci, i sve svoje pripreme sam počeo mnogo ranije kako bih imao dovoljno vremena za sve i dokazao svojim prijateljima da mogu u privatnom životu da budem tačan. Sve privatne obaveze bile su usklađene prema tome, ali ovoga puta je posao bio taj koji je terao svoju priču. A ta priča me je dovela do toga da sam sa polaskom kasnio ceo jedan dan, samim tim sam i rutu izmenio. Kao i prošli put nekoliko drugara bajkera je došlo da se vidimo i da me isprate u kafiću Bartender, koji će izgleda postati standardna polazna tačka svakog mog putovanja. 

 

 

Umesto ka zapadu i Sremskoj Mitrovici krenuo sam ka istoku. Preko Novog Sada jer sam još prošle nedelje obećao drugaru da ćemo popiti kafu kada budem krenuo na put. Sve u svemu, stigao sam do Smedereva gde sam prespavao u vikendici. Tu me je dočekala majka, a razgovor je počeo na uobičajeni način u situacijama kada dođete kod svojih roditelja: "Zdravo mama". - "Zdravo sine. Da li si gladan? Saću ja da ti spremim nešto za večeru."

Veče sam proveo podmazujući lanac motora, odmarajući se i pripremajući se za sutrašnji dan. Moraću da se vratim u Vinču pošto me je noć hvatala još na autoputu pre Beograda u nadi da će muzej raditi. U svim mojim planiranjima i razmišljanjima sam prevideo jedan "sitni detalj" - da Sunce sada zalazi ranije nego krajem juna. Kako stvari stoje sve više mi se čini da će ovu fotoreportažu raditi dvojca - moj stari dobri drug Marfi i ja. Obećavajuće je počelo, zar ne?...

[brue]

Umesto ka zapadu i Sremskoj Mitrovici

krenuo sam ka istoku. Preko Novog Sada

 

покушао сам, ал не мере... која ти је полазна тачка ако ти је запад СМ, а исток НС? :)

Edited October 6, 2014 by brue

[mohican]

Futog

[oddball]

Umesto ka zapadu i Sremskoj Mitrovici

krenuo sam ka istoku. Preko Novog Sada

 

покушао сам, ал не мере... која ти је полазна тачка ако ти је запад СМ, а исток 

Beograd, ali sam na istok krenuo preko Novog Sada, dakle sa "malim" detour-om. Vidiš valjda koji mi je nick :)

 

Drugi dan - "Vreme kada je civilizacijom vladao mir"

 

Probudio sam se ujutru i polako počeo da se spremam. Doručkovao sam normalo jer i sami znate da majke ne puštaju decu da krenu na put dokle god ne jedu onoliko koliko one misle da je dovoljno. Pa čak i onu decu koja su napunila 35 godina... Moj verni at je natovaren i spreman da se vratimo nazad u Vinču, po novom planu puta prvi stop na ruti. 

 

 

Smederevski put znam napamet tako da sam veoma brzo stigao do same obale Dunava. U samom mestu ima tabla koja upućuje ka nalazištu ali posle nekih stotinak metara je još jedna raskrsnica na kojoj nema putokaz. Ako budete išli pratite desni put. Kada sam došao do obale tu je neki restoran, splav i ono najbitnije - parking. Odmah do parkinga je tabla koju su skoro postavili. Stepenice vode ka gornjem delu gde se nalazi muzej. 

 

 

 

Kustos muzeja Dragan me je dočekao na ulazu. Kada smo ušli u izložbeni deo počeo je da priča o istoriji Vinče. Pričao je tako da me je odmah animirao da ga slušam, pričao je kao da je na bini pred prepunom salom Sava Centra. Još jedan veliki plus je što je bio voljan da odgovara na moje milion i jedno pitanje i podpitanje. Ja se nadam da su svi kustosi i muzejski vodiči poput Dragana. Većina eksponata je autentična, međutim ima i nekoliko replika jer se originali nalaze u Narodnom muzeju.

Priča o Vinči je priča o kontinuitetu života i o jednom drevnom praistorijskom gradu. Da, baš o gradu, verovatno prvom na evropskom kontinentu. Kako vreme odmiče i arheološko nalazište raste sve je više dokaza da je to zaista bilo tako. Do sada je otkriveno da ljudi koji su tu živeli nisu stanovali u zemunicama već su zidali kuće sa drvenom konstrukcijom. Neke veće su imale čak i nekoliko soba, podovi su imali toplotnu izolaciju od trske i bili su od gline koja se glačala šljunkom. Ognjište su zamenile peći koje su služile i za grejanje i za spremanje hrane. Po svemu sudeći u to vreme Vinča je bila kulturno-trgovinski centar jer je u blizini nekoliko reka koje su u to vreme bile glavne komunikacione veze između naseljenih mesta. Stanovnici su se prvo bavili stočarstvom i poljoprivredom, a ubrzo i zanatom jer je Avala bila glavni rudnik raznih sirovina. A trgovali su sa ljudima koji su živeli čak na Mediteranu. Grnčarstvo je takođe bila grana koja je bila cenjena. Među eksponatima se nalaze posude koje su se pravile bez kola a imaju skoro pa savršen krug, a neke posude su bile i ukrašavane. Postoje dokazi da su građani nosili dvodelnu odeću i da se razboj koritio u to vreme. Ovaj što se nalazi u postavci muzeja je verna replika pravljena po "negativima" koji su pronađeni u iskopanim kućama. U vreme Vinčanske kulture vladao je mir dugo vremena, tačnije do otkrića bakra i trenutka kada su neka plenema počela da ga primenjuju u osvajačke svrhe. Vinčani su bili trgovci i svo steknuto znanje su delili sa drugima, stoga Vinča nije imala potrebe da gradi obrambene sisteme i zidove. Na žalost, u novonastaloj situaciji se nisu snašli. Ovo je u nekim kratkim crtama, Dragan mnogo lepše i zanimljivije priča o postavci i samom nalazištu, i zna daleko više zanimljivih detalja. Moja je preporuka da svakome ko bude u blizini Vinče izdvoji nešto vremena i napravi mali "detour" da bi obišao ovaj muzej.

 

 

 

 

 

 

 

Dalje sam nastavio put ka sledećem odredištu - Viminacium-u kod Kostolca. Put je veoma lepo obeležen i na svakoj raskrsnici od Smedereva ka Požarevcu se nalaze putokazi na kojima je piktograf sa natpisom "Roman emperors' route". I da hoćete ne možete da promašite. Jedino treba voditi računa kada se stigne do termoelektrane Kostolac jer put koji vodi do Viminaciuma je relativno uzak i krivine koje su pod pravim uglom su veoma kratke. Ovo kažem pre svega kolegama bajkerima jer ako ne prilagode brzinu lako mogu da "isprave krivinu".

 

 

 

[oddball]

Treći dan - "Xenomorph u Viminacijumu"

 

Treća sreća! Današnji dan je bio fenomenalan. Naporan, ali fenomenalan. Ceo dan sam proveo u Viminacijumu i nisam stigao celog da obiđem tako da ću ostati na ovom lokalitetu još jedan dan. Već sam bio u poseti pre par godina i moram reći da je mnogo toga urađeno od tada. Na pojedinim iskopinama su urađene rekonstrukcije, kao što svi znamo pronađen je mamut, i počeo je da se gradi tj. rekonstruiše amfiteatar. Ali prvo mala faktografija: Viminacijum je nastao oko prvog veka i po napadu Huna sravnjen je sa zemljom pet vekova kasnije. U garnizonu su bile stacinorane dve legije od kojih je kasnije jednoj bilo naređeno da ode iz Viminacijuma. Ta je legija došla do ušća Save i Dunava gde je osnovala Singidunum. Viminacijum je brojao oko 30.000 stanovnika sa legijom od 5 do 7.000 vojnika.

Veoma srećan momenat bio je da nije bilo ljudi za grupnu turu tako da sam dobio "ličnog" vodiča zahvaljujući fotoreportaži koju radim. Prvo smo obišli grobnice u kojima su bili sahranjeni svi građani Viminacijuma, od vladara do građana. Primetićete da grobovi zapravo i nisu veliki. Rimljani su bili prilično niski rastom, žene su u proseku bile visoke oko 155cm, muškarci nešto viši. Pored grobova odraslih pronađeno je i nekoliko dečijih grobova. U samom centru iskopine nalaze se ostaci mauzoleja u kom je bila sahranjena kraljica. Veruje se da je bio toliko visok da se mogao videti iz svih krajeva grada. Vodič vas vodi oko mauzoleja i kroz tunele koji vode u same grobnice. Tamo fotografisanje nije dozvoljeno. Paučina je namerno ostavljena da bi se dobilo na autentičnosti. Što i ima logike, jer da je nema činilo bi nam se da je Indi jurio skelete po apoteci, zar ne?

 

 

 

 

 

 

 

Sledeće na redu pri obilasku je glavna kapija garnizona. Jasno se vide ostaci kula i osmatračnica, pa čak i deo ulice. Takođe se vidi i deo kanalizacionog sistema koji je odvodio prljavu vodu (i ne samo vodu, ali da vam ne kvarim ručak) do Dunava. Pošto su Rimljani poznati i po akvaduktima tako je i Viminacijum imao svoj sistem dopremanja vode. Tri odvojena kanala su korišćena: za građane, terme i imućnije ljude.

 

 

 

 

 

 

Dalje smo išli ka amfiteatru. Rekonstruisana je jedna tribina na kojoj je na vrhu sedeo imperator. One jesu bile od drveta nadograđene na zidove kružnog oblika. Ovde sam prvi put video kako se radi na arheološkom nalazištu. Nije baš kao u Spilbergovim filmovima sa doktorom Džonsom, ali daleko od toga da je dosadno. Pogled sa tribina je super, naročito iz imperatorske lože. Nije ni čudo što su ljudi masovno dolazili da gledaju borbe. Na fudbalskom stadionu je drugačije, fudbalski teren je mnogo veći. Ovaj, nazvaću ga ring, je u prečniku dosta manji te je samim tim i doživljaj veći. Sišao sam i na donji deo i prošao kroz kapiju na koju ulaze gladijatori. Naravno, u glavi mi je bio Rasel Krou i lik kojeg je glumio - Maksimus. A vama kao ne bi? Kao i u Vinči vodiča Mariju sam gnjavio pitanjima i podpitanjima. Kao i sa Draganom imao sam jedan lep razgovor i dobio sam mnoštvo informacija.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sada su na redu terme. U to vreme terme su mogli da koriste svi građani nezavisno od statusa. To je bilo dostupno svima. Postojao je sistem podnog grejanja, tačnije podne ploče su stajale na stubićima između kojih je strujala para i topao vazduh. Centralni pod je bio okružen bazenima koji su imali različite temperature vode. Onaj koji je imao najnižu temperaturu vode je danas u najboljem stanju. Na jednoj ivici se mogu čak videti i ostaci jedne freske. podovi su pravljeni sistemom mozaika i na pojedinim delovima se mogu videti originalni podovi. Pored osnovne namene - higijene, u termama su održavani i sastanci važnijih ljudi. Naravno, ovde su ljudi dolazili i na masaže. Može se slobodno reći da je ovo u to vreme bio spa centar.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[brue]

одлично

[oddball]

i nastavak koji nisam mogao da uploadujem u kontinuitetu:
 

 

Za kraj današnjeg dana vraćamo se u praistoriju. Mamut koji je pronađen u površinskom kopu u Kostolcu je spakovan u veliku metalnu kutiju i premešten na drugu lokaciju, bliže centralnoj zgradi Viminacijuma. Kada se uđe unutra moram priznati da je to nešto što fotografije teško mogu dočarati. Pošto je mamut ženka nazvana je Vika po Viminacijumu, a da je bio mužjak zvao bi se Kosta po Kostolcu. Njen skelet je ostao očuvan zahvaljujući mestu gde je uginula - močvari, tako da predatori nisu mogli doći do nje da bi se hranili. Nađeno je još nekoliko ostataka različitih mamuta ali su bili dostupni drugim životinjama tako da imaju tragove oštećenja. Na kraju sam napravio jednu fotografiju "ksenomorfa" pošto me je iz tog ugla skelet Vike mnogo asocirao na prvi deo filma.

Naravno, o nalazištima i faktografiji ima još puno toga da se piše ali to ću prepustiti daleko kompetentnijim osobama jer ćete čuti mnogo više stvari i dobiti mnogo više informacija od vodiča poput Marije, i na mnogo zanimljiviji način.

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostajem još jedan dan ovde. Sutra ću fotografisati centralnu zgradu u kojoj je istraživački centar, biblioteka, muzej u izgradnji, kongresna sala... Imaće o čemu da se piše.

[bolkonski]

Kad budeš kod Sremske Mitrovice treba da skokneš do Hrtkovaca. Tamo je na Gomolavi bio rimski garnizon (ako se ne varam) a na istom tom mestu ima i preistorijska naseobina. Mogu da te povežem sa mojim poznanikom da sa njim popričaš. On tamo organizuje Rimske dane koji su svake godine početkom septembra. Javi ovde ako si raspoložen, pa da vas povežem.

[oddball]

Naravno da želim. Sirmium mi je na samom kraju rute, poslednja etapa tako da ću tamo biti za 3-4 dana. Možda i više, sve zavisi od toga šta mi se bude dešavalo tokom puta. Šaljem ti broj mob-a u inbox.

[oddball]

Četvrti dan - "Domus modernog vremena"

 

Juče sam obišao sva nalazišta. Tačnije, sva nalazišta koja su iskopana ili se iskopavaju. Sa svojim veoma strpljivim vodičem smo to uspeli sve za jedan dan. Ko se bavi fotografijom zna da kada se nađete na jednoj lokaciji to ipak nije par škljocanja već se malo šeta i traži neki bolji ugao. Zahvaljujući direktoru Viminacijuma profesoru Miomiru Koraću bilo mi je omogućeno slobodno kretanje oko i u glavnoj zgradi. U njoj se nalazi biblioteka, istraživački centar, kancelarije, restoran, muzej koji još nije u potpunosti završen, sala za sastanke i sobe u kojima borave arheolozi i gosti centra.

Kada se prođe kroz glavna masivna drvena vrata ulazi se u centralno dvorište domusa u kojoj je fontana. Cela zgrada je građena u rimeskom stilu osim naravno modernih detalja koji su neizbežni. Na primer, brave na security kartice, računari, rasveta itd. Svaki atrijum ima malu zelenu površinu u sredini. Kuhinja i trpezarija su takođe moderno opremljene sa izuzetkom stolica.

 

 

 

 

 

 

 

Iz dvorišta suprotno od ulaznih vrata se ulazi u muzej. Kao što sam već rekao on nije završen. Na gornjem delu je statua cara Konstantina, a u sredini je pogled na donji nivo u kom se nalazi maketa grada. Ona nije gotova, zapadni deo grada se još uvek radi. Rekonstrukcija je urađena po skeniranom tlu i predstavlja grad kakav je bio u punoj veličini. Samo obratite pažnju na detalje. Tu je i prostorija koja će se vremenom popunjavati eksponatima sa iskopina, ali koja se već sada može iznajmiti za izložbe.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Najdublja prostorija je sala za sastanke i konferencije. U krajevima prostorija su dva sarhofaga od kojih je jedan od mermera a drugi od kamena. Iako na prvi pogled tako ne izgleda jer nije brušen već samo sečen kada mu se priđe vidi se razlika između njega i kamena. Oba su bila opljačkana i se vide tragovi oštećenja koje su lopovi napravili da bi ih otvorili. Na zidovima su biste ukupno 18 cezara koliko ih je rođeno na prostoru Srbije. Konstantinova bista je, naravno, najveća. Plafon je ukrašen pravim zlatom. Ili što bi naši stari rekli - suvim zlatom. A to verovatno objašnjava zašto je toliko visoka prostorija (šala mala).

 

 

 

 

 

 

Biblioteka je fenomenalna. Baš onako kako bi biblioteka trebala da izgleda, ili bar onako kako je ja uvek zamišljam. Potpuno je u fazonu onih starih, recimo kao u filmu o Lari Kroft. Samo daleko manja, ali sve ostalo je tu. Drvene police, klizne merdevine, kružne stepenice... Svetlo je jako loše za fotografisanje, ali svejedno jer fotografije ne mogu verno preneti ono što se očima vidi.

 

 

 

 

 

 

Suprotno od biblioteke nalazi se atrijum u koji se donose predmeti pronađeni na nalazištima. Tu se čiste, evidentiraju, analiziraju i sklapaju. Tim koji je pre podne na terenu posle podne je ovde gde nastavlja sa radom. Ovde je jedna od najvećih zbirki u ovom delu Evrope. Turistima i posetiocima nije dozvoljen pristup ali ja sam uspeo da se "ušunjam". Malo sam proćaskao sa Snežanom i Vladom koji su mi pomogli oko nastavka putovanja i detalja oko rute.

 

 

 

 

 

Pored glavne zgrade, iliti Domusa, kod parkinga za posetioce se nalazi prodavnica suvenira i kafe bar. Odatle kreću ture na svakih sat vremena. A sa druge strane domusa je park za decu u kojem se nalazi i drveni mamut u prirodnoj veličini. Dalje iza dečjeg parka je površinski kop. I to je turistička atrakcija naravno ne iz rimskog vremena. Napravljen je vidikovac sa kojeg se mogu posmatrati ogrormne mašine koje služe za kopanje i transport rude. Ali, one time ugrožavaju nalazište. Za sada se kop širi u pravcu od Viminacijuma, ali pitanje je šta će biti ako na toj strani ponestane rude...

 

 

 

 

 

 

 

 

Profesor Korać je zaista od ovog nalazišta napravio nešto lepo, dobro i reprenzetativno. Dosta je energije uloženo u ovaj projekat koji se i dalje razvija. Ako sam dobro shvatio trenutno se grade terme koje će biti identične kao što su rimljani imali. Moram reći i da je profesor jedan veoma pozitivan čovek pun energije. Na njemu se jasno vidi da je uspeo ono najbitnije - da radi ono što zaista voli. Ne bih rekao da je to privilegija, već sam stekao utisak da je on dosta vremena i truda uložio u Viminacijum, i radio na njemu da bi sada mogao da uživa u plodovima svog rada. Ne bi nalazište ovako izgledalo da svi oni nisu uložili sve da Viminacijum raste i da se razvija. Super ekipa radi i video sam da su dosta pozitivni. Ako dođete u posetu nemojte da budete puki spektatori već obratite malo više pažnju na ono što je urađeno do sada i tada ćete shvatiti šta je zapravo ovde sve napravljeno. Analizirajte malo i videćete da je to, bar se meni čini tako, jedna ideja i pozitivna energija koja se prenosi na svakoga ko ovde dođe i ponese je sa sobom kada odavde krene.

 

 

Rano ujutru nastavljam put dalje, prezadovoljan svime što sam video. Mogu danima da pišem o Viminacijumu i ljudima koji ovde rade i isto toliko da fotografišem, međutim to ne može adekvatno preneti moj doživljaj ovog mesta. I sada imam utisak kao da osnovna jedinica puta više nije kilometar nego milenijum, jer sam cela dva dana proveo u drevnom rimskom gradu a sada se vraćam u XXI vek.

[oddball]

Peti dan - "Samo jako i bez mozga"

 

Ujutru rano sam se probudio da bih stigao do Zaječara. Ideja je bila da prvi stop bude u Lepenskom viru. Vratio sam se na magistralu i krenuo ka Velikom Gradištu. U jednom trenutku je duvao jak bočni vetar i na brisanom prostoru sam vozio "pod uglom". Nije bilo prijatno ali mi nije ni nešto posebno smetalo. Kada sam stigao pred grad video sam tablu koja pokazuje  arheološko nalazište. Put vodi i kroz naselje na Srebrnom jezeru. Mogu reći da je fantastično uređeno, lepše je nego na Zlatiboru. Mislim da ću sledećeg proleća doći ovde na par dana da uživam u ovim baštama i prirodi, pa ću tada postovati neke fotke. No, da se vratim na temu. Na kraju tog puta sam stigao u mesto Ram i setio sam se vodiča Marije koja mi je tokom ture rekla da su rimljani za Viminacijum kamenje za izgradnju donosili upravo odavde. A na obali Dunava se nalazi utvrđenje iz tog perioda. Dobrodošlicu mi je poželela tabla na kojoj piše da je zabranjen pristup. Vodio sam se logikom debele mačke u crtanom filmu sa Gonzalesom kada čita: "b-e-n-z-i-n. ovako se ne piše reč "voda"".

 

 

 

 

 

 

 

 

Dalje sam krenuo ka Lepenskom viru. Golubačka klisura je fantastična za vožnju motorom. Lep, širok put sa veoma malo saobraćaja. U jednom trenutku sam stao na parking-isključenju da ubacim termo-postavu u jaknu. Srećom tih isključenja ima dosta sa obe strane. Ne znam koliko je trajala vožnja jer sam se samo prepustio i uživao. Ubrzo sam stigao do isključenja sa magistrale koji vodi ka parkingu. Odatle se ide pešice novom i lepo uređenom stazom oko trista metara. Moderna bela građevina je napravljena oko praistorijskog naselja da bi sačuvala iskopine. Deluje jednostavno, futuristički i funkcionalno. Država je pre nekoliko godina izdvojila sredstva za zaštitu praistorijske naseobine koja je starija i od Vinče. I ranije je postojao objekat koji služio kao zaštita ali u daleko lošijem stanju. Pored glavog dela na gornjem nivou su računari na kojima interaktivno možete "protrčati" kroz drevno naselje i proviriti u kolibe. Pred je prostorija sa skeletima, statuama i predmetima koje su ljudi iz tog perioda koristili. I naravno suvenirnica. Žao mi je što nisam ništa kupio, ni ovde ni u Viminacijumu, jer se bojim da bi moglo tokom putovanja da se polome. Razmišljam da u povratku to učinim.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Stigao sam pred Donji Milanovac na raskrsnicu gde se levo ide za Kladovo preko (sada već čuvene) Tekije i desno ka Negotinu. Kolega bajker mi je rekao da je u Negotinu generalno loše vreme i da su bile kiše, a sa magistrale se vidi da u tom pravcu su oblaci prilično nisko. Poučen iskustvom sa Putevima NOBa nisam baš bio previše oduševljen idejom da i na ovoj reportaži vozim po kiši. Naročito što su na tom delu putevi bili zatvoreni i pitanje je da li je sva zemlja, tj. blato očišćeno sa kolovoza. Premišljao sam se dok sam prilazio raskrsnici ali u jednom trenutku mi je kroz glavu prošao moto bezbedne vožnje enduro bajkera u takvim situacijama: "Samo jako, i bez mozga!". I stvarno sam bio u fazonu "Ma, kud puklo da puklo". Vozio sam kao i do sada; oko 4500rpm i 100-105km/h. Fantazija! U jednom trenutku dok sam uživao u prirodnoj lepoti vidim ogromno kameno lice koje iz Evropske unije bulji u mene. Stanem na vidikovac pokraj puta i napravim jedan selfie ali na oldschool način - ukadriram lepo i uključim tajmer.

 

 

 

 

Nastavim put dalje istim tempom. Vidim da kiše još uvek nema pa ne spuštam brzinu ispod 90km/h. Meni prija, a vidim da prija i mom vernom atu. Bez razmišljanja održavamo tempo i grabimo napred. U jednom trenutku primetim nešto zemlje po kolovozu i neki glasić u glavi (instinkt, a ne šizofrenija) ni kaže da malo olabavim gas. Sličan osećaj kao onda kada sam iz Nevesinja krenuo ka Gackom. Srećom, usporio sam malo jer iza par krivina sam naišao na jedini preostali deo puta u Tekiji koji vojska još uvek raščišćava. Blato na tom parčetu je bilo po celoj širini puta i sloj je bio debljine par santimetara. Pozdravio sam našu vojsku koja radi na sanaciji, stao malo dalje gde sam primetio da je bezbedno i napravio par fotki.

 

 

 

 

Dalje do Kladova nisam imao problema. Prošao sam HE "Đerdap I" gde nije dozvoljeno fotografisanje. Čim se prođe magacin hidroelektrane sa leve strane je Diana, vidi se sa puta. To utvrđenja put nije asfaltiran već je posut šljunak. Za moj motor to ne predstavlja problem. Diana je još uvek u fazi otkopavanja i čuva se 24 časa dnevno svaki dan. Kada sam stigao prišao mi je momak iz obezbeđenja koji je pozvao direktorku da pita da li smem da fotografižem. Kada je dala dozvolu krenuli samo zajedno u obilazak. Saša je momak koji je tokom omladinskih akcija radio na iskopavanju Diane i dosta zna o samom utvrđenju, lokaciji, nameni... Proveli smo zajedno sat-dva u obilasku i bilo baš super. Pokazao mi je gde su bili poslednji radovi, za koliko se još zna da treba da se otkrije, itd... Dok sam ja fotografisao čak je našao i dršku od nekog keramičkog suda. Naravno, pričali smo i o svemu i svačemu, lepo smo se ismejali, a malo humora uvek dobro dođe. Kada sam krenuo dalje dao mi je precizne smernice kako da dođem do Trajanovog mosta i do Pontesa. Napravili smo jednu zajedničku fotku za uspomenu i ja sam krenuo dalje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Do mosta sam brzo i lako stigao. Ona tabla koju sam fotografisao pre neki dan je postavljena dužinom cele rute i jasno usmerava kuda se treba kretati ako pratite Rutu rimskih imperatora. Od trajanovog mosta nije ostalo mnogo, temelj sa naše strane i sa Rumunske. Momak koji je pecao ribu mi je kazao da sa Rumunske strane ima i velika maketa mosta kako je izgledao nekada. Uputio me je preko Đerdapa sa tvrdnjom da motorom mogu da stignem tamo za petnaestak, dvadesetak minuta. Poneo sam pasoš tako da mi se to činila kao dobra ideja. Zahvalio sam mu se, i pošao da slikam Pontes. Tu nisam video mnogo toga, tek poneki deo bedema. Nisam uspeo da se popnem gore gde možda ima više toga da se vidi jer je bilo strmo i veoma klizavo. Krenuo sam ka Đerdapu da vidim most sa druge strane.

 

 

 

 

[oddball]

 

Na putu ka hidroelektrani sam stao da sipam gorivo. Kada sam se spakovao da krenem u jednom trenutku opet mi je onaj glas rekao da nije to baš toliko pametna ideja. Zašto, ne znam, ali znate taj momenat kada to osećate tako. Razmišljao sam šta da radim, ali sam ipak odlučio da pratim svoj instinkt. Krenuo sam dalje ka Negotinu. Po dolasku u Negotin poznao sam Sašu kolegu bajkera da se vidimo ako ima vremena. Uparkirao sam se u centru kod policijske stanice i tu seo u kafić odakle sam poslao izveštaj sa putovanja od prethodnog dana. Zapričao sam se sa Saletom što samo govori da nam je bilo dobro. Kada se nađu dvojca "motordžija" (kako voli drugarica da me zeza) iako se prvi put vide uvek imaju o čemu da pričaju. Tako je bilo i ovaj put. Zapričali smo se poprilično i veče je već palo. Krenuo sam za Zaječar pošto po planu puta dužina te deonice je oko 50ak kilometara. Računam da sam za sat vremena najviše tamo. I bio bih da uslovi na putu nisu bili katastrofalni. Vidljivost je u pojedinim trenutcima bila toliko slaba da se spuštala na svega 6-7 metara. Kombinacija magle sa nekakvom rosom ili čime već mi je pravila veliki problem i usporavala me. Ne mogu da vozim sa spuštenim vizirom jer se ta rosa (ili šta već) lepi na njega i dodatno pravi problem. Ne mogu da vozim brže da bi skliznula jer ću izleteti sa puta. Sa druge strane ne mogu ni da otvorim vizir jer mi onda uleće u oči. Koliko je vremenski ta agonija trajala ne znam, ali prebačeno u dužinu oko 25 kilometara ako ne i više. Definitivno najgora vožnja motora do sada. Napravio sam par fotki na mestu gde sam mogao bezbedno da stanem i da budem siguran da me neko neće "pokupiti". U par navrata magla koja se vidi na ovim fotkama bila je duplo gušća.

 

 

[oddball]

Šesti dan - "Shit is about to hit the fan"

 

Posle lepo prospavane noći i dobrog doručka, omleta sa slaninom, seo sam na motor i krenuo ka Romulijani. Iz Zaječara se lako i brzo stigne jer je napravljen nov put do same tvrđave. Još uvek nije ni razdelna linija ofarbana. Ali motociklisti neka vode računa pošto ima šljunka na krivinama. Put se završava parkingom i biletarnice. Odatle pešice nastavljate kroz zadnju kapiju i ulazite u grad. Nalazište je veliko i neki delovi su iskopani. Očuvani su originalni mozaici, ali se može videti samo jedan deo koji je ostao otkriven na mestu gde je bila palata. Jedan drugi mozaik je u fazi restauracije. Prvi put sam prisustvovao time i moram reći da je prilično pipav posao koji zahteva dosta strpljenja. Kao što se vidi veliki deo su uradili, ali uz muziku lagano ali sigurno napreduju. Malo niže jedan čovek restaurira zid zgrade. kada se siđe na glavnu kapiju sa spoljne strane su radnici koji restauriraju spoljni bedem tvrđave. Dosta je aktivno u Romulijani, jedan radnik koji radi na restauraciji poslednjih 6 godina mi kaže da su glavnu kapiju komplet završili. Kakva je bila ranije može se videti na fotografiji istaknutoj na info panelu. Zahvaljujući Bori Dimitrijeviću ušao sam u kulu u kojoj se čuvaju neki eksponati sa iskopina. Proveo sam bar dva sata šetajući se i fotografišući. Na kraju sam probrao 77 fotografija koje ću ostaviti, a mislim da sam ukupno napravio oko devedesetak. Malo mi je čudan osećaj jer sam se jako dobro osećao dok sam fotografisao u Romulijani, i sakupio sam dosta pozitivnih utisaka i svakako preporučujem da se poseti nalazište, ali nekako ne nalazim reči da ih prenesem. Bolje da to slike učine umesto mene.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[oddball]

 

 

 

 

 

 

 

Po povratku u smeštaj primećujem da imam problem sa motorom. U jednom trenutku na ler gasu je počeo da štuca, tj kao da povremeno preskoči takt kada agregat radi. Problem je do elektronike, i sutra ujutru idem do Pirota da pokušam to da sredim. Moj dobar drugar i kolega enduro bajker Vladan je već sve organizovao. Ako se ne nađe rešenje, pakujem se nazad, a fotoreportaža će se na žalost možda nastaviti sledeće godine...

[cali]

Koja je presuda?

[oddball]

Koja je presuda?

Živ je, kljakav ali živ! :)

 

Sedmi dan - "Shit did hit the fan, but in the best way possible"

 

Jutros sam odlučio da se ne nerviram. Naročito oko problema sa motorom koji se pojavio. Imam puno poverenje u drugara i kolegu enduraša da je sve iz Beograda dogovorio sa ekipom u Pirotu. Spremio sam se da krenem i kada sam izašao da spakujem stvari na motor video sam jednog nesvakidašnjeg Fiću, ofarbanog u bubamaru. Bio mi je veoma simpatičan i, kako to već biva, odmah sam se raspitao čiji je ovo auto. Nije baš svaki dan da se vide ovakva kola, to je sigurno. Trenutno je u vlasništvu jedne devojke iz Zaječara i ona je drugi vlasnik. Na ovom Fići jedino alternator i gume nisu originalne, sve ostalo jeste. OK, i enterijer je malo izmenjen. Bio mi je to jedan momenat koji mi je uneo pozitivne misli. A kako i ne bi, samo pogledajte auto.

 

 

 

 

Pre polaska ka Pirotu video sam se sa Riletom i drugarima na jutarnjoj kafi. Morate da razumete, kada ste bajker gde god da odete imate društvo. Tako je naravno bilo i u Zaječaru. Rile me je uputio ka Pirotu preko Minićeva gde se u blizini nalaze ostaci rimskog utvrđenja iz trećeg veka. Ipak sam odlučio da ga posetim iako znam da imam problem sa motorom. Treba pratiti seoski put i u jednom trenutku se silazi da asfalta i idete zemljanim putem između njiva. Sve je obeleženo putokazima tako da ne možete da promašite. Iskopan je deo utvrđenja i ostavljeno je tako. Na žalost na ovom lokalitetu trenutno se ništa ne radi. Vidljivi su delovi bedema dok su ostali ostavljeni pod zemljom. Neko je ovde sinoć ložio vatru, a po cepanicama rekao bih da će se i večeras vratiti.

 

 

 

 

 

 

 

 

Dalji plan je da odem direktno za Pirot gde me čekaju Žile i Boki da mi pomognu oko problema sa motorom. Krenuo sam najkraćim putem koji je lošijeg kvaliteta ali prolazi kroz fantastične predele. Dosta je vijugav, provlači se kroz brda i ulazi u klisuru kod Gornje i Donje Kamenice. Prilično je uzak ali srećom saobraćaja skoro i da nema pa sam mogao da uživam u vožnji. I vreme se prolepšalo, bilo je dosta sunca tako da je uživanje bilo kompletno. Zahvaljujući tome promašio sam skretanje pa sam do Pirota došao preko Svrljiga i Niša. Odatle sam se popeo na magistralu koja vodi ka Sofiji. Vožnja Sićevačkom klisurom je nešto što svaki bajker treba da uradi. Put je odličan, zaista odličan, a doživljaj je neopisiv. Želeo sam da napravim nekoliko fotografija, ali nisam jer na taj način ću sebe naterati da ponovo prođem ovu deonicu, a to preporučujem svima. Kolima kada se ide sigurno je isto veoma lepo, ali ne može se porediti sa doživljajem kada ste na motoru jer možete da gledate svuda oko sebe pošto nemate krov da vam ograničava pogled.

Ubrzo stižem u Pirot gde me prvo dočekuje Žika, a ubrzo potom stigao je i Bojan. Odmah su se bacili na dijagnostificiranje problema. Naravno, Marfijev zakon stupa na snagu tako da sada CDI na motoru radi besprekorno. Pokušavali smo da ustanovimo gde je problem ali potpuno bezuspešno. Bojan je napravio lepu paralelu - to je kao odlazak kod zubara - zub boli dokle god ne stignete u ordinaciju. Žile je simulirao kvar i kada smo ustanovili da je to mogući problem počeli su da ga otklanjaju. Pošto nismo definitivno bili sigurni da je to - to, Žile mi je pozajmio njegov CDI da bih završio reportažu bez daljeg problema a moj će ostati na njegovom motoru da ga testira. Veliko hvala za takav gest.

 

 

 

 

Odlučio sam da ostanem u gradu i da put ka Nišu i Lebanama nastavim rano ujutru. Uveče sam izašao sa Žiletom do grada na "časicu razgovora" sa idejom nešto da klopamo. Dogovor sa Bojanom je bio da se nađemo i sa njim nešto kasnije u gradu. Moj plan je bio da se vratim do smeštaja najkasnije do 22:30 kako bih napisao tekst i odmorio jer sam želeo rano ujutru da posetim Niš. Nije mi trebalo dugo vremena da shvatim da se neću vratiti do pola jedanaest, ni do jedanaest, a ni do ponoći. Nas dvojca smo se sa Radmilom, Irenom, Bojanom i Conkom našli u kafani "Piroćanac", i čim sam video tamburaše shvatio sam "koliko je sati". Atmnosfera je bila pozitivna i vesela, klopa odlična, a društvo fenomenalno. Prvi put sam doživeo pravo boemsko iskustvo. Ostali smo skoro do 4 ujutru, a kako ću ja sutra da nastavim sa fotoreportažom zaista nemam pojma...

 

 

 

 

 

[bolkonski]

Mnogo veliki car ovaj Oddball.

[brue]

Фали грожђа на столу, да буде у складу са путешествијем.

 

inb4 слободније сцене оргијања а-ла-Гладијатор :)

[oddball]

Pa, šta da vam kažem :) Bilo je belo grožđe u tečnom stanju :)


Osmi dan - "Sve što sam čuo o piroćancima apsolutno je tačno"

 

Pokušaj da ustanem rano i sednem na motor su bili osuđeni na propast. Realno, bilo je i za očekivati. Srećom Žile je trebao nekim svojim poslom da ode do Niša pa smo zajedno seli u kombi oko jedanaest sati ujutru. Odvezao me je do Medijane ali tamo nije bilo nikoga. Tek posle nekih petnaestak minuta došli su neki majstori koji su mi rekli da je nalazište zatvoreno za posetioce jer su građevinski radovi u toku. Kontaktirao sam osobu iz Zavoda za zaštitu spomenika u Nišu i ona mi je rekla da fotografisanje nije dozvoljeno, da se moram obratiti zvaničnim putem i da odgovor ne mogu dobiti pre ponedeljka. I jedna informacija koja može biti od koristi: predviđen završetak radova je za kraj ove godine kada bi Medijana trebala ponovo da bude otvorena. Meni nikako ne odgovara da čekam odgovor u kom bih dobio informaciju kada bi ljudima iz Zavoda odgovaralo da fotografišem nalazište, tj gradilište jer je sve pokriveno,  tako da ću Medijanu preskočiti. Žile me je ostavio u centru i produžio da završi svoje obaveže, a ja sam malo prošnjurao centrom. Seo sam u pešačkoj zoni u jednom kafiću da popijem kafu, prvu tog jutra. U stvari, nije baš bilo jutro, već je prošlo podne. Fotografisao sam Nišku tvrđavu koja je sazidana u vreme vladavine Otomana, ali tu je bila tabla sa Konstantinovim likom pa mi se to učinilo interesantno. Malo fitki ima, jer kao što sam rekao trudim se da se držim teme. To mi je "izgovor" da ponovo dođem kada budem radio fotoreportažu na neku drugu temu.

 

 

 

Prijalo mi je da se malo odmorim i opustim. Ubrzo je došao Žile i pre puta nazad za Pirot svratili smo do njegovog brata na kaficu. Po dolasku u Pirot proveravali smo motor. Primetili smo da je neko ingeniozno produžavao žice koje vode do pumpe za gorivo. Postoji mogućnost da je i to bio uzrok problema koje sam imao. Žile je to brzo sredio i lepo namestio, baš kako treba. Žile je primetio da je i ona dotrajala. Mislim da je posle 24 godine korišćenja došlo krejnje verme da se i ona promeni. Put bi trebalo da izdrži, ja ću misliti pozitivno pa ćemo videti.

Uveče Žile i ja smo se prošetali po Pirotu. Grad je prilično živ, dosta se omladinaca šeta po ulicama. Prvo smo klopali po pljeku, onako, nešto lagano za pred laku noć, a onda me je odveo na piroćanski specijalitet- Pirotski kačamak. To namerno nisam slikao jer nikada nećete pogoditi šta je to, a ako se desi da budete makar u blizini Pirota obavezno napravite pauzu u centru da ga probate. Ja sam se oduševio. Oko 10 uveče otišli smo na spavanje jer ustajemo oko pola pet ujutru. Žile ide na planinarenje sa drugarima, a ja nastavljam put dalje. U kom pravcu još uvek ne znam. Imam par ideja u glavi ali kako to obično kod mene biva sve mi nešto sine u poslednji čas.

U Pirotu sam upoznao fenomenalne ljude, dobre, druželjubive, neposredne, opuštene, spremne da pomognu... Mislim da sam video grad u najboljem svetlu. Odmah su mi pomogli oko motora, pokazali mi grad, upoznali me sa svojom ekipom. I da, nisu stipse nikako kao što "se priča u narodu". Veliko hvala Bokiju, Conki, Ireni i Bojani na društvu i super provedenom vremenu, a naročito domaćinu Žiletu koji mi je mnogo pomogao. A svima vama kažem da ako se desi da o piroćancima neko nešto negativno kaže, makar  i u naznakama, sipaću mu ricinus u kafu i staviti kaktus u wc šolju!