Fotoreportaža "Putevima rimskih imperatora"

[oddball]

Deveti dan - "Rimski proboj Solunskog fronta"

 

Sinoć sam razmišljao kuda ujutru da se uputim pošto krećem veoma rano. Setio sam se da sam video u Viminacijumu na rimskoj karti i Tesaloniki na Ruti rimskih imperatora. Kontaktirao sam drugara iz Soluna i pitao ga koji su mu planovi za kasno pre podne i da li ima vremena za kafu. U trenutku je bio zbunjen mojim pitanjem ali posle je rekao da obavezno moram da dođem. Ujutru smo se Žile i ja probudili nešto pre pet ujutru. On je išao sa svojom ekipam na planinarenje, a ja nastavio dalje svoj put. Žiletu još jednom neizmerno hvala na svemu, kao i celoj ekipi iz Pirota, stvarno su bili fantastični. A ljudima koji imaju predrasude o piroćancima neka iskoriste neki momenat i posete ovaj grad. Eto, čisto malo da se razuvere, neće im trebati mnogo.

Put do Tesalonikija je dug preko 300km, bar ovaj kojim sam ja krenuo preko Sofije. Ovo će biti dobar test za sedište koje je napravio Boban, do sada se odlično pokazalo. Još uvek je bio mrak kada sam krenuo i bilo je prilično hladno. Do granice par puta sam prolazio i kroz maglu koja srećom nije bila kao ona u Negotinu. Granicu sam brzo prošao i nastavio dalje. Što sam više zalazio u Bugarsku to je bivalo sve hladnije i hladnije. Putevi su veoma dobri tako da sam bio malo jači na gasu da bih što pre stigao. Do Sofije je magla periodično bila sve gušća da bi na pravcu ka Kulatama bila kao ona od pre neki dan u Srbiji. Sa tom razlikom što je postalo i veoma hladno. U jednom trenutku sam morao da stanem da ubacim pamučne uloške u rukavice i obučem kišno odelo. Malo sam i cupkao u mestu da se zagrejem pre nego što nastavim vožnju. Bilo je bolje svakako ali i dalje jako neprijatno. Takvi uslovi za vožnju su me držali do nekih 40ak kilometara pred granicu sa Grčkom. Napravio sam pauzu za kafu jer sam gubio koncentraciju u vožnji. A kafu sam popio u Kafani koja je zove Turski kebab, dakle prva jutarnja je bila tursko-bugarsko-srpska kafa. Tu se već pojavilo sunce i bilo je toplije. Dosta se radi na putevim pa treba samo malo više obratiti pažnju na privremene petlje. Mislim da tu rade njihv koridor, pa treba obratiti pažnju da ne skrenete gde ne treba. Do Bugrasko-Grčke granice sam brzo stigao, i još brže prešao. Pogledali dokumenta na brzaka i poželeli mi srećan put. A do Tesalonikija putevi široki, ravni, novi, prosto vam žao da vozite ispod 120. Mada treba voditi i računa jer se lako desi da malo preterate kao ja, 160 sa pretovarenim motorom. Ali bila je uživancija. Dogovorio sam se sa drugarom da se nađemo u gradu u parku pored obale mora. A meni je pri samom ulasku u grad vrisnula baterija. Stao sam na Aristotelovom trgu i javio mu da ga tu čekam. Budući da nalazišta i muzeji rade do 15h imali smo svega dva sata da obiđemo nalazišta. Ona mogu da se vide i spolja ali pravi je fazon da se uđe unutra, naročito što sam prilično ograničen vremenom. Iz tog razloga je predložio da odmah krenemo u obilazak a posle da sednemo na kafu.

 

 

 

 

Prva stanica nam je rimski forum Agora, iskopina okružena modernim stambenim zgradama što je bio veoma neuobičajen prizor za mene. Nalazište se zatvara na kraju radnog vremena ali sve većina stvari može videti i sa ulica koje je okružuju. Ali, naravno, doživljaj je daleko blaži. kada siđete u donji deo prolazite kroz tunel u kom se organizuju izložbe slika i fotografija. Odlično mesto i dobro iskorišćen prostor, i koliko mi Feidon kaže izložbe koje se tu organizuju uvek su dobre i posećene. Eksponati pronađeni nalaze se u prostorijama muzeja koji je napravljen ispod temelja Agore. U postavci se mogu videti razni predmeti, alati, oružja, nakit, statue, biste iz tog perioda... Dobra stvar jeda pored svakog predmeta stoji objašnjenje šta je to i čemu je služilo. Napravljena je i konferencijska sala, što je super jer mislim da je ovo mesto jako dobro i originalno za razne prezentacije. Dalje se penjete nazad na površinu i izlazite sa druge strane. na istočnoj strani se nalazi mali amfiteatar u kojem se nisu održavale predstave već su oni bili pravljeni da bi se u njima svirala muzika. Veliki deo podnog mozaika je ostao čitav ali je prekriven nekim materijalom i peskom da bi se sačuvalo. Otkriven je jedan mali deo da bi posetioci videli kako izgleda. U sredini je stub koji je u potpunosti rekonstruisan od originalnih delova. Vrh tog stuba prvobitno je trebao da bude u muzeju ali ha je arheolog postavio da bi pokazao da je Tesaloniki grad koji je uvek i još uvek živi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dalje smo požurili ka Galerijusovoj palati. Stigli smo prilično kasno i imali smo svega dvadesetak minuta da je obiđemo celu. U jednom trenutku Feidon je počeo da zagovara vodiča Irenu, pošto Grci veoma poštuju svoje radno vreme, kako bi meni omogućio da fotografišem što duže. Nije ni ona blia blesava i znala je šta nas dvojca pokušavamo, ali nam je dozvolila. Provalila nas je na keca. Ova palata je u to vreme služila kao predsedavajuća ako mogu to tako da nazovem. Odatle je Galerijus vladao, i drugi posle njega naravno.  Napravljena je staza kojom je dozvoljeno kretanje i treba poštovati. Prisustvoali smo kada se vodičica (ili kako se već kaže po "novom" srpskom) ljutila na posetioca koji je sišao u iskopine. Prilično je energična i nije mu bilo svejedno. Ostali smo možda petnaestak minuta van radnog vremena iskopine, i po Feovim rečima to je pravi uspeh pošto, kao što sam već rekao, Grci veoma drže do svog radnog vremena.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pošto smo uspeli da obiđemo dva mesta sa radnim vremenom odlučili smo malo da se odmorimo na keju, popijemo kafu koja mi je bila preko potrebna i malo što bi se reklo "to catch up". Nas dvojca smo se upoznali na skijanju u Bugraskoj pre 8-9 godina i ostali smo u kontaktu. Ovaj putpis se pokazao kao sjajn momenat, ili kako ja volim da kažem "izgovor", da dođem u njegov rodni grad i napokon popijemo kafu uživo. Proveli smo dva-tri sada pričajući i zezajući se i kada smo hteli da krenemo dalje Fe je primetio da je meni guma probušena. Prvo sam mislio da je možda samo ispustila jer sam pored svih ovih stvari vozio i njega. Na kraju se ipak ispostavilo ili da je bušna ili da je popustio ventil. U svakom slučaju obradovaću posetom nekog majstora ovde.

 

 

 

[oddball]

 

Izvadili smo ručnu pumpu iz moje opreme i nastavili dalje put ka Galerijusovom luku koji se nalazi pored lavne ulice Tesalonikija. Koliko sam video to je glavno mesto nalaženja omladine, recimo slično nešto kao i spomenik knezu Mihailu na Trgu Republike. Kroz luk je prolazio glavni put rimskog grada, a taj put je zapravo bio napravljen sve do samog Rima. Nešto bliže centru u istoj ulici prilikom kopanja stanice metroa naišli su na još jedno arheološko nalazište. U njemu su pronađeni ostaci koji su u odličnom stanju, poput onih u Pompeji. A igleda da konkretno ova iskopina ima i sličan značaj. Sada je na tom delu kopanje metroa stopirano dok se ne reši kako će se rešiti novonastala situacija. Jedno od ideja je da se stanica izmesti ispod temelja a da to bude restaurirano i prezentovano kao podzemni muzej. Slično kao u Agori. Sam Galerijusov luk je ogroman i na njemu postoje gravure. Neke su u veoma dobrom stanju a druge su se malo "isprale" zbog zagađenja i izduvnih gasova.

 

 

 

 

Odmah iznad luka se nalazi Rimska Rotunda. I tu pronađene iskopine, ali je taj deo trenutno zatvoren za posetioce. Napravio sam par fotografija čisto da vidite kako izgleda. Predpostavlja se da je trebalo da ima svrhu mauzoleja ali nema dokaza da je bila korišćena u te svrhe.

 

 

 

Posle toga smo otišli kod Feidona kući gde sam upoznao i Dimitru, njegovu lepšu i pametniju polovinu :) Malo smo posedeli i otišli na večeru, moj prvi obrok u tom danu. Tempo je bio ubitačan ali osetio sam ga tek kada smo ušli u stan. Odveli su me u strai grad u jedan stari restorančić sa tradicionalnom klopom. Izbor sam ostavio na njima jer kapiram da znaju šta valja. Sinoć sam prvi put u životu probao kozje meso i mogu reći da je fenomenalno. I ćufte od povrća, pečurke itd, i mogu reći da su Grci rame-uz-rame sa našom kuhinjom. Jeste sve to slično, kao na primer i turska kuhinja (nadam se da me Fe neće čuti), ali su u pitanju finese u spremanju. Recimo, do ovog leta sam mislio da je jagnjeći Otomanski kebab najbolja jegnjetina koju sam jeo, ali kada sam probao Zakintošku jagnjetinu spremljenu na tradicionalan način samo sam pohvalio kuvara da je spremaju bolje od Turaka. Našta je on prilično energično odgovorio "But of corse!"

Kada smo završili večeru, malo su me provozali po gradu da naprave malu turu. Par fotki smo napravili na bedemima gornjeg grada.

 

 

 

 

 

Tesaloniki je grad koji je živ od trenutka kada je nastao. I u njemu zaista ima mnogo toga da se vidi, i njegova istorija je bogatija i duža od mnogih država koje pokušavaju da veštački stvore svoj identitet. Ovde se mogu videti razne epohe i kulture koje su živele, od rimljana i antičkih grka, jevreja, preko vizantijaca, otomana i tako dalje i tako dalje. Mnogo me podseća na Beograd, tako da me sada možda malo hvata i nostalgija. Tesaloniki je super grad, koliko sam video sa super ljudima, i sigurno ću doći ovde ponovo. I ponovo, i ponovo...

[brue]

А какав је Солун?

[oddball]

А какав је Солун?

Identičan kao Tesaloniki :D

 

 

Deseti dan - "Zatišje pred buru"

 

Sinoć je bilo dobro, baš dobro. Večera je bila tradicionalna grčka sa domaćim belim vinom, i prijala mi je. A nas dvojca smo evocirali uspomene sa zimovanja kada smo se upoznali, pričali smo o raznim anegdotama, recimo momentu kada je on sebi polomio prednje zube kolenom itd. Prilično kasno smo se vratili kući, a ja pošto sam bio umoran odmah sam legao da spavam i ostavio sam pisanje teksta za ujutru.

Probudio sam se rano, već oko osam ujutru i odmah počeo da zapisujem utiske i sređujem fotografije. Moje pisanije se odužilo prilično, a Feidon je u međuvremenu pozvao jednog majstora da pita kada bismo mogli da dođemo da pogleda gumu na motoru. Oko "trojke" je rekao da će biti slobodan tako da smo nas troje imali vremena da još malo pričamo. 

Srećom da sam poneo ručnu pumpu tako da smo naduvali gumu i odvezli se do radionice. U tačno ugovoreno vreme isterali su jedan motor i uteri moj unutra. Skinuli su točak, izvadili gumu i odmah našli gde je oštećenje. Pošto je bilo površinski veliko kao najbolje rešenje su mi predložili da se stavi nova unutrašnja guma. Tako je u rađeno. Pored toga pregledao je motor i primetio da mi poluga kočnice ne radi glatko. To je podmazao i pokazao mi kako se radi održavanje da mi se to ne bi ponovo desilo. Razlog problemu je prljavština koja tu uđe i nataloži se pa sprečava polugu da se glatko povlači što utiče na ravnomerno kočenje. Sve to koštalo je 25 evra. Priznajem, bio sam prijatno iznenađen. Plašio sam se da će me odrati, ali su cene slične kao u Beogradu. Vlasnik moto-servisa je drag-racer koji se takmičio još krajem osamdesetih u Grčkoj. Drži neki nenormalni rekord na motoru, ako sam dobro zapamtio postigao je brzinu od 400km/h za skoro 9sec. Sada je motor poboljšan, ima skoro 500 konjskih snaga i trebalo bi istu brzinu da postigne za nešto više od 7 sekundi. Taj motor je izložen u izlogu servisa.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Posle toga smo se vratili do kuće gde smo izneli stvari i stavili na motor. Posle smo otišli na jedan giros "s' nogu" za pred moj put. Tu smo se ispričali još malo i napravili par fotki da imamo za uspomenu. 

 

 

 

Opet sam malo okasnio sa polaskom tako da je već počinjalo veče kada sam krenuo. Hteo sam da požurim da bih stigao do Ohrida što pre. Ideja je da odem tamo i pokušam da nađem smeštaj za večeras. Preko autoputa nisam spuštao ispod 130km/h. Fe mi je dao instrukcije koje znakove da pratim i bez problema prolazim sve checkpoint-e. Ono što me je prilično iznenadilo je naplatna rampa koja je postavljena na vrhu planine. E to nema ni u Srbiji. To je druga i poslednja naplata putarine između Tesalonikija i Makedonije. Dobra stvar je što je za motocikle putarina niža nego za automobile, što kod nas nije slučaj. Taj tempo vožnje sam držao sve do nekih dvadesetak kilometara pred granicu sa Makedonijom. U Palaistri sam video benzinsku pumpu i sipao do vrha da ne bih kupovao denare za gorivo. Iznenađenje je bilo kada mi se pumpadžija obratio na srpskom makedonskom kada je video tablice. Tu mi je predložio da smeštaj neđem u Bitolju a ne Ohridu pošto je bliže. To mi je delovalo interesantno, ali sam i dalje bio za varijantu Ohrida jer tamo ne moram nikoga da pitam da li ima privatni smeštaj pošto je Ohrid turističko mesto i mogu da nađem prenoćište "na keca". Zahvalio sma se i nastavio put ka granici. U jednom trenutku sustignem auto sa Bitoljskim tablicama. Odlučim da ga pratim pošto sam predpostavljao da zna put. Kada smo stali na granicu u red čovek je izašao iz auta i ja sam ga pitao da li možda zna neki smeštaj za mene i moj motor. Odgovorio je da zna i odmah je pozvao telefonom da pita ima li mesta. Rekao je i da će me odvesti do tamo. Na kraju se ispostavilo da Saša radi u muzeju u Bitolju. Koje su šanse da naiđem baš na takvu osobu u osam sati uveče na granici. Prespavaću ovde, a plan je da posetim ukupno tri nalazišta u Makedoniji i dalje uđem u Srbiju u istom danu. Sada je već izvesno da U Crnu Goru neću ići. Već me stiže polako i umor,a do kraja reportaže ostalo je još oko 1000km. Novo sediše na motoru koje su pravili Sanja i Boban je veoma dobro. Dva puta za dva dana sam prevalio po 300km u kontinuitetu, a sedeći organ i leđa me nisu bolela. Ali, bolje ništa da ne pričam da ne ureknem, sutra me čeka isto toliko kilometara. Možda i više.

[mohican]

Meni se cini da su i kod nas sad smanjili putarine za motore.

[oddball]

Jedanaesti dan - "Početak kraja"

 

Probudio sam se prilično rano i odmah počeo da planiram rutu za taj dan. U blizini Bitolja je Herakleja, tačnije na obodu samog grada. Trebao sam nalazište da posetim što pre kako bih do nekog pristojnog vremena stigao u Leskovac. Duga je vožnja a želim da posetim i Stobi koji je odmah pored autoputa i Skubi u Skoplju. Tri nalazišta koja nisu baš blizu i plus stići nazad u Srbiju. U teoriji to lako zvuči, ali svi znamo kako tekst pesme Bore Čorbe glasi u nastavku. I uvek je tako. Iskopine sam našao relativno brzo i bez nekih većih problema. Malo je lošije označen put, nije kao napr. smernice ka Viminacijumu koje su veoma jasne i egzaktne. Poučen iskustvom sa Medijane odlučio sam da ništa ne pričam o tome šta radim i zašto sam tu. Video sam da to možda ne bi bila loša ideja. Nekako mi je bilo čudno da za ulaznicu moram da platim 100 denara, a da bi mi bilo dozvoljeno fotografisanje moram da doplatim još 300 denara. Na kraju mi je vodič dao 4 karte. Meni je to bio jasan znak da mu ne spominjem fotoreportažu. Ispričao mi je istoriju na mestu odakle kreću ture, dao mi je smernice kretanja kroz nalazište i otišao da otključa muzejsku zgradu sa eksponatima. To mi je odgovaralo jer mi je lakše sam da se krećem i fotografišem lagano šta želim. 

Po priči vodiča Herakleja je grad koji je već postojao pre dolaska rimljana. Život je funkcionisao pre njih i nastavio je da funkcioniše normalno po odlasku legija bliže granicama carstva jer je taj region bio proglašen mirnim. Karakteristično za ovaj grad je način na koji su pravili mozaike, arheolozi tvrde da su ovde bili pravljeni najlepši mozaici. Kako je bio i umetnički centar postojala je i škola za pravljenje mozaika koji se mogu videti i u drugim gradovima rimskog carstva. U centralnom delu je napravljen muzej i u njemu su izloženi predmeti pronađeni na ovom lokalitetu. Pešačka staza je napravljena tako da u jednom trenutku morate da prođete kroz muzej da biste se popeli do amfiteatra koji je rekonstruisan. U njegovoj blizini su počeli da otkopavaju još jedan deo grada i to nije bilo dozvoljeno za slikanje. Nalazište površinski nije mnogo veliko ali ima šta da se vidi. Da sam imao normalnog vodiča kao u Viminacijumu mnogo bolje bih doživeo Herakleju, ali moram priznati da sam otišao čak pomalo indiferentan. Ne kažem da je ne treba posetiti i da nema šta da se vidi, daleko od toga, broj fotografija to potvrđuje. Možda su moja očekivanja bila veća, a možda vodiču nije bio dan, ne znam.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Dalje sam se uputio ka Stobiju. O tom gradu sam pričao sa arheologom Snežanom koja radi na iskopinama u Viminacijumu. Sećam se da joj se svidelo, i da mi je pričala da je grad prilično veliki, i da je dosta toga otkriveno. Najlakši i najbolji put ide preko Velesa, tu se uključite na autoput ka Atini. Posle svega par kilometara je izdvajanje koje vodi direktno na parking. Čak se bedemi vide pre saobraćajnog znaka tako da ako u sred bela dana promašite bolje da niste ni kretali nigde. Ljubazna radnica mi je prodala kartu i dala brošuru sa mapom. Već po dužini zidina koje se vide sa ulaza deluje da je grad bio veliki. Međutim, kada uđete unutra tek onda vidite njegovu veličinu. Koliko su mi rekli iskopano je oko tridesetak posto, i dalje se iskopava. Sa glavne kapije se odmah prilazi amfiteatru koji je u fazi rekonstrukcije. Nikakve restrikcije što se fotografisanja tiče nije bilo, ali kao i na svakom arheološkom nalazištu postoji ograničeno kretanje. Što je i normalno da ne bi dolazilo do oštećenja. Moram priznati da sam u par navrata iskoristio priliku što sam sam i nije bilo radnika u blizini pa sam se malo ušunjao da napravim par interesantnijih fotografija. U jednom trenutku me umalo nisu uhvatili na delu, ali sam se sakrio kao Prle u "Otpisanima" tako da je za dlaku izbegnut incident. Čim su prošli nastavio sam sa šunjanjem gde sam mogao. Lokalitet je zaista veliki, i postoji mnogo detalja koji se mogu videti, recimo rekonstrukcija velikog mozaičkog poda iza amfiteatra, ili javna gradska česma, itd. Dugo sam se šetao i fotografisao, mislim da sam proveo oko dva sata u Stobiju. Što sam se više šetao sve više mi se dopadalo. Snežana je bila skroz u pravu, stvarno je lepo i ima šta da se vidi. Kada sam izašao otišao sam do suvenirnice i kupio ogrlicu za ženu. Pitali su me čime se bavim i rekao sam da putujem i fotografišem, nisam ulazio u detalje da radim fotoreportažu, ne znam zašto. Možda je i bolje što nisam. Rekli su mi da je Skupi zatvoren jer je i tamo pronađen amfiteatar tako da posetiocima nije dozvoljen ulaz. Nema veze, u Skoplje idem da se vidim sa drugarom kojeg nisam video sto godina. Seo sam na motor i ovog puuta ispunjen i sa pozitivnim osećanjem sam nastavio put ka severu. Stobi predlažem kao obaveznu pauzu ako kolima ili motorm idete u Grčku na more.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[oddball]

 

 

 

 

Do Skoplja sam prošao tri naplatne rampe. Mislim da je tri ako se dobro sećam, nisam baš siguran. Autoput je ok i može da se vozi malo sa gasom. Relativno brzo sam bio u centru grada. Nas dvojca smo se našli kod čuvenog spomenika posvećenom Aleksandru Makedonskom. Svi se sećamo priče i frke koja je izbila oko tog spomenika, ali da ne skrećemo sa teme. Seli smo u stari gradski restoran Pelister, Zoranovo omiljeno mesto. I Zokija sam upoznao u Banskom na skijanju i od tada smo ostali u kontaktu. Prilično smo se zapričali, trebalo je nadoknaditi vreme od poslednjeg viđanja, a to nije malo. Pao je dogovor da na zimu iskombinujemo produženi vikend u Banskom i tu otvorimo sezonu skijanja. Stvarno bi mogli, nisam stao na dasku pet godina. Bilo mi je super što smo se videli, jedno je kada se dopisujete sa ljudima koje znate a sasvim druga stvar je kada sednete na kafu i uživate u društvu.

 

 

Put sam nastavio kada je veče već palo. Već sam vozio noću tako da mi nije bilo nešto posebno frka. Nije sezona, radni dan je tako da će putevi verovatno biti prazni. Kako sam izašao na autoput ka Beogradu tako sam shvatio da će vožnja biti prava uživancija. Malo me je brinula Grdelička klisura pošto će biti noć, ali nema veze, smanjiću gas i lagano. Do granice sam prošao još dve naplatne rampe, a poslednja je bila u Kumanovu. Stao sam na pumpu da sipam u rezervoar poslednje denare i razvukao gas ka Srbiji. Vožnja je bila odlična, brzinu nisam spuštao ispod 120km/h. Možda nije bilo baš najpametnije, ali saobraćaja gotovoda uopšte nije bilo. Brzo sam stigao na granicu gde sam napravio glupost, a to sam shvatio tek kada sam stao na punkt srpske granične policije - kod makedonaca nisam stao kod carinika već samo produžio do srpskih. Niko se nije drao i jurio zamnom tako da kapiram da je sve ok. Odatle sam krenuo ka Leskovcu sa velikim uživanjem u vožnji. Opet malo jači gas sve vreme, ali u Srbiji se dosta puteva sređuje i radi tako da se mora dodatno voditi računa. Ali sam sve prošao bez ikakvih problema. Još jednom moram pohvaliti sedište, sve ove kilometre sam prilično bezbolno prošao. Javio sam se Giletu, drugaru u Beogradu koji me je uputio na njegovu moto-ekipu u gradu. Pošto im je klub u centru lako sam ih našao. Logo im je super, crvena ljuta papričica na dva točka - pravi pravcati leskovački bajkeri. Sa njima sam sedeo i zezao do ponoći. Tada me je već počeo hvatati umor. Marijan mi je pomogao oko smeštaja i garaže za motor. Ovde prespavljujem, a onda verovatno nastavljam ka Lebanama i posle ka Sirmijumu koji je preko trista kilometara dalje.

[oddball]

Dvanaesti dan - "Sada je već problem"

 

Marjan mi je pomogao da nađem smeštaj u Leskovcu za sebe i motor. Prespavao sam, ujutru napisao tekst, sredio fotke i poslao Mondu. Ali, budim se ne baš spreman za put. Kašljem već dva-tri dana, od one vožnje u Bugarskoj kada sam se smrzao kako do sada nikada nisam, ali sada pored grla počelo je malo i u grudima da me boli. Nije mi svejedno, ali želim da odem do Caričinog grada kada sam već tu. Pogledam na mapi i vidim da je baš blizu. Odlučim da normalno nastavim sa reportažom pošto sam bio siguran da će proći. Ujutru smo svi kilavi kada se probudimo dok se malo organizam ne raspasulji i posle bude sve ok. Vodio sam se tom logikom i normalno spremio dalje za put. Otišao sam da popijem jutarnju kaficu sa Marjanom i da mu se zahvalim na pomoći. Koliko sam video u klubu South Riders je prilično živo, čak i ujutru oko deset sati je bilo ljudi. Malo smo ćaskali uz meni prvu jutarnju kaficu i ogovarali našeg zajedničkog drugara Dragišu koji me je uputio na njih. I napravili smo zajedničku fotografiju ispred kluba.

 

 

Pošao sam put Lebana ali pomalo bezvoljno, verovatno me je umor stigao. Relativno brzo sam stigao do Caričinog grada, nije teško naći ga samo treba da pratite putokaze koji vas vrlo precizno vode. U jednom trenutku sam ugledao ostatke građevine još sa druma. Kada sam došao ka prilazu dočekalo me je jedno malo neprijatno iznenađenje. Put koji se izdvaja i vodi ka Justinijani je zemljani posut kamenjem. Uzbrdica za natovareni motor je prilično strma, a da problem bude još veći površina nije ravna već je u nepravilnim kolotrazima. Ako mi prednji točak upadne kako ne treba padam sigurno. Pomislio sam čak da li da rizikujem uopšte, ali znam da ću se kajati i nervirati ako odustanem "pred samom kapijom" grada. Imam nešto iskustva u vožnji po "off-u" tako da sam se ipak odlučio da se popnem pa kud puklo da puklo. Prva, kvačilo na pola i lagano. Uzdigneš se koliko možeš da bi olakšao motoru da se prilagođava površini. Malo po malo popeo sam se do pola. Kada sam prošao najgori uspon stao sam da napravim par fotografija čisto da se vidi kakav je prilaz.

 

 

 

 

Dalje sam uspeo da se popnem bez neke veće muke. Parkirao sam motor kod nekih baraka gde su bila dva radnika. Ostavio sam motor kod njih i nastavio pešice. Koliko su mi njih dvojca rekli u Caričinom gradu već neko vreme nema arheologa. Niko se njime nije bavio, nastavio iskopavanje, restauraciju ili bilo šta slično. Stariji radnik me je uputio kuda da se popnem do ulaza i do najočuvanijeg dela na kom je rađena i restauracija. Dobra vest je bila da ću moći, ukoliko nađem nešto interesantno, da se šetam gde god budem želeo. Što sam se više peo sve više mi se grad dopadao. Svega oko 30 posto je otkriveno, a ono sto je ostalo pod zemljom konfiguracija terena otkriva da još mnogo toga čeka da bude iskopano. Primetio sam da je carica imala veoma lep pogled iz svoje palate. Grad je napravljen na padini brda, a njena palata, naravno, na samom vrhu. Nije mi smetala vegetacija koja je izrasla zbog neodržavanja, nekako mu daje dodatni šmek, deluje kao scenografija iz nekog avanturističkog filma. Ali treba voditi računa jer se dosta kamenja krije u travi i lako se može iskrenuti zglob. Srećom, situaciju sa Kadinjače sam ovoga puta izbegao. Zanimljivo je kada možete slobodno da se šetate. Teško da ćete naći nešto neotkriveno ali opet ta sloboda da možete da priđete svemu što vas zainteresuje čini doživljaj boljim. Terme sa podnim grejanjem su nezaobilazne jer sam ih video na svim lokalitetima. Kao i mozaici, to je bio sastavni deo svakog grada i palate. Mnogo su značaja davali estetici, što je i normalno, svako uživa u nečemu lepom.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[brue]

одлично.

 

Штета само за тај немар и слабу свест о потенцијалу историјских локалитета. Сваки уложени динар може стоструко да се врати... Да не говоримо о томе да одређене ствари једноставно немају мерљиву вредност и не могу да се воде чисто економском логиком.

Edited October 17, 2014 by brue

[oddball]

одлично.

 

Штета само за тај немар и слабу свест о потенцијалу историјских локалитета. Сваки уложени динар може стоструко да се врати... Да не говоримо о томе да одређене ствари једноставно немају мерљиву вредност и не могу да се воде чисто економском логиком.

U potpunosti se slazem sa tobom. Jos da bude crnje i gore, ovi prostori imaju veoma bogatu istoriju, Srbija narocito. Ogromne pare treba uloziti da bi to bilo reprenzetativno i da bi mogli da povrate ulozeno. Ali, mora krenuti odnekle.

 

 

Vraćanje nazad na seoski put nije bilo lako, ali sam uspeo da prođem bez padanja. Na najbližem mestu sam se priključio na autoput. Prvobitna ideja je bila da po podne stignem u Sirmijum i prespavam u Sremskoj Mitrovici i negde u blizini. Uključio sam se negde iza Niša i krenuo u pravcu Beograda. Vreme je bilo ok za vožnju, ali meni nije bilo baš najbolje. U jednom trenutku koncentracija mi je drastično opala i bio sam primoran da napravim pauzu za kafu i sendvič na pumpi. 

 

 

Seo sam na motor i krenuo dalje. Razmišljao sam koji mi je plan jer sada već sumnjam da mogu stići bez forsiranja čak do Sirmijuma dok je još dan. Vozio sam prilično brzo da bih probao da stignem što pre. Međutim, tokom vožnje mi je bivalo sve lošije i plan sam promenio u poslednjem trenutku. Isključio sam se sa autoputa kod Požarevca i uputio ka Viminacijumu. Sinoćni plan je bio da turu završim u Sirmijumu i posle toga da odem do Viminacijuma i Lepenskog vira da kupim po suvenir. Naravno da sam mogao onda kada bio u poseti ali sam se bojao da se slučajno ne polome tokom puta. Srećom, stigao sam tridesetak minuta pred kraj radnog vremena. Kupio sam šolju svojoj ženi kao uspomenu sa puta. Zapravo u to vreme su rimljani pili vino iz tih posuda ali sada verujem da ćemo piti kafu ili čaj. Znam, znam, sada će me društvo zezati zbog ovoga, ali koliko me trpi zaslužila je mnogo više. Pošto je skoro šest uveče pada definitivna odluka da prenoćim u vikendici. I zato što je kasno, i zato što se ne osećam dobro. Usput sam morao da stanem i obučem kišno odelo jer je počinjala kiša koja je na pola puta postajala sve jača. Stigao sam u vikendicu relativno brzo, uparkirao motor ispod terase i seo da se odmorim. Ovih poslednjih tristorinak kilometara mi nikako nije prijalo. Čim završim pisanje teksta idem da spavam. Ujutru kada se budem probudio u zavisnosti od toga kako ću se osećati i kakvo će vreme biti videću da li ću moći da nastavim dalje.

[bolkonski]

Ne bih da vam rušim iluzije, ali arheološke iskopine ovog tipa i na mestu na kome se nalaze nikako ne mogu da se isplate, nažalost. Jedini način da one budu dostupne javnosti je da se novac za njih dobije iz raznih fondova i to ne samo za istraživanje nego i za održavanje. Jer nalazišta sama po sebi ne mogu da donesu novac koji će da plati kafu na godišnjem nivou za ljude koji tamo rade.

[brue]

Грешиш, јер не може да се било који локалитет гледа изоловано и посебно, већ као делић шире слике.

[bolkonski]

Ne grešim. Ne postoji računica osim u najvećim turističkim centrima po Evropi. Nema u Italiji, državi-muzeju, nema u Francuskoj, isto tako, nigde van nenormalno značajnih lokaliteta. Sve se finansira spolja, da tako kažem. Ne mislim da lokaliteti ne treba da postoje, samo kažem da oni sami ne mogu da se izdržavaju.

[brue]

Погледај ширу слику, а не само дату локацију. Локација добије паре од улазница, које вероватно нису довољне за одржавање. Међутим, цео крај заради на туризму и да порез држави, од кога се дотира за локацију. Упрошћено, наравно.

 

А што се тиче ефекта, домино ефекта, скоро па упоредив пример:

Мокра Гора је имала Тару, чак и нешто што је железница радила, укључујући Шарганску осмицу. Ефекат? Скоро па нула, поготово за мештане тог краја. Хемароид звани Мокра Гора, на чмару Србије званом Ужице.

Кустурица направи Дрвенград, и практично створи локалитет, ефекат се осећа и на Мокру Гору и Осмицу и Тару и на Ужице.

 

Исти ефекат може да се направи са поменутим локалитетима, уз наравно добро планирање и презентацију. А направити читаву мрежу таквих ствари на територији Србије, имало би још јачи ефекат на целу државу. не само просто економски, већ и статусно, тј на перцепцију других према Србији.

 

Што се мене тиче, ја бих нпр иселио целу Сремску Митровицу, направио град поред, стари порушио до свих остатака Сирмијума... ако сам добро сконтао, заузимао је огромну површину и имао преко 100.000 људи, за то време метропола.

Edited October 17, 2014 by brue

[oddball]

Obojca ste u pravu i obojca grešite :) po nekom mom skromnom mišljenju. Dobra priča je ono što je prof. Korać započeo a to je upravo "Roman emperor route" gde u jednoj turi turisti imaju mogućnost posete više lokaliteta. Tako nešto može ya svaku epohu da se organizuje u Srbiji.

 

 

Trinaesti dan - "Do poslednjeg kašlja!"

 

Jučerašnji dan se prilično neslavno završio. Vožnja od Lebana do Smedereva mi uopšte nije prijala, a pritom me je i kiša pratila od Požarevca. Dok sam uveče pisao tekst bio je sam prilično siguran da je mom putovanju došao kraj. Grlo me je i dalje bolelo, i kašljao sam kao magarac. Verovatno zato što to i jesam jer da sam bio iole pametniji ranije bih obukao kišno odelo dok sam vozio kroz Bugarsku onaj dan.

Ujutru sam se probudio oko pola osam. Malo sam se bolje osećao ali sam se smorio kada sam video da pada kiša. Dok sam pio kafu pozvao sam Mondo i kažem da poslednje etape na žalost neće biti  i zbog lošeg vremena i zbog lošeg zdravlja. Gl.Od.Ur. je imao razumevanja i rekao je da nije problem. A meni krivo što sam pred sam kraj zakazao. Dvanaest dana puta, četiri države, mnogo lokaliteta, gomila fantastičnih ljudi i pola koraka pred kraj ja ne mogu da nastavim. Ne bi trebalo da mi bude krivo, a ipak jeste. Sedim, pijem lagano jutarnju kafu i razmišljam o Sirmijumu. I nerviram se. Za to vreme primećujem da se kiša stišava. I u trenutku odlučim da ipak krenem za Sremsku Mitrovicu. Moram, jer znam da ću sam sebe šutirati u zadnjicu ako ne završim repotažu u jednom od najvećih rimskih gradova. Naravno, kao i na početku putovanja majka je morala da bude sigurna da neću sesti na motor gladan pa mi je spremila šmekerski doručak. 

 

 

Osedlao sam svog vernog ata, obukao se kao da ću da se vozim po Severnom polu i uputio se pravo ka Sirmijumu. Pošto će danas da blokiraju pola grada kod Boleča sam skrenuo ka Avalskom putu i produžio obilaznicom. Po izlasku na autoput sam držao 110km/h i uživao u vožnji. Potpuno drugi osećaj od onog sinoć. Opet precizni putokazi vode direktno do odredišta. Ako idete, ili bolje ovako - kada budete išli u posetu Sirmijumu ne dajte da vas zbuni kružni tok sa rimskim stubovima, upravo ste stigli na pravo mesto. Nad iskopinom je 2006. nadgrađena zgrada radi zaštite nalazišta. Sjajna stvar je kafić koji je u sklopu zgrade, i iz njega imate veoma lep pogled. Na samom ulazu kupujete kartu ako želite da uđete i prošetate se po terasi. Sa vodičem sam odmah ušao u priču šta i zašto radim, i pitao da li postoji mogućnost da se siđe skroz dole da bih napravio što bolje fotografije. Inače nije dozvoljeno silaženje sa staze, ali zbog reportaže je napravljen izuzetak. Trenutno su radovi u toku i majstori rade rekonstrukciju pojedinih delova palate, recimo poput česme. I ovde su samo delovi mozaika otkriveni da bi se sačuvali od oštećenja, ali jedan je konzerviran i postavljen kao eksponat. Na njemu je rimski bog Merkur kojem se ne vidi veći deo lica. Odlučilo se da se ovaj mozaik ne restaurira kako ne bi izgubio na autentičnosti tako da je konzarviran i izložen za posetioce. Izneđu zidova je postura crvena šljaka što daje neki lep kontrast u odnosu na zidove. Mogže se primetiti pomalo čudan raspored zidina. Recimo, ravan zid se nastavlja u polukružni. To je zato što je palata često bila pregrađivana kako je dolazio novi vladar. Svako ju je prilagođavao porema svojim željama i potrebama. Čak su otkriveni i mozaici u tri sloja, jedan ispod drugog. Grad je brojao oko 20.000 ljudi, a živelo se i van zidina grada. Na platformi se može videti i maketa kako je Sirmijum izgledao u to vreme.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovaj objekat je samofinansirajući i zavisi od donacija, prodatih ulaznica i rente prostora u kojem je otvoren kafić. Naravno, i prodaje suvenira. Nije im lako budući da država ne učestvuje nimalo, ali koliko vidim dobro se snalaze. Na žalost, tako je sa svim nalazištima u našoj zemlji, i svi se dovijaju kako znaju i umeju. Što nije dobro, ipak je to deo istorije ovih prostora. Pored toga razni vregni artifakti su nađeni ovde. Neke je preuzeo Narodni muzej pre nekog vremena, pa su ih jedva vratili muzeju u Sremskoj Mitrovici. Realno, mesto im je ovde jer su ovde i pronađeni. U muzeju nisam bio jer sam stigao na kraju radnog vremena. Devojka koja radi kao vodič mi je rekla da je postavka muzeja posvećenom rimskom periodu prilično bogata. U to ne sumnjam budući da je Sirmijum bio i prestonica neko vreme.

 

 

 

 

 

Ono što se juče desilo pred kraj dana i moja današnja odluka da ipak u Sirmijumu završim putopis nije bilo što se u marketingu zove "spin". Daleko od toga, juče se zaista nisam osećao dobro, zabrinuo sam se da neću moći ni iz vikendice da mrdnem narednih par dana, ali posle deset sati sna malo sam povratio energiju. Kada sam video da je i kiša stala odlučio sam da se obučem kao da je najhladniji dan u godini i završim reportažu tamo gde sam planirao. Bilo je pomalo rizično, ali sada se osećam mnogo bolje jer sam rutu kroz Srbiju u potpunosti zaokružio što mi je bila najveća želja i cilj. U povratku sam vozio oko 110km/h, pustio muziku i bez žurbe se vratio kući. Utisci sa puta su sjajni, ljudi koje sam upoznao fantastični, a video sam i mnogo toga. Napisaću još jedan posta za dan-dva čim malo saberem utiske i sve slegne na svoje mesto...

[brue]

Rimski grad na obali Drine

 

 

Na mestu današnjih Skelana, varoši sa 1.500 duša, u drugom veku nove ere blistao je punim sjajem - Municipium malvesiatium, značajan rimski administrativni centar ove regije i dom za 40.000 carinika, rudara i čuvara imperijalnog puta.

 

 

 

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=10&dd=21&nav_id=913824

Edited October 21, 2014 by brue

[oddball]

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2014&mm=10&dd=21&nav_id=913824

Iksreno se nadam da neće doživeti sudbinu nekoliko nalazišta koje sam posetio.

 

Retrospektiva

 

Posle nedelju dana napokon sam došao sebi. Nisam ni znao koliko me je slomila vožnja kroz Bugarsku po onom vremenu dok nisam stigao kući. Kao što sam već pisao, pretposlednji dan reportaže tokom vožnje mi se slošilo i koncentracija mi je pala do te mere da nije bilo bezbedno za vožnju. Tada sam napravio pauzu na autoputu na nekoj pumpi da se iskuliram malo i smislim šta dalje. Verovatno su me euforija i rad na reportaži držali da ne kljoknem, i kada sam završio put sve me je sustiglo. U tom trenutku sam odustao od Sirmijuma i želja mi je bila da se dokopam nekog smaštaja da prespavam noć. Ujutru kada sam se probudio i video da se razvedrava ipak sam se odlučio da onako rovit posetim Carsku palatu u Sremskoj Mitrovici jer znam da će me gristi ako ne završim ceo krug. 

Anyway, sabrao sam utiske sa puta. Ovo je bilo fenomenalno iskustvo, a srećom na ovoj turi me je pratilo lepo vreme. Ok, ako izuzmemo noćnu etapu kroz maglu od Negotina ka Zaječaru, i ranojutarnju vožnju kroz Bugarsku, sve ostalo je bilo odlično. Iskopine na kojima sam bio u svim zemljama su pomalo slične, ali svaka na svoj način prenosi eru u kojoj su bili živi gradovi. Ukupno osamnaest imperatora je rođeno u Srbiji što nije mali broj i samim tim njihova zaostavština ne može biti mala. Luksuz u kojem su živeli imućniji ljudi je ravan današnjem, ali sa druge strane terme su bile javno dobro i bile su dostupne svim građanima. Neka nalazišta su načeta iskopavanjima, neka su napuštena iz raznih razloga, ali ima i onih koja su veoma aktivna i dalje se radi na njihovom iskopavanju i restauraciji. Svako mesto ima neki poseban šmek i ne postoji nijedno nalazište za koje sam osetio da je isto kao neko drugo ili da sam to vreme mogao bolje da utrošim na ovom putu. Moja je preporuka da ako se nađete u blizini bilo kog od ovih iskopina da ih posetite. Negde se plaća ulaz, negde ne, ali i tamo gde se plaća cene su simbolične. Sa druge strane ulaznice su, na žalost, veći deo prihoda ovim mestima. Ako bih morao da izdvojim neko nalazište onda bi to bio Viminacijum. Ljudi koje sam upoznao i koji tamo rade su super, voljni da pomognu i dozvolili su mi da prođem kroz delove domusa i iskopina koji nisu otvoreni za posetioce. Vodiču sa kojim sam bio u obilasku srećom sam bio jedini "pacijent" u toj turi, i moram da pohvalim Marijino strpljenje za sve moje želje i "ideje" kako bih vam preneo što bolje fotografije. Obilazak je bio zabavan, naročito što sam bio jedini "posetilac" u tom terminu tako da sam mogao da je maltretiram sa brojnim potpitanjima. Sam Viminacijum je mesto koje stalno raste, i vidi se da ekipa koju predvodi profesor Korać zaista mnogo energije, znanja i volje ulaže u ovaj projekat. A profesor Miomir Korać je jedna od najpozitivnijih osoba koje sam sreo, ne samo na ovom putu već u životu inače. I mnogo mu hvala na pomoći koju mi je pružio.

Sva mesta koja sam posetio i gradovi u kojima sam boravio su mi ostali u najboljem sećanju, kao i ljudi koje sam upoznao tokom puta. Opet - ako bih morao izdvojiti neki grad Pirot i Tesaloniki, svaki na svoj način, stoje rame uz rame. Pirot pre svega zbog ljudi i duše koju ima, ali da se ne lažemo imaju i odličnu kuhinju. Već sam rekao ali ću ponoviti, vicevi o piroćancima ne mogu biti dalji od istine. Ovu ekipu koju sam upoznao stvarno nemam drugog izbora nego da kažem sve najbolje. Solun je bio neplanirani "mali detour" u kom živi moj prijatelj sa kim se nisam video baš dugo. Ali i sam grad je potpuno drugačiji. U Beogradu Kalemegdan jeste u samom centru, ali ovde su iskopine okružene modernim stambenim zgradama na svega nekoliko metara i taj kontrast je nešto što se mora doživeti. Feidon i Dimitra su me ugostili kao svog rođenog i uveče posle večere su mi pokazali malo grad. Onoliko koliko mi je umor dozvoljavao da budem koncentrisan, a sutradan Feidon mi je pomogao da oteram motor kod majstora da mi zameni unutrašnju gumu. Kada sam krenuo iz Grčke ka Srbiji posetio sam još jednog dragog prijatelja u Skoplju sa kojim se takođe nisam video veoma dugo. Ručak u starom restoranu uz čašu vina sa dobrim prijateljem je nešto što bi ljudi morali uvesti u svoje živote kao tradiciju. Ne mora restoran, može bilo gde i bilo kad, roštilj, piknik, svejedno, ali taj ritual je nešto što je bolje od bilo koje terapije. Nije toliko bitno gde već s' kim.

Marija, Aleksandar, Bojan i Conka sa njihovim lepšim polovinama, Feidon i Dimitra, Zoran, Marjan kao i svi drugi sa kojima sam se upoznao zapravo su glavni junaci ove fotoreportaže. Bez njih ovaj put verovatno bi bio puka faktografija. Saše iz Negotina i Diane, Rile iz Zaječara i ekipa South Ridersa iz Leskovca su (pozitivno) začinili ovaj put, a veliko hvala Vladanu i Dragiši koji su mi mnogo pomogli čak iako su obojca bili 300 kilometara severnije. Svi oni su ulepšali ovu turu koja će mi ostati u sećanju veoma dugo. Isto kao i ljudi za reportaže "Putevina NOBa".

 

Srbija teritorijalno nije velika zemlja, ali (na žalost - kako mi se čini) ima jednu od najbogatijih, najkompletnijih, i najkompleksnijih istorija od svih civilizacija, naroda i država na ovoj planeti. Samim tim ima i dosta materijala za reportaže tako da za sledeću godinu su u planu "Putevima srednjeg veka" prateći srednjevekovna utvrđenja i reportaža o manastirima za koju još uvek nisam smislio adekvatan naslov. U svakom slučaju moj verni at i ja ćemo preko zime malo da odmorimo.

[Kojot]

Zajebo si i memedovića!! Sledeće godine nabavi prikolicu i vodiš mene da te snimam!!

[oddball]

 bravo đape!

 

Hvala Stijo :)

 

Zajebo si i memedovića!! Sledeće godine nabavi prikolicu i vodiš mene da te snimam!!

 

ETO REŠEN-JA! :D

[cali]

[Kojot]

Relano!!!!