Dule_smor

Nemam vremena sad da pisem, moram da palim za bg uskoro, ali pogledajte linkove sa planovima za najvece battleshipove koji nisu docekali da budu izgradjeni, ima zaista zanimljivih:). Montana class battleship http://en.wikipedia.org/wiki/Montana_class_battleship Lion class battleship http://en.wikipedia.org/wiki/Lion_class_battleship H class battleship battleship http://en.wikipedia.org/wiki/H_class_battleship_%281944%29 Sovetsky Soyuz class battleship http://en.wikipedia.org/wiki/Sovetsky_Soyuz_class_battleship Super Yamato class battleship http://en.wikipedia.org/wiki/Super_Yamato_class

elem, mogli bi zaista da se skupimo pa da vidimo sta je bole imao na umu...ajde videcemo... a o kom se flimu radi...da nije ivo dzima:)

presedeo ceo dan kod kuce, osim sto sam odvezao strica do grada...jos sam bolestan tako da ne verujem da cu do grada veceras...bleja kuci uz tv i komp:)

E pa da nastavimo.Prvo malo o istoriji Crne Gore pre pocetka rata.Crna Gora je medjunarodno priznata 1878. na Berlinskom kongresu.Svoju nezavisnost je izvojevala u ratovima sa Turskom 1876-1878. godine, u cuvenoj Vucedolskoj bici.Njen vladar od 1860. je bio Nikola I Petrovic koji je presto nasledio od svog strica, kneza Danila Petrovica.Crna Gora je postala kraljevina 1910. kada se knez Nikola na Cetinju krunisao za kralja.Ona je ucestvovala i u Balkanskim ratovima zajedno sa Srbijom.Posle Prvog balkanskog rata kraljevina Crna Gora se dosta prosirila podelivsi Sandzak sa Srbijom i dobivsi deo Metohije ukljucujuci i Prizren, prestonicu cara Dusana.Ali crnogorci nisu dobili Skadar, koji je pripao novostvorenoj drzavi Albaniji 1913. godine.Ovo je veoma smetalo Crnoj Gori, posto je pri osvajanju tog grada imala ogromne zrtve.Posebno krvave borbe vodjene su za tvrdjavu pored Skadra, Tarabosh, koja se uzdize na skoro 600m nadmorske visine tik uz obalu Skadarskog jezera.Ovde je poginulo 10000 crnogoraca. Kada je Austrougarska objavila rat Srbiji 28. jula 1914. Crna Gora je odmah objavila rat Austrougarskoj i mobilisala svoje trupe.Crnogorska sandzacka vojska pod komandom serdara Janka Vukotica brojala je svega 30000 vojnika.Ali ona je kontrolisala front u duzini od skoro 400 km, od Boko-kotorskog zaliva pa sve do Uzica.Posle uspeha srpske vojske na Ceru i kontranapada preko Drine i Save i crnogorska vojska je presla u ofanzivu i stigla do Sarajeva i Pala ugrozivsi bok austrougraske armije.Za vreme Kolubarske bitke Sandzacka vojska je takodje drzala ovaj deo fronta i nije dozvolila austrougarima neko vece napredovanje.Onda dolazi 1915. godina i napad Austrougarske, Nemacke i Bugarske na Srbiju.Crna Gora odmah objavljuje rat Nemackoj i Bugarskoj.Srpske trupe suocene sa teskom situacijom primorane su na povlacenje.Posto je juzni pravac dolinom Vardara odsecen bugarskim napadom jedini moguci pravac za povlacenje vodi preko Crne Gore i Albanije.Nikola Pasic i Radomir Putnik apeluju na crnogorskog kralja Nikolu i traze pomoc.Crnogorska vrhovna komanda odgovara da “ako crnogorska sandzacka vojska uspe da spreci prodor neprijatelja na mojkovackom pravcu, ona ce se time oduziti srpstvu”.Treba napomenuti da su vecinu oficirskog kadra u crnogorskoj vojsci cinili srpski oficiri.To je bilo zbog manjka skolovanih oficira u Crnoj Gori.Tako da je nacelnik crnogorske vrhovne komande bio srpski pukovnik Pesic.Njemu se zameraju mnoge stvari u organizovanju odbrane Crne Gore, ali ja cu to preskociti jer nemam nameru da se upustam u politicke diskusije vec da opisem jednu od najslavnijih bitaka u istoriji. Mojkovacka bitka predstavlja samo zavrsnu fazu mnogo vece vojne kampanje poznate kao Mojkovacka operacija.Taj termin se odnosi na delovanja crnogorske Sandzacke vojske na frontu od Boke do Uzica od 7. oktobra 1915. do 7. januara 1916.Kao sto sam vec pomenuo taj front je branilo oko 30000 crnogorskih vojnika koji su imali svega nekoliko desetina topova i bili veoma lose opremljeni i naoruzani.Naspram njih se nalazilo preko 100000 odlicno opremljenih austrougarskih vojnika.Komanda nad crnogorskom vojskom je poverena serdaru Janku Vukoticu.Komandanti trece austrougarske armije bili su general Kevis i general Rajner.Crnogorci skoro 3 meseca zadrzavaju nadmocne austrougarske trupe.U pocetku borbe nisu bile toliko ogorcene, ali kada je neprijatelj shvatio da je pravac preko Crne Gore kljucni za povlacenje srpske vojske i da bi zauzimanjem istog mogao da presece odstupnicu on ulaze sve raspolozive snage na tom frontu. 26. decembra Crna Gora je napadnuta duz cele granice sa Austrougarskom i to sa preko 60000 vojnika u Sandzaku i preko 70000 iz Hercegovine.Kljucni pravac su bila Mojkovacka vrata naravno, najbrzi put do srpske vojske u povlacenju.Ali o tome malo kasnije.Prvo da pomenemo jedan fantastican primer, mozda jedini u istoriji koji se moze porediti sa legendarnom odbranom Termopilskog klanca.Na nekih dvadesetak kilometara od Cetinja nalazi se prevoj Krstac.Na pravcu Kuk-Krstac napadalo je nekih 25000 vojnika Austrougarske monarhije.Ovaj polozaj branilo je svega 700(sedam stotina!!!) crnogorskih vojnika.Oni su ove polozaje branili 3 dana i dve noci.Glavnina trupa bila je povucena za odbranu povlacenja srpske vojske, tako da je ceo Lovcenski odred koji je branio crnogorsku prestonicu Cetinje brojao svega 7000 vojnika.Njegove polozaje napadalo je 45000 neprijateljskih vojnika.Cetinje je palo 1. januara 1916. Crna Gora je bila u rasulu, kralj Nikola je bezao za Italiju, vlada je raspustena, cak je i dato naredjenje crnogorskoj vojsci da polozi oruzje.Ali jedini koji nije gubio glavu u toj situaciji je bio serdar Janko Vukotic.On organizuje ostatak crnogorske vojske za kljucnu odbranu Mojkovackih vrata.Dva najkrvavija dana bitke padaju na pravoslavni Bozic i Badnje Vece 6. i 7. januara 1916. Posle tri meseca neprekidnog ratovanja crnogorska sandzacka vojska je 5. januara na polozajima kod Mojkovca i na Tari imala zadatak da do poslednjeg coveka brani nadiranje austrougarske vojske i omoguci povlacenje srpske vojske po planu vojvode Putnika.Zima 1916. je bila izuzatno hladna, temperatura tih dana je bila oko minus 25 stepeni Celzijusa.Snezni pokrivac je iznosio vise od jednog metra.Crnogorska vojska je bila slabo opremljena, hranu skoro uopste nisu ni dobijali.Vojska se uglavnom sastojala od prekaljenih ratnika koji su preziveli mnoge ratove.Medju njima je bilo i starih Vucedolaca, ucesnika cuvene Vucedolske bitke iz 1876.Ali sa njima su bila i 2 regrutska bataljona koje su sacinjavali mladici od 18 godina. Napredovanje austrougarske vojske je zaustavljeno nadomak Mojkovca, pa je austrougarska vrhovna komanda odlucila da pregrupise trupe za odsudan napad na crnogorce.Napad je bio planiran za decembar 1915. ali je zbog losheg vremena odlozen za januar 1916.Teziste napada austrougraske trece armije na mojkovackom pravcu ce preuzeti crnogorska sandzacka vojska.Na tom delu fronta ona je raspolagala sa svega 6000 vojnika.Naspram nje je bilo preko 20000 vojnika pod komandom generala Rajnera. Planinska kosa koja se od Bjelasice preko Medjenog Gumna, Razvrsja i Ulosevine vezuje za ogranke Buren planine cini polozaje crnogorske vojske, koji zatvaraju pravac prema Mojkovcu i Kolasinu.Za zatvaranje najosetljivije tacke na frontu, mojkovacke kapije, serdar Janko Vukotic postavlja prvu sandacku brigadu kojom komanduje brigadir Petar Martinovic.Prilaze Mojkovcu brane i Kolasinska brigada, brigadira Milosa Medenice, Bjelopoljska brigada, kapetana Grujice Grdinica, Drobnjacko-uskocki odred komandira Jovana Zizica, izvidjacki odred, kapetana Krsta Popovica i prvi i treci regrutski bataljon, kapetana Marka Samardzica i porucnika Pera Djuraskovica.Vojska je uglavnom naoruzana puskama “moskovkama” kalibra 7.62mm.Topova ima samo 25, a mitraljeza svega 8.Municije je malo, oko 300 metaka po puski i oko 50 granata po topu. Raspored austrougarske vojske bio je sledeci:17. brigada pukovnika Karpelusa bila je okrenuta prema izvidjackom odredu, brigada generala Shvarca bila je na polozaju severno od Razvrshja, brigada generala Rajnera bila je okrenuta ka Bojnoj njivi i Uloshevini, a brigada pukovnika Shpidlera bila je naspram Bjelopoljske brigade. Pouceni ranijim sukobima sa crnogorcima austrougari su prvo pokusali da pregovaraju.Major Shtajcer se sastao sa porucnikom Radojem Cetkovicem, ali kako je zahtev austrougarske vojske glasio da crnogorska vojska potpise bezuslovnu kapitulaciju odgovor je bio izricito ne. 6. januara 1916. rano ujutro general Rajner izdaje naredbu za napad, racunajuci na to da su crnogorski vojnici otisli kucama da proslave praznik.Ali kada je zapocela artiljerijska priprema i kad su se culi prvi plotuni na kljucnim polozajima na Razvrsju, Bojnoj njivi i Ulosevini videlo se da nije bilo nijednog odsutnog crnogorskog vojnika.6. madjarski kraljevski husarski puk u 7 sati ujutro napada polozaje na Razvrsju i Bojnoj njivi koje brani Kolasinska brigada.Njene prve linije drzi Donjomorachki bataljon porucnika Mihaila Rakochevica.Smenjuju se jurisi i protiv-jurisi, ali Donjomorachani uspevaju da zadrze polozanje do 2 sata popodne.Medjutim pod stalnim jurisima neprijatelja Donjomorachki bataljon je prinudjen na povlacenje i austrougari zauzimaju Bojnu njivu.Ali polozaji Kolasinske brigade na Razvrsju i Ulosevini ostaju u rukama crnogoraca.Ovo su kljucne strateske tacke, cije bi osvajanje znacilo prodor austrougarske vojske kroz mojkovacka vrata.Znajuci to napad na Razvrsje predvodi licno general Rajner.Borbe su krvave i nastavljaju se tokom celog dana.Uprkos velikim gubicima general Rajner ipak uspeva da zauzme Ulosevinu.Noc prekida dejstva na obe strane.Austrougari su uspeli da zauzmu Bojnu njivu i Ulosevinu, dok su crnogorci zadrzali Razvrsje.Nijedna strana nije postigla potpuni uspeh. Neki od ucesnika bitke se kasnije secaju tog krvavog Badnjeg Dana na Razvrsju i Bojnoj njivi.Evo nekih od njihovih svedocenja: “Bojna Njiva izgledala je stravično. Kroz ugaženi i okrvavljeni snijeg svuda su ležali jezivi svjedoci surove borbe. Mrtvi vojnici mogli su se vidjeti na svakom koraku tog krvlju nalivenog terena. Oprema, puške, rančevi, fišeklije... bili su razasuti svuda unaokolo. Po koji ranjenik, krvav, promrznut davao je posljednje znake života!” “Bojište je bilo prekriveno poginulima. Neprijatelj nije imao vremena da svoje sahrani, a mi smo samo manji broj sahranili. Nesahranjene vuci su rastrzali.” “Naši junaci, vitezovi jurišaju na neprijatelje, natrag neće i da mogu. Pravac znaju, on je jedan - samo naprijed protiv zlog tuđina. Padaju mrtve i ranjene glave, jedni padaju drugi na mjesto njih pritrčavaju. Ginu i tako redom. Trebalo se boriti i ginuti. A sa svojih nepunih 16 godina želio sam živjeti. Ali, rat ne pita ko si, ni koliko ti je godina? I kao vjetar te nosi.” Sa dolaskom veceri borbe se smiruju.I jedni i drugi su iscrpljeni i potreban im je predah.Posle zalaganja Badnjaka serdar Janko Vukotic odlazi na sastanak sa svojim oficirima.Posto serdar nije imao muskog potomka njega je u svim pohodima pratila njegova cerka Vasilija.Tako je i sada.Znajuci da je sutrasnji dan odlucujuci i da je polozaj na Bojnoj njivi kljucan serdar Janko Vukotic je u stabu komandanta prve sandzacke divizije, Petra Martinovica, izmedju ostalog rekao i ovo: “Moji sokolovi, Badnji dan i Božić su stara slava naše junačke Vojske! Znaju to oni i zato će sjutra žešće nego danas, navaliti da nas unište, zajedno sa tim svetinjama. Zato, Petre, moraš ih odbaciti i povratiti naše izgubljene položaje na Bojnoj Njivi i Uloševini po svaku cijenu. Druge nam nema.” Plan za napad crnogorske vojske na Bozic 7. januara 1916. je izgledao ovako: Uskocki bataljon porucnika Ljubomira Aleksica ima zadatak da od sela Rakite napadne u levi bok i pozadinu neprijatelja i tako olaksa napad Kolasinskoj brigadi koja ce napadati frontalno. Kolasinska brigada brigadira Milosa Medenice sa svojih polozaja na Razvrsju napada neprijatelja koji se pred njom nalazi. Treci i prvi regrutski bataljon napadaju Bojnu njivu. Izvidjacki odred kapetana Krsta Popovica napada na pravcu od Slijepac-mosta do Brzave. Bataljoni Bjelopoljske brigade kapetana Grujice Grdinica brane prilaze na Tari. Drobnjacki bataljon kapetana Nikole Ruzica ostaje kao jedina rezerva. Austrougarski polozaji su sledeci:brigada generala Rajnera je na Bojnoj njivi i Ulosevini, brigada generala Shvarca je na padinama Razvrsja, brigada pukovnika Shpindlera je u Proscenju, a brigada pukovnika Karpelusa je prema Izvidjackom odredu.Austrougari su nameravali da nastave uspehe od proslog dana i zauzmu Razvrsje cime bi okoncali bitku. Serdar Janko Vukotic je noc izmedju 6. i 7. januara proveo u stabu prve sandzacke divizije dugo razgledajuci planove za sutrasnji napad.Znajuci da je crnogorski vojnik mnogo bolji za napad nego za odbranu on se opredelio za kontranapad bez obzira na veoma tezak polozaj crnogorske vojske. U 6 sati ujutro, na Bozic 7. januara 1916. Uskocki bataljon otpocinje napad sa boka austrougarske vojske.Porucnik Ljubomir Aleksic izdaje komandu:”Juris ko je crnogorac!”Uskocki bataljon je poleteo po snegom okovanim mojkovackim gorama i dolazi do borbe prsa u prsa dve vojske.Porucnik Aleksic je kasnije zapisao: “Borba Uskočkog bataljona, nije ništa drugo nego jedan niz krvavih juriša i protivjuriša.Svi smo u pokretu, i mi i neprijatelj, snijeg je dvometarski, napadao je noću i stalno pada. Mećava ga razvijava i pravi velike namete i smetove. Bojište, vri, ključa - neprijatelj napada, naši ne uzmiču.Artiljerija bezobzirno tuče po nama: granate riju, eksplodiraju, dižu uvis hrabre Uskoke, komadaju ih u vazduhu. Nastaje opšta klanica - padaju mrtve glave, ranjenih je mnogo. Pruža se pomoć i previjaju rane onima kojima još ima spasa, a mrtve snijeg zatrpava”. Uprkos tome sto su elitne jedinice austrougarske vojske na tom delu fronta bile cetiri puta brojnije Uskoci su tokom citavog dana uspevali da se odrze.Pri kraju dana uvodi se poslednja bataljonska rezerva zbog ogromnog broja zrtava.Na kraju dana od 400 vojnika Uskockog bataljona samo 70 je ostalo na bojistu, od koji su skoro svi bili ranjeni.Uskoci su hrabroscu kojoj tesko da ima premca vezali veliki deo neprijatelja i time olaksali udar Kolasinske brigade na Bojnu njivu. Za to vreme Kolasinska brigada sa svojim bataljonima, Gornjomorackim, Kolasinskim, Lipovskim i Rovackim u 7 ujutro napada na glavnom pravcu fronta, Bojnoj njivi.Kolasinci su jedva presli nekoliko stotina metara kada su naisli na neprijatelja koji je takodje krenuo u napad sa namerom da zauzme Razvrsje.U prvom naletu Kolasinska brigada probija neprijateljske linije i odbacuje ga prema Ulosevini.Ovime su stvoreni povoljni uslovi za oipsti protivnapad na citavom frontu.Jurisi i protivjurisi se redjaju citavog dana.Kolasinska brigada uspeva da se poveze sa Uskockim bataljonom koji se borio levo od njih.Komandant Kolasinskog bataljona hrabri svoje vojnike:”Držite se, Kolašinci! Uskoci su pored vas, oni neće popustiti dok ijednog od njih traje.”Glavni udar je na liniji Razvrsje-Bojna njiva, gde je napadao Rovacki bataljon pod komandom Milenka Vlahovica.Rovcani su u snaznom protivjurisu uspeli da zavladaju kljucnim polozajem na Bojnoj njivi.Bataljon je pretrpeo ogromne gubitke. Ovde moram da napravim jednu malu digresiju licne prirode.Kao sto znate crnogorski narod je bio podeljen u plemena, koja su pak bila podeljena na bratstva.Neka od poznatijih plemena su Uskoci, Vasojevici, Drobnjaci, Piperi, Njegusi, Kuchi, Rovci.Svaki rat koji je Crna Gora vodila bio je opstenarodni.Na plemenskim skupovima su se skoro svi muskarci dobrovoljno prijavljivali za rat, od najmladjeg do najstarijeg.Ako bi glava porodice bio neko ko je veoma star i nesposoban za borbu uvek je morao da se nadje neko ko ce da ga odmeni.To je bilo pitanje casti i visevekovnog obicaja. Kao sto sam ranije pominjao moj pradeda sa majcine strane, Mitar Bulatovic, je rodom iz plemena Rovaca, iz sela Velje Duboko koje se nalazi na preko 1000 metara nadmorske visine blizu izvora Morache.Rovci su bili podeljeni na tri bratstva, Vlahovice, Shcepanovice i Bulatovice.Moj deda je rodjen 1908. u Baru posto se pradeda tu doselio, i bio je dosta stariji od moje babe.Ali deda je bio najmladje dete i imao je troje starije brace od kojih je jedan bio barkjaktar u gardi kralja Nikole, a jedan je poginuo u Mojkovackoj bici.Ali to je samo deo bratstva Bulatovica koji se preselio u Bar.Ukupno je iz kuce Bulatovica u Mojkovackoj bici poginulo devet ljudi. Da se vratimo na samu bitku.Desno od Rovackog bataljona su napadali prvi i treci regrutski bataljon koji su se sastojali od najmladjih vojnika.Regruti su naisli na ojacane neprijateljske rovove sa tri reda bodljikave zice.Prvi juris nije uspeo.Drugi juris nije uspeo.Treci juris nije uspeo.Prema podacima Vojno-istorijskog muzeja u Beogradu brojno stanje regrutskih bataljona u borbama 6. i 7. januara svedeno je na po 150 od po 716 koliko ih je prema popisima bilo. Da situacija bude jos gora austrougari posle podneva u bitku na Bojnoj njivi uvode poslednje reserve iz 205. brigade.Rovacki bataljon ih docekuje snaznim otporom, ali je pred visestruko brojnijim neprijateljem primoran da se povuce.Uvidevsi ozbiljnost situacije i da crnogorci gube kljucne polozaje na Bojnoj njivi, serdar Janko Vukotic uvodi u borbu svoju poslednju rezervu, Drobnjacki bataljon.On naredjuje komandantu bataljona, porucniku Jevti Ruzhicu, da zauzme Bojnu njivu i da mu se u najkracem mogucem roku javi odatle.Oslabljeni Drobnjacki bataljon sa nesto manje od 300 vojnika stize na Bojnu njivu posle podneva i odmah krece u juris.Snaznom vatrom i ludackom hrabroscu Drobnjaci zauzimaju prvu liniju rovova, ali ne i drugu.Posle neuspelog pokusaja porucnik Ruzic je vojnicima ponovio naredjenje serdara Janka Vukotica da bataljon mora po svaku cenu zauzeti Bojnu njivu i rekao sledece: “Drobnjaci, sokolovi sivi, pri polasku obećasmo komandantu divizije da ćemo osvojiti Bojnu Njivu. Pogledajte desno, Rovački bataljon kako krvari - hoćemo li ga izdati? Prošli juriš nije uspio što ga složno ne poduzesmo, a sada ćemo moji junaci, svi zajedno i moramo uspjeti”. U silovitom napadu Drobnjaci zauzimaju obe linije rovova i proteruju neprijatelja sa kljucnih polozaja na Bojnoj njivi.Nakon zauzimanja Bojne njive od strane Drobnjaka i Gole kose od strane Rovackog bataljona nastupa zatisje na frontu.Za vreme predaha na bojiste dolaze crnogorske zene da donesu odelo i hranu ratnicima.U dnevniku prve sandzacke divizije zapisano je: “Dolaze majke i sestre ili žene sa torbama na pogrbljenim i umornim leđima, sa ponudama. Mnoge od njih ne stigoše da ih uruče onima kojim su namijenjene: sinovima, braći, muževima... Sa suzama i bolnim jaukom daju ih drugima, drugoj nečijoj djeci, govoreći: `Uzmi sine trebaće ti!` A onda oni kapu skidaju i, zajedno sa njima, posljednji pomen čine poginulima. Poslije kratkih opela, žene, majke i sestre mrtvih junaka odlaze sa bojišta, sa `Srećno putnici`. Borci polaze dalje, opet u juriš, sad i za njih, i za nas. Na ovoj ciči i zimi od mraza puca drvo i kamen čudnim nekim zvukom, ka da ispaljuje počasni plotun, mrtvim ratnicima, herojima Bojne njive.” Kratko zatisje na frontu brzo je prekinuo napad austrougarske vojske.General Rajner se nije mogao pomiriti sa gubitkom tako vaznog polozaja kao sto je Bojna njiva pa je naredio opsti napad.Posle snazne artiljerijske pripreme austrougari napadaju na polozaje Drobnjackog i Rovackog bataljona.Ali snazna odbrana crnogoraca je pokolebala neprijatelja i prvi napad nije uspeo.Kada je to uvideo general Rajner licno staje na celo svojih poslednjih rezervi i sa isukanom sabljom krece u poslednji juris.Ali Drobnjaci i Rovci ostaju na svojim polozajima i uspevaju da sacuvaju Bojnu njivu.General Rajner je za pokazanu hrabrost tokom bitke odlikovan viteskim krstom Marije Terezije prvog stepena.Borbe su prekinute sa padom noci.Svako je zadrzao svoje polozaje, ali je crnogorska vojska ipak dobila boj na Mojkovcu, jer je uspela da zadrzi napredovanje neprijatelja u kljucnim trenucima.To priznaje i Austrougarska vojska u svojim izvestajima.Sandžačka vojska je zaustavila neprijatelja na Mojkovcu i Tari, nije mu dozvolila da pređe mojkovačka vrata i time obezbedila odtupnicu i poslednjim delovima srpske vojske kroz Crnu Goru, i u potpunosti ispunila svoj zadatak. Za svoje držanje i hrabrost ispoljenu u borbi Drobnjački i Uskočki bataljon su od komandanta, serdara Janka Vukotica, dobili pohvalu: “Blagodarim vam, moji Drobnjaci i Uskoci, na junaštvu koje ste i ovom prilikom kao i uvijek pokazali. Blagodarim vam na žrtvama koje ste položili za otadžbinu. Hvala vam na mukama, koje ste goli, bosi i gladni sa lakoćom podnosili. Izginulim slava, a vama živim hvala, junaci moji!”. Borbe na mojkovackom ratistu vodjene su jos nekoliko dana.Ali to nisu bile onako krvave borbe kao 6. i 7. januara.Zvanicni podaci navode da je sandzacka armija pruzala otpor sve do 18. januara.Tada je stiglo naredjenje crnogorske vlade da vojska u odsustvu kralja mora da polozi oruzje.Mnogi vojnici se nisu mirili sa ovime, ali su na kraju morali da poslusaju naredjenja.Ostaje pitanje zasto se delovi crnogorske vojske nisu povukli sa srpskom.U svakom slucaju crnogorska vojska je ostala nepobedjena.Jedan austrougarski general je rekao:”Hrabrost crnogorskog vojnika je bez premca u istoriji ratovanja.” Pre same bitke, sredinom decembra, princ Aleksandar Karadjordjevic je dosao na Cetinje da se zahvali kralju Nikoli i serdaru Janku Vukoticu.Tom prilikom on je rekao serdaru:”Vojvodo, vi ste se više nego odužili Srpstvu i zato mi je milo što mi se dala prilika da vama lično predam, zasad, ova moja mala priznanja.”Na grudima Janka Vukotica se zasijala Karadjordjeva zvezda sa macevima, Beli orao sa macevima i Zlatna medalja Obilica.Sandžačka vojska je bila veoma ponosna na ova serdarova odlikovanja. Znajući za to, on im je uzvratio:“Da mi Sandžačka vojska ima jedne grudi, ja bi ih okitio zlatnom medaljom Obilića sa lovorovim vijencima”.Serdara Janka Vukotica su za njegove zasluge u ratu odlikovale i Francuska, Engleska, Rusija, Grcka i Italija.I ovde opet dolazimo do mozda jedinstvenog primera u istoriji ratovanja-odlikovala ga je i Austrougarska monarhija, i to sa svoja dva najvisa ordena, ordenom Franje Josifa prvog stepena i Gvozdenim Krstom prvog stepena.Ali on nije smatrao casnim da primi odlikovanja od neprijatelja pa ih je vratio.Zbog svega ovoga serdar Janko Vukotic je sebi obezbedio mesto u istoriji kao jedan od najslavnijih vojnih komandanata svih vremena. I da zavrsim na kraju, mada mislim da je ovde svaki zakljucak suvisan.Slavna mojkovacka epopeja se kao jedinstven primer nesebicnog zrtvovanja istice u modernoj istoriji.Kao takva ona se duboko urezala u pamcenje svih nas.Da nije bilo crnogorskog Bozica na Mojkovcu, ne bi bilo ni srpskog Vaskrsa na Kajmakcalanu.Mojkovacki junaci su zasluzili da ih zauvek pominjemo sa ponosom i postovanjem.

Elem, doslo je vreme da se prica o mojkovackoj bici.Kao sto sam rekao ovo mi je jedna od omiljenih bitaka u ratu.Necu se baviti spekulacijama i politickim spletkama o tome da li je bitka bila zaista neophodna, samo par recenica.Naime neki istoricari tvde da bitka nije bila neophodna s obzirom da se vecina srpske vojske do kraja 1915. godine vec povukla do Skadra.Ali tri stvari govore protiv ovoga.Delovi srpske vojske su jos uvek bili u povlacenju.Zatim srpska vojska je tek krajem januara 1916. pocela sa evakuacijom iz albanskih luka, to bi austrougarima dalo sasvim dovoljno vremena da stignu do nje.I na kraju crnogorska vojska je branila ne samo odstupnicu srpskoj vojsci vec i svoja vekovna ognjista.Pa spremite se za malo poduzi tekst. i da, nemoj da sam video bilo kakav hejt prema crnogorcima na ovom topicu u bilo kom kontekstu, odmah dobijate warn na 90...

omg ladno fenjac:)

veliko gradiste nije selo...btw, malo mi je bolje od jutros, popustilo me grlo i tako...

budalo:)

ajd ne pametujte mnogo da ne dobijete warn...sve to moze da se kaze na mnogo lepsi nacin...

Nadajmo se da ce se razvedriti:). http://news.bbc.co.uk/2/hi/science/nature/6411991.stm

hmmm, ne znam, mozda neko od njih:) http://forum.klanrur.rs/index.php?s...st&p=942172 elem da ovj topic bude malo sbbkbb, ocekujte nesto zanimljivo sa planovima za brodove, bas velike brodove:)

stigoh u sd...koliko je odvratno voziti po ovom vremenu...apropo toga, u sredu je malo falilo da poginem na putu...uvece padala kisha pa sam isao da pokupim par ortaka...i sad idemo autoputem od plavog mosta prema autokomandi i neki lik ispred mene meckom pretice nekoga....i sad lik ga je vec skoro prestigao, a ja posto idem levom trakom iza njega i brze od njega ablendujem mu da se skloni...i lik u poslednjem momentu namerno koci ispred mene...ja nisam mogao da zakocim i nemajuci kuda cimam kola nacisto desno i ona naravno po mokrom putu zanose u stranu, ja cimam na drugu i tako nekoliko puta dok se konacno ne zaustave proklizavsi skoro bocno na 20 cm od desne bankine...hvala Bogu pa nije bilo nekog kamiona iza nas da nas pokupi...i hvala Bogu sto sam ga nekako iskontrolisao, da smo zakacili nesto pri toj brzini ko zna sta bi bilo...vise ne vozim preko 120 po kisi i drzim odstojanje 50m...jebem ti zivot, isekao sam se kao nikad i to tek kad se sve zavrsilo... inace ceo dan sam danas na faksu od 7:30 do 15:00, grlo me otkida, krajnici su mi kao sljive i izrovareni kao neki asteroid...odvratno se osecam... e da i jedna lepa stvar, polozih konacno jebenu epidemiju, najdosadniji ispit do sada...osecam da ce samo higijena biti smorenija od njega...

jebiga kole, hocu ja, al silos je redovno pun, po 10 ljudi ceka...jebeni klinci:)...i nikad nije funkcionalno vise od 8 kompova e to sam i ja hteo da potrazim...znaci ipak jos postoji spomenik... sta reci, evo recimo na ovom sajtu(prvi koji izbaci gugl kad se otkuca ww1) se uopste ne pominje rat na balkanu, niti ijedna bitka iz istog... http://www.firstworldwar.com/battles/all.htm i meni je palo na pamet da ce uskoro stogodisnjica...mogli bi zaista nesto da odradimo...ajde dajte neke predloge pa da razmislimo sta nam je ciniti... elem, polozih juce smrdljivu epidemiju, tako da se sutra bacam na mojkovacku bitku:) btw, ekstra slike igi, odakle si ih skenirao?

bravo dominuse, malo neko da me odmeni:)...elem, mislim da je bila emisija o ovim podmornicama na historiju i planovima za napad na panamski kanal...sta reci osim ludi japanci:)

hvala vama drugari:) a sledeci deo ce biti mojkovacka bitka...s obzirom da sam veoma vezan za tu bitku i da cu se potruditi da je detaljno opishem ne mogu pre vikenda da stignem...a i u bg-u nemam komp tako da ono:)

i drugari, kad cemo da pravimo turnir:)

Ecropska svemirska sonda koja treba da se spusti na kometu u blizini Jupitera uspesno je odradila svoj manevar u blizini Marsa. http://news.bbc.co.uk/2/hi/science/nature/6394141.stm

blejanje danas, nesto malo kao ucio i tako...sad se spremam da krenem za bg...

Pa da nastavimo.15. decembra 1914. na teritoriji Kraljevine Srbije nije se vise nalazio nijedan neprijateljski vojnik i time su okoncane vojne operacije na Balkanu te godine.Ali to nije bio kraj muka za srpsku vojsku i njen narod.Strasna epidemija tifusa zahvatila je Srbiju te zime.Umrlo je na stotine hiljada ljudi.Uprkos svemu ovome srpska vrhovna komanda je nastojala da koliko toliko osposobi vojsku za ratovanje.Ali izastala je preko potrebna i ocekivana pomoc saveznika.Francuzi i Britanci su najavljivali da ce poslati ozbiljnu vojnu pomoc Srbiji, ali nista nije uradjeno dok nije bilo kasno.Ali da vidimo prvo kako je doslo do treceg napada centralnih sila na Srbiju, u jesen 1915. Pocetkom 1915, posle poraza Otomanske imperije u sukobu sa Britancima oko Sueckog kanala nemacki vojni komandanti su ubedili Austrougarsku u znacaj zauzimanja Srbije.Naime, tako bi bile uspostavljene direktne linije snabdevanja izmedju Centralnih sila, odnosno nesmetana zeleznicka veza Berlin-Istanbul.Na taj nacin bi Nemci mogli da salju svoja pojacanja u Tursku.Ali Bugarska jos nije bila usla u rat.I saveznici i centralne sile su pokusavali da ubede Bugarsku da im se prikljuci i nudili joj razne ustupke.Bugarska i Srbija su vodile dva rata u poslednjih 30 godina(1885. i 1913.) i Bugari su zeleli da povrate teritorije izgubljene u Drugom balkasnkom ratu.Posle neuspeha saveznicke kampanje na Galipolju i ruskog poraza kod Gorlice Bugarska potpisuje savez sa Nemackom i ulazi u rat na strani centralnih sila 23. septembra 1915. godine. Za to vreme oslabljena srpska vojska se spremala za rat.Mobilizacijom je nekako prikupljeno oko 220000 vojnika, jedva nesto vise nego na pocetku rata.Naspram njih se nalazilo 420000 dobro opremljenih vojnika Austrougarske, Nemacke i Bugarske pod komandom nemackog feldmarshala Makenzena.Raspored armija je bio sledeci.Prva srpska armija je branila desnu obalu Save, od usca Drine pa do Beograda.Naspram nje se nalazila treca austrougarska armija.Treca srpska armija je branila desnu obalu Dunava, od Grocke do Velikog Gradista.Naspram nje se nalazila jedanaesta nemacka armija.Druga srpska armija i timocka armija su branile istocnu granicu prema Bugarskoj.Njihove polozaje su napadale prva i druga bugarska armija. 6. oktobra 1915. austrougarske i nemacke armije su zapocele artiljerijsku pripremu preko Save i Dunava.7. oktobra neprijateljske trupe pocinju prelazak Save i Dunava.Austrougarska armija prelazi na liniji Kupinovo-Beograd, a nemacka na liniji Ram-Smederevo.Da bi se omogucili nesmetan prelazak trupa i izgradnju pontonskih mostova Nemci su morali da obezbede brdovit predeo izmedju Beograda i Smedereva.E sad malo lokalne istorije.Desetak kilometara juzno od Smedereva nalazi se malo selo po imenu Vrbovac.Ovde se oktobra 1915. dogodio veoma krvav sukob izmedju srpske i nemacke vojske, poznat kao bitka na vrbovackim kosama.O ovome nema mnogo podataka, ali pre nekoliko godina bio sam u crkvi u Vrbovcu gde se nalazi spomen kosturnica pa sam cuo pricu o ovoj bici.Naime, delovi trece srpske armije u povlacenju su pokusali da zaustave nemacke trupe na brdima kod Vrbovca.U zestokom sukobu poginulo je nekoliko hiljada srpskih vojnika.Zanimljivo je i to da je postavljanje pontonskih mostova preko Dunava otezavala jaka kosava koja je duvala u to vreme.Tako da su tek 21. oktobra postavljena 2 mosta. 11. oktobra, 5 dana posle austrougarskog i Nemackog napada, napad zapocinju prva i druga bugarska armija.Prva napada prema Nisu, a druga prema Skoplju.Bugari su cekali da vide kako napreduje austrijska i nemacka ofanziva pre nego sto sami napadnu.Takodje je zanimljivo da su srpske trupe imale naredjenje da prva dva sata ne uzvracaju na bugarsku artiljerijsku pripremu kako bi u svetu ostalo zabelezeno da su Bugari prvi zapoceli napad.5. oktobra u Solun stizu brodovi sa jednom francuskom i jednom britanskom divizijom pod komandom francuskog generala Morisa Saraja.Ali ove trupe ne uspevaju da napreduju uz dolinu Vardara i spoje se sa srpskom vojskom.Oslabljena druga srpska armija suocena sa nadmocnim bugarskim trupama prinudjena je da se povuce.Nis pada u ruke neprijatelja 5. novembra.Vojvoda radomir Putnik naredjuje povlacenje na svim frontovima. Ali da se vratimo na trenutak na 7. oktobar i prve napade neprijatelja preko Dunava.Tog dana se dogodio jedan od najsvetlijih primera zrtvovanja za odbranu otadzbine.Rec je naravno o junackoj odbrani Beograda pod komandom majora Dragutina Gavrilovica.7. oktobra ujutro neprijateljske trupe su forsirale Dunav i iskrcale se na delu obale koji je drzao drugi bataljon desetog puka kojim je komandovao major Gavrilovic.Austrijske trupe utvrdile su se iza zeleznickog nasipa na samoj obali.Njihova artiljerija sa druge strane reke pretvorila je srpske polozaje u hrpu rusevina.Ali neprijatelju se nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran i nastavi sa prebacivanjem trupa.Prvo je napao zandarmerijski odred koji uz ogromne gubitke nije uspeo da potisne neprijatelja.Jedino resenje je bilo da sve srpske trupe krenu u kontranapad.Oko 14:30 major Gavrilovic je prikupio svoja 3 voda, 2 voda treceg bataljona i sremski odred i pred kafanom Jasenicom odrzao legendarni govor: "Tacno u 3 casa neprijatelj se ima razbiti vasim silnim jurisom, razneti vasim bombama i bajonetima.Obraz Beograda, nase prestonice, ima da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je nas puk iz svog brojnog stanja, nas puk zrtvovan je za cast Beograda i otadzbine.Vi nemate vise da se brinete za svoje zivote, oni vise ne postoje.Zato napred u slavu!Za kralja i otadzbinu!Ziveo kralj!Ziveo Beograd!" Skoro svi vojnici su herojski izginuli u strasnom jurisu, a major Gavrilovic je tesko ranjen.On je kasnije odlikovan Karadjordjevom zvezdom i francuskim Ratnim krstom.Nazalost nisu uspeli da zauzmu neprijateljski mostobran i vec 9. oktobra Beograd je zauzet, a na zgradi starog dvora su istaknute austrijska i nemacka zastava.Ali ostaje jos jedan, mozda jedinstven primer u vojnoj istoriji, da neprijatelj podigne spomenik onome protiv koga se borio.Nemacki general Mekenzen je posle osvajanja Beograda podigao spomenik braniocima grada koji su junacki izginuli govoreci:"We fought against an army that we have only heard about in fairy tales". Posle bitaka kod Morave, na Ovcjem polju i na Kosovu u oktobru i novembru 1915, srpska armija je bila odsecena od juznog pravca i svojih saveznika u Solunu i morala je da se povlaci prema Crnoj Gori i Albaniji.Na sastanku u Peci 25. novembra srpska vrhovna komanda izdaje naredjenje o opstem povlacenju prema Jadranskom moru, preko Albanije i Crne Gore, jedinog preostalog puta.Druga i treca armija povlace se pravcem Pec-Andrijevica-Podgorica-Skadar, prva armija pravcem Djakovica-Vezirov most-Ljum Kula-Skadar, a timocka armija i trupe iz Makedonije pravcem Debar-Struga-Elbasan.Ali postojao je jos jedan plan, koji je predlozio legendarni vojvoda Zivojin Misic.Naime on je mislio da se srpska vojska reorganizuje na Kosovu i odatle krene u kontranapad.Na cetiri sastanka vrhovne komande ovaj plan je odbacen.Ostaje pitanje da li bi vojvoda sa Suvobora mogao da ponovi svoj podvig sa Kolubare u tako teskom polozaju.O stanju srpske vojske najbolje govori izvestaj nemacke vrhovne komande: “Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по oвој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта.” Srpska vlada i srpska vrhovna komanda zapocinju povlacenje 24. odnosno 26. novembra iz Prizrena, nekadasnje stare srpske prestonice za vreme cara Dusana.Sa vojskom se povlaci i stari kralj Petar I Karadjordjevic.Srpski nacelnik vrhovne komande, vojvoda Radomir Putnik je tesko bolestan od plucnog emfizema i mora da bude nosen za vreme celog povlacenja.Unistivsi ili zakopavsi topove i tesku opremu koju nije mogla da ponese i srpska vojska zapocinje povlacenje 3. decembra.Sa vojskom se povlaci i narod pred zlodelima austrougarske, a posebno bugarske vojske.Glavni pravac vodi preko dva planinska prevoja, Chakora(1849 metara nadmorske visine-najvishi prevoj na Balkanu) i Tresnjevika(1573m).Ne znam da li je neko od vas prolazio ovim putem, ali on i sad vise lici na kozju stazu nego na put.Mozete zamisliti kako je bilo pre 100 godina u sred jedne od najhladnijih zima na temperaturi od minus 30.Uostalom, o surovosti ovi planina najbolje govori njihov naziv-Prokletije.Desetine hiljada ljudi ostavilo je svoje kosti u ledenim planinama Albanije i Crne Gore.Povlacenje otezavaju i napadi arbanaskih plemena koja nisu lojalna Esad-pashi Toptaniju, savezniku Srbije.Nema se hrane, odece, obuce, epidemija tifusa jos uvek traje.Preko Albanije je preslo nekih 150000 ljudi, dok je poginulo, nestalo ili zarobljeno skoro 250000.Francuski marshal Zozef Zofr je rekao:”Povlacenje nasih saveznika Srba, pod okolnostima pod kojima je izvrseno, prevazilazi po strahotama sve sto je u istoriji zabelezeno kao najtragicnije.” Za to vreme, svega pedesetak kilometara odatle, na snegom pokrivenim planinama u okolini Mojkovca vodi se zavrsna faza bitke koja odlucuje o sudbini srpske vojske.Rec je naravno o najslavnijoj bici u crnogorskoj istoriji, Mojkovackoj bici.

veceras...zar nije trebalo juce:)...ja bio sinoc oko 9 i oko 12 al nije bilo nikoga...

statore siso sto ne zoves na sc:) btw, migsa kad ces da uzmes evo lancera pa da se vozimo malo:)

jwbwm ti zivot...vishe covek ne moze ni da se napije kako treba...

lal dobri ste:)...btw, drugar diplomirao pa idem u kafanu da se napijem veceras...uzdravlje:)

omg vudu nub, svemir nije beskonacan...eh kako sam nekad furao ovaj seti:)...btw, mislio sam da je seti home projekat ugasen

http://news.bbc.co.uk/2/hi/technology/6389105.stm