Ој, ево још вотова:) Наиме, за моју скрнаву социологију за мој скрнави факс треба да се напише семинарски да би се изашло. И ја тако реко дај да пишем нешто што знам и што готивим и што капирам да би неки нормалан човек читао овако и што неће захтевати да идем около и гуглам и википедишем ко магаре и узмем тему ''Митолошки елементи у уметничком делу'' и извотујем то на неких 6-7 страна.
И онда се сетим, па ово може у ове рур вотове о псиџама, религијама и тим триповима.
Има Јунга, Кембела и свашта нечег:)
Иако је за професора, блоковски је колико је то могуће, тј. језик је кул, а интересантно је, тако да оно, ја бих прочито да нисам тај лик који је написао
Мит и уметност су испреплетани и чврсто повезани. Та повезаност обухвата више равни. Мит представља културно наслеђе, на сличан начин као и уметничко дело. Такође, мит сам по себи може бити уметничко дело. Митови су једна од најчешћих инспирација уметницима кроз историју. Најзад, митологија и уметност су повезане фундаменталним узроком и циљем, а то је потрага за вишим смислом, за постојањем ван пуких потреба и нагона.
Да би се схватила природа присуства митолошких елемената у уметничким делима, као и њихова улога, потребно је дефинисати мит и уметничко дело (уметност).
Мит, најопштије речено, представља ''сакралну нарацију'', тј. причу или песму која описује настанак човека, универзума, богове или доживљаје значајних личности дате културе или цивилизације – хероја. Из овога се види да мит обухвата неколико категорија, па тако мит може бити космогонијски, мит о односима и животима богова, херојски мит, или историјски, који говори о пореклу и сеобама племена. Заједничка карактеристика свих митова је да представљају објашњење прошлих догађаја на преднаучном нивоу. Митологија представља митску целину, тј. скуп митова једног народа. Појам митологије такође означава и науку која се бави проучавањем митолошког наслеђа.
Уметност је људска делатност која има за циљ стимулацију људских чула, ума и духа. Циљ уметности је манифестација, преношење емоција или идеја. Уметничко дело је производ уметности, носилац тих идеја и емоција у стварности. Ова дефиниција јесте широка, али је и најадекватнија, без улажења у компликовану елаборацију.
Уметност је свакако шири појам од митологије. Међутим, овде се говори о митолошким елементима у уметничким делима која сама не припадају митологији. Присутност митолошких елемената и референци у уметничким делима делује као производ инспирације и надградње постојећег, што је тачно када се говори о једном моделу манифестације митолошког кроз уметност, а то је када уметник свесно обрађује тематику неког постојећег мита. На пример, сликар који илуструје митолошку сцену (Рубенсова слика ''Адам и Ева'' или Енгрова слика ''Едип и Сфинга''). Ова релација је прилично јасна, али шта ћемо са уметничким делима која показују структуралне или мотивске одлике мита без да свесно обрађују митску тематику? Која је заправо улога мита и да ли је та улога и даље актуелна? На којим нивоима су мит и уметност повезани? Ово захтева посебно објашњење и тиме сам се највише бавио у овом раду.
Ако аутор убаци митолошке елементе у своје дело без свесне намере, намеће се закључак да је то просто резултат интернализације културних вредности и симболике своје цивилизације или културне групе. Овај закључак, иако тачан на једном нивоу, не пружа потпун одговор. У њему се ефективно занемарује природа деловања несвесног, као и чињеница да постоје неки фундаментални принципи у митолошком изразу, који су независни од конкретне културне подлоге.
Овде на сцену ступа Јунгова филозофија архетипова и колективног несвесног. Индивидуално несвесно садржи само лично искуство. Колективно несвесно представља нашу неличну, колективну, универзалну природу и идентично је за сваку јединку. Колективно несвесно се не стиче, већ наслеђује.
Овај појам се доводи у везу са Фројдовим ''архаичким остацима'', менталним формама које се не могу објаснити искуством индивидуе и који представљају урођени део ума. Колективно несвесно се састоји од фундаменталних форми – архетипова. Архетип је ''пратип'', ''праслика'' или ''прасимбол''. Архетип је психолошка категорија, његов физички пандан је инстинкт. Како су архетипови фундаменталне природе, логично је да се нађу и у уметничкој симболици и то сасвим спонатно. Захваљујући њиховој природи, они су неизоставни део свачијег живота, поготово у уметности и у митовима, као манифестацијама тежње за изразом.
На пример, архетип који представља персонификацију колективног несвесног је сенекс – ''мудри старац''. Он има улогу у индивидуацији и сазревању личности и често се појављује у уметности. Формално, он се разликује од културе до културе и од личности до личности, међутим, суштински је увек исти и има исту улогу. Па тако сенекс може бити и женског рода, не мора бити стар, не мора бити ни људско биће, али његова улога и суштина су непромењиве.
Примери појављивања сенекса у разним гранама уметности кроз целу историју су бројни. Они нису ограничени гранама уметности, уметничким стиловима, периодима и сличним. Овде ћу издвојити само неке од њих – Рембрантова слика ''филозоф у медитацији'', Толкинов Гандалф у ''Господару прстенова'', Оби Ван Кеноби и Јода у ''Звезданим ратовима'', чаробњак Мерлин, Абе Фарија у роману ''гроф де Монте Кристо'' Александра Диме оца, добра вила у ''Пепељуги'', Пророчиште у ''Матриксу'' . Ово важи и за примере у митологијама – ментори у грчким еповима, нпр. Нестор у ''Илијади'', већ поменути Мерлин, Утнапиштим у ''Епу о Гилгамешу'', Мимир и Один у нордијској митологији, Аполон у грчкој митологији.
Још неки примери архетипова:
-Пуер етернус (вечни дечак). Он представља антипод сенексу. Пример овог односа даје нам грчка митологија, он је оличен у личностима Аполона (сенекс) и Диониса (пуер етернус). Најпознатија манифестација овог архетипа у популарној култури је свакако Петар Пан.
-Сенка. Овај архетип представља непознату, потиснуту страну личности. Да би особа потпуно упознала себе, она мора упознати и овај део своје личности. По природи ствари, сенка је генерално негативна (јер потискујемо углавном негативне ствари), али снага лежи у томе да човек упозна своју сенку и да постане њен господар. Овај процес је опасан и човек може да подлегне искушењима тог дела своје личности. Без сумње, овај архетип је један од захвалнијих за уметничко стваралаштво, било да га уметник свесно користи или не. У уметности и популарној култури, овај архетип се представља као архи-непријатељ главног јунака у једном или као антихерој у другом случају. Архи-непријатељ није антипод главног јунака, већ симболички представља оно у шта јунак може да се претвори ако се препусти сенки. Међутим, да би комплетирао свој психолошки развој, главни јунак се мора суочити са сенком и изаћи као победник. Неки од познатијих примера су др. Џекил и мистер Хајд у роману Роберта Луиса Стивенсона, Лук Скајвокер и Дарт Вејдер у ''Звезданим ратовима'', Шерлок Холмс и професор Моријарти, као и бројни примери из стрип-литературе. Антихерој је концепт који се добија када се овај поларитет прикаже у једном лику или када је главни јунак подлегао сенки. Примери – ''Доктор Фаустус'' Кристофера Марлоуа, Бетмен, Алекс у ''Пакленој поморанџи'' Ентонија Бурџиса, Рендал Мекмарфи у ''Лету изнад кукавичјег гнезда'' Кена Кесија. Буквално представљен архетип сенке се може видети у филму ''Борилачки клуб'' Дејвида Финчера.
-Анимус и анима. Кратко речено, анимус је мушка страна личности (моћ), док је анима женска страна личности (осећајност). Као и код осталих архетипова, форма може да варира, па тако и анимус и анима могу бити истог пола или могу бити представљени као ентитети који нису ограничени на људе. Овај концепт је сличан јин-јанг концепту, идеја је у међусобној хармонији и различитости. У митологији и уметности, ово је један од чешће сретаних архетипова и његове итерације су постале самодовољне у симболичком смислу. Ово се може видети на безбројним примерима концепта витеза спасиоца и заточене принцезе – витез је принцезин анимус, док је она његова анима. Поготово је ово коришћено на прерафаелитским сликама. У модерној нарацији, ова установљена поставка је често комплекснија. Примера ради, у ''Господару прстенова'' Сем је Фродова анима. У истом делу имамо и пример класично представљеног концепта, у ликовима Арагорна и Аруене. Многи модерни јунаци романа и филмова имају изражене и анимусе и аниме и самодовољни су у изношењу овог архетипа (Лара Крофт у филму ''Томб раидер'').
Јунгова аналитичка психологија је јако битна за разумевање односа између митологије и уметности и показује нам да је ова ''фузија'' много дубља него што то делује на први поглед. Заправо, када се говори о митолошким елементима у уметности, у ствари се говори о архетипним елементима, који су, као фундаментални, присутни и у уметности и у митологији. И митологија и уметност ''вуку грађу'' из магацина колективног несвесног, свака на свој начин и свака са својим циљем. Мит представља израз и упуте веће културне групе, док је уметничко дело лична експресија. Међутим, оба представљају тежњу за манифестацијом и оба су производ инспирације и жеље за саопштавањем. Као такве, неминовно се користе истим ресурсима. Суштински, њихова природа је јако слична, разлика је у форми, социјалној улози, начину настанка...
Дакле, мит и уметничко дело су повезани фундаменталним језиком и зато садрже бројне заједничке елементе. Међутим, да ли постоји још категорија повезаности између мита и уметничког дела? Јасно је да, структурно, не могу увек бити повучене линије између мита и уметничких дела која припадају различитим гранама уметности, али постоје гране уметности у којима се јасно види структурална повезаност између митолошких концепата и неких уметничких дела. Ово је јасно видљиво у књижевности, позоришту, филму. Дакле, сличност се не завршава на коришћењу архетипова, већ се ради о паралелама у структури уметничког дела и мита. Јунг је показао да сличности у мотивима и концептима нису случајне, међутим, шта је са структуром? И да ли сличности у структури говоре о сличности у улози мита и уметничког дела?
На ово питање, одговор је покушао да да Џозеф Кембел, амерички митолог, познат по свом истраживању у домену компаративне митологије.
Свакако највећи Кембелов допринос је пласман теорије о мономиту, која се базира на поставци да сваки мит прати исту фундаменталну структуру и садржи исте фундаменталне идеје. На Кембела је, између осталог, доста утицао рад Адолфа Бастијана, етнолога из деветнаестог века. Бастијаново проучавање је изродило два појма – појам елементарне идеје, који представља сличности између светских митологија и појам етничке идеје, који представља манифестације елементарних идеја у различитим културама.
Узмимо ову религијску фигуру као пример:
-дошао на свет безгрешним зачећем
-спроводио ритуале као што су очишћење тела водом, испијање вина, ломљење хлеба
-његов симбол је крст
-родио се на дан на који пада Божић
Ако кажемо да овај опис представља Исуса Христа, бићемо у праву. Али исто тако, овај опис у потпуности одговара и Митри, староперсијском божанству, као и неким другим религијским личностима. Наравно, намеће се закључак да је то продукт мешања културних и верских утицаја између народа и цивилизација. Међутим, елементарне идеје постоје и у сасвим неповезаним културама.
На пример, безгрешно зачеће је једна од елементарних идеја. Буда је исто настао безгрешним зачећем, као и Деганавида, Велики миротворац из митологије северноамеричких ирокеза.
Међутим, ово нам и даље не говори ништа о фундаменталној структури мита и повезаности те структуре са уметничким делом. Зато ћу детаљније описати појам мономита.
Мономит представља Кембелову идеју о причама које су различите по културној основи, али су идентичне када се посматрају са духовног, структурног, суштинског аспекта, тако да се у ствари ради о једној причи. Ту причу Кембел је назвао мономит. Оно што је важно за ово излагање је то да термин мономит представља одредницу којом се могу окарактерисати не само митови, већ и велики број уметничких дела. Дакле, повезаност између митологије и уметности се не завршава само на манифестацији архетипова и елементарних идеја, већ се може говорити и о идентичности њихове организације у целини коју представља мит или одређено уметничко дело.
Структура мономита се назива ''херојско путовање''. Кембел је у ову сврху проширио термин ''херој'' на ниво јунака у најширем смислу, односно главног актера.
Како изгледа херојско путовање? Оно је подељено у три фазе: одвајање, иницијација и повратак. Ове три фазе су подељене у кораке.
Фаза одвајања: зов авантуре, одбијање позива, натприродна помоћ, прелазак првог прага
Фаза иницијације: китова утроба, стаза тестова, сусрет са богињом, искушење, измирење са оцем, апостаза, ултимативно благо, одбијање повратка
Фаза повратка: магични бег, спасавање хероја, прелазак повратног прага, господар два света, слобода живљења
Неопходан је кратак опис сваког од ових корака, да би се лакше видела њихова манифестација у митовима и уметничким делима:
Зов авантуре – херој се налази у свакодневној, нормалној ситуацији. Он је навикао на сигурност свог живота, мада му је често досадно. Тада се појављује нека информација која служи као окидач да би се херој одважио да крене у непознато.
Одбијање позива – херој често бира да се не одазове овом позиву. Разлог је осећај дужности према познатом окружењу (породици, пријатељима), страх, несигурност, осећај неадекватности за задатак итд.
Натприродна помоћ – када херој најзад, свесно или несвесно, прихвати позив, откривамо његовог водича, тј. магичног помагача.
Прелазак првог прага – ово је тачка где херој закорачи у непознато, он оставља себи познату стварност и одлази у непознат и опасан свет са њему непознатим правилима и односима.
Китова утроба – ово представља коначну сепарацију хероја и познатог света. Улазећи у ову фазу, херој показује вољу за започињањем личне трансформације.
Стаза тестова – ово представља серију тестова и задатака које херој мора да извршава да би започео трансформацију. Често херој падне на једном или више тестова, а они обично долазе у тројкама.
Сусрет са богињом – овде херој искуси љубав која има моћ и важност оне свемоћне, свеприсутне, безграничне љубави коју срећно дете искуси са мајком. Богиња заправо представља ''душу света'', ''богињу Земљу''.
Искушење – овде се појављују материјална искушења која покушавају да скрену хероја са његовог пута.
Измирење са оцем – херој мора да се суочи са оним ко има ултимативну моћ над херојевим животом. У великом броју митова, ово је отац или очинска фигура, која има моћ над животом и смрћу. Ово је централна тачка путовања.
Апостаза – нека врста умирања ''прошлог'' у хероју, духовна реинкарнација. Херој се пење изнад стварности ''парова супротности'' на ниво божанског знања, љубави, саосећања и блаженства.
Ултимативно благо – ово представља циљ путовања, тачније, оно због чега је херој отишао у авантуру. Сви прошли кораци заправо припремају хероја за овај.
Одбијање повратка – нашавши блаженство и просветљење у новом свету, понекад се дешава да херој не жели да се врати у обичан свет и подели ултимативно благо са људима.
Магични бег – херој мора да побегне са благом.
Спасавање хероја – често хероја спасавају моћни водичи и враћају га у обичан живот, поготово ако је херој рањен или ослабљен путовањем.
Прелазак повратног прага – херој се враћа у обичан свет, али овога пута обогаћен искуством, које сада може да интегрише у свакодневни живот и подели са људима.
Господар два света – херој постиже равнотежу између материјалног и духовног (унутрашњег и спољашњег) света. Превазишавши све тешкоће другог света, он се сада лако креће и у једној и у другој стварности.
Слобода живљења – херој се ослобађа страха од смрти, што представља слободу живљења. Понекад се ово назива ''живот у садашњости'', када особа не стрепи од будућности и не жали за прошлошћу.
Не садрже сви митови све кораке, међутим, фундаментална структура свих митова је идентична. Где се овде огледа повезаност са уметничким делима? Једина разлика између митова и уметничких дела која су овако структурирана је у начину настанка и, наравно, социјалној ниши. По Кембелу, митови представљају упуте будућим генерацијама. Упуте за самоактуализацију и психичко и духовно сазревање. Мит заправо представља архетипно манифестоване инструкције младом човеку који је спреман за иницијацију у свет одраслих. Он се мора одважити за скок у непознато (у свој унутрашњи свет), превазићи разна искушења, наћи смисао љубави, одвојити се психолошки од родитеља, постати свој господар и слободно живети. Мит носи универзалну поруку одрастања и живота, упаковану у форму приче. Ако издвојимо струтктуралне, суштинске карактеристике мита, видећемо да огроман проценат уметничких дела спада у ову категорију.
Навешћу само неке од примера мономитова, што из митологије, што из области уметности и популарне културе:
Енеја, Алиса у земљи чуда, Бетмен, Аватар, Гаутама Буда, Казабланка, Гроф де Монте Кристо, И-Ти, Еп о Гилгамешу, Хари Потер, Хобит, Хамлет, Херкулес, Индијана Џонс, Илијада, Јасон и аргонаути, краљ Артур, Кришна, Кунг фу панда, Последњи самурај, Краљ лавова, Господар прстенова, Матрикс (трилогија), сага о Одину, Одисеја, Озирис, Посејдон, Моћни ренџери, Принцеза Мононоке, Прометеј, Квецалкоатл, Рамајана, Роки, Соломон, Спајдермен, Звездане стазе, Супермен, Тезеј, Том Сојер, Вол-и, Зороастер...
Чињеница да Соломон, Нео у Матриксу, Симба у Краљу лавова и Јасон деле исто путовање је фасцинантна, али, на крају крајева, сасвим природна. Да ли је структура мономита праћена свесно (Звездани ратови) или несвесно (Гроф де Монте Кристо), да ли је нешто класификовано као мит, роман, филм, стрип, музички албум или представа је од мање важности, оно што је битно је човекова константна тежња за изразом, за манифестацијом колективног несвесног, за трагањем ка ономе што имамо, само треба да га откријемо и схватимо.
Битно је обратити пажњу на то да су уметнички, митолошки, религијски, колективни, индивидуални... изрази повезани много јачом и много дубљом везом него што се то чини на први поглед, као и да је њихова вредност много већа и свеобухватнија од етичке, естетске или духовне. Такође, поруке се шаљу и примају без обзира на то да ли смо их свесни (било као уметници или као публика).
Ето, толко:) Иако није толико блоковски ко други вотови, ипак јесте онолико колико је то могуће. Мени лично је ово све јако занимљиво (лол зато и знам ово духхх), а мислим да је и сваком другом, тако да се немојте плашити величине вота, брзо се чита - на нашем је и није геј написано.
