Corey

Зло : )

Хоћу, на харду ми чами блу реј енкод већ неко време : )

Вероватно мислиш на њу вејв. Тренутно не бургијам у нешто сувише уско, отворио сам доста фиока и с времена на време извучем нешто из неке па онда на следећу и тако у круг. Годарда сам гледао, а за Клузоа нисам ни чуо, хвала ; )

Мени се није допао. Филм покушава да пренесе идеју цикличности у природи, али те три приче кроз које се то одвија ми делују неприродно, удаљено, хладно и на моменте бизарно. Када би се гледао као скуп одвојених сцена, види се добар рад са камером и звуком, али све укупно изузетно лоше уклопљено. И ја сам узео да читам након гледања, да видим шта се који ђаво дешавало, и када сам прочитао на крају сам добио утисак да је филм безуспешни покушај режисера да направи комплексну причу као у свом првенцу (Primer), с' тим што та прича ни мало није интересантна, и апсолутно никакву жељу немам да филм поново видим. Филм је чист продукт менталне мастурбације.

Sugar Cane Alley AKA Rue Cases-Nègres (1983) http://www.imdb.com/title/tt0086213/ Острво Мартиник тридесетих година прошлог века, француско говорно подручје, прича о дечаку сирочету који живи са својом баком у ћумезима уз поља шећерне трске на којима раде. Одрасли су преко дана на пољима, крваво зарађују новац и следовања брашна и рума, док им се деца играју око барака где су смештени. Крађа кокошијег јајета од стране деце, помама која се прави да се исто скува и подели међу више њих, сведочи величини њиховог сиромаштва. Хосе је један од те деце, који већ у ранијем добу показује љубав ка учењу кроз дружење са једним старим човеком, довољно старим да се сећа времена ропства, који му објашњава да је његов народ и даље роб белом човеку, у другој форми, господар је постао газда. Бака га одвраћа од следовања извесне судбине тако што му не даје да ради са пољима шећерне трске, већ да се посвети школи, где показује велике амбиције и марљивошћу уписује средњу школу, за коју нема новца, јер стипендија му покрива само четвртину школарине. Пожртвована и храбра бака напушта са унуком бараке, и упућује се на периферију главног града где ће прањем и пеглањем рубља издржавати њих двоје и омогућити свом унуку школовање. Без стереотиписања и горчине, прича о тешкој судбини народа коме припада и режисер, је испричана сасвим сталожено, неострашћено и верно дочарава сву муку пробијања из каљуге у коју су присилно бачени, прича о очувању поноса и самопоштовања, и да новац то не купује. Le samouraï (1967) Jean-Pierre Melville http://www.imdb.com/title/tt0062229/ Филм почиње са статичном сликом замрачене собе са два прозора, врло једноставно уређене, готово оставља утисак да се ради о напуштеном објекту, да би после извесног времена ухватили фигуру како лежи на кревету и испушта дувански дим ка плафону. На почетку те сцене на екрану се исписује наводни цитат из Бушида, измишљен од стране режисера о томе да нема веће усамљености од оне у самураја, осим можда тигра у џунгли. Потом иста силуета устаје, навлачи капут и пре изласка хируршки намешта руб свог шешира испред огледала. Излази на улицу, краде аутомобил и одлази до забачене улице где се налази гаража у којој мења таблице и без речи обававља размену са механичаром, који му за новац даје папире и пиштољ. Потом се упућује да изврши наручено убиство, али пре тога свраћа до љубавнице са којом договора алиби. Прва размена речи која се дешава је са вољеном му, и током целог филма дијалози се употребљавају само када је то неопходно да прича иде даље. Жан-Пјер Мелвив већ у првих пар потеза показује своју мајсторију, сасвим обичне локације кроз сјајну фотографију постају фасцинантне. Због фокуса на боје, музику и сценографију, атмосфера сасвим одговара причи о модерном самурају у Паризу. Филм ништа ново не доноси, инспирисан је америчким ноар филмовима прве половине прошлог века, али паковање је оно што га издваја од гомиле. Овако педантан филм је реткост, позорност на детаље је фрапантна, а када се мало зађе у биографију режисера и није чудо. У питању је изузетан филмофил, који је пекао занат гледајући туђе филмове, дневно је приказивао обично минимум пет наслова. Отварањем свој студија, почео је малтене да живи у њему, увече када сви спавају он је у тишини мркле ноћи припремао сценографију за оно што ће се снимати током предстојећег дана. Нажалост, под сумњивим околностима тај студио је изгорео, и то баш током снимања овог филма, али га то као што се види није спречило да заврши овај мастерпис.

8

Јел гледао неко оригинал, серија на основу које је снимљен амерички римејк? http://www.imdb.com/title/tt1676462/

Највећи друг Холивуда

8 http://www.youtube.com/watch?v=X0Zlu68LUJk звучи познато? : )

Гледај да се углавиш овде, најбољи трекер за серије, ништа друго ти не треба, плус је ratioless.

Пробао малопре ово са кором од наранџе, добар "трик" : )

Јелена, жена које нема.

Краљ : ))

Reservoir Dogs II - Only in Serbia

Какав је то механизам, први пут чујем а ни Гугл ми не помаже?

Поштовање!

Има ли смисла водити овако озбиљан разговор а да се не утврди како учесници виде теорију сазнања? Почео бих са крајностима, на којима се увек најчистије могу видети испољавања онога што нас занима. Хоћемо да утврдимо каква је воља човека ка сазнавању и напретку, по том принципу узмемо заједнице које живе у великом природном изобиљу и оне које не смеју ока склопити. Колико знам, потоње заједнице су се показале у просеку као интелигентније, спретније, што је резултат њихове борбе са природним законима. Морали су да упосле руке, да импровизују и осмишљавају како би извесност свог опстанка повећали. Да човек у себи има нешто што га вуче ка сазнавању новог и непознатог, ту нема ничега спорног, но по свему судећи тај механизам се покреће само ако испред себе има постављене препреке, било природне било вештачке. Другим речима, механичка еволуција не постоји, док је деградација управо таква. Изобиље, егзистенцијална неугроженост, углавном производи лење, незаинтересоване личности, моменат када требају да наступе вештачке препреке као превентива. Не мора се уопште ни ићи далеко у прошлост, нити далеко географски, све ове принципе можемо видети и у индивидуи, у себи, а лакше на другима, јер друге видимо објективније него себе, не морамо се бавити колективима. Видећемо изузетну лењост, и да се развој одиграва само када нам је тесно у сопственој кожи или у окружењу у коме живимо. Уосталом, шта је заиста потребно човеку од све технологије које тренутно има на располагању? Имамо гомилу открића и изума који нису осмишљени за сврхе рата, које је рат даље далеко развио, па пошто тако може у недоглед, питање је, који ниво тог развоја је нама потребан? Јел онај првобитни, или неки чија примена ће сутра имати сврху и ван ове планете, међупланетарну? Проблем је што ми мислимо да нам треба све и свашта, а у ствари нам треба јако мало, мера човека није по томе колико ствари му треба за живот, већ без колико може.

Име најсмелијег деби прогресив рок албума, оно као икад? У питању је група која је рокала седамдесетих, једна од истакнутијих свог жанра.

Steve McQueen отац : )

Завршио са репризирањем Сопранових и могу да кажем да контроверзни крај има смисао, не само као наставак шта је било после, већ и зашто је технички тако урађен. На друго гледање потпуно је очигледно да се прича развија дуж две линије, крими/породична драма и развој лика Ентонија Сопрана. Обе су изузетно развијене и друга се може превидети као чисто дешавање ако не знамо да је у ствари то главна радња целе серије, а једини и главни знак да је тако заиста, Дејвид Чејс (аутор серије) нас упућује кроз процес терапије са Др Мелфи. Уосталом, прва сцена је Тони у чекаоници код Др Мелфи, и његов лик видимо између ногу женске фигуре, симболика рођења, и ту већ можемо да наслутимо да се серија бави психологијом и анализом снова, а не мафијашком "породицом" из Њу Џерсија. Сетинг, крими драма, који је осмишљен у сврхе карактеризације, је толико развијен да се серија комотно и без проблема може гледати без осећаја да нам нешто битно измиче. Од прве до последње сезоне, све је повезано са крајем серије, са њеном последњом сценом. Дејвид Чејс је бриљантно заокружио причу, у којој чак и изговорене речи из прве сезоне одјекују у финалној. Серија нема "додатни квадрат" за Амере, који ће појаснити шта се и због чега десило нешто, већ захтева од гледаоца да буде присутан и обрати пажњу на детаље. Фрапантна је количина пажње посвећена истим, где видимо колики је заправо Чејс перфекциониста. Велики део радње се говори само кроз мимику актера, што се обично вештачки допуњује дијалозима или монолозима, такозвани "додатни квадрат за Амере". Тога нема овде, и та сувоћа може да завара како је то једино дешавање, јер назнака да нам аутор нешто битно предочава преко тога није сасвим очигледна. Сцене којима се наизглед не види никакав смисао осим да су ту да попуне време епизоде не постоје! Фасцинантно је како Чејс искоришћава време које има на располагању, нема вишка нити мањка, као да је провео десет година пре снимања, у соби излепљених зидова чији је међупростор испуњен развученим концима који представљају линије времена, нешто што виђамо у серијама када ликови утврђују развој неког догађаја и/или ликова. Детаља има толико да једно гледање апсолутно није довољно, а свако следеће након што се разуме крај добија нов квалитет јер ће се доста лакше увиђати детаљи које је Чејс кроз све сезоне минуциозно постављао. Сјајан фан блог, не читајте ако никада нисте гледали серију и ако је нисте завршили. The Sopranos: Definitive Explanation of “The END”

Одличан почетак : )

Ово је нека грешка. Није то резолуција за full hd ознаку.

одличан Руја, 9/10

Стаљин шмеца

Све најбоље народе ; )