Technotize
Ko kaže da naši filmski festivali ne mogu ličiti na venecijanski, kanski i berlinski? Plato ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu bio je u subotu 6. juna pun fotografa, filmofila, znatiželjnika i ljubitelja dobre zabave dok se otvarao “Cinema city” festival.
Dok su zvezde domaćeg filma blistale na crvenom tepihu, čast da otvore ovogodišnju smotru filmova imali su specijalni gost Giljermo Arijaga, slavni meksički pisac (“21 Gram”, “Vavilon”) i reditelj (“Avion u plamenu”) i njegov mladi srpski kolega Aleksa Gajić sa animiranim filmom “Technotise: Edit i ja”.
Po uzoru na ovogodišnji Kanski festival, koji je otvoren animiranim ostvarenjem “Up”, organizatori “Cinema city”-ja pomalo su rizikovali izborom vrste filma ali nisu pogrešili. “Edit i ja” je doživeo zaslužene ovacije, a srpska kinematografija konačno je dobila pravo SF ostvarenje. Gajić je filmski konzervativnijoj Srbiji ponudio futurističku viziju Beograda 2074. koristeći kombinaciju četiri tipa animacije. Gledaoci kao da nisu bili pripremljeni za ovakav profil ostvarenja pa su tokom filma ushićeno uzdisali glasno komentarišući nesumnjivi talenat mladog režisera, ali i hrabrost da do kraja izvede čudnovato uverljivi projekat. Scenarista i režiser, Aleksa Gajić je za naš portal ispričao kako je stvoren jedan od najzanimljivijih srpskih filmova novog veka.
- Planiranje filma je trajalo prilično kratko. U jednom trenutku se pokazalo da su zadovoljeni svi preduslovi da se uđe u jednu ovakvu avanturu. Želja i znanje su bili tu, prvobitni kapital sam sam uložio. I mali studio sa grupom odabranih radnika je bio tu. Dalje je sve već istorija ili će to tek biti. Kroz nekolicinu video spotova koje sam radio ranijih godina, iskristalisao se način na koji će se film raditi. Tu je takođe bio niz stripova, reklama, ilustracija koje su pokazale kako će vizuelno ovaj film jednog dana izgledati (nešto kao koncept art). Sam rad na filmu je trajao dve i po godine (dve godine za crtanje i pola godine za zvuk, montažu i postprodukciju). Film bi se žanrovski mogao podsvesti kao SF animirani film za odrasle. Priča je malo intelektualnija, a ima i nekolicina škakljivih scena, baš kao i humora, akcije i sjajne muzike. Film je prevashodno namenjen young adults grupi, znači sve što vole mladi.
Zašto je radnja smeštena u 2074.godinu i zbog čega si se opredelio da glavna junakinja studira psihologiju?
- Godine 2074. ja ću imati sto godina, barem sam tako isplanirao. Ne, nema nekog posebnog drugog razloga. Edit studira psihologiju i delom jer je zaplet to diktirao, a i zato što mislim da je psihologija jako lepa i korisna stvar. Kamo sreće da se svi pomalo razumemo u ljude oko sebe, bilo bi nam lakše.
Kakav Beograd vidiš u filmu i koju poruku nosi ostvarenje?
- Beograd 2074. je grad u koji je došla budućnost samo bez urbanističkog plana. Da, autobusi lebde na ulicama, ali i kasne pa zna da bude gužve. Fasade su futurističke, ali i oronule. Lokaliteti su izmenjeni ali ipak prepoznatljivi pa ne možete našu prestonicu da zamenite za neki drugi grad. Trudio sam se da ovom pravom SF filmu dam dozu uverljivosti zato što mislim da će gledaoci tako moći da poveruju i u priču. Sa druge strane, dao sam sebi oduška upravo na tom mehaničkom dizajnu, cevima, mašinama, razlicitim napravama koje se pojavljuju na ulicama, zgradama, u sobama. Međutim, ako govorimo o pristupu filmu, shvatio sam da ako se previše ode u futurizam, gubi se veza sa stvarnošću. To je u redu ako si to sam postavio kao cilj, ali kada želiš da ispričaš priču, elementi stvarnosti su neophodni. Zato je glavna junakinja obična devojka sa uobičajenim problemima i sa kojom svako može da se poistoveti i da je razume. U isto vreme, nisam odstupio od svojih želja - napravio sam film kakav bih i sam želeo da gledam. “Šta bi sve čovek trebalo da shvati pre nego što se pokloni i ode u večna lovišta”, to je poruka filma. Kuriozitet filma je da to u našem filmu shvata jedan robot koji i priča celu priču pred svoje isključenje. On je taj “ja” u “Edit i ja”.
Sa tehničkog aspekta, film je kombinacija nekoliko tipova animacije. Koliko je složeno raditi takav jedan projekat i da li si imao pomoć iz inostranstva?
- Ovaj film je po svemu srpski film: od finansija, pa preko ljudstva, do tematike i jezika na kom je rađen. Jednostavno, tako je počelo, a onda mi se učinilo patriotski da se na tome do kraja i istraje. Kombinacija animacionih tehnologija ne da nije komplikovala, već nam je umnogome olakšala i ubrzala proces.
Kako su kolege reagovale kada su saznale da završavaš jedan ovakav tip filma, u jednoj, danas posve rizičnoj filmskoj Srbiji?
- Ljudi koji se bave animacijom i stripom su uglavnom jako fini i staloženi ljudi. U velikoj su meri sačuvali u sebi nešto dečije, i iskreno su se radovali pojavi nečeg novog. Svi su sa radoznalošću čekali rezultat sa premijere i mene činili samo još uznemirenijim.
Veruješ li da je došlo vreme animiranih filmova? Prošle godine u Kanu “Valcer sa Baširom”, pre toga “Sin city”. I ovogodišnji Kan je otvorio animirani film “Up”.
- Animacija je sve jeftiniji medij što omogućava sve veću pojavu neobičnih i nekomercijalnih ostvarenja. Iz velike produkcije (na ovogodišnjem festivalu animacije u Anesiju prijavljeno je preko pedeset dugometražnih filmova) neminovno se javlja i više kvalitetnih ostvarenja.
Kako su velikani naše filmske umetnosti – Seka Sablić, Vlasta Velisavljević i Petar Kralj reagovali kada si im ponudio da zaigraju u jednom nesvakidašnjem ostvarenju?
- Moram priznati da sam u slučaju starijih glumaca imao problema. Nekolicina je odbila ponudu, ali sa mlađima to nije bio slučaj. Svi su pristajali sa velikim interesovanjem. Meni je ipak najdraži izbor bio izbor glavne glumice Sande Knežević, a i sam put dolaska do nje bila je neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.
Da li si zadovoljan kako su se na kraju snašli naši iskusni glumci, koji u svoje vreme nisu imali ovakve uloge?
- Interesantnije je kako sam se ja snašao sa njima. U radu sa glumcima imao sam 0% iskustva i bio sam konstantno odsečen od straha. Pogotovo u slučaju Seke Sablić i Petra Kralja čije mi je učestvovanje na projektu bila posebna čast. Inače, svi su svoj posao obavili sjajno. Mislim da je i njima bilo interesantno da glume, ali verovatno ni približno koliko je meni bilo interesantno da slušam njih kako igraju moj tekst. Ipak, u drugom krugu snimanja je već bilo teže. Cilj je bio da se, ovaj put po slici, uradi još bolja interpretacija ali u potpuno istom tajmingu da bi se uklopilo sa kretanjem usana. I to je na sreću, na kraju obavljeno uspešno o čemu mi govore i reakcije publike u Novom Sadu.
