Eo jos jedan blog ne tako poznatog autora, zanimljiv osvrt na nasu "buducnost" tj najmladje...
Generacije "blejača" i "smarača" ili kako brinemo o omladini (by Milan Karagaća)
“Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas.” Dušan Radović.
„Blejanje“ i „smaranje“ je kod omladine redovan posao, a u poslednje vreme primećuje se i ozbiljan pad motivacije za učenje. Društvena i socijalna kriza najjasnije se manifestuje upravo na mladima.Ovo je konstatacija istraživanja o kojem piše Blic.
Na osnovu preseka nekoliko istraživanja o navikama i interesovanjima mladih osoba, koja su u poslednje tri godine sprovedena u Srbiju i istraživanja Insituta za psihologiju Filozofskog fakulteta urađen je profil sredsnjoškolke u Srbiji.
Kako prenosi “Blic», profil izgleda približno ovako:
“Ivana se oko tri sata ujutro vratila sa žurke iz jednog beogradskog kluba. Ustala je posle podneva, skuvala veliku šolju crne kafe, zapalila cigaretu i pokrenula internet sajt za druženje, popularni “fejsbuk”. Ivana ne ide ui pozorište, muzeje ili galerije, retko čita knjige i ne bavi se sportom, ali zato često gleda TV, sluša tehno ili folk i obožava da predveče «izbleji» sa društvom...»
Ona je dokaz da je najveći promašaj našeg društva to što ni devet godina posle demokratskih promena nismo uspeli da prevaziđemo posledice dvodecenijskog nemara i zapuštenosti i da izgradimo ni jednu kompletno «zdravu» generaciju.
Dok se naša država i mi odrasli bavili i još bavimo spasavanjem nacije i država, počev od SFRJ pa sve do sadašnje odbrane Kosova, te globalnim problemima, svetskom krizom, reformama, privatizacijama i tranzicijom, izgleda da smo zapostavili i zapustili omladinu, iako se svi se zaklinjemo da su nam deca i omladina na prvom mestu- naša budućnost.
Pa ako su mladi naša budućnost, a jesu, onda se moramo zapitati da li smo dovoljno odgovorni prema svojoj i njihovoj budućnosti, jer ona zavisi od toga šta radimo u sadašnjosti.
Počev od roditelja, staratelja, vaspitača, učitelja, veroučitelja, profesora, baba i deda, rođaka i komšija, države, ministarstava, stranaka, NGO, crkve, škola, fakulteta, sportskih, kulturnih i drugih organizacija, svi su puni briga, koncepcija, politika, strategija, programa, radionica, kampova i čega sve ne, svima su puna usta brige o deci, omladini i mladima.
Međutim, rezultati nisu ni približno zadovoljavajući, a preovlađuju zabrinjavajući pokazatelji, koji se vide golim okom na svakom mestu, svakog dana i u svakom pogledu. Posledice dvodecenijskog nemara na ovom poslu su i više nego očigledne. Ima puno istine u konstataciji , koju prenosi Blic, da:
“Savremenu decu i omladinu, srednjoškolce, pa i studente, zanima, u najvećem broju, ili isključivo „laka zabava“ i „brza lova“, uzori su im samozvane zvezde i zvezdice sa domaće i strane estrade, a robna marka najviša mera vrednosti. Za njih je pojam enciklopedija razumljiviji samo ako je zovemo „wikipedia“, knjige čitaju samo kada baš moraju, a najviše teksta iščitaju sa ekrana svojih mobilnih telefona, bez kojih ne bi mogli da zamisle život.
Stanje u kome se nalazi naša omladina oslikava odnos našeg društva prema deci i naš odnos prema kulturi.”
Dakle, mi nismo zadovoljni ponašanjem naše omladine, ona nije zadovoljna sa nama, niko nije zadovoljan, a šta radimo ili šta bi trebalo raditi da bi se stanje popravilo?
Jedino što ne vidimo ili nećemo da vidimo i priznamo je gde smo grešili i gde grešimo, šta nismo uradili, a morali smo, šta ne radimo, a trebalo bi.
Licemerno je za sve kriviti samo decu i omladinu jer oni su samo ogledalo odraslih.
I zato, pre nego što komentarišemo kakva su nam deca , prvo pogledajmo kakvi smo mi, pre nego što kritikujemo tuđu prvo pogledajmo jesmo li i kako vaspitali svoju. Pre nego što optužujemo državu, društvo, školu, ulicu i sve druge, zapitajmo se zašto smo ispustili i prepustili decu samo njima .
To nikako ne znači da društvo i država, kao i sve institucije ne zaslužuju ozbiljnu kritiku za devalviranje svih vrednosti, moralnih, kulturnih, civilizacijskih pa i duhovnih.
Dovoljno je samo navesti da nema oblasti gde ne postoje mafije, da se sve može kupiti, počev od diplome pa do radnog mesta i svega drugog, da nije važno šta znaš već koga poznaješ, itd, itd...
Gandi je govorio o sedam grehova na svetu: bogastvo bez rada, uživanje bez karaktera, trgovina bez morala, nauka bez humanosti, obožavanje bez žrtve i politika bez principa.
Trebamo se zapitati kako smo došli do toga i kuda nas vodi ako se to kod nas ne smatra grehovima već vrednostima.
Još više mora da nas sve zabrine činjenica da takve generacije već stasavaju i rađaju nove, a kakve će tek one biti, jer kao što izreka kaže “teško je naučiti onoga ko je nenaučen već postao učitelj drugima”.
Ako na mladima svet ostaje, pomognimo im da im ostavimo što manje briga i naučimo ih da probleme rešavaju umesto da ih odlažu.
“Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa drugo dati.” –Dušan Radović.
Omladina je naša budućnost, a kako brinemo o njoj i kako će ona o nama?
Eo jos jedan blog ne tako poznatog autora, zanimljiv osvrt na nasu "buducnost" tj najmladje... Generacije "blejača" i "smarača" ili kako brinemo o omladini (by Milan Karagaća) “Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas.” Dušan Radović. „Blejanje“ i „smaranje“ je kod omladine redovan posao, a u poslednje vreme primećuje se i ozbiljan pad motivacije za učenje. Društvena i socijalna kriza najjasnije se manifestuje upravo na mladima.Ovo je konstatacija istraživanja o kojem piše Blic. Na osnovu preseka nekoliko istraživanja o navikama i interesovanjima mladih osoba, koja su u poslednje tri godine sprovedena u Srbiju i istraživanja Insituta za psihologiju Filozofskog fakulteta urađen je profil sredsnjoškolke u Srbiji. Kako prenosi “Blic», profil izgleda približno ovako: “Ivana se oko tri sata ujutro vratila sa žurke iz jednog beogradskog kluba. Ustala je posle podneva, skuvala veliku šolju crne kafe, zapalila cigaretu i pokrenula internet sajt za druženje, popularni “fejsbuk”. Ivana ne ide ui pozorište, muzeje ili galerije, retko čita knjige i ne bavi se sportom, ali zato često gleda TV, sluša tehno ili folk i obožava da predveče «izbleji» sa društvom...» Ona je dokaz da je najveći promašaj našeg društva to što ni devet godina posle demokratskih promena nismo uspeli da prevaziđemo posledice dvodecenijskog nemara i zapuštenosti i da izgradimo ni jednu kompletno «zdravu» generaciju. Dok se naša država i mi odrasli bavili i još bavimo spasavanjem nacije i država, počev od SFRJ pa sve do sadašnje odbrane Kosova, te globalnim problemima, svetskom krizom, reformama, privatizacijama i tranzicijom, izgleda da smo zapostavili i zapustili omladinu, iako se svi se zaklinjemo da su nam deca i omladina na prvom mestu- naša budućnost. Pa ako su mladi naša budućnost, a jesu, onda se moramo zapitati da li smo dovoljno odgovorni prema svojoj i njihovoj budućnosti, jer ona zavisi od toga šta radimo u sadašnjosti. Počev od roditelja, staratelja, vaspitača, učitelja, veroučitelja, profesora, baba i deda, rođaka i komšija, države, ministarstava, stranaka, NGO, crkve, škola, fakulteta, sportskih, kulturnih i drugih organizacija, svi su puni briga, koncepcija, politika, strategija, programa, radionica, kampova i čega sve ne, svima su puna usta brige o deci, omladini i mladima. Međutim, rezultati nisu ni približno zadovoljavajući, a preovlađuju zabrinjavajući pokazatelji, koji se vide golim okom na svakom mestu, svakog dana i u svakom pogledu. Posledice dvodecenijskog nemara na ovom poslu su i više nego očigledne. Ima puno istine u konstataciji , koju prenosi Blic, da: “Savremenu decu i omladinu, srednjoškolce, pa i studente, zanima, u najvećem broju, ili isključivo „laka zabava“ i „brza lova“, uzori su im samozvane zvezde i zvezdice sa domaće i strane estrade, a robna marka najviša mera vrednosti. Za njih je pojam enciklopedija razumljiviji samo ako je zovemo „wikipedia“, knjige čitaju samo kada baš moraju, a najviše teksta iščitaju sa ekrana svojih mobilnih telefona, bez kojih ne bi mogli da zamisle život. Stanje u kome se nalazi naša omladina oslikava odnos našeg društva prema deci i naš odnos prema kulturi.” Dakle, mi nismo zadovoljni ponašanjem naše omladine, ona nije zadovoljna sa nama, niko nije zadovoljan, a šta radimo ili šta bi trebalo raditi da bi se stanje popravilo? Jedino što ne vidimo ili nećemo da vidimo i priznamo je gde smo grešili i gde grešimo, šta nismo uradili, a morali smo, šta ne radimo, a trebalo bi. Licemerno je za sve kriviti samo decu i omladinu jer oni su samo ogledalo odraslih. I zato, pre nego što komentarišemo kakva su nam deca , prvo pogledajmo kakvi smo mi, pre nego što kritikujemo tuđu prvo pogledajmo jesmo li i kako vaspitali svoju. Pre nego što optužujemo državu, društvo, školu, ulicu i sve druge, zapitajmo se zašto smo ispustili i prepustili decu samo njima . To nikako ne znači da društvo i država, kao i sve institucije ne zaslužuju ozbiljnu kritiku za devalviranje svih vrednosti, moralnih, kulturnih, civilizacijskih pa i duhovnih. Dovoljno je samo navesti da nema oblasti gde ne postoje mafije, da se sve može kupiti, počev od diplome pa do radnog mesta i svega drugog, da nije važno šta znaš već koga poznaješ, itd, itd... Gandi je govorio o sedam grehova na svetu: bogastvo bez rada, uživanje bez karaktera, trgovina bez morala, nauka bez humanosti, obožavanje bez žrtve i politika bez principa. Trebamo se zapitati kako smo došli do toga i kuda nas vodi ako se to kod nas ne smatra grehovima već vrednostima. Još više mora da nas sve zabrine činjenica da takve generacije već stasavaju i rađaju nove, a kakve će tek one biti, jer kao što izreka kaže “teško je naučiti onoga ko je nenaučen već postao učitelj drugima”. Ako na mladima svet ostaje, pomognimo im da im ostavimo što manje briga i naučimo ih da probleme rešavaju umesto da ih odlažu. “Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji nisu mogli ništa drugo dati.” –Dušan Radović. Omladina je naša budućnost, a kako brinemo o njoj i kako će ona o nama?