9. Mart 1991... Branivoj Milinović jedan je od nas!
Brana (tekst iz četvrtog broja), preuzeto iz fanzina 4.X 1945
Leta ove godine napunio bi 40…
Mogu da ga zamislim kao advokata, možda i kao nekog ko danas brani mnogobrojne navijače u problemu, kako se posle nekog ročišta šljampavo gega Sarajevskom ili Kneza Miloša, izanđala aktovka pod miškom, košulja, šarmantno izbledeli sivi 501 a na nogama svakako martinke ili one rokabilijevke. Svakako bi to bila impozantna pojava sa svojih 190 i kusur centimetara, a o šarmantnosti i instantno-pozitivnim osećajem pri svakom susretu s njim ne bih ni pričao – prosto je plenio a posebno je bio šarmantan njegov krkljajući smeh koji bi usledio umesto pozdrava, smeh na ivici podsmeha ljudskoj rasi.
Ali, Branivoja Brane Milinovića, eto, nema već skoro četvrt veka...
Srbija ga pomene svakog 9. marta a, posle svih ovih godina, medijski magovi su barem naučili da nije ni „Branimir“, ni „Milanović“.
Izvinjavam se unapred što će ovo biti šturo i konfuzno ali teško mi je i toliko godina kasnije da dočaram jedan kratki, a tako sadržajni, život u par šlajfni.
Išli smo zajedno u osnovnu školu „Vojvoda Mišić“ ispod blagajni JNA, s tim što je on bio nekoliko godina mlađi. Prvi put mi je skrenuta pažnja na Branu i njegove vršnjake kada sam sa svojim razredom ušao u učionicu za biologiju koja je izgledala kao da je u njoj aktivirana neka omanja eksplozivna naprava, da bi nedugo zatim saznao da su tu pre nas imali čas učenici odeljenja V/1. Demoliraše dečačići učionicu a kasnijim praćenjem dotičnih po velikim odmorima i hodnicima primećujem da su u pitanju veseli, mali grobarčići, dodatno prilično neobuzdani ali kakvi bi to inače grobarčići pa i bili...
U nekoliko narednih godina, primećujem ih i na Jugu, a i često smo se sretali kada bih ja išao u srednju a oni se, već 7-8 razred, sve više eksponirali po povratku iz osnovne. Tako su jednom nešto krenuli da me prozivaju pa sam morao da intervenišem i, valjda spontano, udarim najvećeg - Branu. On me je samo mangupski pogledao i lakonski odgovorio : „Neka, neka...to mi je ostavština za budućnost!“...
Mislim da sam celim putem do srednje razmišljao o tom jedinstvenom odgovoru klinca od nekih 13-14 godina. A, već sledeće školske godine, Brana je bio ravnopravan član pozamašne grupe gluvaroša iz kraja.
Čuj, ravnopravan?? Svojom inteligencijom, opštim znanjem, visprenim i duhovitim opaskama kupio je i one koji su navršili treću ili četvrtu deceniju života a važili su za opasne verzirane face iz kraja. Naravno, prevashodno su ga društvu preporučili ljubav prema Partizanu, dobroj muzici i nesvakidašnji šarm. Ostalo je bio samo jedan veliki bonus...
Provodili smo 330 dana godišnje u našoj maloj lokalnoj birtiji i, pored svakodnevnog umiranja od smeha, ispijanja pivceta i noebaveznog analiziranja Partizana, gledali u čudu kako Brana briljira svaki put kada bi na programu išao čuveni kviz Kviskoteka, ili kad bi iz teške dosade igrali onu igru „pogađanja ličnosti“ , gde bi se uglavnom vrtela poznata imena sa tadašnje estrade, iz sporta i poneki glumac, on nama zadavao ličnosti kao što je Apis.
A, u trenucima dosade znao je i da žrtvuje sebe, samo za geg. Primera radi, jednom smo dokono i rano blejali u našoj birtiji, ona situacija kada posle 20 uzastopnih dana međusobnog gledanja nemamo šta jedni drugima da kažemo. Gledamo kao TV sa kojeg zvuk jedva i da dopire, a Brana posmatra agilnog 60-godišnjeg „menadžera objekta“ i pokreće omanji dijalog koji prekida tišinu, a razgovor teče, otprilike ovako:
-Oljača (menadžer objekta prim. aut.), je li ti beše navijaš za Hajduk iz Splita?
-Nemo` zaebavat` Brano!
-Oljača, ajde priznaj, video sam kako se ozariš kad oni igraju!
-Ostavi me Brano na miru, radim...
Prođe par minuta, svi i dalje gledamo u magičnu kutiju, samo Brana prati gosn. Oljaču, i svaki njegov pokret. Opet se prekida tišina:
-Oljača, jesi li ti Torcida?
-Daj mali, rek`o sam ti nemoj za`ebavat!
-Oljača, je li tako da imaš istetovirano Torcida na levom ramenu? Skini košulju, pokaži ljudima!
-E, sad ću zvat` miliciju, neš ti mene za'ebavat'…
I, stvarno čovek, koji je navijao samo za svoj džep i pojma nema šta je to Torcida, zove pandure, a Brana ubrzo pali iz objekta uz karakterističan smeh i zadovoljstvo učinjenim. Panduri dođu i ne veruju što ih je zvao a nama ulepšan dan najstrašnije. A, Brana je nekoliko nedelja morao da se drži podalje od najdražeg objekta...
Imao je, kao neki pank bend, skupili se jednom da odsviraju u nekoj srednjoj školi, murija upala posle par pesama i prekinula nenajavljen gig, Brana uspeva onako visok da se izgubi u gomili, a potom je i raspustio bend uz opasku „da treba otići u legendu na vreme, posle prvog koncerta“...
Na finalu kupa protiv Veleža, stotine ljudi utrčava na teren a Brana stoji na ogradi i posmatra preznojenog i zdepastog pandura koji uporno pokušava da savata nekoga na atletskoj stazi i, stojeći na ogradi, obraća se dotičnom sa „Čiko, čiko, je l smem da utrčim na teren?“, iako je to mogao da uradi deset puta do tada. Pandur, besan kao ris, hvata se za pendrek i sikće: „Dođi, samo dođi!“...
Njegov poslednji rođendan slavili smo u Herceg novom jula 1990-te. Celo veče smo besplatno konzumirali pivo tako što smo se kladili sa ljudima da će naš slavljenik sjuriti 0,5L staklenog za nekih 6 sekundi ili manje. Brana je to radio tako što mu pivo jednostavno sklizne niz grlo, bez gutanja, na opšte zaprepašćenje prisutnih. Povremeno bi povratio, ali ne od pijanstva, već od težine tog poduhvata.
I njegovu poslednju novu godinu zajedno smo dočekali i, onako veseli, dogovorili se da otvorimo prolećnu sezonu cirke ispred samiške 18. februara… Nismo o tome pričali posle, a ja sam se kao kivni ljubitelj gluvke ispred lokalnog C marketa, ozbiljno zapitao da li će se Brana setiti datuma. Locirao sam se na zadati datum, sedeo i pijuckao BIP na “svetim” stepenicama nekih pola čuke, spreman da prozivam Branu za nedolazak, kada se iznad gomile parkiranih automobila pojavljuje poznata nasmejana glava koja ubrzo završava u samišci, usput šmekerski signalizirajući još jednu BIP konzumaciju…
Znam da je dva puta zaplakao. Jednom prilikom je neverovatno ridao u birtiji, jedva smo ga smirili, a razlog je bio raspad novosadskog benda Vrisak Generacije. Drugi put smo čuli da se slično osećao kada se uspavao za čuveni Maksimir a popodne gledao vanredno uključenje prvog programa JRT iz Zagreba pred početak meča.
Pisao je divne pesme, obožavao istoriju, pank, Partizan, navijački život, voleo Irsku, The Pogues i svojevremenog centarfora rep. Irske i Ćelzija, Tonija Kaskarina. Pred SP 1990, ceo ulaz u lokalnu birtiju oblepio je sličicama ovog krakatog fora, donekle nalik njemu.
Učio je koliko je morao. Osobama takve inteligencije školska klupa teško da može da donese nešto novo. Za 17 godina svog života pročitao je knjiga i preslušao albuma za nečija tri...
Trenirao je basket u Partizanu, pričao nam kako je Grba neviđen lik, koji je znao njih klince da odvede i u kafanu na rakijicu. Jednom prilikom, žureći na trening, iskočio je iz voza u pokretu na NBG stanici i pao na glavu što je imalo gotovo tragičan ishod i pre zlokobnog 9. marta.
Jednom smo igrali basket i, posle ležernog dvokoraka i polaganja, te promašaja, jednostavno je rekao: „Jebem ti život i sve!“.
Noć pre 9. marta sedeli smo kod njega na gajbi i uporno je ponavljao „idemo da ginemo“. To isto su čule i komšije koje su ga ujutro 9. marta sretale po kraju i pitale gde će...
Kažu očevici drugari da je 9. marta na Trgu, prilikom pojave blindiranog vozila sa šmrkom, jedna od njegovih poslednjih antologijskih rečenica bila citat iz filma: „Za male pare ste se prodali!“.
Pao je tamo gde je, ironično, danas Irish Pub preko puta Beograđanke..Drugar se okrenuo i video ga kako posrće uz poslednje reči „Pao sam..“.
Naravno, Brana nije pao...
Samo se uzdigao ka nečemu većem i značajnijem od ovog brloga u kome smo...
Mi smo za kaznu ostali uskraćeni za godine i godine časti da budemo tu negde, pored njega, i slušamo, gledamo i učimo od čoveka za kojeg izraz „one in a million“ ima potpunog smisla...
Nikad prežaljen!
Footie Fan
GTR
