GENEZA SRPSKO-ALBANSKIH ODNOSA

[brue]

GENEZA SRPSKO-ALBANSKIH ODNOSA

Kosovski mit

Ne zelim da pisem mnogo o istoriji pred Kosovski Boj, vec samo posledice koje je ostavila za narednih 5 vekova (a i duze). Kosovski Boj, kao i Marica bili su porazi na vojnom i demografskom planu, ali pobede na nacionalnom planu. Tek nestankom klasicnih feudalnih odnosa, vodjenih od strane srpskih feudalaca i pravoslavne crkve, tja. prelaskom vlasti u turske ruke, pocinje da se javlja svest o nacionalnom pitanju kod Srba. Raniji, feudalni sistem, kraljevstva i carstvo, to pitanje nije isticalo u prvi plan, vec su dominirali svojatanje teritorija, novca i moci/vlasti. Dobar primer je sukob izmedju Stefana Lazarevica i Djuradja Brankovica, u periodu nakon Kosovskog Boja, i nakon poraza Turske na istoku protiv Mongola. Pogibijom Bajazita, Turska je usla u krvavi gradjanski rat, sto je bila vise nego dobra prilika da se Balkan vrati na pravac hriscanske Evrope. Medjutim, Djuradj i Stefan, zarad licnih intresa, odabiraju da stanu na razlicite strane u tom sukobu, i uzmu ucesce ne u oslobodjenju vec u gradjanskom, do tad samo turskom, ratu. Na Kosovu se ponavlja Kosovski Boj, ovaj put iskljucivo izmedju srpskih vojski, a po nekim istoricarima, gine vise Srba nego deceniju ranije. Tako, Turska ostaje mac nad glavom srpskog nacionalnog pitanja za duze vreme, kao pretnja sa istoka.

Jos za vreme Cara Dusana, turska pretnja je bila ocigledna. Car Dusan, par godina pred smrt, pokusava da sklopi dogovor sa Papom, o krstaskom pohodu protiv Turaka. Nudi da prizna Papu kao vrhovnog hriscanskog poglavara, i da unapredi odnose vizantijsko-pravoslavnog i papskog-katolickog hriscanstva unutar carstva. Ugarska, koja je od pocetka razvitka srpskih drzava u proslim vekovima, videla u Srbima pretnju i bedem sirenja ka unutrasnjosti Balkana, napada Srbiju. U doba Dusana, to je bila vise nego pretnja, jer je cela politika Dusanova bila u svetlu zelje da se obnovi Istocno rimsko carstvo, Vizantija, i to u rukama Srba i Grka. Pomenuti pregovori propadaju, a Car Dusan ubrzo umire. Jedina sansa da se Balkan priblizi sferi uticaja pape i katolicanstva, kao partner a ne potlaceni, zauvek nestaje, a posledice dogadjaja se osecaju i dan danas. Politiku Ugarske u odnosu na Srbe, kao neprijatelje, preuzimaju i naslednice Ugarske, a vremenom takav stav uzima temelje i u vrhu katolicke crkve. Srpsko pitanje na taj nacin dobija jos jedan mac nad glavom, kao pretnja sa zapada.

Nakon konacnog sloma ostataka vlasti srpskih feudalaca, Srbi se povlace pred Turcima u planinske predele. Osnivaju se patrijahalne zajednice, kojima je vladala demokratija i svest o socijalnoj jednakosti. Razvija se ideja o nacionalnom oslobodjenju a posebno se razvija mit o Kosovskom Boju i "Zlatnom dobu" Srbije za vreme Cara Dusana. Ove mitove prenose narodni pesnici a kasnije se prenose i na zapise i stampane knjige. Srpska pravoslavna crkva, u borbi protiv uticaja Islama, vidi u tim mitovima pogodno tle za odrzavanje hriscanske vere u Srba, a Kneza Lazara stavlja na pedijastal svetovnog na nacin koji bi se mogao uporediti sa Isusom. Lazar se prikazuje kao covek koji je preuzeo sve grehove srpske, i koji ispasta na Kosovu zarad srpskog naroda, odabirajuci nesto uzvisenije tja "carstvo nebesko". Ceo mit, iskovan u narodu, a prekovan u crkvi, dobija epske proporcije i zauvek ostaje neraskidivi deo srpske nacionalne svesti i srpskog nacionalnog pitanja, prvo u borbi protiv Turske i oslobodjenja, a kasnije i u stvaranju nacionalne drzave.

Srbi i Albanci - pocetak odnosa

Pitanje da li su Albanci Iliri, Tracani, dosli sa Kavkaza, kao i gomila drugih teorija, u sadasnjosti nije toliko bitna. Kosovo je bila srpska teritorija, po sacuvanim zapisima i istorijskim cinjenicama, jos od 7 veka. Seobom u ove krajeve, Srbi i Hrvati su naselili vecinu Balkanskog poluostrva. Srbi, posto su vecinom obradjivali zemlju, nisu imali intresa za stocarskim krajevima, koje su naseljavali Vlasi i Albanci. Nastao je odnos koji nisu obelezavali sukobi, vec bas naprotiv. Narodi na ovom prostoru su dosli u stupanj simbioze, suzivota u vidu trgovine i zajednickih intresa. Mnogi Albanci su ucestvovali u vlasti i su se pak nastanili u gradovima, ziveci zajedno sa Srbima.

Albanska istorija seze do 11. veka kad se pronalaze prvi zapisi o njima. Prica danas o nekom "ilirskom" poreklu ili pravu na zemlju ne moze se uzimati kao ozbiljna, jer su u tim nemirnim vremenima seoba, Albanci bili samo jedno manje nomadsko pleme, koje je lutalo Balkanom. Sama prica o "ilirskom" je slicna onoj "arijevskoj" kod Nemaca. Do tad, drzave i nacije kakve sad poznajemo nisu postojale. Rimsko carstvo se konacno raspadalo, a narodi Evrope su zauzimali konacne "pozicije" na ovom kontinentu.

Dakle, u tim prvim odnosima, od kraja 12. veka Albanci su potpuno integrisani u srpske feudalne drzave, i pravno i socijalno, i kao zemljoposednici i gradjani, i kao stocari (poput Vlaha). Nepostojanjem nacionalnih pitanja, imali su ista prava kao i Srbi, u svesti srednjovekovnog sistema vlasti. Sam Dusan je imao titulu Cara Srba, Grka, Bugara i Albanaca.

Sto se samog Kosova tice, tokom 12. i 13. veka, etnicki gledano, ono je bilo gotovo potpuno homogeno srpsko. Samo 2% populacije je bilo albansko, rimo-katolicke veroispovesti. Naseljavali su planisnke delove Kosova, a nesto manje ih je bilo po gradovima, radeci kao rudari, zanatlije i trgovci. Ova homogenost, i geografski polozaj u odnosu na teritorije naseljene pretezno Srbima, dovele su do toga da Kosovo postaje centar srpskih drzava, jos od 1219. god. Nemanjici grade mnoge manastire na Kosovu, pod uticajem Srpske pravoslavne crkve, koji postaju centar pravoslavne duhovnosti. Mreza manastira i crkava siri se sa Kosova i u druge srpske krajeve, a Kosovo tako postaje srce i "Sveta Zemlja" srpskog pravoslavlja.

Srbi i Albanci - za vreme Osmanlijskog carstva

Tokom 14. veka, zahvaljujuci postojanju Despotovine, situacija na Kosovu se nije promenila. Dok je u Albaniji Djordje Kastriot Skenderbeg pokusavao da pridobije Albance i zemljoposednike u borbi protiv Turaka, Kosovo je delilo sudbinu ostalih delova srpskih krajeva. Prema turskim defterima (popisivaci) etnicka podela izmedju srpskih i albanskih krajeva u 15. veku bila je otprilike kao i danasanja granica izmedju Srbije i Albanije, na potezu Prokletija. Cak ni prve seobe tokom tog veka, kada su Srbi delom napustili Kosovo, nisu dovele do nekih bitnih promena u demografskoj slici tih prostora. Hriscani su u odnosu na muslimane (Turke i Albance koji su presli iz katolicanstva u islam) i dalje cinili vecinu, i to 97% u 16. veku.

Tokom 15. i 16. veka, "Stara Srbija" tja. Kosovo i Metohija i okolni krajevi, i dalje su pretezno srpski. 1557me ponovo se uspostavlja Pecka Patriasija. Do kraja 17. veka ovi krajevi su u potpunosti postali centar cuvanja srpskog nacionalnog duha i pitanja. Srbi su bili u ocajnom polozaju u odnosu na Turke. Religiozni pritisci i ugnjetavanje, kao i pritisak prelazenja u Islam bili su veoma izrazeni. Otomanska vlast se oslanjala na zakone diskriminacije i podrzavala akte protiv "nevernika" u vidu individualnih ili cak masovnih nasilja nad narodom i citavim oblastima.

Situacija postaje jos gora nakon Austro-Turskih velikih ratova 1683-1690 i 1717-1737. nakon svakog od tih ratova, posto su stali na stranu Austrije u zelji za oslobodjenjem, Srbi u strahu od turske odmazde napustaju krajeve "Stare Srbije". Prva velika seoba je bila 1690 pod Arsenijem Carnojevicem, a druga pod Sakabentom 1737me. ne moze se sa sigurnoscu reci koliko je tad Srba izbeglo, ali po zapisima samo za vreme prve seobe u Austriju je doslo 185 000 Srba.

Medjutim, kasniji dogadjaji, stalne bune i ustanci, pokazuju da su Srbi i dalje imali veliko demografsko uporiste na tim prostorima. U biti, do sredine 18tog veka, Kosovo je bilo i dalje izrazito srpska teritorija.

Pocetkom 18tog veka, Albanci pocinju upade u te juzne srpske teritorije, pojedinacno ili u organizovanim grupama, od Polimlja do Ohrida. Razlog je nastao jos u 16. veku. Vecina Albanaca u Albaniji prelazi u Islam, a sledi i prisilna islamizacija Srba u tim krajevima. Sve ovo je podrobno dokumentovano od strane vatikanskih svestenika koji su se nalazili u tim krajevima, sto je dokaz da se Vatikan veoma zanimao u vezi Balkana i narocito efekta turske vladavine na opstanak pravoslavnog, istocno-rimskog hriscanstva.

Krajem 18tog veka, u Albaniji su vladali slabi ekonomski uslovi za neki pristojni zivot. U kombinaciji sa turskom politikom i islamizacijom, ovi faktori su doveli do velikih migracija Albanaca. Tada su napravljeni i najveci koraci u promeni demografske slike na tim prostorima, i Albanci su se probili do Skoplja i Velesa, na severoistoku do Nisa i Sofije (na samo 50 km od Sofije), i na severozapadu do Bosne preko Sandzaka i Novog Pazara.

Srbi i Albanci - braca po zemlji i veri

Cak ni u danasnje vreme, doduse veoma retko, ima primera da Albanci iako muslimaske veroispovesti posecuju svoje hriscanske komsije za vreme hriscanskih praznika, a i obrnuto.

U 14. i 15. veku, vecina Albanaca su i dalje bili hriscani. Pleme Malisora, na severu Albanije, slavilo je Svetog Nikolu, kao nacionalnog sveca zastitnika, bas poput Crnogoraca. Pevali su pesme o Marku Kraljevicu i Knezu Lazaru, dok su Crnogorci pevali o Skenderbegu.

Manastir u Peci, koji je bio sediste Srpskog patrijarha (1346-1556 i 1557-1766) odrzavao je bliske i prijateljske odnose sa okolnim albanskim zivljem. 1737. kad su Turci proganjali Patrijarha Arsenija IV, upravo kod tih Albanaca je nasao utociste. Albanci su i u buducnosti pruzali zastitnicke usluge Patrijarsiji u Peci i manastiru Decani, sve do novije istorije.

Kasnija podela se najbolje vidi u primeru Crne Gore. Na tom podrucju, na pocetku turske vladavine, odnosi izmedju crnogorskih i albanskih plemena su bili potpuno prijateljski. Delimicno izolovani nepristupacnim terenom i slaboj infrastrukturi, sa slicnim i zajednikim tradicijama i nacinom zivota, bili su svet za sebe u odnosu na ostali deo Balkana. Turska vlast nikad nije maltretirala hriscane i nije se mesala u "poslove" , osim u slucajevima ako se nije ticalo Muslimana. Obe etnicke grupe su imale puno poverenje jedna u drugu i cesto su imali medjusobnu zastitu.

Krajem 19. veka, dve Engleskinje su posetile Kosovo (Muir Mackenzie i A.P. Irby). U njihovoj knjizi "Putovanja po slovenskim provincijama u evropskom delu Turske", one svedoce o velikom postovanju medju Albancima koje imaju prema srpskim svetinjama i svetim mestima. Autorke krive Turke i njihovu propagandu za sve sporadicne ekscese koji su se javljali na tom podrucju, uglavnom preko maldih albanskih muslimana.

Takodje, navode da mnogi muslimani i dalje dolaze o praznicima u crkve, a one su ih nazvale "skrivenim Hriscanima". O ovakvom obicaju medju muslimaskim zivljem na Balkanu u Turskoj svedoce i putopisi francuskog putnika kroz Hercegovinu.

Srbi i Albanci - neprijatelji po zemlji i veri

Nakon pada Despotovine 1459. a potom i Kraljevine Bosne 1463. Turska je zauzela skoro sva podrucja na kojima su ziveli Srbi (ne racunajuci Crnu Goru). Skoro svi Srbi, Grci, Bugari i Albanci su potpali pod vlast Otomana. Zalosno je da, iako su Turci smatrali rimo-katolike i pravoslavne za dve razlicite strane istog novcica, to u praksi nije tako bilo. Dokaz za to je tursko slamanje 3 hriscanska carstva za manje od jednog veka na podrucju Balkana, bez dobijene ikakve pomoci od njihove hriscanske zapadne brace.

Hijerarhija u Otomanskom carstvu je bila slicna Rimskom Carstvu. Kao sto su nekoc obicni ljudi iz zauzetih rimskih provincija mogli da putem vojevanja postanu znacajne figure u rimskoj administraciji, tako je bilo i u Turskoj. Bitna razlika je bila u - veri, tja islamu.

Islamizacija se vrsila na dva nivoa: nacionalnom i socijalnom. Vlastodrsci, ljudi koji su obavljali administrativne poslove, vojni personal, bogati trgovci, ali cak i doktori i ucenjaci, nisu se mogli nadati boljoj ili istoj buducnosti ako zadrze staru veru, tja hriscanstvo. Mnogi od njih, zarad cuvanja uticaja, posla i bogatstva su presli u Islam.

Na nacionalnoj osnovi, veliki uticaj na prihvatanje Islama imalo je nasledje. Grci, kao vecinski u Vizantiji, sa istorijom poput Termopolja, kao i Srbi sa Dusanovim Carstvom i Kosovskim Bojem, nisu mogli da se tek tako pomire sa islamizacijom i asilmacijom u osmanlijski poredak. Neki, poput prethodno pomenutih, podlegli su tom uticaju, a dosta njih ih je i promenilo veru pod rigidnom presijom nad hriscanskim stanovnistvom. Medjutim, vecina "obicnog" naroda, uz zelju za slobodom, sacuvao je i svoju veru u hriscanskog Boga.

Talasi islamizacije su najvise dolazili nakon ratova, da li pri albansko-turskim sukobima, kada su se Albanci borili na strani Venecije protiv Porte, ili pak kada su Srbi ratovali na strani Austrije.

Za razliku od Srba i Grka, Albanci nisu imali tu zaostavstinu ili breme istorije. Ali su imali tradiciju: "Ku este shpata este feja" (Vera ti je tamo gde je mac). Nikad im nije bila jasna ta mrznja Srba prema Turcima. U Islamu i prihvatanju istog, oni su videli laksi izlazak iz potlacenog polozaja ali i priliku da se na tome i "zaradi". Jos za vreme Vizantije i Cara Dusana, albanski ratnici su bili na ceni kao dobri borci i placenici, sto se nastavilo i za vreme Otomanskog Carstva. Ucestvovali su u pohodima Turske i u Evropi ali i na Istoku. Tokom istorije pod Turcima, cak 30 Albanaca su postali veliki veziri, dok npr sa srpske strane su postojala samo dva.

"Turci su pronasli u Albancima hrabre saborce, dok su Albanci u Truskoj nasli tip vladavine po njihovom ukusu. U Tursko vreme, Albanija je procvetala i bila bogata zato sto su Albanci zajedno sa Turcima isli u ratne pohode po celom svetu, i vracali se sa bogatim plenom: zlatom i srebrom, oruzjem, i konjima iz Arabije, Kurdistana i Madjarske" - Sami Bey Frasheri,u svojoj albanskoj istoriji, napisanoj na turskom 1899te a potom prevedenoj na nemacki

Tokom vremena, doslo se do kriticne situacije. Hriscani, Srbi, su bili u potlacenom polozaju, dok su Albanci Muslimani, bili u povlascenom. U razdobljima mira, kada nije bilo osvajanja, tja priliva prihoda, svoju ratobornu stranu Albanci su, uz huskanje Turaka, okrenuli ka svojim balkanskim komsijama. I tada je, organizovano, pocela da pada prva krv i raskol izmedju Albanaca - muslimana i Srba i Grka - hriscana.

"Ovde je albansko nasilje uzelo maha, posebno od Mehmed Begovica u Peci, Ivana Begovica u Skadru, Sinan-Pase Rotulovica u Prizrenu i Slad Pasica u Djakovici - oni su masakrirali 2000 hriscana....Imaj milosti nad nama, o Gospode. Pogledaj sa nebesa i oslobodi svoj narod" - Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd 1902, od Ljubomira Stojanovica.

Posebno okrutan je bio i Koukli beg i njegovi potomci, koji su vrsili islamizaciju podrucja Pastrika, Hasa i Opolja krajem 18tog veka. Kao arhneprijatelj upamcen je i jos jedan preobrazeni musliman -Veliki Vezir Sinan Pasa, koji je naredio da se mosti Sv. Save prebace iz manastira Mileseva u Beograd i tamo spale. U svojoj slepoj mrznji novostecene vere nije mogao da shvati da srpski otpor ne lezi u kostima tog sveca vec u njegovom duhu i idejama.

Ali krv nije pala samo sa jedne verske strane. Nakon prevare izvrsene od Pase iz Skadra, kada je Danilo Petrovic Njegos, na prevaru zatocen a onda otkupljen za 3000 dukata, dogodila se na Bozic 1702. krvava noc za muslimane u Crnoj Gori. Resen da iskoreni potpuno izdajice u "svojim redovima" Danilo i Crnogorci odlucju da se obracunaju sa poturicama, tja Crnogorcima koji su prihvatili muslimasku veroispovest. Na oci svojih komsija Albanaca, muslimana, pobijeni su svi oni koji nisu hteli da se prekrste. I to nikad nisu mogli da zaborave.

Zanimljivo je i to da su na tako "preciscavanje" dosta imali i uticaj Suniti, vecina u verskom puku Islama u Albaniji. Za razliku od pristalica Bektasizma (islamske sekte na jugu Albanije koji su propagirali suzivot sa hriscanima i drugim narodima) Suniti su bili vise militantniji a kasnije su ucestvovali i u pohodu Turaka na Crnu Goru i zauzimanje Cetinja.

Bez obzira koliko je ovaj potez bio drastican i efektivan, Danilo nije mogao da spreci islamizaciju ostalog dela Balkana. Ocistio je svoje "redove" ali je to bio jos samo jedan dogadjaj koji je posejao zlu krv izmedju dva religijska fronta na ovim prostorima.

Srbi i Albanci i evropsko bure baruta - Balkan, 19. vek

Na pocetku 19. veka, Balkan i definitivno postaje bure baruta. Srpsko nacionalno pitanje zamenjuje "istocno pitanje" koje je do tada bilo prisutno u evropskoj diplomatiji. Za Srbima i njihovim prvim ustankom, sledili su i Grci. Albanci, jos uvek uzivajuci neke povlastice u turskom drustvu, sluzeci kao pocasna garda sultanu i obavljajuci mnoge administrativne poslove u Istanbulu, nisu bili sigurni na koju se stranu prikloniti: po njima suludim Srbima ili Porti?

Poput Crnogoraca, i Albanci su sa nestrpljenjem gledali sta se desava na severu, i kako ce se buna zavrsiti, i to citavih 9 godina.

Stesnjeno izmedju intresnih zona cak cetiri mocne sile, srpsko nacionalno pitanje je odjednom postalo velika smetnja za vecinu, a moguca korist za neke. Turska je smatrana za silu na zalasku, i mnogi su okrenuli oci u tom smeru, nadajuci se da ce prosiriti svoja carstva na teritorijama ka unutrasnjosti Balkana.

Austrija, koja je tu teznju nasledila od Ugarske, ni pod razno nije mogla da dozvoli da joj se kao prepreka pojavi Srbija, sa tako bliskim odnosima sa Rusijom. Nisu mogli da dopuste da Srbija dobije izlaz ka moru, radi trgovine, a najlogicniji put za to je bilo preko Crne Gore. Da bi to sprecili, morali su da postave neku prepreku izmedju te dve teritorije, i odabrali su upravo Albance.

Italija, sa druge strane mora, nije zelela jos vise slovenskih teritorija na Jadranu, te je i ona tu prepoznala Albance kao fin nacin zastite svojih intresa.

Turska, da bi zadrzala Austriju, videvsi u Srbima pretnju zbog slicne vere sa Austrijancima, trazi izlaz u muslimanskom stanovnistvu, pogotovo Albancima.

Rusija, sa velikom istorijom ratova sa Turskom, nadala se da ce moci da iskoristi srpsku ekspanziju protiv Turske, kad im to bude odgovaralo, ali i da zaustavi dalji prodor Austrije ka Balkanu i da ucvrsti svoje pozicije preko "slovenske brace".

Rusija, vojno pocinje da se direktno mesa u srpsko-turski sukob od kada u Srbiju dolazi 1000 ruskih trupa, a prvu pobedu zajednickim snagama dobijaju 1807. kod Stubika. Ustanak je isao povoljno po Srbe, ali nakon Austerlica, i pobede Napoleona, situacija se menja. Rusija mora da istupi i prekine pomoc Srbima. Karadjordje gubi zivce sa Rusima a situacija je bila tako zaostrena da je predstavnik Rusije, Rodofinikin, morao da pobegne iz Beograda preko Zemuna. Karadjordje tada pokusava preko izaslanika Rada Vucinica da dobije pomoc od Napoleona, ali posto su Srbi vec okarakterisani ko balkanska verzija Rusa, odbija da pomogne. Konacni slom Prvi srpski ustanak dozivljava 1813te.

Vec nakon 2 godine, Milos Obrenovic okuplja srpsku elitu, u to vreme najbogatije seljake, i poziva na novi ustanak, ali pod uslovima - morala je postojati kompletna poslusnost u odnosu na "vodju" i Milos je morao imati krajnju rec u odlucivanju. Znajuci da Milos ima neke tajne veze sa Turcima i Portom, Srbi pristaju, i pocinje Drugi srpski ustanak. Tu se Milos pokazao kao mnogo bolji diplomata od Karadjordja. Ono sto se nije moglo na bojnom polju, on dobija preko pregovora. I bas tu, pocinju da se produbljuju problemi medju balkanskim narodima, na prvom mestu izmedju Srba i Albanaca, na ekonomskom i nacionalnom planu.

Da bi ucvrstio veze sa Portom, i osigurao sucesiju, Milos radi sve da bi se dodvorio Turcima. Mora se naglasiti, da u tom novom stanju stvari u Turskoj, na tim podrucjima, do tada, Turci su imali glavnu rec u trgovini i posedu zemljista. Sa delimicnim oslobodjenjem, odjednom, dosta pravoslavnog sveta, Srba, Grka pa i Jermena, ali i Jevreja, pocinju polako da preuzimaju primat u trgovini i ekonomiji.

Medjutim, zajednicko i za Turke i za ostale, pa i za Srbe, je to da su posmatrali albanski zivalj kao otpad drustva i kao kriminalce i ubice. Da bi zadovoljio Turke a samim tim i Portu, Milos preko presije i kompenzacija "cisti" Aleksinac i Cupriju od Albanaca.

Ovde mora da se jedna stvar pojasni. Milos i njegovi naslednici nisu delovali iskljucivo protiv Albanaca. Posto je i njima i vecini srpskog pravoslavnog zivlja bilo u secanju da su ti krajevi bili srpski, a da su ih na nasilan nacin preuzeli Albanci, poturice i Turci, radili su sve na "ciscenju" muslimanskog zivlja (bilo koje nacionalnosti) na teritoriji od Beograda pa juzno ka Makedoniji.

Odjednom je Milos uvucen u svetsku diplomatiju. Nakon ustanka, pri jednoj njegovoj poseti Porti u Istanbulu, dobija od Sultana skupocenu sablju, konja i 6 topovskih cevi. Ruski ambasador ga prima na rucak na svojoj frigati. Austrijski konzul ide jos dalje i nudi Milosu da se u Beogradu otvori predstavnistvo Austrije, a na to mesto dolazi Meanevich, koji po dolasku predaje Milosu ne jedan vec 2 Iron Crosses of the First Order. Po Beogradu i diplomatskim krugovima, pocinju cak i price da je Milos primio milion dukata da Srbija predje sa ruske na britansku stranu, sto su bile izmisljotine tadasnjeg britanskog ambasadora Hodges-a.

Sve u svemu, citav 19. vek, od zavrsetka ustanka pa do kraja, oblezilo je ponovo veliko raseljavanje stanovnistva. U mnogim gradovima po Srbiji vecinu su cinili Turci. 60tih godina, nakon mnogih ekscesa i mini-gradjanskih ratova izmedju srpskog i turskog zivlja, Porta podleze pritisku i izdaje naredbu da se svo tursko stanovnistvo iseli iz gradova u Srbiji. Mnogi od njih su, u nadi da ce se nekad vratiti, zadrzali na podrucju Sandzaka, ili u okolini Drine u Bosni. Vecina je napustila Srbiju zauvek, preselivsi se u Bosnu ili cak u daleku Tursku. Kraj Istanbula je cak i osnovano selo nakon napustanja Beograda, iz koga je otislo cak 8000 Turaka. Iseljavanje nije bilo poput novijih desavanja, vec je iole bilo nadoknade. Medjutim, iako bi se mi, Srbi, mozda pohvalili da je sve posteno placeno, vrednosti su u biti umanjene i do 50% od stvarne vrednosti imanja, radnji i domova.

Sa druge strane, posebno Zakonom o naseljavanju stranaca iz februara 1865. doslo je mnogo Srba iz drugih krajeva i pokret je dobio tako masovne proporcije da je vec u jesen iste godine doveo do zabrane srpske vlade "da se ne proređuje pravoslavno stanovništvo u još neoslobođenim krajevima".

Normalno, steta je vec bila ucinjena.

U svojoj politici da povladjuje porti kad god se moglo, a opet da balansira i sa drugim "intresnim stranama" Milos posredno ucestvuje u gusenju sirih pokreta za oslobodjenje od Turske. U cilju oslobadjanja srpskih teritorija i naroda, prelazi preko cinjenice da ipak, sa odredjenim rizikom, moze da pomogne i drugima da dodju do zeljene slobode. Opet verska nepoverljivost i krvavo nasledje proslih vekova pod Turcima, odlucuje u potezima Srbije. Naprotiv, svaki put kada bi se neki drugi pokret za oslobodjenje ili bunu protiv Porte pojavio, on je izvlacio korist iz toga, zarad sirenja Srbije.

Tokom jednog od rusko-turskih ratova, Sultan je trazio od velikog albanskog Pase, Mustafe Busatlije, 60 000 trupa za borbu protiv Rusa. Posto je Milos bio u odredjenim odnosima sa Busatlijom, ali i sa Rusima, nagovara ga da odugovlaci i ne ucestvuje u sukobu. Kasnije, nakon tog rata, Turci salju kaznenu ekspediciju u Albaniju 1829. i dobijaju bitku protiv albanskog Pase, njega zarobe, a samo ga pritisak Austrije spasi od smrti.

Drugom prilikom, u Bosni, poturica, beg Husein Gradascevic organizuje bunu protiv Sultana i 1831. vodi vojsku na Kosovo da se suprostavi jos jednoj turskoj kaznenoj ekspediciji. Trazi pomoc od Milosa, ali ovaj ocenjuje da Husein nema sansi i ne ucestvuje u sukobu. Husein gubi bitku i bezi u Austriju.

Sve ovo dovodi do velikog straha kod Albanaca od srpske ekspanzije. Spas vide u vec pomenutom intresu Austrije za Balkan i stvaranju prepreke teritorijalnom spajanju Srbije i Crne Gore. Ovih problema ali i uloge Austrije, svesne su tri figure u Srbiji i Crnoj Gori - Petar Petrovic Njegos II, Princ Mihajlo Obrenovic i veliki srpski politicar Ilija Garasanin. I kod Njegosa i Mihajlo pocinje da zivi ideja o ujedinjenju Juznih Slovena ali i po uticaju Garasanina oslobodjenja ostalih balkanskih naroda od Turske ali i uticaja Velikih Sila. Garasanin, u odbrani od Austrije, savetuje Mihajla da ne gleda na Albance kao na Turke i da se problem sa Albancima resi ili da se privole na srpsku stranu ilida im se pomogne da se oslobode uticaja Porte ali i Austrije. Zbog svega ovoga, 60tih godina 19. veka, srpski novac je bio veoma obicajen medju albanskim glavesinama, a samo u jednoj godini cak 5 albanskih lidera je bilo u poseti Garasaninu u Beogradu.

Sad, ko zna, da nije Mihajlo ubijen 1868.me i da se nastavilo sa tom politikom, mozda bi balkansko bure baruta eksplodiralo mnogo pre austrijske aneksije Bosne, i mozda bi se mrznja izmedju Srba i Albanaca iskorenila. Ovako, nepoverenje izmedju dva naroda je uzimalo sve dublje korene, zahvaljujuci posebno uplitanju velikih sila u balkanska pitanja.

[nastavice se]

Edited December 29, 2007 by brue

[Dule_smor]

tek sam sada stigao da procitam tekst...veoma lepo i zanimljivo stivo, cekam nastavak...

[brue]

bice, kad se skoncentrisem da pisem poduzi text :)

ostalo jos do ww1, do ww2, ww2 i god posle i na kraju 90te...mLogo bre :)

Edited January 3, 2008 by brue

[Atelas]

Ovo ti pises?

[phantomq]

znate u cemu je problem?

problem je u genezi?

mi srbi mi ne zivimo danas! Mi ne zivimo sutra!!! Mi zivimo jos uvek u 14. veku u vreme kosovske bitke eto u cemu je problem...

Koliki su se ratovi vodili ratovi u svetu u proslosti, koliki su ljudi izginuli.... pa su opet te zemlje, nacije danas na prst u bulju.....

Samo mi srbi i dalje gledamo ko je kad ratovao sa nama i ko je bio na cijoj strani i ko je nas zajebao i rasturio nam drzavu a mi jadni bili naivni i dobri....

Vrlo malo ljudi zna da je cela britanija u 18, 19 veku imala isto stanovnika koliko je tada imala srbija, kraljevina, jugoslavija ili kako nam se tad vec zvala drzava ali su oni tad poceli da prave univerzitete i da skoluju narod dok smo mi ovde gajili svinje i terali u madjarsku.... sta je ostalo od japana ili nemacke posle WW2??? pepeo i garez a gde su te drzave danas, mi smo se sve to vreme igrali partizana i nemaca, cetnika i ustasa, srba i hrvata, srba i albanaca itd... i za sve to nam je bio kriv neko drugi, neko drugi nas je posvadjao...

dajte malo vremena stace svi srbi pod jednu sljivu i to bez da se guraju mozda malo ako se pobijemo jer ipak sljive su sa jedne strane ipak sladje i od njih se pravi bolja rakija!

Brue nemoj da shvatis licno nije ovo tebi namenjeno nego..... celoj genezi srpsko-siptarskog odnosa ;)

[rmb]

Taj rad phantomg. Inace nemoguce je ispravljati razne istoriske nepravde i nema ljubavi/prijateljstva izmedju naroda vec samo interesi a ljubav samo u slucaju pojedinca(:)) i odredjenih grupa ljudi. Treba raditi raditi i samo raditi a ostale piz****** uslovno zaboraviti :) Ono sto kazu .. kad pitas swedjana ko mu je premijer itd ovaj nema pojma .. ljudi imaju zivot i rade , pronalaze i stvaraju..sredjuju drustvo. Moramo uvek znati istoriju i uciti iz nje ,ali ne i zadrzavati se na istoj u iscekivanju sudnjeg dana vec keep look forward! Brue super ti je text ,cekam nastavak. GL

[brue]

Text sam nazvao geneza odnosa (inace prebacen sa ultimativnog politickog topica) zbog oprecnih misljenja o resenju kosovskog pitanja, ali i kao malo objasnjenje, po mom misljenju, zasto smo sad ovde gde jesmo. Da li smo mi cvetjke, ili shiptari, ili razne velike sile koje evidentno jesu imale a i dalje imaju intrese na Balkanu? Naravno da nisu i nismo. Istorija, kada je nepristrasna, ima svoje prednosti: ucenje na greskama.

Pazite, text nije potpun, moglo bi ovde nasiroko da se pise i jos detaljnije, ali em nemam zivaca za toliko pisanije, em bi bilo preglomazno za citanje. Pokusavam da pokazem koliko smo mi gresili povodom balkanskih pitanja, koliko su gresili shiptari i koliko su gresili oni "veliki". Gresili u smislu da su od balkana (ne)namerno napravili evropsku Palestinu.

Nastavak nocas.

ps. text je "moj" ali samo u smislu da je izvuceno i iskombinovano ono cinjenica sto moze iz raznih textova i podataka, sa delimicno mojim komentarima, tako da nije ni ovo za uzeti "zdravo za gotovo", ali moze pomoci, bar se nadam, u boljem sagledavanju stvari u vezi nas samih ali i nasih komsija (u ovom slucaju ograniceno na shiptare)

Edited January 3, 2008 by brue

[Pekarman]

Cekaj ti ovo pises iz glave posto si procitao negde ? Ja mislio covek c/p pa nisam hteo da te diram pored prvobitnog razloga za nediranje ali ako pises sam e jebiga onda ... cu nastavim da citam ali izgubilo je malo na vaznosti.

[brue]

Pa da je samo c/p onda bih postovao komplet sve?

Kazem, iskombinovano od vise textova, i liseno pristrasnih komentara, bez obzira na stranu... a za neke podatke, da kazem odakle su, verovatno bih navukao bes "patriota" :P

[Pekarman]

Mogao si da precutis ali NEEEEEEEEEE ... *uzdah*

1. Da,da znam da "c/p" je skracenica za "copy/paste". Moja greska sto nisam stavio "prepisujes iz neke stampane stvari jer nema u elektronskom formatu"

2. "Liseno pristrasnih komentara" ... ti naravno kapiras da sa moje tacke gledista nesto sto si ti napisao posto si isto sklopio u svojoj glavi nakon citanja 5+ knjiga moze da bude sve osim "liseno pristrasnog"

3. Vec si poceo da mi ides na zivce sa blogom, ali rekoh sebi "Aco, smiri se bre! Svako ima pravo na svoj blog!" ali mi sad vec ides na kurac sa "Sad cu ja vama da objasnim neke stvari" pisanim delom.

Zasto ? Pojma nemam. Nekako mi zvuci suvisno raspravljati o stvarima iz proslosti kroz oci danasnjeg vremena jer to sve meni zvuci kao "E brate, da je Car Lazar imao Ak47 gde bi nama bio kraj" pricu.

[rmb]

@Set Fix nemoj se nervirati oko tudjih stavova.. nije vredno toga :) Ma sta ja pricam .. nisam ni citao taj ultimativni whatever topic pa ne znam o cemu je rec.

@brue nadam se da si proucavao validne istoriske spise a ne spise kvazi istoricara u stilu cetnici su klali a partizani delili slatkise (ako me razumes) :) Ovo kazem zato sto postoje razni likovi upleteni u vlasti ,akademici i slicno koji istoriju tumace na svoj nacin (u zavisnosti od datih politickih okolnosti ) a za gazdu i lansiraju je preko raznih drzavnih medija (nazalost) i izdaju knjige u enormim kolicinama.

Napisi izvore slobodno. Te "patriote" nek kazu sta hoce i nek pricaju price i misljenja svojih idola posto svoj argumentovan stav nemaju.

Nadam se da nisam nikog povredio/uvredio :)

PoZ

[Dule_smor]

ajd lagano, pustite coveka da pise...pa sta ako je tekst delimicno subjektivan, takvi su svi oni tekstovi koje smo pisali na ww1 i ww2 topicima, ko nece da cita ne mora...naravno, ne branim vam ja da diskutujete sve dok je to u granicama kulturne rasprave...

[Pekarman]

Dule shvati ovo kako hoces ali:

Tekstovi o WW1 i WW2

.

.

.

.

.

jos jedno 20 "."

.

.

.

"GENEZA SRPSKO-ALBANSKIH ODNOSA, ili sto se mrzimo" by brue

I ne, meni ne smeta brue-ovo stav jer ga on i ne iznosi vec mi smeta, kao sto sam i rekao, cela ta "E sad cu ja vama da objasnim" linija koju on vuce od kako je sa ovim krenuo.

[brue]

Seth, nije c/p zato sto sam hteo bas da iskljucim pristrasne komentare. Stvarno neke stvari nisam pre znao, dok nisam naleteo na "druge" izvore. aj 1 primer: znao sam da su se ovde u UE "klali" Srbi i Turci u prvoj polovini 19. veka, kao i u drugim gradovima(varosicama) u Srbiji, iako su bili u sastavu srspke drzave. Mislio sam, bar je takva prica bila, da su im otkupljivali imanja kad je Porta dala naredbu da se Turci iz Srbije isele. I onda naletim na validne zapise po koliko su im stvarno placali, i kako su sami ljudi reagovali, tja da nije sve samo u parama. I pravo da ti kazem, do skora nisam imao pojma da je postojao onaj Zakon o naseljavanju stranaca i kolko je pomogao u kreiranju etno slike Srbije koju danas znamo.

A opet, gomila podataka koju sam do sada ovde ubacio, je ipak zanimljivost koju ne srecemo bas svaki dan. Bar je meni zanimljivo, pa sam mislio da podelim sa onima koje to zanima, daleko od toga da sam iskljuciv ili da je to nesto tipa kako ti rece "Sad cu ja vama da objasnim neke stvari". Mogao sam dati samo linkove, ili c/p sa engleskim, samo sam shvatio da onda to niko ne cita, nazalost.

Nevezano za topic: ne razumem zasto ti je smetao blog, ja sam to racunao kao zajebanciju na racun ljudi na vlasti, nista drugo?

Textovi o WW2 ti smetaju? Izvini, ali sam potrosio dosta vremena da nadjem to i pravilno prevedem, opet ne u fazonu "evo jos jedna prica o bitci koja se izucava u osnovnoj ili srednjoj skoli" vec bas one pikanterije i zanimljivosti. Ako ti to smeta, i vise volis postove od 2 recenice, zasto onda gubis vreme i citas?..ako uopste i citas

Edited January 3, 2008 by brue

[Pekarman]

Nigde nisam napisao da mi tekstovi o WW1 i WW2 smetaju vec suprotno. Ovo sa "." bas to i ilustruje. Prvo pomenute sam smatrao informativnim jer vecinu stvari nisam ni znao a govorile su o stvarima iz nase istorije i istorije drugih naroda koje su bile epske. Ovo tvoje je reprizno kroz istoriju i nije svojstveno Srbi vs Albanci vec slicno mogu da iskopam i Englezi vs Skoti recimo.

[brue]

negde davno sam vec postovao ove linkove, no nebitno:

projekat rastko

istorija balkana forum

a na njima imate linkove za dalje, plus google

[PrimEviL]

amagad, seth je naterao bruea da prekine da daje svoj licni pecat istorijskim spisima

http://www.rastko.org.yu/antropologija/lle...tologija_c.html prelep site, moram reci

[SavKe]

Evo, 2000.-ti post zelim da posvetim tome da nateram Bruea da nastavi da pishe svog blogic, jer je meni bio veoma zanimljiv,a mislim da bi to trebalo da bude pozitivno kad dolazi od jednog Istorichara