Odakle poticemo

[brue]

6. Veliki knez Vojislav Vojnović

Smrt cara Du

Edited May 4, 2007 by brue

[SavKe]

Tebrix lud si, ali procitacu sve ovo ;)

[brue]

Najpre su dolazile su vesti o dosta dobrim odnosima između cara Uro

Edited May 4, 2007 by brue

[brue]

11. Osveta Dubrovniku

Godine 1369. i 1370. bile su veoma lo

Edited May 4, 2007 by brue

[brue]

Hrebeljanović je bio suvi

Edited May 4, 2007 by brue

[De1Rekt0n]

Sve je to lepo i krasno al kad sam video:

Olga Lukovic-Pjanovic pise, u drugoj knjizi "Srbi narod najstariji", strana 59, kako je "Chicago Tribune" 19 Februara 1981 objavio vest da je otkopana kineska najstarija mumija koja je bila plava zena, bele rase. Zatim je ista vest objavljena u Parizu na TV. Te vesti Olgu su potsetile na one koje tvrde da su Siptari Iliri samo zato sto su se naselili na ilirske teritorije. Prema tome, Olga zakljucuje da je "plava kineskinja" mogla biti samo srpkinja.

Ovakve stvari su jednostavno nonsens i ne znam kako moze neko da dokaze tacnosti ovih tvrdnji, cela ta prica kako su Srbi bili i u Kini, Indiji i na jos par mesta po celom svetu su totalni nonsensi, Srbi su bili pleme Slovena i za njih se prvi put saznaje tamo oko 6. veka kada o istim pisu Vizantijski pisci a to sto se ovde gomila ljudi hvata za sve sto pocinje na "sr" i govori kako je to srpsko to je vec prica za neki sci-fi.

Sto se tice Olge, Deretica i slicnih kvazi-istoricara ti ljudi pricaju i da je Apolon srpski Bog, sve zivo sto podseca na rec Srbija oni uzimaju i prave neke teorije koje nikako ne stoje i nemaju veze smozgom.

Edited May 5, 2007 by De1

[Sting]

Meni se cini da je to bila ironija?

[brue]

:) upravo to, samo ironija na konto Albanci=Iliri

zalosno je to kad se ljudi hvataju za DAI i LPD iako ne postoji ni jedan jedini originalni primerak i onda od toga napisu "istoriju"... isti djavo ko i imena i toponimi koji pocinju sa SR :)

Čoveče,

ti koji Srpskim zemljama hodi

Edited May 5, 2007 by brue

[brue]

U Evropi, a kasnije u celom svetu, u slu

[brue]

Inace, imaju dve teorije oko srpskog ili slovenskog, kako hocete, racunanja vremena (kao sto sam gore pomenuo). Trenutno je sad nasa 7515. godina.

Po prvoj, uzima se biblijsko racunanje vremena (prema proracunu katolicke crkve o "postanku sveta")

Jedina vremenska bliskost koju su istrazivaci utvrdili , jeste poklapanje početka slovenskog kalendara sa naučno utvrdjenim datumom bitke na Kuruksetri, koja je opisana kao

[brue]

O kulturi starodrevnih Srba

(Dr Simo Jelača)

Pisani tragovi o Srbima iz Indije datiraju od pet do sest hiljada godina, a u Evropi od preko tri hiljade godina.

Rus Moraskin je pisao da su Srbi jos u svom indijskom kraljevstvu bili na najvisem stepenu prosvete i obrazovanosti, za to doba. Takodje, Kinezi su zapisali da su Srbi napredovali u prosveti i da je njihov car Tanca jos tada izdavao zakone. Grcko-rimski istoricar Straban kaze za Srbe iz Kaspijske Serbanije da su trgovali jos od dolaska iz Indije i da su na odeci nosili zlato.

Gilferding za Balticke Srbe kaze da su imali velike gradove, sa razvijenom umetnoscu, zanatstvom i trgovinom, cime su zadivljavali druge narode. Mavro Orbini navodi da su Balticki Srbi u politici imali izvrsne zakone i pohvalne obicaje. Srpski istoricari Kovacevic i Jovanovic zapisali su da su ti pradavni Srbi upotrebljavali zelezo, bakar, olovo, srebro i zlato. Jirgen Spanut je u svojim studijama zapisao da su na Sinajskom poluostrvu jos 4000 godina pre n.e. postojali rudnici bakra "Timna" na oko 60 kvadratnih kilometara sa oko 5000 podzemnih tunela i da su u tim rudnicima pronadjeni natpisi, kako on kaze na "filistickom" pismu, sto je identifikovano kao pismo kojim su se sluzili Srbi.

A Racki pise da su kod Srba pre 2500 godina bila razvijena zemljoradnja i trgovina zitom, te da su bili veste zanatlije, rudari, dobri graditelji brodova i poznavali su staklo. Sreckovic pise da su Srbi u Solunskoj Srbiji negovali svoju pismenost i na svoj jezik preveli svete knjige. On takodje kaze da su Neretvljani bili najbolji trgovci i da su imali jacu flotu od Mletacke. Slicno je tvrdio i sam Julije Cezar u svoje vreme. Imali su cak svoje tkanine, koje su izvozili i koje su bile veoma cenjene u Carigradu.

I konacno, akademik Stojan Novakovic tvrdi da postoje dokazi da je u Srbiji vec u desetom veku postojao snazan knjizevni pokret, u Zeti i Raskoj, na kojim temeljima je izgradjena prosveta, knjizevnost i zakonodavsvo Nemanjicke Srbije.

Dr Jovan Deretic nalazi pojavljivanje imena Srba i u Bibliji, sto je mnogo ranije od zvanicne nauke. Po njemu Srbi su ostavili bezbrojne tragove, svuda gde su ziveli. Tako, u Maloj Aziji je postojao grad Sard u kome su prvi put osnovane skole za matematicare, istoricare, muzicare i astronome. U tom gradu prvi put u ljudskoj istoriji predvidjeno je pomracenje sunca. Svrseni ucenici ovih skola odlazili su u velike gradove i drzali predavanja. Jedan od njih, Grk koga pominje Ksantos, otisao je u Atinu i drzao predavanje, ali ga vecina slusalaca nije razumela jer su svi strucni izrazi bili na srpskom. Otuda i podatak da su Grci Srbe nazivali Ksantosima.

Po podacima sakupljenim u Vatikanu, pa cak i u "Svetom pismu", Deretic zakljucuje da su Arijevci, Heti, Geti, Iliri ili Kelti sve Srbi. A dr Ranka Kuic, prvi keltista na Balkanu i strucnjak uvrsten u 2000 najistaknutijih stvaralaca na zemaljskoj kugli, svojim delom "Srpsko-keltske paralele" dokazuje gotovo genetsku srodnost danasnjih Velsana, mnogih Iraca i Skota sa Srbima. Otud je i ponela nadimak "Ranka Velsanka".

Ona je svoje delo pokazala na svim geografskim pojmovima na terenima koje su nastanjivali Kelti i Srbi.

Savremeni istoricari tvrde da je prihvatanjem nordijsko germanske istoriografske Berlinsko-Becke skole Srbima nanet udarac mitskih razmera. Cvijic je Srbe opisao kao veoma inteligentan narod, ali i veoma eksplozivan. P. Dragosavac tvrdi da Akademija nauka nikada nece zavrsiti srpski recnik, a sto je jos tragicnije da isti jos uvek tretira kao srpsko-hrvatski.

On takodje istice potrebu za izradom srpsko-sanskritskog recnika. Na svu srecu takav recnik moze se uskoro i ocekivati, posto na njemu radi Branislava Bozinovic.

Natasa Lukic sugerise kao kluc da je dobro iznaci balans izmedju zelja i stvarnosti, kako nas preuvelicavanje nebi odvelo od puta za "vise interese". Jelena Milutinovic kaze: "Kad je Gete procitao Hasanaginicu, izjavio je da narod koji ima takvu poeziju zasluzuje da bude prestizan evropski narod, narod koga ce svi evropski narodi izucavati upravo zbog toga".

*****************

Opet ponavljam, ne tvrdim da je ovo sve tacno De1 (cak su mi i neke tvrdnje suvise neverovatne kao i tebi), ali tvrdim opet da nas pogresno uce, i da je verovatno "istina tamo negde" tja izmedju :)

[brue]

Ako stignem danas, postovacu o Etrurcima i Srbima. Evo par slika za pocetak.

Mada, procitajte prvo o Nikoli Altomanovicu text, bas bas dosta zanimljivih podataka u vezi prilika za vreme Cara Dusana i nakon njegove smrti, i trvenja izmedju vlastele u Srbiji tada. Diverzantski napad Dusanov na njegovog oca i preuzimanje vlasti, pa atentat na Lazara - za desetku :)

Edited May 5, 2007 by brue

[De1Rekt0n]

Ta Vincanska slova nemaju veze smozgom to su neki simboli koji su bili pokupljeni sa odredjenih artifakta i od toga ljudi napravili celo pismo, za sada nemaju ni jedan pisani dokument iz Vince sa kojim bi napravili rekonstrukciju pisma kojim su pisali, ovo su samo slepa nagadjanja.

[Sting]

nm promashio sam da procitam jedan post u kome je bio odgovor na moje pitanje =P

Edited May 6, 2007 by Sting

[brue]

Izvinjavam se unapred na mesanju cirilice i latinice u ovom postu.

Evo nesto malo o debilcinama, neznalicama i sarlatanima, sve amater do amatera, koji nemaju veze sa mozgom:

Prof. dr. Radivoje Pe

Edited May 6, 2007 by brue

[brue]

У 1924. години Васић је поново у Винчи; да би наставио проучавање културе коју је ту открио, он 1929. године опет прихвата помоћ са стране, овог пута од Чарлса Хајда (Charles Hyde), мецене из Бирмингема. Већ после три године појавио се први том његовог монументалног дела "Преисторијска Винча", у чијем се закључку налази следећа тврдња: "Култура у Егеји је основица на којој се има сазидати зграда целокупне праисторије у Дунавској долини од њена почетка, па до њена престанка". Ова Васићева теза и тумачења Винче као егејске колоније не наилазе на одзив у помодној археологији тридесетих година, свој заокупљеној теоријама о великим миграцијама и етногенезом Илира и Аријеваца. отпори су велики, а оштре критике пишу чак и аутодидакти у праисторији, како их је Васић с правом називао, или археолози који су се слепо држали општеприхваћених школских теорија. Васић убрзо открива да и колеге из Енглеске очекују од њега да резултате својих истраживања стави у службу априористички постављених теорија водећих енглеских археолога. Пошто је разоткрио овај колонијалистички синдром код својих енглеских колега, Васић је и њима окренуо леђа и затражио подршку у пријатељској Француској у којој је, у то време, на жалост, цветала само класична археологија. У свом самотништву Васић до крајњих консеквенци спроводи своју основну тезу о зависности култура у Дунавској долини од оних у Егеји и 1936. године објављује наредна три тома о Винчи у којима се ово праисторијско насеље објашњава као грчка, јонска колонија из VI века старе ере. Остатак свог стваралачког века Васић је посветио даљем разрађивању и доказивању ове тезе, користећи се при том својом сјајном ерудицијом.

У стручним круговима и данас влада мишљење да је такав Васићев поступак нанео велике штете српској археологији. Уверен сам да се већ сад може показати да је то мишљење погрешно. теза о јонској колонији Винчи је неприхватљива, али би за српску археолошку науку било много веће зло да се Васић повео за помодним, псеудонаучним, а, често, и веома опасним идејним струјама које су биле водеће у европској археологији тридесетих година овог века. Због "јонске колоније" највише је трпео и губио сам Васић, док је његово дело о Винчи и данас најбољи путоказ за решавање неких основних проблема праисторије Дунавске долине и парадигма за слободну научну мисао и један узорит морални став."

Винча и остала неолитска насеља у Србији

Винча и њена култура

Винча је највеће и најцеловитије истражено неолитско насеље у Европи. На овом месту, где се преко долине Болечице и Дунава разиграни рељеф Шумадије сусреће са банатском равницом, налазила се између 4500. и 3500. г. пре н. е. метропола једне садржајима пребогате културе. Стога је Винча појам којим се данас обележава зенит неолитске културе у Европи.

Културни слој Винче, висок око 10,5 m, пружа необично занимљиву и узбудљиву слику. Као на раскошном ћилиму у њему се по вертикали нижу један над другим румени, жути, мрки, пепељасти и црни прослојци формирани од остатака разорених насеља, спаљених колиба, великих ровова и засутих јама и гробова. Сваки од тих прослојака, који обележава поједине фазе живота у Винчи, садржи праве ризнице најразноврснијих предмета: оруђе и оружја од камена и кости, посуђе за свакодневну употребу, раскошно декорисане ритуалне вазе, велики број антропоморфних и зооморфних фигурина, накит од разних врста ретких, скупоцених материјала и безброј других предмета, израђених у самој Винчи или прибављених из удаљених области, из средње Европе, доњег Подунавља или са Медитерана.

Винча - ископавање 1924. године

Мада је праисторијско насеље у Винчи годинама ископавано, ипак је испитан само његов средишњи део. На истраженом простору нађено је, међутим, на хиљаде предмета који данас красе многе музејске збирке, а рад на њиховом поучавању траје с несмањеним интересовањем и данас. На основу тих бројних и веома разноврсних предмета, као и остатака архитектуре и коришћених сировина, може се поуздано реконструисати цела историја Винче, односно материјална и духовна култура бројних генерација које су у њој живеле.

Прво поглавље Винчине историје сачувано је само у фрагментима и отуда је недовољно јасно. На основу скромних остатака најстаријег насеља, откривених на око 10,5 m испод површине, може се закључити да је Винча први пут насељена у тренутку кад је култура средњег неолита (старчевачка култура) већ прешла зенит и почела да се ближи свом крају, вероватно негде око 4800. године старе ере. У то време југословенски део Подунавља био је густо насељен и оснивање првог насеља у Винчи треба вероватно резати за мању групу колониста која је у трагању за слободним њивама и пашњацима напустила неко оближње веће насеље, лоцирано у јужном Банату. Мада је њихово насеље у Винчи било релативно краткотрајно и малог обима и мада у њиховом стваралаштву није могуће открити неки нов, особен израз, ипак су ти досељеници оставили у Винчи један документ, изузетно значајан за упознавање њиховог физичког изгледа и њихове духовне културе. To је велика гробница с прилазом и девет скелета која је у центру најстаријег насеља откривена 1931. године. Овај налаз, јединствен у оквирима неолитске културе југоисточне Европе, показује да су први земљорадници Подунавља припадали једном посебном антрополошком типу у коме се обједињују одлике старе европске популације с одликама грацилних Медитеранаца. Исто сажимање старобалканских, аутохтоних елемената са медитеранским опажа се у старчевачкој култури, односно култури првих становника Винче. Тако најстарија станишта у Винчи имају, као и станишта на осталим насељима овог времена у Подунављу, најчешће елипсоидне основе укопане у лес и шаторасти кров од прућа, трске и сламе који належе непосредно на основу. Ове шаторасте колибе, груписане у најстаријем насељу Винче по одређеном систему око централне колибе, живо подсећају на архитектуру старије подунавске мезолитске културе (култура Лепенског Вира).

За исте традиције се повезују и стубасте антропоморфне фигуре овог времена, као и нерашчлањене керамичке посуде чије форме јасно упућују на старије узоре рађене од камена или дрвета. Међутим, поједине орнаменталне технике примењене на керамици (на пример, сликане вазе) као и неки ретки материјали коришћени за накит (спондилус, палигорскит) јасно показују да су носиоци старчевачке културе одржавали везе са становницима егејског и ширег источномедитеранског подручја. Још cу били живљи контакти са областима које леже северније од југословенског Подунавља. Њих потврђују ножићи од вулканског стакла (обсидијана) које cу становници најстаријег насеља у Винчи добављали из горњег Потисја.

На основу расположивог археолошког материјала може се закључити да cу први становници Винче живели у добросуседским односима како са становницима Панонског басена тако и јужних области Балканског полуострва. Најстарије насеље у Винчи није било ни ограђено ни утврђено, a налази из шаторастих колиба везују се за мукотрпни али и спокојни живот сељака чија је свакодневица била испуњена напорним радом на изради камених алатки и разних керамичких производа, а свакако и сталном бригом за усеве, за стоку и улов. Становници најстаријег насеља у Винчи нису, међутим, могли да за дуже време убирају заслужене плодове свога труда. Већ средином V миленија старе ере отпочињу ланчани покрети неолитских популација у Тракији и доњем Подунављу који нешто касније захватају и области око Винче. Ово превирање изазвано је лаганом пенетрацијом анадолске халколитске културе типа Чан Хасан - Бејџесулчан која се према Балканском полуострву кретала у два смера: сувоземним путевима, од југоисточне Тракије према Подунављу, и маритимним комуникацијама, од средње Грчке до северне Далмације. Као последица овог струјања, при коме се анадолске форме сажимају с локалним аутохтоним облицима, настају на целом Балканском полуострву и средњем Подунављу културе млађег неолита. Тако у додиру са новим досељеницима и подунавска старчевачка култура прераста у нову, винчанску културу.

У овим немирним временима Винча је у једном тренутку, вероватно негде око 4500. године старе ере, потпуно опустела. Тешко је оценити које је време протекло пре обнове и бујања новог живота у Винчи. Свакако да тај период није био дуготрајан јер је непосредно изнад напуштених шаторастих станишта подигнуто ново, велико насеље чији cу житељи генерацијама остали на том тлу негујући и ширећи близу 1000 година једну особену културу млађег неолита којој је Винча дала име.

Дух нове културе и новог начина живота манифестован је јасно у архитектури. При изградњи новог насеља посебна пажња обраћена је распореду кућа. Од њих cу, нажалост, остале очуване само основе, али је утврђено да cу све биле оријентисане у правцу југоисток-северозапад, да cу имале четвороугаоне, готово квадратне основе, вертикалне зидове и кров на две воде.

Као грађевински материјал и даље је коришћено дрво и глина, али сам грађевински поступак обогаћен је новим детаљима и знањима, као на пример нивелисањем, стабилизацијом подлога, изолацијом од влаге, облепљивањем зидова и њиховим бојењем. У раздобљу од хиљаду година Винча остаје ушорено, ограђено насеље са истим системом комуникација. Временом се једино стамбени простор увећава и функционално разуђује. Док cу прве куће редовно једноћеличне и довољне за живот само једне мање породице, у млађим насељима откривене cу велике правоугаоне грађевине од 40 до 60 m2 са већим бројем просторија и уграђеним "намештајем" (банци, пећи, мангани, долапи, столови).

Континуитет културе још изразитије потврђују покретни археолошки налази, на првом месту керамичке израђевине - посуђе и антропоморфне фигурине. Ове две велике групе налаза, кроз које је испољен и високо развијен смисао за уметничко обликовање, крајње осетљиво одржавају све животне ситуације бројних Винчиних генерација, односно динамику винчанске културе у целини. На основу стилских одлика керамике и антропоморфне пластике могу се најлакше утврдити основне етапе живота у Винчи, односно извршити периодизација културе млађег неолита у средњем Подунављу.

Edited May 6, 2007 by brue

[brue]

Утемељење, раст и највиши успон винчанске културе илуструју археолошки налази откривени у Винчи на дубинама између деветог и шестог метра. У овом раздобљу, које се методом С-14 може датовати оквирно између 4500. и 3800. године старе ере, становници Винче и њихови саплеменици остварују културу особеног стила која далеко зрачи и супериорно доминира највећим делом средње и југоисточне Европе. Винчанска култура поседовала је око 4000. г. пре н. е. територију већу од територију било које друге неолитске културе у Европи, а поједина њена насеља, на пример Винча, Потпорањ, Селевац или Дивостин, премашала cу величином и бројем житеља не само сва истовремена неолитска насеља већ и прве градове који cу знатно касније настали у Месопотамији, Егеји и Египту. Заједнице тих великих насеља прилагођавале cу своје основне делатности локалним условима. Тако се у неким насељима већа пажња поклањала земљорадњи и сточарству, a у некима ткачкој радиности и трговини, док cу се у онима која у својој околини имају ретке сировине зачели рударство и разне врсте заната.

Специјализоване делатности омогућиле cу брз привредни успон, друштвено раслојавање и опште богаћење свих заједница винчанске културе. Заједнице у Шумадији, Банату и Срему брижљивом обрадом земље и негом крупне стоке створиле су вишкове производа, који су им омогућавали да од суседних етно-културних група добијају сировине које нису имали на својој територији, на првом месту ердељски обсидијан, драгоцену сировину за израду српова и прецизних алатки. С друге стране, стабилност привреде омогућила је винчанским заједницама да известан број својих чланова ослободе непосредне производње, односно да их усмере на посебне делатности, првенствено на изналажење локалних сировина или њихову прераду.

На тај начин становници Винче дошли су до цинабарита, који је вађен у Шупљој стени испод Авале, као и до неких других ретких стена и минерала (алабастер, мермер). Винча је из тих разлога постала и највеће тржиште југоисточне Европе, и то не само због изузетне вредности сопствених производа већ и због ретких сировина или предмета који су у њу допремани из Трансилваније, горњег Потисја, доњег Подунавља па чак и са обала Егејског и Јадранског мора.

Широка размена добара и развој комуникација ослободили су творце винчанске културе грчевито везаности за малени комад земље и предачке навике, дали су полет њиховој машти и омогућили им да наслуте нове светове и успоставе однос пун поверења према природи, животу и будућности. Винча и још неколико неолитских насеља у близини Вршца (Потпорањ), Крагујевца (Гривац, Дивостин), Титове Митровице (Валач) и Приштине (Предионица) постају велики религиозни центри, а истовремено и уметничка жаришта која пресудно утичу на ликовно стваралаштво свих неолитских заједница средње и југоисточне Европе. На стотине и хиљаде глинених фигурина и ритуалних ваза, откривених у поменутим насељима, не указују само на изузетну маштовитост и уметничку надареност њихових твораца већ и на развијено митотворство и нагло разгранавање магијско-религијске праксе у оквирима винчанске културе.

Тематска разноликост глинених фигурина (наге или обучене фигуре жена и мушкараца у стојећем, клечећем или седећем ставу, фигуре с маскама на лицу, хермафродитске фигуре) и њихов стилски развој од натуралистичких преко реалистичких до сасвим апстрактних форми сигурни су доказ да је у винчанској култури превладана примитивна магија, односно да је оформљена јасна религијска мисао. Та мисао, судећи по изгледу глинених идола и разноврсних културних предмета изражавана је у ритуалима и мотивима повезаним са сменом годишњих доба, сетвом и жетвом, рађањем и умирањем, као и сталном обновом живота, ликовно најпотпуније израженом приказом жене са дететом у наручју. Оне винчанске заједнице које се нису определиле за земљорадњу и сточарство већ за проналажење и обраду нових сировина створиле су, међутим, сасвим другачији духовни свет.

Заједнице које су живеле између висова Кучајне и Дели Јована, у близини пећина, великих пукотина и топлих извора, рано су наслутиле да у утроби земље, у потпуној тами, настају, расту и сазревају најразличитије стене и минерали. Припадници тих заједница први су у Европи продрли у тај зачарани подземни свет, изнели на светлост дана његове плодове и, уз помоћ ватре, натерали их да се преобразе у нову материју - у метале, у конкретном случају у бакар. Открићем велике тајне преображаја материје ови први европски рудари и ковачи уплели су се у процесе космичког живота и везали за један посебан свет богова и хероја. После открића бакра, њихова машта населила је целу природу безбројним тајанственим бићима - палчићима, вилама и вилењацима, који су се придружили демонима жита и духовима плодоносног дрвећа. Тај особен сакрални свет, који је у винчанској култури успостављен најкасније почетком IV миленијума пре нове ере, одржао се на Балканском полуострву све до времена ширења хришћанства, a један његов део вероватно је уграђен и у темеље најстарије забележене европске митологије - у старогрчке митове о Деметри, Дионису и божанском ковачу Хефесту.

Винчанска култура била је у зениту све до око 3800. г. пре н. е. Остаци насеља и покретни археолошки налази откривени на дубинама између шестог и другог метра културног слоја Винче, датовани методом С-14 у раздобље између 3700. и 3500. године старе ере, показују да Винча постепено губи свој пређашњи значај и да се винчанска култура у целини лагано гаси. Најпре се запажа да су насеља из овог дела културног слоја знатно мања од претходних и да се у једном моменту приступа изградњи новог одбрамбеног система. Мада се и даље наставља локална производња свих врста оруђа и керамичких производа, ипак је карактеристично да је број импортованих објеката све већи и да се све чешће подражавају узори из туђинских култура. Очигледно је да уместо метрополе која зрачи, Винча сад постаје само место које сабира елементе са најразличитијих страна. Овај општи замор, испољен како у неоригиналној керамичкој производњи тако и у изради антропоморфних фигурина, изазван је проналаском и све чешћом употребом метала, у првом реду бакра и злата. Открићем ових метала нарушава се ранија културна равнотежа и отпочиње распадање структуре неолитског света.

Сви ти догађаји деловали су снажно на материјалну и духовну културу Винчиног становништва. У првом тренутку подстреци са стране имали су позитивно деловање јер сажимањем традиционалних форми с елементима новог стила настаје у Винчи краткотрајни ренесанс културе окарактерисан у првом реду оригиналним облицима антропоморфне пластике и новим орнаменталним техникама на керамици. При овој новој стилској синтези антропоморфне фигурине задржавају у основи још реалистичке облике, али раније тродимензионално моделоване површине постају равне, а пластично моделовани детаљи постепено се схематизују и претварају у тешко разумљиве орнаменталне знаке. Овај доследно спроведен орнаменталан стил има за циљ да помоћу једне врсте цртежа и сенчења компензује изгубљен смисао за трећу димензију.

На извесним статуетама примењено је и бојење којим је још више наглашен пиктурални карактер новог орнаменталног стила. Отуда урезани или сликани детаљи на Винчиним фигуринама не означавају ни одело, ни тетовиране знаке, већ настају као резултат развоја стила који се креће од тродимензионалних реалистичких облика ка линеарно-апстрактним формама. Формирање овог стила мора се везати за технику резања и украшавања металног лима и кости. Као што је у току старије етапе винчанске културе глина одређивала основне облике антропоморфних статуета, тако у млађој етапи фигурине од металног лима и кости постају носиоци линеарно-апстрактног стила који се са више или мање успеха транспонује и у друге врсте материјала.

Насупрот фигуринама, посуђе је махом неукрашено. Ова чињеница, наизглед контрадикторна, у ствари се добро слаже с основном стилском концепцијом којој је страна трећа димензија и просторно разбијање украсних мотива. Стога се сад и фаворизује само сликана декорација изведена пастозном бојом или инкрустацијом, док су друге орнаменталне технике углавном занемарене. Више се не примењују непрекинути украсни мотиви (текућа спирала, меандар), већ су сви орнаменти или просторно ограничени (метопски стил) или везани за поједине делове вазе.

Овај строг тектонски стил на керамици, као и орнаментално-апстрактне форме пластике, израз је озбиљније кризе изазване увођењем метала у још изразито агрикултурну средину. Са развојем металургије бакра формирају се постепено и нови економско-друштвени односи који се супротстављају традиционалном начину живота. Становници Винче нису били спремни да прихвате прогресивну економско-друштвену структуру и нове богове већ достигнуте у културама суседних подручја. У таквој животној ситуацији било је потребно старе богове Винче што више уздићи и супротставити их страначким божанствима. Отуда се сад у Винчи формира једна нова религиозност документована првенствено познатом иконографском схемом мајке с дететом у наручју, опште хранитељице и велике господарице. Ови нумени, без праве моћи и лица, сагорели су заједно с колибама њихових твораца при налету инвазионих култура бакарног доба. У Винчином културном слоју, на око 2 m испод површине, данас се још добро виде згаришта последњег насеља. Овај хоризонт означава последње велико поглавље историје Винче - историје дуге око петнаест векова, испуњене значајним културним остварењима и узбудљивим догађајима.

У Винчи је живот настављен и касније, све до доласка Римљана у наше крајеве, али не више са истим интензитетом нити на истом простору. Данас је из Винче познат низ налаза из бакарног, бронзаног и гвозденог доба (као и старосрпски локалитет - прим. ПР). To cу, међутим, само трагови, често веома значајни за разумевање извесних појава у праисторијској култури средњег Подунавља, али cу они за историју Винче од другоразредног значаја.

Kultura Lepenskog Vira

Da bi se istrazilo jedno maleno naselje iz epohe mladjeg kamenog doba, otpoceto je 1965. godine sa arheoloskim iskopavanjem na niskoj dunavskoj terasi pokraj Lepenskog Vira. U tom trenutku niko nije ni slutio da je ovo mesto, koje se nalazi u bespucu Djerdapa, nekada bilo i srediste jedne od najslozenijih i najblistavijih kultura praistorije. To je postalo jasno tek 1967. godine. U toj su godini, ispod naselja prvih zemljoradnika i stocara iz razdoblja od 5300-4800 god. pre n.e., otkriveni spomenici koji su iznenadili ceo svet; u sedam velikih, sukcesivno podizanih naselja ribolovaca, lovaca i skupljaca hrane (Proto-Lepenski Vir Ia-e, Lepenski Vir II), nadjeni su : brojna planski gradjena stanista, grobovi koji dokumentuju cudne pogrebne rituale, obilje majstorski izgradjenih alatki od kamena, kosti i roga, raznovrstan nakit, plocice sa urezanim znacima slicnim pismu i monumentalne skulpture od kamena. Odmah se moglo ustanoviti da su sve ovo ostvarenja od pre 5300. god. pre n.e., a to je znacilo da su ribolovacko-lovacke zajednice koje su naseljavale terasu pokraj Lepenskog Vira prve u Evropi uspostavile slozene privredno-drustvene odnose, prve ostvarile arhitekturu osobenog stila i prve modelovale monumentalne skulpture od dzinovskih oblutaka. Tako se Lepenski Vir [165qu 1967. godini pojavio na arheoloskoj karti Evrope kao izuzetno znacajan, ali i sasvim usamljen kulturni centar; njegovi spomenici, tako neobicni i tako zagonetni, tada su samo ukazivali da u buducnosti treba ocekivati slicne arheoloske spomenike koji ce uciniti razumljivim sve ono sto je ostvareno na ovoj maloj dunavskoj terasi.

U narednim godinama sva ocekivanja su i realizovana. Zahvaljujuci intenzivnim arheoloskim istrazivanjima obala Dunava, posebno u Djerdapu, do 1971. godine otkriveno je jos desetak naselja iz istog razdoblja (Hajducka vodenica, Padina, Vlasac, Ikoana, Kladovska skela i druga). Arheoloska gradja koje je u ovim naseljima nadjena pokazala je da Lepenski Vir treba smatrati sredistem jedne osobene i dugotrajne kulture koja se danas u arheoloskoj nauci s pravom naziva kultura Lepenskog Vira.

Kolevka kulture Lepenskog Vira je Djerdap, a njeni tvorci su potomci stare evropske populacije iz razdoblja starijeg kamenog doba (antropoloski tip Brno-Psedmost). Pred kraj ledenog doba (oko 20000 god. n.e.) zajednice ove populacije nastanile su i pecine u Djerdapu i u njima su zivele sve do oko 7000 god. pre n.e., kad je opsta klima osetnije otoplila. Promena klime omogucila je zivot pod vedrim nebom, ali je faktor izolacije taj zivot ucinio veoma slozenim. Prva naselja podizana su na niskim terasama koje su redovno male i izolovane, jer ih po duzini preseca Dunav, a po sirini zatvaraju strme padine okolnih brda. Zbog toga je teritorija koju u toku godine ekonomski koristi jedno naselje ne samo mala vec i strogo ogranicena. Svaka od ovih teritorija poseduje obilje vode, ogreva, divljaci i jestivih plodova. Medjutim, sva ova bogatstva ne bi bila dovoljna da obezbede vekovni zivot u jednom naselju s obzirom na velicine i izolovanost ovih teritorija. Ljudske zajednice u djerdapskom podrucju nisu mogle da osiguraju egzistenciju stihijski, nikontroslisanim preuzimanjem prirodnih dobara, vec samo uspostavljanjem novog privrednog i socio-kulturnog sistema.

Ovaj novi sistem formiran je postupno, a sa njime i kultura Lepenskog Vira. Na konacno uoblicavanje ove kulture, osim faktora izolacije, presudno je delovao prirastaja stanovnistva, odnosno uvecanje obima ljudskih zajednica. To jasno pokazuje strukturu svih naselja koja su otkrivena na Lepenskom Viru.

Na osnovu broja stanista i grobova u najstarijem naselju (Proto-epenski Vir) moze se pouzdano zakljuciti da se zajednica koja je u njemu zivela sastojala od tri do cetiri bioloske porodice, tj. najvise od dvadesetak clanova. Ovaj broj je usaglasen kako sa velicinom nastanjenog prostora i pristupacnog terena tako i sa tradicionalnim nacinom zivota. Ova uskladjenost prouzrokovala je, medjutim, privredno-drustveni imobilizam, zgoc cega se u najstarijoj fazi kulture Lepenskog Vira jos ne zapazaju pojave koje bi bitnije razlikovale ovu kulturu od ostalih istovremenih kultura Podunavlja. Malobrojnost zajednice, ogranicenost komunikacija i svodjenje ekonomski eksploatisane teritorije na neposrednu okolinu naselja, nuzno uspostavljaju privredno-drustvene odnose koji se zasnivaju na ucescu svih odraslih clanova zajednice u radu i koriscenju dobara, jednakim obavezama i istim pravima, na solidarnosti koja je neprijateljski raspolozena prema svakom autoritetu i svim individualnim teznjama. Zbog toga je struktura obog naselja jos neartikulisana; pokojnici se sahranjuju bez odredjenog reda, a sve sirovine se dobijaju iz najblize okoline.

Sasvim drugaciju sliku privredno-drustvenog zivota pruza naselje iz naredne faze - Lepenski Vir Ia. Ovo naselje se sastojalo od dvadesetak stanista i imalo je najmanje stotinak zitelja. Ovaj broj vise ne odgovara velicini terena na kojem se zivi i znatno premasa broj clanova u tradicionalnim lovacko-skupljackim zajednicama. Posto geomorfoloske odlike terena nisu dozvoljavale ovoj mnogoljudskoj zajednici da regulise svoju brojnost trajnim raseljavanjem, ona je morala da trazi druga resenja. Iz napora da se nadje izlaz iz ove teske situacije nastalo je sasvim osobeno privredno, drustveno i ideolosko ustrojstvo kulture Lepenskog Vira.

Uvecanje obima primarne zajednice propraceno je nizom novih pojava. Stanista se vise ne grade proizvoljno, vec po utvrdjenom obrascu. Njihove osnove precizno su razmeravane i uvek imaju oblik zarubljenog kruznog isecka pod uglom od 60 stepeni. U sredistu ovog naselja nalazili su se prostrani trg i velika kuca, a stanista oko njih rasporedjena su redove. Pokojnici se od ovog vremena sahranjuju van naselja. Samo pojedinci, najcesce muskarci i zene koji su doziveli duboku starost, sahranjuju se na trgu ili iza pravougaonih ognjista koja se uvek gradjena od velikih i teskih kamenih blokova. Knjiga "Ruski avangardni roman", Mile Stojnic, objavljena u izdanju Knjizevne zajednice "Zvezdara", Narodne biblioteke "Vuk Karadzic", preduzeca "Apostrof" i "Sprint", pravi je mini roman o svakom romanu i licnosti ruske avangardne knjizevnosti, receno je na predstavljanju knjige nedavno u Udruzenju knjizevnika Srbije.

Edited May 6, 2007 by brue

[brue]

Analiza ostataka flore i faune pokazuje da se u ovo vreme prosiruje podrucje ekonomskih zahvata naselja i da se na njima suceljavaju nekoliko ekoloskih zona. Svaka od ovih zona koristi se, medjutim, samo izvesno vreme, i to u meri koje ne iscrpljuje njene prirodne potencijale. Da bi se izvori hrane i sirovina iskoristili u dovoljnoj meri i u pravo vreme, podizu se sezonski logori. Tako se vec u toku starije etape kulture Lepenskog Vira uspostavlja kombinovana sedelacko-mobilna ekonomika. Podizanjem sezonksih logora, populaciono uvecanje zajednice Lepenskog Vira oboezbedila je vecu ekonomsku dobit, a istovremeno se i rasteretila viska svojih clanova. S druge strane, sedeladko-mobilna ekonomika nuzno dovodi do podele rada i specijalizacije. Odredjeni broj clanova zajednice cinio je mobilnu grupu (verovatno odrasli muskarci), ali se i ova grupa delila na podgrupe specijalizovane za lov na odredjene vrste divljaci, na iznalazenje pojedinih sirovina ili za sakupljanje plodova. Medju clanovima imobilnog dela zajednice (verovatno zene i deca) takodje se dele zaduzenja, odnosno obazuju se grupe za hvatanje kornjaca i vodenih pitica, za vadjenje krtolastih plodova ili za preradu pojedinih sirovina.

Ovakva podela rada u okvirima neproizvodjacke ekonomike ne dovodi do sticanja privatnog vlasnistva vec do sve vece specijalizacije i isticanja sposobnosti pojedinaca. Slozenost pogrebnih rituala pokazuje da se u ovo vreme formira drustvo u kome neki pojedinci uzivaju posebne povlastice za zivot i trajno postovanje posle smrti. Ova hijerarhija mogla je da se zasniva samo na posedovanju onih znanja i sposobnosti koji imaju vitalan za zajednicu. Poseban smisao za odredjene vrste poslova, posvecenost u tajne prirode ili sposobnost da se pronadju novi izvori hrane i sirovina verovatno su utvrdjivali autoritet pojedinaca i obezbedjivali im povlascen polozaj u drustvu.

Podela naselja na dva dela, koja se uocavaju u strukturi naselja Lepenski Vir Ib-e i Lepenski Vir II, takodje je relevantna za proucavanje ekonomike i drustva. Na osnovu brojnih etnoloskih paralela moze se pretpostaviti da ova podela naselja odrazava rodovsku strukturu sa dualnom podelom u osnovi. Dualna organizacija obicno podrazumeva i dalje drustvene podele, ali se o njima ne moze nista odredjeno reci na osnovu arheoloskih nalaza. Jedino se trg, koji postoji u svim ovim naseljima, moze tumaciti kao mesto na kojem su obavljeni razni rituali koji su objedinjavali sve delove zajednice u celini. Ovakva slozenost odnosa u okviru jedne manje rodovske zajednice, komplikovana i odnosima sa zajednicama koje nastanjuju i ekonomski kontrolisu teritoriju u susedstvu, podrazumeva uspostavljanje brojnih tabua koji se clanovima zajednice namecu obrednim ceremonijama ili obrazlazu odgovarajucim mitovima. Stoga u kulturi Lepenskog Vira osobeni nacin privredjivanja prati i sasvim osobena religijsko-magijska praksa i za nju vezana umetnost.

Da bi svi delovi drustva solidno funkcionisali, bilo je neophodno da svaki pojedinac i svaki deo zajednice obavlja svoje duznosti u odredjeno vreme i na ocekivani nacin. Ovo se moglo postici jedino restriktivnim metodama, odnosno nekim autoritetom. Na osnovu arheoloskih dokumenata moze se zakljuciti da je u kulturi Lepenskog Vira taj autoritet bila religija.

U naseljima Lepenskog Vira otkrivena su kulturna mesta i brojni sakralni predmeti. Monumentalne kamene skulpture koje su otkrivene u mnogim kucnim svetilistima, svakako su ikonografska ilustracija jednog slozenog mita. Postavljane iz generacije u generaciju uz kucna ognjista, ove skulpture od dzinovskih oblutaka - na kojima su najcesce modelovane ljudske glave, ribe, jelen ili zagonetne arabeske - bile su za sve clanove zajednice svetinje koje su im otkrivale velike istine o svetu i odredjivale ponasanje u svakodnevnom zivotu. Preko oblutaka koji "nastaju" i "zive" u velikoj reci kraj naselja svi clanovi zajednice povezuju se, za zivota i posle smrti, sa osnovnim i vecitim elementima svoje zivotne sredine - sa vodom i kamenom. Postavljanjem oblutaka uz ognjiste ovim elementima je pridruzena i vatra, a preko nje - topolota i svetlost sunca. Glavni motivi koji se prikazuju na oblucima svakako su i osnovni sadrzaji postojeceg mita. Verovatno se mislilo da se iz oblutaka, kao iz velikog praiskonskog jajeta, radja sve sto zivi, na prvom mestu ribolika bica (praroditelji ljudskog roda) i zivotinje koje se najcesce love (riba, jelen). Glavni elementi ovog mita su istovremeno i simboli za osnovne elemente neproizvodjacke ekonomike (voda, kamen, vatra, riba, divljac.) Tako su ove skulpture i ovaj mit trajno osigravali bezbednosti svim dobrim zajednicama, kako drustvenim tako i ekonomskim, i sprecavali da se ona narusavaju ili proizvoljno koriste.

U razdoblju kad religija i umetnost dolaze do najviseg uspona, na planu privredjivanja ostvarena su dva podviga - pripitomljene su ili selekcionisane odredjene vrste zivotinja i kultivisane su neke vrste divljih zitarica. Ovo su dve glavne tekovine velike revolucije (tkz. neolitska revolucija) koja je presudno uticala na razvoj kultura u Podunavlju. U kulturi Lepenskog Vira do ovih tekovina nije se doslo ni slucajno ni trenutno, tj. one su razultat istrajnog posmatranja prirode, sistematizovanih znanja, brizljivog odabiranja i dugotrajnog negovanja odredjenih vrsta biljnog i zivotinjskog sveta. U naseljima Lepenski Vir Ib-e nadjeni su brojni predmeti na kojima su ugravirane zagonetne predstave i znaci, slicne koordinatnom sistemu, skicama predela, slovima i brojkama. Njihov smisao ostace tajna, ali ne treba sumnjati u to da su to zabeleske o odredjenim zapazanjima. Jednoobraznost koja odlikuje sva svetilista i kamene skulpture, pokazuje da su u mladjoj etapi kulture Lepenskog Vira predacka znanja objedinjena u celovit sistem. Iz tih razloga svetilista Lepenskog Vira ne treba posmatrati samo kao mesta u kojima je ponikla jedna od najslozenijih religija praistorije i najstarija monumentalna skulptura Evrope, vec i kao neku vrstu naucnih laboratorija u kojima su anticipirana znanja i vestine naredne, neolitske epohe.

Ostaci flore i faune iz naselja mladje etape kulture Lepenskog Vira pokazuju da sa prvim uspesima u kultivaciji zitarica i pripitomljavanju zivotinja nisu odmah usledili zemljoradnja i stocarstvo. Na osnovu celokupne arheoloske gradje moze se pouzdano utvrditi da je proteklo nekoliko stoleca pre nego sto su ovi pronalasci svrsishodno iskorisceni. Stanovnici naselja iz mladje etape kulture Lepenskog Vira ostvarili su osnovne tekovine "neolitske revolucije", ali nikada nisu postali ni zemljoradnici ni stocari. Situacija koja je ranije uspostavljena u drustvenim odnosima, nacinu privredjivanja i religijskoj praksi, stolecima se bitnije nije menjala. Ovo okamenjivanje kulture upravo je posledica uvodjena sve veceg broja restriktivnih normi, nametanja stroge discipline i ritualne obuke - mera kojima je cilj uspostavljanje novog psiholoskog stava i utvrdjivanje samodisciplinovanog odnosa prema pojedinim vrstama biljaka i zivotinja. To je nuzni preduslov za zemljoradnju i stocarstvo, tj. za proizvodjacku ekonomiku na kojoj ce se temeljiti kultura naredne epohe - mladjeg kamenog doba.

Koji su sve faktori uticali na to da se ova situacija izmeni, jos je nedovoljno jasno. Bez obzira na to kako ce ovaj problem biti resen u buducnosti, jedno je izvesno: prve zemljoradnicko-stocarske zajednice, medju kojima i one koje su podigle naselja Lepenski Vir III, formiraju se u vreme kad vec ranije ostvareni uspesi u pripitomljavanju zivotinja i kultivisanju biljaka izlaze iz ritualnog konteksta; u trenutku kad oni postaju opsta, svima pristupacna dobra, ukidaju se, medjutim, tradicionalni drustveni odnosi, nestaje monumentalna umetnost, rusi se stari mit, a sa njim i kultura Lepenskog Vira.

VINČANSKO

Edited May 6, 2007 by brue

[brue]

Zlatni presek zasnovan je na tome, da je odnos manjeg dela geometrijske du

Edited May 6, 2007 by brue

[ne0 [RUR]]

gospodine brue, hvala na postovonja neceg ovakvog, zainteresovao si me. Kad procitam sve ovo, javicu se pa da komentarisemo.

aj daj samo linkove odakle si ovo sve kopirao i sta sve jos imas na temu istorije srba....

[brue]

Pa imas dosta na www.rastko.org.yu, www.istorija-balkana.tk je zanimljiv forum a ostalo google itd. I daleko od toga da su bilo koji od pomenuta dva zagovornici nekih budalastih tema o Super-Srbi itd. Samo dosta podataka o istoriji, generalno a i specijalno srpskoj. Sto se tice o poreklu Srba, ima suvise oprecnih informacija, tako da najbolje google, pa iskopaj koja te teorija najvise privlaci.

I ako moze, bez "gospodin" itd. Nesto ne odgovara takav tip diskutovanja na forumima, tja bolje ona opustenija varijanta :)

Btw, uz put, slucajno, videh na Historyju (steta, nisam imao vremena da se zadrzavam) da su nasli neki stari grad u Turskoj, star oko 8-10k godina. Ne verujem da ce sad turski istoricari da skoce i da kazu da je sve to glupost itd...pre ce da to istraze kako treba i valja, za razliku od nas Srba koji se stalno nesto bunimo i bacamo drvlje i kamenje po ljudima koji pokusavaju da urade posao iz svoje struke.

Ali sta da se radi, ko shisha civilizaciju i kultru od pre par hiljada god na ovim prostorima, kad nam ni ova sadasnja ne ide kako valja :P

Edited May 15, 2007 by brue

[De1Rekt0n]

Ali sta da se radi, ko shisha civilizaciju i kultru od pre par hiljada god na ovim prostorima, kad nam ni ova sadasnja ne ide kako valja :P

To treba istraziti ali to ne spada u domen nase istorije vec nekih drugih naroda koji su ziveli na ovim prostorima mnogo pre dolaska Srba na Balkan, mi dolazimo tek u 6. veku sto je dosta kasnije, inace tako bi isto i mi mogli da se hvalimo sa 4 rimske palate na teritoriji Srbije al to nema veze sa Srbima.

[brue]

hoces da kazes da onda to nalaziste u Turskoj ne treba da istrazuju Turci nego Marsovci?

cek, kako ono ti rece:

Ta Vincanska slova nemaju veze smozgom to su neki simboli koji su bili pokupljeni sa odredjenih artifakta i od toga ljudi napravili celo pismo, za sada nemaju ni jedan pisani dokument iz Vince sa kojim bi napravili rekonstrukciju pisma kojim su pisali, ovo su samo slepa nagadjanja.

Znaci ako bilo ko od Srba izstrazuju Vincu, onda to po tvom "strucnom" misljenju ne valja. Zato sam i pomenuo recenicu koju si ti quotovao.

Btw, pokrenuo si topic radi cega?

Daj neke podatke a da ne prekucavas istoriju za 7 razred? Tja neke zanimljivosti ili novitete u istrazivanjima na tom polju? Bilo sta sto nisu dve recenice proseravanja, sobzirom da nije politicki topic.

Ako sam vec rekao da su DAI i LPD kompromitovani istorijski dokazi, a na njima se dosta temelji sadasnja "zvanicna" nasha istorija, imas li kontra tezu?

Btw, svako istrazivanje je bitno, sobzirom da svaka zajednica ima manje ili vise kulturoloskog uticaja na drugu, a pogotovo na naslednu.

Posto vidim da ne citas nista duze od 5 recenica, evo ti ponovo:

1- pismo Brahmi (Indija) sadrzi 5 istih slova

2- kritsko linearno pismo A, sadrzi 4, a linearno B 2 ista slova

3- zapadnosemitsko pismo ima 8, a starofeničansko 10 istih slova

4- kiparsko ima 9, palestinsko 7, starogrčko 12, dok anglosaksonsko runsko ima 4 ista slova

5- u azbuci srpske ćirilice ima 20 sličnih slova, a u glagolici 7

6- najinteresantniji je rezultat poređenja vinčanskog i etrurskog pisma, koji su identični.

Niko sa ovim ne kaze vinchani=srbi, ali ako su navodi tacni, onda je vincanska kultura imala uticaja na neki nacin, u nekoj tacki u istoriji, na srpsku pa i grcku.

Edited May 17, 2007 by brue

[De1Rekt0n]

hoces da kazes da onda to nalaziste u Turskoj ne treba da istrazuju Turci nego Marsovci?

cek, kako ono ti rece:

Znaci ako bilo ko od Srba izstrazuju Vincu, onda to po tvom "strucnom" misljenju ne valja. Zato sam i pomenuo recenicu koju si ti quotovao.

Btw, pokrenuo si topic radi cega?

Ja ne kazem da to ne treba istrazivati, naprotiv naravno da treba, cak bi trebalo mnogo vise para iz budzeta da se izdvoji za istrazivanje iskopina po Srbiji, ja sam hteo reci da ta civilizacija sa Srbima nema veze.

Daj neke podatke a da ne prekucavas istoriju za 7 razred? Tja neke zanimljivosti ili novitete u istrazivanjima na tom polju? Bilo sta sto nisu dve recenice proseravanja, sobzirom da nije politicki topic.

Ako sam vec rekao da su DAI i LPD kompromitovani istorijski dokazi, a na njima se dosta temelji sadasnja "zvanicna" nasha istorija, imas li kontra tezu?

Btw, svako istrazivanje je bitno, sobzirom da svaka zajednica ima manje ili vise kulturoloskog uticaja na drugu, a pogotovo na naslednu.

Posto vidim da ne citas nista duze od 5 recenica, evo ti ponovo:

Niko sa ovim ne kaze vinchani=srbi, ali ako su navodi tacni, onda je vincanska kultura imala uticaja na neki nacin, u nekoj tacki u istoriji, na srpsku pa i grcku.

Bio je jedan covek koji se bavi bas Vincom na TVu i pricao o zabludama ljudi koji misle da Vinca ima ikakve dodirne tacke sa Srbima, slicnosti ima ali to je slucajnost, Srbi ne nastavljaju kontinuitet vincanske kulture jer su jednostavno na tom prostoru vladali Rimljani koji su po Srbiji imali razna utvrdjenja i palate sto znaci da su Srbi imali kontinuitet sa Rimskom-Vizantijskom kulturom, stoga jedino Vizantijski pisci se mogu uzeti kao konkretan dokaz o Srbima toga doba.

[brue]

reche mi jedan cho'ek, na jednome mestu....

Bah, nvm