Linč i Išiguro u avangardnom ruhu: Phoenix Springs recenzija

SolidChief · November 5

Čovek često žudi za misterijom i intrigom, te ga uzbuđuje da nalazi odgovore u nepoznatom i da otkriva tajne koje mu se nalaze tik ispred nosa. Sa svakodnevnom monotonijom dolazi i potreba za nepoznatim i avanturom, gde Phoenix Springs otvara upravo put za tako nešto.

U ovom neo-noir okruženju, atmosfera je neobično jeziva. Sve što vidite i otkrijete, može se povezati sa nečime drugim, bilo da se radi o nekoj novoj informaciji, nečemu sa čime ćete interagovati ili osobi sa kojom ćete pričati. Fokalna tačka ove point ’n’ click avanture jeste Iris, koja će često razgovarati i sa vama putem naratorske role. Svaka akcija koju joj naložite da uradi biće propraćena komentarom ili njenom mišlju. Niko od drugih karaktera ne izgovara svoje rečenice – tu Iris stupa na scenu, igrajući ulogu nekoga ko bi vam čitao naglas neku novelu ili roman. Ona govori vama, igraču, dok istovremeno priča sama sa sobom. Ovaj pristup je veoma inovativan, čak i u gejming svetu, a ovde ima odličan uticaj povezivanja sa glavnim karakterom i definitivno me je ubacio u ovaj naučno-fantastični svet čiji smo Iris i ja sada bili deo.

Phoenix Springs vas vodi na putešestvije kroz mentalnu i fizičku realnost sveta u kojem se nalazi. Premisa je poprilično jednostavna – tražite sopstvenog brata koji je nestao, ali odatle se priča razvija u poprilično nepredviđenom pravcu, dok uspešno razvija svet oko Iris bez istovarivanja tone dosadnog dijaloga ili teksta preko ekrana, najviše zahvaljujući maestralnom vizuelnom dizajnu ove igre. Sve izgleda kao naslikana slika koja se istovremeno kreće, nešto slično isprekidanoj stop-motion grafici, samo na platnu. Svaki detalj je prelep, od sitnih predmeta, do karakternih modela, pa i nekih okruženja koja variraju od veoma mračnih, do veoma osvetljenih, posedujući elemente fovističke estetike sa daškom pop arta. U par slučajeva, ovo jeste pravilo problem, jer u preterano mračnim prostorijama, često sam umeo da omašim par tragova za napredovanje priče.

Phoenix Springs ponekad ume da upadne u zamku tipičnu za većinu point ’n’ click igara sa preterano specifičnim rešenjima za neke od zagonetki koje vas čekaju. Ovo jeste problematično u par segmenata, ali igra ne traje duže od 4,5 sati, pa neće vam trebati mnogo da prođete i kroz te problematičnije zagonetke. Ovde bih napomenuo i opasnost gde narativ koji se prepliće pred vama neće biti za svakoga, kombinujući neke od ozbiljnijih tema kao što su krhkost sećanja, smrt i šta dolazi posle, kao i stapanje života sa tehnologijom. Iako ove teme jesu generalno pokrivene u širokoj meri, pristup njima podseća na filmove Dejvida Linča, sa vrlo suptilnom i ne uvek jasnom alegorijom prebačenom preko ovih tema ispod. Iako sam prešao igru, i dalje ne mogu najbolje opisati šta se tačno desilo. Iako ja veoma volim ovakav pristup i smatram da je narativ maestralno isprepleten, dosta ljudi će ovo naći iritantnim.

Dizajn zvuka je za svaku pohvalu, gde pored odlične glumice koja daje glas Iris, celokupan ambijentalni zvuk i atmosfera bivaju ispunjeni komplementarnim aspektima na svakom koraku. Igra će raditi i na drastično starijim konfiguracijama bez ikakvih problema, sa možda i najnižim hardverskih prohtevima u poslednjih par godina.

Ostavljam ovde i kao potencijalnu zamerku da je igra možda mogla duže da traje, jer sam jednostavno hteo još na kraju ovog iskustva. Međutim, igra ima par detalja koje će možda uspešno sakriti od vas da bi vas pozvala na višestruke prelaze, ali ne bih računao na to, s obzirom da je priča poprilično linearna.

Sve u svemu, ako ste fan nečega drugačijeg, avangardnog i ako ste u tom „artsy“ fazonu u skorije vreme, ova igra će vam sigurno počešati taj svrab. Nema mnogo igara kao što je Phoenix Springs, ako ih uopšte i ima, s obzirom na njegovu originalnu izvedbu.