Ra-ra-Rasputin! The Thaumaturge recenzija

[SolidChief]

Godina je 1905. Jesen u Varšavi ne sluti na dobro dok moćno, ali ranjivo Rusko carstvo, na klimavim nogama i pod velikim izazovima, pokušava da uspostavi red i kontrolu nad svojim bezbrojnim teritorijama, dok nespretno balansira na tankom ledu, kako po pitanju unutrašnje, tako i spoljne politike. Poljska već više od stoleća ne postoji, u trenutku igre podeljena između Rusije, Austrougarske i Nemačkog carstva. Poljski narod žudi za slobodom i ujedinjenjem, ali nemaju svi istu viziju budućnosti te borbe. Revolucionari, socijalisti, kriminalci, crkva, patriote, radikalni nacionalisti, tajne službe, lojalisti, kapitalisti… Svi igraju svoju ulogu u osvit poljskog 20. veka, koji će samo deceniju kasnije videti jedan od najkrvavijih ratova u istoriji čovečanstva. U svoj toj političkoj intrigi tmurne i blatnjave, ali veoma šarmantne Varšave, svoje prste su umešale i sile koje ne hodaju na istoj ravni postojanja kao običan svet.

The Thaumaturge je izometrijski RPG sa fokusom na narativne aspekte, koji kombinuje elemente mračne urbane fantazije sa političko-društvenim trzavicama i spletkama utemeljenim na stvarnom istorijskom periodu. Vi ste u ulozi Viktora Šulskog – titularni The Thaumaturge (najadekvatniji prevod za ovo zvanje bi bio čudotvorac), koji se nakon petnaestak godina izgnanstva (na koje ga je poslao otac), vraća u Varšavu kako bi prisustvovao očevoj sahrani nakon iznenadne smrti. Kako je i vaš otac bio jako moćan thaumaturge, i još pri tome i imućni trgovac i uticajni igrač u društveno-političkom životu Varšave, vaš povratak u grad će vas ubrzo ubaciti u spiralu intriga i društvenih trzavica, gde ćete kroz nekih 35-40 sati igre upoznati raznolike i živopisne likove iz svih slojeva poljskog i ruskog društva. Ovaj pomalo duži uvod je tu da vam ukratko opiše postavku ove igre, koja je po meni i najjači adut The Thaumaturge, jer početak dvadesetog veka u video igrama obično vezujemo za razne stimpank naslove viktorijanskog doba zapadne Evrope ili pozni divlji zapad, poput Red Dead Redemption 2. Baš zato je Varšava pravo osveženje.

Thaumaturge u ovoj igri je osoba koja ima moć da čita ljudske emocije i namere, tako što jednostavno dodirne neki lični predmet te osobe, gde je ta osoba nesvesno ostavila svoje misli i emocije. Dodatno, ovi čudotvorci su jedini koji mogu da vide takozvane salutore, mistična i moćna bića koja nemaju fizičku formu, a koja su privučena specifičnim manama ljudi. Pogađate, thaumaturge ume da vidi i ove mane kod ljudi, kako bi im uzeo te mane i vezao salutora za sebe. Jer, za razliku od običnih ljudi kojima salutori manipulišu kako bi se hranili njihovim manama, Thaumaturge vezuje salutore za sebe kako bi se koristio njihovim moćima. U praktičnom, gejmplej smislu, moći ovih salutora ćete u dijalozima koristiti kako biste manipulisali sagovornicima, a u borbi kao saborce iz senke, svaki sa svojim unikatnim setom osobina.

The Thaumaturge je veoma ambiciozan AA projekat koji pokušava da uradi jako puno toga, sa manje ili više uspeha. Kada bih morao da opišem igru poređujući je sa drugim naslovima, rekao bih da je ovo kombinacija The Witcher, Pokemon, i Frogwares Sherlock Holmes igara. The Witcher jer igramo poljskog stručnjaka za lov na demone koji uznemiravaju građanstvo (i koji takođe crta simbole kao izvor svoje moći), Pokemon jer te iste demone (salutore) dodajemo u našu kolekciju za borbu kada ih ukrotimo, i Sherlock Holmes jer se većina misija zasniva na traženju tragova kako bi došli do zaključka. Ima tu naravno još puno toga, i ambicija i trud koji su developeri uložili u projekat je zaista vredna hvale.

Međutim, mislim da je The Thaumaturge i previše ambiciozan za svoje dobro, jer je očito da su developeri zagrizli više nego što mogu da progutaju. To apsolutno ne znači da je igra loša, naprotiv. Ali, nažalost, velikih broj mehanika je zbog toga ostao nedorečen, nerazrađen i previše plitak. Recimo, pomenuto rešavanje kvestova i taskova se svodi na interakciju sa običnim predmetima u kojima su usađene misli, osećanja i namere interesnih ljudi, i na osnovu kojih Viktor pokušava da dokuči istinu. Ovo na papiru zvuči kao zanimljiva detektivska igra gde moramo da dođemo do informacija sakupljajući dokaze. No, u praksi se svodi na kliktanje desnim mišem kako bi Viktorova percepcija pokazala predmete sa kojima treba da imamo interakciju (a tu su i jedini predmeti sa kojima se može nešto raditi), i kada pronađemo sve predmete, Viktor će prosto izneti zaključak, mi nemamo šta da lomimo glavu niti da povezujemo razne dokaze.

Borba je možda i najveća žrtva ove ambicioznosti, jer mi je veoma brzo postala dosadna i jedno-te-isto, do te mere da sam morao da smanjim težinu na minimum, ne zato što je teška, već zato što jednostavno želim da što pre završim sa time. U pitanju je potezna borba sa rundama i statičnim pozicijama likova u borbi. Ovo samo po sebi ne bi bilo problem, volim i potezne borbe i izazove, ali krajnji rezultat prosto nije zabavan, i kako je igra odmicala, sekvence sa borbom su mi gotovo po pravilu predstavljale smetnju koja mi ubija narativni aspekat igre, a ne neki uzbudljivi deo. Sa jedne strane se nalazi do četiri vaših neprijatelja, a sa vaše strane vi i do jedan vaš saborac, ne računajući salutora. U svakoj rundi možete da odigrate jedan vaš potez i potez samo jednog od salutora, što u teoriji može da ima određenu stratešku dubinu, ali je u praksi previše površno da bi bilo zanimljivo. Ovo je velika šteta jer su sami salutori fantastično dizajnirani u audio-vizuelnom smislu, i vidi se da je ovo aspekat igre u koji su developeri uložili poseban trud i na koji treba da budu ponosni. I borbene osobine salutora su u principu zanimljive, svaki salutor popunjava određenu nišu i njihove mehanike u borbi imaju potencijal da zapravo budu jako zabavne. Tim pre je veća šteta što je borba ostala ovako nedorečena i ultimativno dosadna, nešto preko čega samo želite da pretrčite. Slična je stvar i sa gejmplej RPG elementima van borbe.

Ne postoje predmeti koje možete opremiti (osim kozmetičkih odela koje otključavate kao deo kolekcionarskog kvesta za krojača), a stablo veština se svodi na četiri prave linije u koje ulažete poene kako biste otključali nove osobine za sebe i vaše salutore. Do kraja igre sam praktično imao sve 4 linije skoro do kraja popunjene. Jedina kastomizacija pred borbu postoji u vidu određenih unapređenja koje možete da opremite na vaše postojeće veštine, ali to je apsolutno nedovoljno da trigeruje ono uzbuđenje traženja pravog builda u kojima RPG fanovi nalaze zadovoljstvo.

Sa druge strane, igranje uloga u narativnom smislu je veoma dobro. Igra daje veliki broj opcija da sami odlučimo o tome kako će se završiti mnogi kvestovi na osnovu naših odluka kroz dijaloge, ali i na osnovu naših prethodnih izbora. Recimo, ako previše često biramo „ponosne“ odgovore, vremenom ćemo izgubiti mogućnost da biramo skromne opcije u dijalozima, i ta opcija će ostati zaključana. U vezi s time, jako mi se sviđa to što igra stalno pokazuje da postoje zaključane i nedostupne opcije u dijalozima, stavljajući mi jasno do znanja da su moje prethodne odluke i izbori uticali na dalji razvoj priče. Pisci su uspeli da sa jedne strane izgrade snažan i izgrađen karakter glavnog lika koji je od glave do pete svoj čovek, a sa druge strane ostave i više nego dovoljno prostora da mi sami kroz naše odluke i izbore u dijalozima izgradimo onakvog Viktora kakvog mi želimo na osnovu te baze. Ja sam recimo igrao izrazito ponositog Viktora koji želi da postane najmoćniji thaumaturge kako bi se dokazao svom pokojnom ocu sa kojim je uvek imao trzavice, Viktora koji je nemilosrdan prema onima koji mi stanu na put, ali i brižan prema svojoj sestri, prijateljima i nedužnima. No, igra apsolutno daje prostora da ovo uopšte ne bude tako. Igra daje vrlo konkretnu težinu svim vašim odlukama i to se jasno oslikava kroz razvoj priče i vaših odnosa sa svim likovima u igri. 

Pored Viktora, i drugi važni likovi su napisani poprilično vešto i upečatljivo. Kao neki od primera – tu je Viktorova sestra bliznakinja koja je preuzela očev posao i koja se bori za emancipaciju i prava žena, Viktorov drug iz detinjstva koji je u međuvremenu postao vođa velike bande, ali je u duši i dalje haotični romantični pesnik, premda veoma nemilosrdan prema neprijateljima. Tokom igre, razvićete odnose sa nekoliko desetina likova koji predstavljaju različite slojeve Varšave, poljskog društva i Ruskog carstva u celini, i svi oni će biti jasno definisane višeslojne ličnosti sa svojim agendama, motivacijom i mestom u svetu igre.

U širem narativnom smislu, igra se dotiče mnogih tema doba koje su karakteristične za prostorno-vremensku celinu u kojoj se dešava. Od represije Ruskog carstva prema podanicima, preko borbe Poljaka za slobodu, do borbe potlačenih slojeva za klasnu ravnopravnost, emancipaciju žena, i drugih društveno-političkih talasanja koji su odlika doba koje se obrađuje. No, iako su developeri Poljaci, to nikako ne znači da je svet igre crno-beo sa jasno definisanim zlim i dobrim akterima. Igra se ne suzdržava od pokazivanja tamnih strana poljskog društva, kao što su radikalni nacionalisti koji ubijaju nedužne, duboko usađena netrpeljivost prema Jevrejima, sklonost religijskih fanatika da mrze sve ono što ne razumeju, linčovanja od strane rulje, korupcija službenika, i mnoge druge, neslavne delove ljudskog uma. Generalno, igra je uspela jako lepo da se posveti svim ovim temama u relativno kratkom periodu, i svaki od likova i zadataka sa kojima ćemo se susresti na neki način obrađuje neku od ovih tema. I kolekcionarske stvari u ovoj igri – panoramske fotografije, skečevi nekih momenata koje crtamo, gramofonske ploče, odela, i drugo, su tu kao deo paketa koji oživljava ceo ovaj svet ranog dvadesetog veka i kako se rapidno menjao život u Varšavi.

Što se konkretne glavne priče tiče, iako je generalno veoma interesantna i ima dobar tempo, mislim da je na kraju malo zbrzana i možda nedorečena. Treći akt više deluje kao epilog nego punokrvni akt, pogotovo u odnosu na prva dva akta. Pored toliko intrige i mistike nekako su mi falili momenti velikih otkrića, preokreta i uzbudljivih raspleta. Daleko od toga da je priča dosadna, ali jednostavno prosto ide svojim tokom i dođe do kraja, nedostaju joj određeni veliki momenti koji u nama rađaju „vau!“ reakcije. Svakako, narativno su mi više legli likovi i gorepomenute sporedne priče i teme koje se obrađuju, i u tom smislu glavnu priču doživljavam više kao vozilo koje nam omogućava da proputujemo kroz svet ove igre. Na kraju ove sekcije i narativu, želim da pohvalim veoma detaljan i sveobuhvatan kodeks ove igre, gde se čuvaju informacije o svim likovima, lokacijama, organizacijama, salutorima, svi dokumenti i misli koje smo pokupili, i još svakojaki drugi tekst. Ovo je za mene veliki plus i nešto što svaki RPG treba da ima.

Vizuelno, igra je definitivno veoma ugodna oku. Pogotovo izgleda veoma lepo za jednu AA igru. Varšava, iako tmurna, blatnjava i monotono bezbojna, je prava lepotica i uživao sam obilazeći razne kvartove igre i razne lokalne simbole. Tačno se vidi da je developerima Poljacima bilo jako važno da se uloži ekstra trud prilikom dizajniranja svih ovih lokacija. Prezentacija je fantastična, i svaki deo grada je prepun detalja, ljudi i aktivnosti koje lokacijama daju život i uverljivost. U nekom trenutku sam se plašio da će mi možda dosaditi to što se cela igra dešava u Varšavi i što je paleta boja generalno svuda ta ista, bledo-tumorna. Međutim, svaki kvart grada je priča za sebe i pravo je zadovoljstvo otkrivati sve te male detalje i kutke koje čine lokalne priče grada. Pomenuti skečevi zapravo predstavljaju mini zadatke gde vi kroz skupljanje informacija saznajete o aktuelnostima i novim događajima u gradu koje možete da posetite i tako saznate više o životu grada i kako se i poljsko društvo i ceo svet tada menjao kroz nove tehnologije, modu, muziku, plesove, interesovanja i sve ono drugo što čini život. Osim Varšave, želim da posebno istaknem i dizajn salutora, koji su na neki način glavne zvezde igre i u skladu sa time se jasno vidi da je prilikom izrade njihovih modela uložen poseban trud da izgledaju unikatno, bogato detaljima i reprezentativno. Jedan od retkih svetlih i zabavnih momenata borbe su animacije njihovih sposobnosti, koje su vizuelno veoma zanimljive. Salutor Djinn ima osobinu gde iz svog ćupa sa vatrom uzme šaku žara i dune je u lice protivniku.  Kod jedne od osobina Velesa, on priđe protivniku i pusti njegove zmije da palacaju jezicima po glavi protivnika. Ovo su naravno samo neki od primera, čisto da istaknem kreativnost dizajna ovih animacija. 

Nažalost, za razliku od ovih animacija u borbi, facijalne animacije su generalno dosta loše i nisu u skladu sa modernim standardima. Ovde se jasno vide budžetska ograničenja i potreba da se negde krate troškovi. Animacije tokom razgovora su krute i praktično nepostojeće, raspon emocija nikakav. Isto važi i za mimiku i govor tela, gde postoji par generičkih pokreta koji se vrte tokom razgovora, ali nikakve dublje finese. Ovo nije nešto što preterano zameram, ali svakako je nešto što treba pomenuti jer igra prelazi u bliski kadar prilikom dijaloga i to se jasno vidi. Isto važi i za modele ljudi u igri. Neki su pristojni i poprilično detaljni, tok nekima fali tekstura i umeju da izgledaju siromašno. Sve u svemu, igra u globalu vizuelno izgleda veoma zadovoljavajuće, tamo gde je bilo potrebno (Varšava, Viktor, salutori) uložen je maksimalni trud i rezultati su jasno vidljivi, dok su troškovi kraćeni na manje važnim delovima.

Još jedan fenomenalan aspekt ove igre jeste muzika. Kompozitori Agnieszka Wlazły i Sebastian Syczyński su uradili fenomenalan posao sa ovim atmosferičnim saundtrekom, koji umnogome doprinosi celokupnom doživljaju. Numere kombinuju mistične i mračne tonove sa setno-nostalgičnim zvukovima koji oživljavaju Varšavu i čine me da se sećam uspomena iz nekih prošlih vremena, uspomena koje nikada nisam imao. Neverovatno koliko se muzičke teme savršeno uklapaju sa tonom igre i putovanjem Viktora kroz ponovno proživljavanje uspomena grada koji je kao tinejdžer napustio pre 15 godina.

Glasovna gluma je mahom korektna, nemam nekih preteranih zamerki. Glumac koji daje glas Viktoru je posebno fantastičan, i perfektno je uhvatio tu nit Viktora, sa jedne strane obrazovanog mladića iz bogate porodice, sa druge strane mističnog i pomalo ciničnog izgnanika koji je putovao svetom deceniju i po. I svi ostali glavni likovi su mahom oglasovljeni korektno, ali kvalitet definitivno pada kod manje bitnih likova, čiji glasovi umeju da deluju amaterski i nezainteresovano. Možda najveća mana ovde je nedoslednost u direkciji generalnog tona. Pa tako imamo likove sa jasno izraženim slovenskim i istočnoevropskim akcentima, neke koji pričaju gotovo aristokratsko britanskim, a neke tipičnim američkim akcentom. Ova neujednačenost mi je definitivno smetala.

Na kraju, želeo bih još da pomenem i tehničke probleme. Tokom prve nedelje igranja imao sam ogromnih problema sa stalnim zamrzavanjem igre i izbacivanjem na desktop. U par navrata mi je igra totalno blokirala kompjuter, pa sam morao ručno da restartujem PC. Zbog toga sam na par dana i prestao da igram igru, čekajući neku zakrpu da sredi stvari, jer sam se plašio da mi ne pokvari računar. Nakon 2-3 apdejta, pucanja igre su prestala da se dešavaju, ali su nastavili drugi tehnički problemi, put iznenadih velikih padova broja frejmova, sporog učitavanja tekstura, propadanja mog lika kroz zemlju, i drugih. Nadam se da će ovo sve vremenom da se reši. Dobra stvar je da sam sa svakim ažuriranjem definitivno video sve manje problema, tako da verujem da će to sve da se ispegla.

The Thaumaturge je igra koja me je držala svih 40 sati mog prelaska da je igram do kraja i ne osetim dosadu. Svet igre je fantastičan, sumorno-mistična prezentacija Varšave je pun pogodak, teme koje obrađuje su zanimljive i zrele, a likovi sa kojima se susrećemo će držati vašu pažnju. Nažalost, ambicije koje su autori imali sa ovom igrom na svim poljima su bile preveliki zalogaj, pa su gejmplej ideje ostale nedorečene i nedovoljno razvijene, gde se borba ističe kao oblast koja najviše trpi. No, to vas neće sprečiti da uživate u ovoj igri.

The Thaumaturge je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S

Autor: Nikola Savić

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Ra-ra-Rasputin! The Thaumaturge recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu