The Invincible recenzija

[SolidChief]

Kada pomislimo na zlatnu eru naučne fantastike, barem kada je književnost u pitanju, gotovo po pravilu mislimo na četrdesete i pedesete godine 20. veka. Vreme kad su u najvećem stvaralačkom usponu bile takve legende žanra kao što su Isak Asimov, Artur Klark i Robert Hajnlajn. Njihova dela postavila su temelje žanru čiji se uticaj i dan-danas jasno oslikava u gotovo svakom naučnofantastičnom delu, bilo da je to knjiga, film, video igra ili neki treći vid umetnosti. Iako generacijski blizu „velikoj trojki“ (godinu dana mlađi od Asimova i četiri od Klarka), čuveni poljski pisac naučne fantastike Stanislav Lem je svoj vrhunac postigao nešto kasnije, tokom takozvanog „novog talasa“ šezdesetih i sedamdesetih godina. Široj javnosti je svakako najpoznatiji po delu „Solaris“, ali i po mnogim kolekcijama filozofskih eseja sa tematikom razvoja tehnologije, veštačke inteligencije, virtualne realnosti i vanzemaljske inteligencije. 

Takođe, Lem je 1964. godine napisao i roman „Nepobedivi“, na kome je bazirana igra o kojoj sada čitate.

Iako je u pitanju roman a ne filozofska rasprava, The Invincible se svakako bavi svim ovim gore izlistanim temama. Mnoge od tih tema su danas veoma popularne među futuristima, ljubiteljima istraživanja svemira, diskusija o Fermijevom paradoksu, budućnosti čovečanstva, opasnostima tehnologije i našeg mesta u beskrajnim prostorima univerzuma. Tako da, iako će vam ove teme možda delovati poznato i naivno iz ugla 2023. godine, imajte na umu da je ovaj roman objavljen pre skoro 60 godina, pisan u prvoj polovini  šezdesetih dvadesetog veka, i da je tada zapravo bio među pionirima koji su obrađivali ideje koje se provlače kroz roman, a sada i igru.

I u okviru tog konteksta „retro futurizma“ treba i razumeti teme kojima se bavi. Iako je zasnovana na istoimenom romanu, ova igra ne prati priču romana. Umesto toga, mogli bismo reći da je igra otprilike neka vrsta prednastavaka, koja prati dešavanja na planeti Regis III u nedeljama pre početka dešavanja iz romana. Premda, priča igre kombinuje elemente iz romana i originalne likove i događaje osmišljene za potrebe igre. 

Ukratko, mi smo u ulozi Jasne, astrobiološkinje koja se budi na nepoznatoj planeti sa blagom amnezijom. Naime, ne seća se ni kako je došla tu ni zašto je tu. Jedino čega se seća je da je njen tim uspešno obavio planirane misije i da je trebalo da budu u hibernaciji na putu ka kući. Otkud sada na ovoj nepoznatoj planeti, šta se desilo pre toga i gde su njene kolege članovi posade? Jedina osoba sa kojom uspešno uspostavljamo kontakt odmah u startu je astrogator (neka vrsta svemirskog kapetana) Novik, vođa naše posade koji je jedini ostao na brodu, sa kojim orbitira oko planete.  On će nas preko radio veze voditi kroz bespuća Regisa III u pokušaju da spasimo kolege i otkrijemo šta se kog đavola dešava. Ujedno, on će Jasni biti i prijatelj sa kojim će pričati tokom ovog napornog puta, radi motivacije i održavanja razuma. Razgovore između Jasne i Novika će igra koristiti i kao platformu kroz koju će plasirati filozofska pitanja priče. Zbog ove postavke, mnogi su već prozvali The Invincible kao „Firewatch u svemiru“, što je lep kompliment za igru.

Kako njih dvoje budu otkrivali nove elemente priče, tako će se postavljati i nova pitanja. Imaćemo priliku i da čujemo Novikova viđenja i iznesemo naša. Dijalozi u ovoj igri nisu u potpunosti linearni, i gotovo uvek ćemo imati priliku da izaberemo naš odgovor od nekoliko ponuđenih. Ili da prećutimo, ukoliko je to ono što želimo. Naš izbor će nekad jednostavno doneti drugačiji tok razgovora između Novika i Jasne, a nekad će direktno uticati na dalji razvoj priče. Postoje (po mom saznanju), barem četiri završetka priče. Imajući u vidu da oni zavise od odluka koje donesete pre poslednjeg automatskog čuvanja, možete ih pogledati sve kroz sat-dva (ne morate da igrate iznova). Ovo ne znači da ostale odluke koje donosite tokom igre nemaju uticaja, ali su one pre svega bitne za stvari koje će se dešavati tokom samog putovanja, a ne na samom kraju.

To je otprilike postavka priče na početku igre. Dalje ne bih zalazio da vam ne bih pokvario iznenađenja i misteriju, ali mogu da kažem da je narativni aspekt igre odrađen sasvim korektno. Tempo razvoja priče je odrađen kako treba, tako da me je misterija držala poprilično zainteresovanim da nastavim da igram do kraja.  Ni u jednom trenutku nisam osećao da se igra previše razvlači ili da se stvari razvijaju previše brzo. Priča je držala fokus tokom celog putešestvija i svuda smo se zadržali taman koliko treba.

Ono što je važno naglasiti pre nego što pređemo dalje je da je The Invincible takozvani „walking simulator“. Ukoliko niste ljubitelj takvih igara, onda ovaj naslov prosto nije za vas. Dakle, gejmplej elemenata u klasičnom smislu praktično ni nema. Interakcije su veoma bazične, „zagonetke“ ne zahtevaju apsolutno nikakvo mozganje (tih par pokušaja realno ne treba ni nazivati zagonetkama), niti će igra u bilo kom trenutku zahtevati od vas mehaničke veštine i brze reflekse. Dakle – minimalistički gejmplej i pun fokus na priču, atmosferu i istraživanje. Ono što kod gejmpleja jeste problem jesu užasno zastarele mehanike kretanja, što je veliki minus za igru gde ćete se upravo najviše i kretati. Kretanje u ovoj igri je tromo, naporno i ograničeno lošim dizajnom. Postoji veliki broj stvari koje su ovde loše. Za početak, igra ne poseduje bočno trčanje. Ukoliko trčite i pritisnete A ili D, Jasna će odmah početi da šeta sporo. Frustraciju dodatno pojačava to što su developeri rešili da ubace nevidljivi stamina bar u igru, pa će se Jasna zamoriti i krenuti da diše teško nakon svega par sekundi trčanja. Razumem ovde želju za nekim realizmom, ali, nažalost, u ovoj igri je to samo nepotrebna iritacija. I to vam kažem kao neko ko je spor igrač i voli da zastane, uživa u pejzažima i upija igru.

Međutim, gorenavedene stvari zapravo nisu najveći problem kretanja. Ono što je gotovo neoprostivi momenat jeste način na koji se Jasna generalno kreće. Naš lik će se često glaviti, zastajati i pred najmanjom preprekom kao što je malo veći kamen ili malo deblji kabl. Iako igra pokušava da napravi privid otvorenosti, da biste napredovali dalje teraće vas da koristite veoma specifična mesta gde Jasna može da se popne ili siđe. Ovde ne govorim o tome da idete tamo gde dizajneri nisu planirali, to nije nešto što očekujem od ove linearno dizajnirane priče. Nego o tome da dolazak do zamišljene destinacije možete ostvariti isključivo na tačno zacrtanom mestu ili trasi kako su programeri programirali, iako je očigledno da se to može uraditi i na drugačije načine, ali vam igra ne dozvoljava. Ovo često vodi do frustrirajućeg lova na tu tačku kako biste nastavili dalje. Teško je opisati ovo rečima dok ne probate i sami. Malo je falilo da igri dam i nižu ocenu od ove koju vidite, da nije bilo svih pozitivnih stvari koje ona svakako poseduje. Ovo je verujem, nažalost, problem što je relativno mali studio pokušao da napravi linearnu igru koja se dešava na otvorenoj površini planete, ali nisu imali dovoljno resursa i iskustva da to bolje odrade, što je rezultiralo nevidljivim zidovima i kretanjem na nivou igre iz 2009. godine.

No, da se vratimo na lepe stvari. Pomenuo sam gore da sam spor igrač koji voli da zastane i uživa u pejzažima, a ova igra će vas apsolutno oduševiti u tom pogledu. Sa te strane, moram da čestitam studiju što su uspeli da naprave toliko „vau“ lokacija i autentičnih pejzaža koji vam oduzimaju dah, i pored narativnog ograničenja u smislu da ste na jednoj istoj „pustoj“ planeti. Pomislio bi čovek da igra smeštena na prašnjavoj planeti nema mnogo prostora da vas vizuelno oduševi,  ali to ovde nije slučaj. Naprotiv, konstantno sam zastajao i divio se pejzažima tuđinske planete koji izazivaju istinski osećaj hodanja na meni nepoznatom, a naučno sasvim realnom svetu, udaljenom ko zna koliko svetlosnih godina od Zemlje. Grafika u tehničkom smislu svakako nije poslednji krik tehnologije, ali je više nego dobra i odlično služi svrsi za potrebe ove igre. Dizajneri su izvukli maksimum iz nje da nam dočaraju lepote planete Regis III i atompank estetike opreme, astronauta i svemirskih brodova. 

Audio aspekt igre je takođe veoma dobar. Glasovni glumci Jasne i Novika su prosto fantastični. Uradili su sjajan posao i nose atmosferu igre. Ne mogu da vam dočaram koliko je ovo važno jer su njih dvoje i njihovi razgovori ono što ćete uglavnom slušati tokom cele igre. Jako mi je drago da je Starward Industries razumeo koliko je ovo bitno, da ovde ne omanu, i da su angažovali kvalitetne glumce. Posebno moram da pohvalim glumca koji je dao glas Noviku, jer perfektno skida taj način govora i intonacije nekog kapetana svemirskog broda iz naučnofantastičnog filma ili serije od pre 50-60 godina. Jednostavno savršeno. Muzika u ovoj igri je isto fenomenalna. Glavna tema pogotovo pogađa tu nit između zlokobno-preteće i mistične teme, bukvalno kao da je stvorena za planetu Regis III. Ne znam ko je bio inspiracija kompozitorima, ali i ovde se oseća retro pristup sa upotrebom sumornih, teških sint zvukova i dramatično-natprirodnim tonom.

Ukoliko volite retro futurizam i klasike naučnofantastičnog žanra, ovo je jednostavno igra koju morate da odigrate. Zanimljive teme, misterija koja će vas držati do kraja, fantastična glasovna gluma i prekrasni pejzaži tuđinskog sveta odnose veliku prevagu u odnosu na zamerke koje sam ovde izneo u pogledu kretanja.

The Invincible je dostupan za PC, PlayStation 5 i Xbox Series X/S

Autor: Nikola Savić

Igru ustupio: Evolve PR

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post The Invincible recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu