Od velike brzine i mane postaju nevidljive: Sonic Superstars recenzija

[SolidChief]

Neverovatna je prilika zaigrati dve nove igre nekadašnjih ljutitih rivala – Marija i Sonika, u jednom mesecu. A još više čast imati mogućnost o njima prozboriti u istom izdanju našeg časopisa. No više od svega, prava je sreća biti zadovoljan obema igrama!

Dok je Super Mario serijal više konstantan po pitanju kvaliteta, s obzirom da dolazi iz kuhinje jednog, po pitanju kontrole kvaliteta jako strogog studija, Sonik je kroz sopstveni serijal doživeo neverovatne uspone i padove. Iskreno ne mogu da se s lakoćom prisetim bilo kog drugog serijala kome je pošlo tako nešto za rukom, a da još uvek postoji kao ime u modernoj industriji.

Priznaću, protekla decenija me nije oduševljavala previše po pitanju igara čuvenog plavog ježa, ali iz nekog meni nepoznatog razloga, kao da ponovo postajem veliki zaljubljenik u Seginu najveću maskotu. Prošle godine me je iznenadio i raspametio Sonic Frontiers, bez obzira na svoje nedostatke i konačnu ocenu. Bio je to naslov u kom sam uživao kako skoro nisam.

A sada je tu Sonic Superstars koji na veoma sličan način postiže isti efekat. Kao vožnja po stazi ravnoj koliko i površina Meseca, ali tako prokleto zabavnoj, Sonic Superstars me je bukvalno vratio u one dane prvog susreta sa njegovim igrama.

Vizuelno, igru karakteriše onaj 2.5D izgled gde se gejmplej odigrava u 2D prostoru ali je sačinjen od trodimenzionalnih objekata i modela. Ovo na neki način iziskuje daleko više truda da bi se nadmašio utisak kakav sa većom lakoćom postižu 2D, rukom oslikani naslovi. Tako da ovde odmah u startu gubimo jedan deo šarma…

Ali to ne znači da igra izgleda loše. Čak naprotiv, iznenađujuća je količina vizuelne dopadljivosti koja je ovde prisutna. Nivoi su često maštoviti i puni duha, a modeli karaktera, naročito glavnih, možda i najlepši koje je franšiza ikada izrodila u treću dimenziju. Pa i diverzitet po pitanju dizajna nivoa, dovoljno je visok da se može nazvati impresivnim. Da, igra ne izgleda vrhunski, ali izgleda taman toliko dobro da ni na trenutak ne staje na put opštem zabavnom faktoru.

Slična je i situacija sa muzikom. Dok su muzičke teme u osnovi jako dobre, bar polovina kao da ima neki problem sa izvođenjem. Da li po pitanju odabira instrumenata ili je nešto drugo pošlo po zlu u produkciji – ne znam. Ali ono što znam je da bez obzira na pomenuto, muzika je opet nekako uspela da bude izuzetno zarazna i da doprinese ukupnoj atmosferi. Čak i kada je bila krajnje čudna, ja sam kao opijen nekom čarolijom, i u njoj uživao.

“Boss” borbe koje vas čekaju na kraju nivoa, takođe poigravaju na liniji između nezgrapnog i zabavnog. Ponekad previše jednostavne a nekad preduge i pomalo nefer, ali nikad dosadne. Uživao sam u svakoj od njih kao da je u pitanju nešto što sam lično pravio, ne bih li se zatim divio sopstvenom dostignuću.

Prisutna je i multiplejer opcija za do četiri igrača lokalno, što je meni lično uvek bilo neobično u Sonik igrama ali opet je nekako izvedeno dovoljno dobro da ne možete mnogo da se žalite. Da, uvek će jedan igrač biti prioritetan, ali drugi nikada neće prestati da učestvuje, jer jednostavnim pritiskom dugmeta lako se vraćate u “trku”.

I dok je brzina onaj glavni i najprepoznatljiviji momenat u Sonik igrama, meni lično deluje da njeni 2D naslovi nikad nisu bili brži nego sada. Možda ovome doprinosi doza haotičnosti kojom vas igra ume spotaći kad stvari krenu da se prebrzo odvijaju. Tu će biti i zaginuća koje je skoro pa nemoguće izbeći ili pak trenutaka gde ne možete da shvatite šta se dešava na nekoliko sekundi. Ali sve ovo samo podiže zabavni faktor pravim ljubiteljima serijala, jer prave kazne nema. Igra vas vraća na poslednji čekpoint i ludilo može da se nastavi.

Ukratko, o ovoj igri skoro i da ne mogu da govorim u konkretnom smislu. Već bukvalno onako kako sam je ja doživeo, mogu samo da vam prenesem utiske. A oni su evidentni, pa za franšizu kod mene u poslednje vreme jako karakteristični. Igra je neispolirana, vrvi od neujednačenosti, neočekivanih trenutaka i kao njen ceo serijal – naizmeničnih skokova i padova po pitanju kvaliteta. Ali je u celini neverovatno, zaista zadivljujuće zabavna.

Ostatak šarma prenet je u vidu animiranih sekvenci koje su me prijatno iznenadile, kako nisam očekivao da će biti prisutne u toj meri. Pa bez obzira što ne grade kakvu kompleksnu priču, što je i bilo za očekivati, zajedno sa ostatkom igre upotpunjuju celokupno iskustvo.

Biće zadovoljstvo u budućnosti sakupiti i veće društvo, da zajedno, svako sa svojim likom i njemu karakterističnim sposobnostima, prelazimo iznova sijaset nivoa ove zabavne igre. Do tada, dovoljno je igranje i u jednog igrača, koristeći neke od najnovijih specijalnih sposobnosti koje se otključavaju skupljanjem “Chaos Emeralda”. Tako na primer možete lako pronalaziti skrivene lokacije ali i dozvati armiju klonova koja će uništavati sve na ekranu.

Doduše skupljanje ovih Haos Smaragda je poprilično – pa, haotično. Iako su bonus nivoi u kojima su se krili u originalnoj igri i ovde prisutni, vraćajući delić tog traumatičnog iskustva koje nikad nisam preboleo, Smaragdi se sada ne nalaze u njima. Za njih je rezervisan još haotičniji nivo, gde se njišete na “elektronskoj lijani” u nastojanjima da sustignete Smaragd koji vam konstantno odmiče. Naravno uz vremensko ograničenje.

Možda se igrajući ovu igru osećam kao neko ko je zabavu pronašao u igranju sa kutijom u koju je poklon bio spakovan. Ali nepobitno je da je ovde prisutna neka vrsta čarolije. Poput čarolije koja još od devedesetih odjekuje i ne dozvoljava serijalu da prestane da trči, pa tako i ovde čini da šarm naslova rezonuje sa ljubavlju razvojnog tima. Očito su ovaj put to bili ljudi koji su želeli da nam pruže nešto novo a opet ne udaljavajući se od okvira na koje smo do sada navikli.

Na svu sreću, od svih uspona i padova serijala, ovo je trenutak za uspon. Neispolirano i grubo dostignuće, ali apsolutna preporuka za svakog ljubitelja plavog ježa. Ukoliko želite da bar na momenat osetite kako je to bilo igrati njegove igre pre tridesetak godina, nećete pogrešiti ukoliko zaigrate Sonic Superstars.

Sonic Superstars je dostupan za Nintendo Switch, PC, PS4/5, Xbox One i Xbox Series X/S

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Od velike brzine i mane postaju nevidljive: Sonic Superstars recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu