Pravi trenutak da budeš Hari Poter obožavalac: Hogwarts Legacy recenzija

[SolidChief]

Da li vas je ikada interesovalo šta je Tolkin mislio o Srbiji ili možda vaš omiljeni glumac o nezavisnosti Kosova? Ako ste kao ja, takve stvari su zauvek izmeštene iz vaše sfere interesovanja, jer je uvek najzdravije razdvojiti tvorca od njegovog dela, ukoliko imate bilo kakvu nameru da u delu uživate. Da gledamo drugačije, verovatno bih lako mogao da zamrzim svoj omiljeni bend, prestanem da gledam filmove i osamim se na pustom ostrvu da jedem sirove školjke.

E pa jedan deo populacije, tačnije govoreći LGBT aktiviste, jako su povredile izjave Džej-Kej Rouling, tvorca Hari Poter serijala. I to je išlo do te mere da su vatreno bojkotovali bilo koji vid podrške igri koja je pred nama, samo zato što to ujedno znači i podršku autoru originalne franšize.

Nema sumnje da je Džej-Kej Rouling apsolutna legenda u književnom smislu, jer je izrodila jedan ovako kultni serijal. A igra zasnovana na svetu Harija Potera, proizvod je neverovatne količine truda i ulaganja. Iz tog razloga, ja prosto jedva čekam da sa vama podelim mišljenje o njoj. A i hvalospeve!

Radnja naslova se odvija nekih 100 godina pre stupanja Potera na scenu i postavlja pozornicu, odnosno igralište, za scenario o kom je svaki ljubitelj serijala mogao da mašta. Ovde vi, odnosno lik kog sami kreirate, dobija pozivnicu da se upiše u Hogvorts školu za čarobnjaštvo i veštičarenje, što čini prvi korak na ulasku u potpuno ličnu „haripoterovsku“ pustolovinu.

Protagonista iz neobjašnjenih razloga školu upisuje sa zakašnjenjem – sa 15 godina. Pretpostavljam da tvorci igre zapravo nisu hteli da otvorenim svetom trčkarate kao potpuni klinac. Sa svojih petnaest godina, vaš lik lako može da izgleda i nešto starije nakon što ga obradite u solidnom kreatoru karaktera, tako da uopšte nije teško uživeti se u ovu ulogu. Još kada čuveni šešir izabere kuću kojoj ćete pripasti (što možete a i ne morate prihvatiti), avantura može da počne!

Ovo je jedna od onih igara koje prosto pršte od sadržaja pa je gotovo nemoguće odlučiti odakle krenuti kada se o njoj govori. Zato bih najradije ovu recenziju predstavio kroz pozitivne i negativne aspekte igre, a ostatak istraživanja, baš onako kako i dolikuje za naslov ovakvog kalibra, prepustio u potpunosti vama da lično iz prve ruke sve doživite.

Najveća zvezda igre, jeste njen svet. U pitanju je ogromna, otvorena lokacija, po kojoj gotovo potpunom slobodom možete vršljati, leteti i po ćoškovima zavirivati. A na ovo ne samo da poziva činjenica da je svet ogroman već je u pitanju jedan od najdetaljnijih koje smo do sada imali priliku da vidimo. Za početak, Hogvorts zamak je verno rekreiran u toj meri da je jako teško progutati prvi susret sa njegovim hodnicima.

Osim što je enterijer prebogat slikama, nameštajem, likovima i unikatnim lokacijama, kompletan zamak je prožet tajnim prolazima i skrivenim mestima. Samo istraživanje i pronalazak svakog kutka, zahtevaće od vas da na to utrošite više od deset sati pažljivog koračanja kroz njegove neverovatne odaje.

Količina detalja proteže se i na ostatak sveta. Omanji gradić u blizini zamka pa i svaki zaselak na koji možete naići, odišu karakterom, ali i pružaju mogućnost da istražite apsolutno svaku građevinu koja poseduje vrata. Možda isprva neće biti moguće ući na svako zaključano mesto, ali uz prave čini, neće biti tih vrata koja će zaustaviti vaš radoznali um.

Naravno, sve ovo je ispraćeno zaista impresivnim vizuelnim prikazom. PlayStation 5 verzija nudi nekoliko varijanti, od kojih preporučujem igranje sa „ray tracing“ opcijom koja nudi najimpresivniju grafiku i solidan frejmrejt. Iako PC verzija nudi nesumnjivo najviši nivo po pitanju vizuelnog, daleko jeftinija konzola od računara koji bi vam bio potreban za tako nešto, i više nego opravdava igranje na njoj. Ne sumnjajte, na PlayStation petici igra izgleda fenomenalno.

Naročito uzmite u obzir da grafika nije uvek sirovi prikaz uhvaćen na fotografiji, već se proteže i duž svih prisutnih animacija i efekata koje samo u pokretu mogu da iskažu svoj pun potencijal. A ova igra sa sobom donosi sve to u neviđenim količinama. Dizajn, efekti čarolija, arhitektura i pejzaži – nema sumnje da je razvojni tim uložio svoje srce kako bi oživeo ovaj svet. I verujte mi kada kažem, prosto je čarobno koliko su dobro u tome uspeli. Ova igra u potpunosti pruža utisak da ste se obreli u svetu knjiga o Hariju Poteru.

Ne moram ni da pominjem da kompletnu pustolovinu prati odlična muzika, neretko u vidu varijacija na prepoznatljive teme, ali u svojoj celovitosti, u pitanju je jako kvalitetna kolekcija muzičkih numera. Bilo da ste u borbi ili samo istražujete čarobne krajolike, biće prisutan i kvalitetan audio da vas u tome isprati.

Meni lično možda i omiljeni aspekt igre, jeste onaj akcioni. Na raspolaganju imate sve ikada pomenute čarolije za koje ste čuli iz knjiga ili filmova, a svaku od njih postepeno stičete, taman toliko da možete dobro da je prostudirate, provežbate i propisno uživate u njenom korišćenju.

Prava draž borbe nastupa tek kada osmislite kako da kombinujete ove čarolije, odnosno vezujete kroz napade. Tako na primer, protivnika možete prvo podići u vis, zatim približiti sebi nakon čega sledi udarac o zemlju i za kraj neka magija po vašem izboru kao šlag na tortu. Recimo vatrena eksplozija – jer vatra je uvek u modi.

Kako je ovih čarolija puno a dugmića na kontroleru malo, kombinovanje više njih zahteva izvesnu dozu žongliranja. Nije nešto na šta je lako navići se, ali uz pravilno planiranje i razumevanje svake vradžbine, ovo neće predstavljati prepreku nijednom igraču. Da ne pominjem i „drevne čarolije“, sitnicu kojom je protagonista blagosloven. Ove čarolije niste nikada viđali i njihovo korišćenje baš ume da začini akcioni segment igre do epskih razmera.

Nešto slabiji segment igre jeste glavna priča. Nije u pitanju nikakvo remek-delo i na momente može biti razvučena, nejasna ili pak dosadna. Ali ovo je ublaženo činjenicom da je igra prepuna sporednih misija i priča koje po kvalitetu uspevaju mnogo dublje da vas uvuku u ovaj svet i nateraju da poverujete da ste deo kompletnog narativa. Zapravo, priča je i više nego često u senci prave zvezde celog ovog performansa – sveta i atmosfere kojom vas u sebe upija.

Zato je kroz sve sporedne zadatke i aktivnosti, jako lako potpuno se izgubiti. Mislim da je ovo možda i prvi put da sam u neobaveznim misijama više uživao nego u prelasku glavne priče. A njih je toliko da sam se davno zabrojao pokušavajući da odredim tačnu količinu. Ovako odokativno, rekao bih da na raspolaganju imate preko stotinu sporednih zadataka, što je zbilja za divljenje.

Morao bih napomenuti da je količina opcionih aktivnosti i više nego impresivna i nekako kao da je pravljena sa lepšim polom na umu. Mada kada razmislim, većina obožavalaca Harija Potera koje znam, i jesu žene. Hm, ima tu nešto…

Elem, ove aktivnosti uključuju posebnu oblast koju možete urediti po svom ukusu, što asocira na The Sims i slične igre. Osim vizuelno, ovo mesto služi kao i lična laboratorija gde možete spravljati napitke, unapređivati opremu, identifikovati predmete i još mnogo toga.

Takođe, ukoliko znate gde pronaći magične zveri (trep-trep), na raspolaganju je i lokacija gde ih možete pustiti, hraniti ili brinuti o njima. Takoreći, igra sadrži jako velik broj stvari koje možete raditi, a koje se samo postepeno otkrivaju i otključavaju. Možda vam za prelazak glavne priče neće biti potrebno više od trideset sati, ali samo za sve sporedno, nema sumnje da će vam biti neophodno bar još toliko.

Osim slabije priče, igra dolazi sa jako skromnim kompletom lošijih karakteristika. A one često nisu neka samostalna mana već su više deo kvalitetnog aspekta kom samo blago spuštaju prosek. Tako recimo bez obzira na plejadu izuzetno živopisnih likova, neki od njih umeju da podbace i budu dosadni ili povremeno loše napisani. Na čelu svih, verovatno mi je bio upravo protagonista, za kog sam kroz izbore u dijalozima morao posebno da se potrudim kako bi mi bio što manje iritantan.

Pod ruku sa neverovatnim, ogromnim svetom, ide često nezgrapna kamera koja je postavljena iza protagoniste jako nezgodno, naročito u zatvorenim i uskim prostorima. To su neki od retkih momenata kada sam za igru iz trećeg lica poželeo da je bar na kratko iz prvog. Na svu sreću, ovo se donekle može zaobići dodatnim podešavanjem kontrola kako bi njihov odziv bio bolji.

Možda lično najviše frustrirajuća, bila je navigacija kroz menije. Promena mape i odabir lokacije, uglavnom je usporen proces. Ulazak u meni za promenu opreme ili odabir misije, takođe traži izvesnu dozu navikavanja, prvenstveno što igra forsira odabir pomeranjem kursora analognom palicom ili površinom osetljivom na dodir na vrhu PlayStation 5 kontrolera.

Ovde treba uzeti u obzir i malene pauze učitavanja koje igra pravi između svakog odabira opcije. Samostalno, ove pauze možda jesu zanemarljive, ali nakon što počnu da se gomilaju, naročito kada se malo izgubite u menijima, počinje da smeta. Da ne pominjem činjenicu da mi je svaki čas ponestajalo prostora u inventaru, pa sam usred misije morao da ga praznim, brzinom kornjače koja pakuje kofer.

Kao poslednju zamerku koja opet zavisi od vaših ličnih preferencija, izneo bih primedbu na konto izbora načinjenih u igri kao i upotrebi takozvanih „neoprostivih“ kletvi. Mogućnost da prevagnete na dobru ili lošu stranu izborima pri igranju, samo je iluzija. Ne postoje trajne posledice u zavisnosti od dijaloga ili akcija koje izaberete. A uz to, korišćenje neoprostivih kletvi, nečega što je apsolutni tabu u ovom svetu, nema nikakav uticaj na bilo šta.

Možete protrčati salom za ručavanje sevajući Avada Kedavrama kao da je Kineska Nova godina, i osim povremenog verbalnog prekora, neće se dogoditi aman baš ništa. Dobro, igra zapravo ni ne dozvoljava da učinite nešto tako suludo. Ali bez obzira što u ostatku igre, vizuelno i po pitanju siline ove kletve izgledaju zaista moćno, grehota je što na njihovo korišćenje nije stavljena dodatna težina. Tada bi mogle da dođu još više do izražaja.

Jasno je da je o ovoj igri nemoguće reći dovoljno a kamoli sve, u jednoj skromnoj recenziji na nekoliko strana. Ali ako je nešto neophodno naglasiti, to je apsolutna preporuka. Ako ste ljubitelj Harija Potera, ova igra je ostvarenje svih snova. A ako pak niste, opet insistiram da je probate jer sam siguran da niste ni svesni koliko u njoj možete uživati.

Količina posvećenosti i ljubavi kojom je evidentno da je ovaj svet obojen i probuđen kako bi vas u sebe progutao, zaista je vredna divljenja. A ukoliko još uvek imate potrebu da povremeno pobegnete iz ovog sveta u neki malo čarobniji, ova igra predstavlja savršenu priliku za tako nešto. I pored izuzetno jakog starta ove sezone, ovo je za mene jedan od kandidata za igru godine. A ako vam posle čitanja teksta još uvek nije jasno kako i zašto – znate šta vam je činiti. Uživaćete.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio: CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Pravi trenutak da budeš Hari Poter obožavalac: Hogwarts Legacy recenzija appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu