SolidChief Posted February 17, 2022 Report Share Posted February 17, 2022 Punih sedam godina nakon prvog dela Dying Light-a, Techland je rešio da blagosilja igračku zajednicu nastavkom, koja je za to vreme vapila za još. Prethodnik dvojke ima kultni status maltene, jer se uprkos, u najbolju ruku prosečnoj priči, istakao kao zombi igra koja se dopala praktično svima, u moru drugih naslova ovog žanra za koji više ni ne znam kako opstaje svojom generičnošću. Nakon pregršt ekspanzija, Dying Light 2 je najavljen, obećavajući sličnu, ali i proširenu formulu viđenu u prvom delu sa granajućom pričom i ogromnim potencijalom, pa je ostalo da vidimo i da li ga je ispunio. U ulozi ste Ejdena Koldvela, nažalost ponovo generičnog, bezličnog protagoniste koji je poprilično šupalj kroz priču. U takozvanom Gradu, izmišljenoj metropoli baziranoj na centralno/istočno-evropskoj klasičnoj arhitekturi, prošlo je 20 godina od dešavanja prve igre, dok je Ejden inficirani preživeli koji traži lek za Haran virus koji redom pretvara ljude u zombije. Glavni problem ovde jeste što se ekspozicija Ejdenove ličnosti vrši uglavnom kroz druge likove koje srećete, i često daluje kao da neki od njih imaju glavni zadatak da to ispune što je detaljnije moguće. Iako postoji solidan broj nekih interesantnih karaktera koje ćete sretati, isto tako će dosta njih biti neintuitivno i isprazno slično glavnom liku. Odatle se priča i razvija kroz nekoliko različitih frakcija u gradu i vašeg odnosa sa njima, i često ćete biti zasipani odlukama koje solidno mogu promeniti ishod priče, ili makar delovati tako. Nažalost, to je malo drugačije od inicijalnog marketinga, jer iako ovde vaše odluke mogu uticati na sudbinu određenih likova i stanja Grada, ultimativno postoje dva glavna kraja sa blagim izmenama u zavisnosti od izbora u finalnoj misiji, dosta potapajući bitnost prethodnih odluka u vodu, osim pri nekim manjim izmenama u epilogu. Sve u svemu, priča Dying Lighta 2 nije nešto najgore što joj se desilo, ali jednostavno nećete biti investirani. Bolna prosečnost u svakom aspektu narativa je time toliko više razočaravajuća nakon velikog hajpa oko nelinearne strukture DL2. Sa druge strane, gejmplej je glavni adut DL2, što ga čini najsličnijim prvom delu po tom principu. Veoma je teško ne zabaviti se kada se unesete u ovaj fenomenalan sistem kretanja i odličan dizajn sveta, koji kao da kontemplira brojne DL2 mehanike prilikom parkurisanja po gradu. Naime, kretanje ume biti malo „plutajuće“ i ako tražite „realistični“ simulator parkura, to ovde nećete naći. Možete povezivati neke poprilično atraktivne poteze zaredom bez problema, pogotovu kada otključate dodatna oruđa u igri kao što su paraglajder i kuka. Muzika u igri ulazi u sve veći krešendo kako trčite, gde skokovi imaju čak i bas pauzu dok ne sletite. Igra vas prosto tera da budete u konstantnom pokretu i zaustavljanje u bilo kom smislu često može značiti i smrt. Sve u svemu, sistem kretanja je nešto najbolje što DL2 može da ponudi, uz zabavne eksploatacije sa kukom i paraglajderom sličnim onima kao u DL1 sa pištoljem sa kukom. Ovde postoji i dosta zabavnih zagonetki koje će zahtevati neke od pomenutih oruđa kako biste ih rešili i propentrali se do određenih mesta za taj slatki loot. Igra poseduje tipično drvo iskustva, međutim jako dobro promišljeno, s obzirom da su skoro sve sposobnosti podjednako korisne, pa ćete se često lomiti pri ovom izboru. Sposobnosti su podeljene na borbu i parkur, te ćete XP skupljati radeći stvari koje ste ionako hteli da radite bolje sa apgrejdovima. Sposobnosti za oklop i opremu dodaju sitan role-playing aspekat gde ćete se manje osećati kao skupljač sekundarnih sirovina, već pametan tip koji drži različite autfite za različite situacije. Iako borba nije zabavna kao parkur, to ne znači da je u lošem stanju, a uz to postoji i veliki broj novih tipova neprijatelja. Nijedna igra nije uspela da realizuje tako drastičnu razliku između dana i noći u vidu gejmpleja i šta ta razlika predstavlja za okruženje. Grad je noću potpuno drugo mesto, slično kao i u DL1, te će intenzitet, broj zombija i opšta jeza oko vas biti podignuti na nov nivo. Adrenalin se prenosi na igrača veoma verno, te male greške u parkuru ili borbi mogu dovesti do pada na nivo zemlje i gotovo sigurne smrti. Ovo je delimično doduše i posledica rudimentarnog sistema skrivanja, koji i ne radi baš najbolje jer je AI ovde čak previše dobar sa vidom, bilo da su u pitanju ljudski neprijatelji ili takozvani Howleri koji vas odmah primete čim padnete na ulični nivo Grada prilikom noćnog avanturisanja. DL2, bilo da parkurišete, makljate se ili šunjate, prati predivna muzika koja je definitivno jedan od najvećih pluseva ovog iskustva. Olivije Derivijer se lagano prebacuje sa priče na istraživanje otvorenog sveta, bez preskakanja ijednog takta, kombinujući odličnu podlogu sa trenutnom atmosferom, parkurom, brzinom kretanja i okruženjem. U pitanju je nešto najsličnije roler-kosteru i idealan je primer kako muzička podloga može toliko poboljšati naizgled nepovezane gejmplej mehanike. Uprkos tome, glasovna gluma varira u kvalitetu u zavisnosti od karaktera sa kojim pričate, s obzirom da pojedini glumci imaju veoma čudne akcente, dok ne iznose emociju ni izbliza realistično. Vizuelno, DL2 pljušti na momente, pogotovu kada se sunce prelama kroz drveće, pokazujući koliko je osvetljenje u igri zapravo dobilo pažnje. Sam kvalitet tekstura nije nešto što će vas u potpunosti oboriti s nogu, ali DL2 jeste među lepšim igrama zahvaljujući atmosferi koju pruža, odličnom osvetljenju i vrhunskom vizuelnom dizajnu otvorenog sveta koji je definitivno dobio najviše pažnje prilikom razvoja. DL2 poseduje i rudimentarni kooperativni mod koji generalno ume biti zabavan ako imate sa kim da igrate, ali svakako ne doprinosi iskustvu na tom nivou gde je kooperacija neophodna, iako je iskustvo zabavnije i čini određene aktivnosti znatno lakšima. Igra je solidno optimizovana, pogotovu za PC platformu, dok su bagovi nešto prisutniji na konzolnim verzijama, ali ništa u preteranoj meri. Pojedine zagonetke su neizvodljive zbog određenih mesta koja su nedostižna zbog bagova, te su problemi uglavnom vezani za geometriju igre. Srećom, ovo nije mnogo uticalo na parkur iskustvo, a i većina problema je moglo da se zaobiđe dobrim lupanjem tastera dok stvar ne proradi. Iako ovo odaje osećaj nekonzistentnosti, Dying Light 2 ima dosta mana, pogotovu kada govorimo o karaktera i priči, uz nedostatak poliranja i finalizovanja pojedinih mehanika. Struktura otvorenog sveta je odlična, mada sama igra prati dosta tipičnih tropa i aktivnosti, čak i tokom dizajna kvestova, od kojih žanr definitivno pati tokom prethodnih godina. Međutim, ono što radi dobro, radi vanserijski dobro i pruža odličan osećaj zabave koji će vas terati da se konstantno vraćate ovoj igri. Ako se jednom uživite u sistem kretanja koji DL2 pruža, teško ćete ga ispustiti iz ruku dok ga ne iscedite maksimalno, a kada na to dodate jako zanimljive nivoe sveta i adrenalinski ciklus dana i noći, teško je ne preporučiti DL2, iako se po ko zna koji put vraćamo prokletim zombijima… Autor: Nikola Aksentijević Igru ustupio: Iris Mega Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu. Pretplatite se na Play! Newsletter * indicates required Email Address * The post REVIEW: Dying Light 2 Stay Human appeared first on PLAY!. Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu Quote Link to comment Share on other sites More sharing options...
Recommended Posts
Join the conversation
You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.