Metroid Dread review

[SolidChief]

Upravo sam primetio jednu neverovatnu stvar. Godinama pišem za Play! Zine i opisivao sam nebrojene „metroidvania“ igre, a baš nijednom nisam imao priliku da kažem koju reč direktno o tvorcu žanra. I ma koliko to neverovatno bilo, opet i nije previše začuđujuće jer u poslednjih deset godina, objavljene su samo dve Metroid igre. Obe za 3DS i obe, sticajem okolnosti, nisu dospele u moje šake za potrebe pisanja recenzije.

OVAJ TEKST SE ORIGINALNO POJAVIO U NOVEMBARSKOM 153. BROJU ČASOPISA PLAY!ZINE KOJEG MOŽETE PREUZETI BESPLATNO U PDF FORMATU NA OVOM LINKU

Da stvar bude još zanimljivija, igra pred nama je prva tradicionalna, 2D skrolujuća Metroid igra nakon 19 godina, ako izuzmemo rimejkove starijih naslova. Prime serijal i nekolicina eksperimentalnih nastavaka i rimejkova, ukorenili su se kao standard, dok su ljubitelji izvornih igara sanjali o ovom danu. Konačno, ne tako dugo nakon prve najave, Metroid Dread je tu, spreman da opravda svoje ime i žanrovsku zaostavštinu.

Ukoliko je Castlevania majka ovog žanra, Metroid je svakako otac. Metroidvania su igre koje karakteriše sistem napretka kroz konstantno istraživanje nivoa i vraćanje na prethodne deonice, nakon što steknete mogućnost da u njima napredujete. Nijednu od ovih igara ne karakteriše držanje igrača za ruku, pa ni Metroid Dread ovde nije izuzetak. Ovo je igra za igrače oštrog oka, dobrog pamćenja i ljubitelje pažljivog igranja.

Igra se izvodi u „dve i po“ dimenzije, gde se gejmplej posmatra sa strane ali dubina nivoa takođe igra ulogu. Grafički, igra je veoma pametno osmišljena, kako bi što lepše izgledala na prenosivoj konzoli ograničenih tehničkih mogućnosti. Ako je nešto bilo žrtvovano radi frejmrejta, rekao bih da su to bile teksture kojih ili kao da nema ili su jako niske rezolucije. Ali kako je celo okruženje u metalno-futurističkom stilu, ovo je gotovo neprimetno. Igra izgleda odlično.

Gejmplej je skoro sasvim preuzet iz poslednje Metroid igre – Samus Returns za 3DS, gde osim tradicionalnih poteza ove franšize, kontranapad igra izuzetno važnu ulogu. Većina protivnika ima napad kom možete da parirate tempiranjem pritiska dugmeta. A ovo se dalje proteže i na sukobe sa smrtonosnim EMMI robotima, koji su gotovo neuništivi, a ukoliko vas ščepaju, samo precizan tajming vam može pružiti šansu da pobegnete.

Ovi surovi protivnici vladaju određenim deonicama mape, pa na taj način usporavaju istraživanje i stavljaju pritisak na igrača koji u tom momentu umesto lovca, postaje lovljeni plen. U pitanju je malo odstupanje od dosadašnje formule serijala, ali kao inovacija je bez sumnje dobrodošlo. Zapravo, kompletna igra odiše prvenstveno nostalgičnim notama i asocira na desetine naslova iz „zlatne ere video igara“.

Priča prati protagonistkinju serijala Samus Aran u njenim pokušajima da se vrati na svoj brod, nakon što uviđa da poziv u pomoć kom se odazvala na udaljenoj planeti, nije baš bio toliko iskren. A za razliku od prethodnih Metroid igara, deluje kao da je dinamika celog naslova na znatno višem nivou. Kako to znam? Pa recimo samo da je ovo verovatno prva Metroid igra koju sam u jednom dahu prešao, bez da su me usporavale trome deonice i prepreke.

Kada smo već kod toga, ono što je karakteristično za sam žanr, jeste to što se od vas traži da upamtite gde se nalaze nepristupačne lokacije, kako biste im se vratili nakon što steknete moć da ih dosegnete. Ovo je poprilično zahtevan zadatak za um, pa iako pruža neviđene slojeve igračke satisfakcije, često može biti previše za igrače željne pristupačnijih izazova. U ovoj igri, osim svega dva puta kada sam zastao i dobro promislio pre nego što sam nastavio dalje, ovaj problem je sasvim eliminisan. Kako? Neviđeno dobrim dizajnom nivoa!

Ukoliko dobijete moć a ne znate gde treba da je upotrebite ili kako tu da stignete, igra će vas sama tamo navoditi. Ne kojekakvim strelicama, indikatorima na mapi i slično, već čistim dizajnom. Igra obiluje momentima kada vas suptilno postavi u situaciju iz koje ne možete da se vratite natrag, što vaše istraživanje ograničava na manje lokacije gde imate mnogo veće šanse da pronađete to što tražite. I što je najbolje od svega, ovo se izvodi neprimetno i stvara iluziju igraču da poseduje kakvo šesto čulo. A igra koja čini da se osetimo posebno, ne može biti loša!

Verovatno najinteresantniji momenat igre, jesu okršaji sa unikatnim protivnicima, odnosno „boss borbe“. Vrlo je moguće da u poslednjih dvadeset godina nisam iskusio bolje osmišljene susrete sa plejadom živopisnih neprijatelja. U početku deluju kao nemoguća prepreka, ali već nakon nekoliko pokušaja u sebi pronalazite veštinu a u njima šablon kako ih poraziti. I sve to užasno zabavno za gledati, a još zabavnije za osetiti pod prstima.

I kad već pominjem prste, moram napomenuti da je ovo jedna od retkih Switch igara koje sam radije igrao na televizoru nego u prenosivom režimu. Razlog tome nije ni lošiji frejmrejt ni siromašnija grafika, jer sve funkcioniše i izgleda gotovo identično u obe varijante. Jednostavno, kontrole iziskuju igranje na što udobnijem kontroleru. Akcija je mnogo, a vrše se i kombinacijom više dugmića. Za prosto igranje, prenosiva varijanta je sasvim OK, ali kada naiđe gazda nivoa, bolje isučite taj Pro Kontroler iz fioke.

Jednoj ovako zabavnoj igri pored koje je lako zaboraviti na vreme, nije zahvalan posao tražiti mane. One su svakako prisutne kako nije u pitanju idealan naslov, a najviše bih ih mogao nasloviti na konto inovacija i generalnog unapređenja. Iako jako retko, dizajn nivoa ima svoje mane, a navođenje kroz nivoe bi moglo koristiti i neku vrstu olakšanja barem proizvoljnim planiranjem putanje kretanja. Crtanje po mapi? Može. Bilo šta, samo da od i ovako fluidne igre, celo iskustvo bude još tečnije.

Iako izgleda odlično i traje solidno, i na ta dva polja se može uložiti dodatan trud. Dok verni obožavaoci neće ni trepnuti pre kupovine, uložiti šezdeset evra za desetak sati dugu igru koja izgleda kao brušeni proizvod izuzetno talentovanog nezavisnog studija – za android, nije nešto na šta je lako odlučiti se. Ovakvu igru treba zgrabiti već na prvom popustu, ali kako znamo da Nintendo slabo popušta kada su igre iz njihove kuhinje u pitanju, ovo je odličan trenutak da se zapitate koliko ste verni ovom serijalu.

Ukoliko niste neko ko gleda cenu kada je kvalitet u pitanju, ovu igru vam od srca preporučujem. Ali ukoliko želite dužu zabavu a ponovno igranje naslova koji i jeste dizajniran da se igra više puta prosto nije nešto što volite da radite… opet organizujte sebi neki popust. Evo recimo jedan dobar od 50%. Dogovorite se sa drugarom, kupite igru po pola. Verujte mi, vredi svake pare u dinarskoj protivvrednosti tih trideset uloženih evra.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio CD Media

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Metroid Dread review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu