Death Stranding: Director’s Cut review

[SolidChief]

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku.

Pisanje recenzije prvobitnog izdanja ove igre, bila je jedna od najslađih muka sa kojima sam se susreo od kada pišem za naš portal i časopis. Ne samo jer je u pitanju jedna od najiščekivanijih igara PlayStation 4 generacije, pa i delo neviđeno specifičnog kreatora Hidea Kodžime, već je presudu trebalo dati u roku od nekoliko dana jednoj igri za čiji je prelazak potrebno bar 40 časova igranja. 

Stihija utisaka pretočenih u reči, tekst je za kojim sam se verovatno najviše osvrtao, preispitujući ocenu okrnjene devetke kojom sam igru naposletku “krstio”. I dok od srca preporučujem da pročitate prvobitnu recenziju kako biste razumeli suštinu ovog naslova, dve godine je bilo sasvim dovoljno da se slegnu moji uzburkani utisci. Ovde ćete moći da pročitate o jednoj devetci, koja je sada sve samo ne okrnjena.

Death Stranding (Director’s Cut) je jedna odlična igra, a još više od toga – neverovatno iskustvo. Odigrati je još jednom od početka do kraja, laganijim tempom u vremenu gde smo svi već navikli da bez zaštitne maske ne izlazimo iz kuće, neopisiv je igrački podvig. Igra za koju se činilo da nema nikakav “replay value”, oduševila me je sada više nego prvog puta.

Sve što je do sada rečeno, još uvek stoji – uz par malih ispravki. I dalje je u pitanju simulacija hodanja (kurira) i još uvek nije u pitanju naslov koji će svima prijati. Ali dok gejmplej jeste bio i ostao specifičan, repetitivan i neuzbudljiv onima koji od igara traže bombastične, eksplozivne tobogane, na površinu je konačno izašlo i iskristalizovalo se ono što ova igra poseduje kao svoj najveći adut.

Ko je igru mrzeo, najčešće bi spominjao ponavljanje dosadnih akcija. A ko ju je voleo, najčešće bi spominjao ponavljanje akcija koje na kraju donose satisfakciju. Director’s Cut sada iz oba ova iskustva izvlači prosek, gde olakšava repetitivne radnje, što bi igru trebalo da unapredi za one koji je nisu voleli, a u neku ruku unazadi onima koji su uživali u njenoj težini. Međutim, element od najveće važnosti nije ni najmanje trpeo i sada stoji snažnije nego ikad – atmosfera sa kojom se malo šta danas može meriti.

Zahvaljujući snazi PlayStation 5 konzole, Death Stranding je sada toliko tečno i jasno iskustvo, da se ne može ni porediti sa originalom. 4K rezolucija i 60 frejmova u sekundi, očekivane su stvari. Ali u pokretu, dok pooštravaju prikaz igre koja je i onako bila prelepa, neverovatno dobijaju na značaju. Igra izgleda kao naslov najnovije generacije konzola i učinila je da dugme za hvatanje skrinšotova pritiskam češće nego ikad. Još kad dodamo mogućnost igranja u “ultra-widescreen” režimu, filmski utisak postaje kompletan.

Dodajte ovome i učitavanja koja sada traju svega nekoliko sekundi i ukoliko niste na to primorani, neće vam nikada više pasti na pamet da igru pokrenete na PlayStation četvorci. Osim ovih tehničkih dotezanja, igra sada poseduje sijaset novog sadržaja koji bi iskustvo trebalo da olakša igračima koje je tempo originala gušio.

Kako Hideo Kodžima kaže, Director’s Cut nije najispravniji termin koji je ovde trebalo koristiti. Takva fraza se vezuje za izdanja u koja je implementiran sadržaj koji je pre izlaska originala iz nekog razloga morao biti izbačen. A ovde zapravo imamo novitete koji su osmišljeni i u igru ubačeni daljim razvojem, nakon što se prvobitna igra pojavila. Kodžima nije imao nikakvu kontrolu nad odabirom naslova, ali što se nas tiče – igre su bitnije od naziva. No eto, nešto smo novo možda i naučili.

Elem, najbitnije novotarije osim unapređene grafike jesu nova oprema koja uključuje električnu pušku, nekolicina novih poteza u tuči, nova vozila i strukture kojima možete katapultirati pošiljke preko velike razdaljine ili preleteti prepreke kao i roboti koji mogu nositi pošiljke umesto vas, pa čak i vas lično. Na raspolaganju vam stoji i simulator borbi, nešto nalik VR misijama iz Metal Gear Solid serijala, gde možete vežbati okršaje sa raznim protivnicima i u tome se takmičiti sa drugim igračima.

Tu je i (možda suvišna) trkačka staza, gde možete bez ometanja da vežbate vožnju i još jednom budete razočarani u fiziku vozila koja nažalost uopšte nije unapređena. U pitanju je verovatno najveća žal originala, čije bi unapređenje vredelo bar kao tri noviteta koje smo dobili. Zaglavljivanje u prepreke, kamenčići koji vas zaustavljaju u mestu, poskakivanje motora nebu pod oblake i slični apsurdi, još uvek su prisutni. Na svu sreću i dalje ne uspevaju da značajno srozaju kompletno iskustvo, ali preterano korišćenje trkačke staze u svakom slučaju ne mogu da preporučim.

Meni lično najzanimljiviji dodatak, jeste bonus misija koja produbljuje priču. I dok je fantastično i emotivno izvedena, bolno je kratka. Ukoliko ste iole vešt igrač, neće vam biti potrebno ni 20 minuta da je završite. Duže će trajati dalja potraga u neverici, dok istražujete gde bi nov sadržaj po pitanju priče mogao da se krije. Ali nažalost, samo jedna lokacija neprimetno podeljena u dve-tri misije, jedino je novo što smo dobili na ovom polju.

Tu je i nekolicina mogućnosti za bojenje opreme, što nije Bog zna kakva inovacija, ali za sam kraj bih želeo da nahvalim neverovatno iskustvo igranja na DualSense kontroleru. Svaki pokret i napor protagoniste Sema, mogao sam u potpunosti da osetim pod prstima. Padanje, pucanje, trčanje i skakanje, delikatnim vibracijama me je u igru uvuklo jače nego ikada. A novo ažuriranje softvera konzole kojim se omogućava simulacija 3D zvuka i na ugrađenim zvučnicima televizora, još više je produbilo neverovatnu imerziju.

Kada se sve novo u vezi sa igrom pogleda, sve inovacije po pitanju gejmpleja nekako i nemaju tako mnogo značaja. Oni koji izvođenje igre nisu ni u startu voleli, teško da će sada zbog nekoliko olakšica mnogo promeniti mišljenje. Ko smatra da je repetitivan i naporan gejmplej bio najveća mana ili vrlina igre, opet će doživeti slično iskustvo.

Ali ko je igru igrao pre nego što sedne za PS5 izdanje, moguće da će doživeti jedan od najlepših preporoda video igre, koji smo do sada mogli da vidimo. Prelepa grafika, tečno izvođenje, fenomenalan zvuk i živopisan doživljaj koji pruža kontroler, Death Stranding: Director’s Cut pretvaraju u igru čiju ocenu više nikada neću preispitivati. Pa i repetitivnost koja je i meni umela da zasmeta, sada kao da je u celosti iščezla pod uticajem moćne atmosfere. 

Retki su svetovi interaktivne zabave, koji ovako snažno mogu da obgrle igrača. I dok “strand game” kao žanr nije nikada zaista zaživeo, Death Stranding je u startu ponudio nešto novo i drugačije, a sada u potpunosti raspamećuje po pitanju atmosferičnog iskustva koje vas prosto uvlači u sebe.

Objektivnosti radi, ni ocena nije savršena. Ovo nije nepogrešiva igra koja ima potencijal da se svidi gotovo svakom igraču. Ali ako možete da uvidite gde se krije draž simulacije vožnje gradskog autobusa, pa i da proniknete dublje od ružne strane fraze “simulacija hodanja”, svratite nekad na kafu da proćaskamo! Uvek rado upoznajem ljude dobrog ukusa.

Autor: Milan Živković

Igru ustupio Sony

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Death Stranding: Director’s Cut review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu