Eastward review

[SolidChief]

Ovaj tekst se originalno pojavio u oktobarskom 152. broju časopisa Play! Zine, kojeg možete pročitati besplatno na ovom linku.

Retkost je da jedna igra ostvari ubedljivu i živopisnu atmosferu kao što Eastward to radi. Ova retro akciona avantura kombinuje više elemenata i raznoraznih inspiracija, od klasičnih JRPG igara do pulena avanturističkog žanra, ostavljajući sopstveni pečat originalnosti i maestralnog post-apokaliptičnog sveta. Narativ kojim se Eastward služi nije pretenciozan, niti preterano inovativan, međutim likovi koji ga grade su i vizuelno i mentalno odlično okarakterisani.

Prvo se upoznajemo sa Džonom i njegovom usvojenom ćerkom. Naime, Džon je tipičan „drvoseča“ stereotip lika sa dugom kosom i bradom koji zapravo možda jeste najveća rupa u narativnoj niti Eastwarda, s obzirom na to da je generalno nem i ne iskazuje stavove ili neke signale koji bi mogli uputiti igrača na to kakav je Džon lik. Sa druge strane, Sem predstavlja potpunu suprotnost, živahnost i radoznalost, povrh njenih psihičkih moći koje su jedna od misterija i tema glavne priče. 

Igru počinjete iz podzemnog gradića Potrok, gde je generalno uspostavljena tiranijska vladavina, dok se spoljašnji svet smatra za veoma opasno mesto gde se ne može preživeti. Logično, radnja se ubrzo preusmerava na istraživanje istog tog sveta, koji ima veoma specifičan pristup post-apokalipsi i odiše svežim vazduhom u žanru koji kombinuje brojne elemente fantazije, sajberpanka i pojedinih istorijskih arhitektonskih uticaja. Ono što ume povremeno napraviti rupu u pristojnoj priči i sjajnim likovima, jesu dijalozi koji variraju od prilično dobrih pa sve do detinjasto priglupih. Kao da postoji sindrom da Eastward tamo kaže jednu stvar kroz dve rečenice umesto jednu, ili često ne treba ništa da pokaže rečima već delima, ali se ipak odlučuje za neku banalnu liniju dijaloga. Međutim, tih momenata se nećete sećati jer stvari koje Eastward čine dobrim ima znatno više.

Dok budete lutali i istraživali svet Eastwarda naletaćete na brojne neprijatelje i zagonetke. U bilo kom trenutku, možete promeniti lika kojeg kontrolišete između Džona i Sem. Džon ima relativno konvencionalan pristup borbi, čiji je glavni adut fizička snaga i njegov verni tiganj kojim ćete se boriti u relativno generičnom hack ’n’ slash pristupu. Kasnije je moguće otključati i par oružja i pušaka u vidu pumparice i bacača plamena, mada tiganj nikako neće izgubiti na vrednosti ni u jednom trenutku. Sem sa druge strane više igra ulogu podrške sa svojim moćima, te može da ošamuti i zarobi neprijatelje i da leči Džona, što je zapravo malo propuštena šansa jer potreba da uopšte koristite Sem tokom borbe iskazaće se uglavnom samo pri povremenim boss protivnicima, koji zapravo koriste ove sisteme i zahtevaju od vas da ih primenite kako biste ih pobedili. 

Tu su i zagonetke koje će ovu mehaniku menjanja između likova koristiti u znatno većoj meri, mada ne treba očekivati preteran izazov ni u jednom ni u drugom segmentu. Eastward se ne odlikuje težinom, pogotovu zbog veoma učestalih auto-save-ova i relativno lakih borbi. Možete i unapređivati vaša oružja, mada i to deluje kao potpuno opcionalna stvar, dok ćete prilikom istraživanja naletati na brojne mini igre kao što su bejzbol i slotovi. Kuvanje je tu kao još jedno opcionalno oruđe koje vam može pomoći pri borbi, međutim i ono ne predstavlja veliku razliku i više će vam omogućiti da nešto brže prođete kroz inače ogromne dungeon nivoe. 

Segmenti sveta će se sve više otkrivati kako poglavlja budu odmicala, a najveći adut Eastwarda je upravo to što predstavlja jedno od najlepših vizuelnih iskustava u video igrama uopšte. Apsurdna količina detalja, čak i kada govorimo o pikselizovanoj grafici, doprinosi atmosferi, dok je apsolutno svaki region i svaki grad prepun života i šarenolikosti. Distinktna razlika između ovih poglavlja će konstantno biti tu da vas osveži osećajem novog vizuelnog stila, palete i likova. Kada govorimo o likovima, njihov vizuelni dizajn ima specifičan pristup koji na momente veoma podseća na Studio Ghibli animirane filmove, gde se ponovo i kroz njihov izgled izražava njihova ličnost.

Isto tako, zvučna podloga je jedno od remek-dela sveta video igara, s obzirom da su apsolutno sve Eastward numere raj za uši i neverovatno se uklapaju u svoj pandan u vidu okruženja i borbe. Eastward veoma lako uspeva da kroz kombinaciju odličnog vizuelnog dizajna i vanserijskog zvuka ostvari jednu specifičnu i originalnu atmosferu i iskustvo.

Međutim, iako je optimizovan i generalno tehnički upeglan doživljaj, preterano jednostavan borbeni sistem i generalno veća količina linearnog prolaza kroz regione, a manja borbe i zagonetki, malo narušavaju balans. Iako sam dizajn igre i njenog sveta uspevaju da je nose kroz čitavih 30+ sati koliko će vam trebati za prelaz, ovaj disbalans preteranih dijaloga i premalo igračke interakcije može dovesti do pojedinih momenata dosade. 

Ipak, Eastward je dovoljno dobar da i uz takve mane predstavlja jednu od najboljih indie igara ove godine, a svakako je vredan igranja jer je idealan primer vrhunske kreativnosti i predstavlja jedno pravo audio-vizuelno iskustvo začinjeno divnom i emotivnom pričom.

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio Honest PR

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.

Pretplatite se na Play! Newsletter

* indicates required

Email Address *

The post Eastward review appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu