REVIEW – Phoenix Point

[SolidChief]

Ovaj tekst je originalno izašao u januarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

XCOM 2 je jedna od najvoljenijih turn-based franšiza u gejmingu, pa možete misliti koliki je hajp fanova bio kada je Snapshot Games sa originalnim kreatorom serijala na čelu najavio Phoenix Point. Kao što to obično i biva, često takvi slučajevi ne prođu najslavnije, a Phoenix Point nije izuzetak tog šablona nikako. Sa druge strane, to nipošto ne znači da je u pitanju loša igra, pogotovu ako ste fan franšize, pa se i dalje preporučuje da nastavite da čitate tekst.

Hajd’ da počnemo od priče – ukratko, zaplet sa mutiranim morskim životinjama ima smisla, pogotovu ljudima na koje utiče virus koji je sve započeo pa i sami postaju deo horde mutanata. Jedan ne toliko originalan, ali funkcionalan narativ koji će vam pružiti dovoljan povod da pređete nimalo kratku kampanju dugu 50tak sati. U igri postoje tri različite frakcije, pored vaše baze Phoenix Point, koje imaju snažan uticaj na to kako ćete razvijati svoj tim i okruženje, što se direktno ogleda u diplomatskim aspektima koje ćete imati sa pomenutim frakcijama. Svaka od ovih frakcija će vam donositi različite bonuse, oružja, istraživalačke pravce i slično. Videćete da ih je vrlo teško zadovoljiti sve, pa će rat između neke od njih i ostalih frakcija, uključujući i vas, neminovno izbiti. 

Pored priče koja nije apsolutno nebitna i ima neku suštinu, čak i prilično zadovoljavajuću konkluziju, ono što je srž ove igre jeste gejmplej. Ako ste ikad igrali neki XCOM, u velikoj meri ćete biti spremni na ono što vas čeka, ali sa nekoliko veoma svežih i dobrodošlih prinova i promena. Igra se sastoji iz dva segmenta – mape koja obuhvata celokupni svet po kojem ćete se kretati, slati vaše timove na tačke interesovanja, misije, napade na druge baze i slično, i poteznog borbenog sistema. Van borbe, pored već pomenutih akcija, imaćete i nekoliko drugih obaveza o kojima ćete morati da vodite računa. Primarno – istraživanje novih oružja i unapređenja za vaše jedinice, unapređivanje baza i već pomenutu diplomatiju sa drugim frakcijama, kao i regrutaciju novih ljudi koji mogu biti zamena za vaše polu-mrtve ratnike. Kad smo već kod boraca, možete im menjati izgled i davati im imena kako poželite, baš kao i u XCOMu, a postoji nekoliko tipičnih klasa boraca gde svaki ima svoje sposobnosti. Iskustvo će sticati kroz borbu, doduše dobro je napomenuti da je smrt vaših ratnika permanentna i veoma česta pojava, pa ćete osetiti pravu patnju kada vam umre visoko izlevelovalni lik nazvan XxXNoobSlayerXxX (Thor approves that prim. ur). Kad smo već kod umiranja – igra je teška do apsurdnih razmera. Ne govorimo o XCOM težini gde se ipak na kraju osećate kao da ste vi krivi i da ste mogli da budete bolji, već je reč o abominalno lošem balansiranju igre u kasnijim delovima. Neprijatelji koje ste pretežno lako ubijali ili uz neki poluizazovni trud, odjednom su sposobni da vam skinu dobar deo likova u jednom potezu, a da ne govorimo o jednoj vrsti kasnijih neprijatelja koja je sposobna da preuzme kontrolu nad čak 3 vaša lika u jednom potezu. Igra vas bukvalno tera da je čuvate nakon svakog poteza, reloadujući iznova i iznova kako biste uopšte imali šanse da ne upropastite sav progres do sada. Iako kriva učenja nije strma, ovo je jednostavno primer lošeg dizajna igre, nedovoljnog testiranja kasnijih delova, kao i ubacivanje „težine radi težine“, a ove reči vam dolaze od ogromnog fana Souls i Ninja Gaiden igara. Ono što je ipak veoma pozitivna promena jeste dodavanje slobodnog nišana koji dosta podseća na VATS sistem iz Fallout igara. Možete nišaniti iz prvog lica bilo koji deo mutantskih tela oko vas, a u ovo je inkorporirana jedna vrhunska mehanika gde možete zahvaljujući tome pogađati gde se nevidljivi neprijatelji nalaze oko vas. Neprijatelji se takođe adaptiraju kroz igru, menjaju oružja, čak i izgled, uvek pružajući raznovrsnost od početka do kraja. 

Svemu tome doprinose i nasumično generisane mape sastavljene od setova određenih okruženja koja uglavnom deluju dovoljno različito, osim par izuzetaka. Grafički, igra izgleda pristojno, iako ne odiše nekim vizuelno spektakularnim momentima. Dizajn oklopa, kao i čudovišta je veoma dobar, raznovrstan i jako se dobro uklapa u atmosferu koju igra pokušava da uspostavi. Mutnjikave teksture ipak nisu retkost, pogotovu u nekim okruženjima koja liče na favele, pa će to možda onima koji baš vole da zumiraju kameru da vide sve u izbliza primetiti. Efekti su ovde doduše najslabija karika, makar kada govorimo o onima elementarnog tipa, kao što su vatra ili otrov. Iako sve izgleda preglednije zbog takvih nekih odluka, nekad te stvari umeju da bodu oči, pošto su neki aspekti veoma dobro odrađeni, kao npr. efekti oružja i slično. Muzička podloga je u početku veoma…neprimetna, pa čak i dosadna na momente kako je budete slušali iznova i iznova, ali vremenom uspeva da oda neki osećaj apsolutno depresivnog okruženja i da se kroz veoma blage synth zvukove savršeno uklopi u nekim momentima. Glasovne glume nema previše, ali kada budete razgovarali sa statičnim slikama, glumci rade svoj posao dovoljno dobro, iako su neki delovi dijaloga mogli da budu bolji.

Kada sve ovo čujete, Phoenix Point zapravo može i biti primamljiv, pogotovu jer se ne prodaje po punoj ceni od 60 evra, ali nažalost, to što se bijete protiv raznih buba u igri ne znači da bi i sama igra trebala da poseduje bube, tj. bagove. Nakon kickstarter najave, nekoliko većih alfa i beta faza, pomislili bi da je PP ispeglan produkt, sve dok zapravo ne upalite samu igru. Iskusićete sve od prostih malih grafičkih bagova, pa sve do nekih većih zamrzavanja, teških izbacivanja iz igre, pa čak i korupcije save fajla, ali srećom igra ima autosave sistem, pa nećete izgubiti baš sve. Sve ovo se ne dešava u nekim ređim intervalima, već ume da bude veoma česta pojava, zajedno sa povremenim padovima u broju slika po sekundi, čak i na jačim konfiguracijama. Neki od ovih problema su relativno brzo rešeni, dok su neki i dalje vrlo prisutni, što je i dalje veoma razočaravajuće, pošto nijedna igra ne bi trebala da dolazi sa ovakvim problemima na datumu izlaska. Kada se sve sabere, ako ste očekivali neki napredak u odnosu na prethodne XCOM instalacije, pa čak i dašak svežeg vazduha, ovde toga ima. Nažalost, za svaki korak napred koji Phoenix Point načini, kao da se vrati dva koraka unazad, kako zbog tehničkih problema, tako zbog nekih veoma loših dizajn odluka i nedovoljnog testiranja. Ostaje nam samo onaj loš osećaj u stomaku koji se pita koliko je zapravo sve ovo moglo biti odlično da je igri dato još vremena da se ispegla i isproba, do te mere da ju je teško preporučiti gde samo ostaje nada da će zakrpe razvojnog tima makar donekle učiniti celo iskustvo boljim.

AUTOR: Nikola Aksentijević
Igru za potrebe opisa ustupio: Snapshot Games

The post REVIEW – Phoenix Point appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu