REVIEW: Green Hell

[SolidChief]

Ovaj tekst je originalno izašao u 130. oktobarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Green Hell predstavlja još jednu u moru survival igara na tržištu, ali pokušava da se distancira od konkurencije sopstvenim hardcore karakterom i prizemljenim mehanikama, bez nekih natprirodnih elemenata. Igra je već nekoliko meseci provela u Early Access fazi, i konačno je sa 1.0 nadogradnjom izašla iz iste, ubacujući u igru punokrvni „story mode“, koji vas tehnički vodi kroz mehanike igre.

Prvih pola sata ćete biti suočeni sa tutorijal delom igre, gde dolazite u Amazonsku prašumu. Ubrzo se određene stvari dese, i taj momenat će biti kraj vašeg tutorijala. Od tog momenta ste prepušteni sami sebi i otvorenom, mada ne prevelikom, svetu prašume. Kako biste napredovali kroz priču, moraćete da istražujete i gradite nove stvari koje će vam vremenom postajati dostupne. Priča je zapravo intrigantna i zanimljiva, iako nije primer nekog najoriginalnijeg pisanja. Dovoljno je dobra da vam održi pažnju i da vas tera da nastavite da napredujete u svim aspektima igre kako biste razmotavali klupko sve više i više, a ovde se i ne bih više od toga doticao, s obzirom da biste trebali da uđete u igru bez ikakvog predznanja i potencijalnih nagoveštaja.

Što se tiče gejmpleja, Green Hell je punopravna i tvrdokorna survival igra. Iako postoji dosta igara sa kojima se može porediti (ponajviše sa Forest), razvojni tim je uveo neke zanimljive i prilično imerzivne mehanike. Pored standardnog pentranja, vitlanja po krajoliku, sečenja drveća, biljaka, ubijanja životinja i slično, igra u velikoj meri baca fokus na vaše vitalne funkcije. Pored žeđi, o kojoj ćete morati da vodite računa, postoji i vaš nivo gladi, koji je podeljen na tri dela – proteine, masti i ugljene hidrate. Sve ove elemente ćete morati da održavate na visokom nivou, što i nije preterano teško koliko deluje u početku, a u slučaju da vam opadnu ili budete povređeni u divljini, igra poseduje i psihološki faktor razuma, koji će vam opadati. Ako budete dovoljno utonuli u ludilo, sve više ćete čuti glasove, videti stvari koje niko drugi ne vidi, a dobar deo tih faktora se zapravo lepo uklapa i u glavnu priču, mada od toga više ne bih nagovestio.

Green Hell takođe poseduje zanimljivu mehaniku inspekcije vašeg tela, tj. vaša četiri ekstremiteta, radi lečenja ogrebotina, posekotina i modrica, te skidanja crva i pijavica, koje vam se uvuku pod kožu, i slično. Sve to takođe doprinosi opadanju vašeg zdravog razuma, a ovde jedina zamerka koja se mora izreći za ovaj sistem, jeste ta da vas preterano često primorava da proveravate telo, s obzirom da se pokoja pijavica prikači na skoro svih minut unutar igre. Iako je ovaj aspekat gejmpleja zabavan, sama činjenica da morate svaki čas da proveravate udove, dosta ume da oduzme na zabavnom faktoru, mada ostaje nada da se to može popraviti. Osim toga, igra poseduje klasično građenje baze i oružja, koje funkcioniše prilično zabavno i blago iznad proseka, s obzirom da vas tera da postavljate „sastojke“ za izgradnju na određena mesta, kako biste ih lepo ukombinovali. Igra je inače poprilično teška i ne drži vas za ruku skoro uopšte nakon početnog tutorijala, a ni ne predstavlja previše iritantno iskustvo i dobar je primer igre gde je učenje na greškama lepo implementirano.

Što se tiče grafičke podloge, Green Hell nije najimpresivnija igra na tržištu, ali svakako uspeva da izgleda pristojno za svoj cenovni rang. Iako su neke teksture mutnjikave ili ne preterano detaljne, igra svakako može pružiti veoma pristojne i na momente impresivne pejzaže. Strukture i oruđa koja koristite su veoma detaljno odrađeni, dok su animacije za sečenje i udarce na jednom pristojnom nivou. Grafički interfejs je takođe veoma lepo odrađen, ne obuhvata previše prostora na ekranu i uspeva da bude intuitivan i organski, osim dela gde otvarate svoj žurnal sa receptima za pravljenje određenih objekata. U početku sve može izgledati konfuzno, s obzirom na broj kategorija koje vaš žurnal ima, dok ćete neke recepte morati klikom da prevučete na mesto gde želite da ih sagradite, dok neki to ne zahtevaju. Eventualno ćete se uhodati, ali ovakav dizajn nije preterano zavidan i mogao je biti bolje rešen. Audio podloga je u ovim igrama takođe veoma bitna, s obzirom da može predstavljati razliku između života i smrti. Sve životinje imaju sopstvene i veoma distinktivne zvukove koje ispuštaju, i lako ćete ih prepoznati, pa čak i zmije koje umeju biti prevrtljive, krijući se u velikoj travi. Iako sam zvuk nije na nekom visokom nivou, dovoljno dobro radi posao da ne bude hendikep, već prednost.

Optimizacija Green Hella nije najjača strana ove igre, s obzirom da biste igru igrali na najvišem nivou detalja, potrebna vam je poprilično jaka mašina, uprkos tome što igra ne izgleda najimpresivnije na nivou nekih AAA standarda, dok sa druge strane, za minimalne zahteve igra ne traži puno. Bagovi su takođe prisutni, ali ne u velikoj meri, s obzirom da je se tim stvarno potrudio da ih ispegla maksimalno tokom prethodnih meseci Early Access faze, pa vam neće predstavljati problem i igra inače ne pati od takvih zavrzlama. Ono što je velika šteta jeste nepostojanje kooperativnog multiplejera makar, ali tim je već najavio da će u nekom od narednih zakrpi ubaciti i opciju za isti, pa ostaje da se i tome nadamo.

Green Hell, na kraju, jeste jedna veoma zabavna igra, koja nenadano uspeva da postavi priču kao glavnog motivatora da napredujete u ovom hardkor survival okruženju. Nakon završetka priče, igra vas ne ostavlja sa previše stvari za zabavu u divljini, s obzirom da ćete do te tačke istražiti veći deo elemenata koje igra ima da ponudi. Uprkos tome, tih nekoliko sati, ako imate slobodan vikend i želite da ubijete neko vreme, Green Hell nikako ne pruža loše iskustvo, i pored nekih, bolno prosečnih aspekata, ipak uspeva da se izdvoji nekim zanimljivim elementima i zanimljivom pričom.

AUTOR: Nikola Aksentijević

Igru za potrebe opisa ustupio Evolve

The post REVIEW: Green Hell appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu