REVIEW: Ion Fury

[SolidChief]

Ovaj tekst je originalno izašao u 130. oktobarskom broju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Nostalgija: Naglašena čežnja za davno prošlim vremenima, na primer, onima kada su gejmeri morali da se bude u pet ujutru kako bi se ukačili modemom na internet brzinom od 14.4k i tako osigurali konačno skidanje prve epizode Wolfa, Dooma, Dukea… A onda da oslobode telefonsku liniju roditeljima, te da nesmetano uživaju u ovim naslovima. Koliko vas čitalaca zna o čemu sve govorim? Koliko vas se seća ovakvih momenata? Koliko vas je ovde zato što vam je gotivna retro vintidž pomama koja nas opseda u pop kulturi proteklih nekoliko godina, a koliko zato što vas je iskreno uhvatila nostalgija… Čak i za onom patnjom sa modemima, centralama klepetušama i skidanjem jedne mrljave slike u 320×200 piksela, i 256 boja koje traje nekoliko minuta. Ma ok, ne mora ta mazohistička nostalgija, već ona ka starim pucačinama iz prvog lica, ka učvršćivanju jednog hit žanra koji žari i pali već 25+ godina.

Evo, ja sam skroz raspoložen da umesto iščekivanja novih avantura kapetana Prajsa u modernom Modern Warfareu dam deo svog vremena nečemu što izdaje 3D Realms (Duke3D), urađeno je u Build engineu (!Duke3D!), a zove se Ion Fury. Pa da vidimo… Igra je nastavak nekog nekvaliteta (Bombshell, po glavnoj junakinji koja je nekada davno trebalo da bude Dukeov sidekick) od pre par godina, ali ljudi koji su igrali pre mene kažu da je ovaj novi naslov zapravo jako dobar. Trebalo je da se zove Ion Maiden, ali su Mejdeni tužili ekipu koja radi na igri zato što je naslov previše blizak imenu benda. Ubrzo nakon izlaska igre, pojavila se priča o skrivenim i neskrivenim šalama koje vređaju LGBT+ populaciju. Svaki marketing je dobar marketing, kažu cinici, a i okej je odigrati nešto što nije previše SJW… Glavna junakinja (pomenuta Bombshell) je nadrkana pandurka u nekoj futursitičkoj distopiji. Smisao za humor joj je sve samo ne suptilan (ali, nikada onako lepo preterano kao što je Duke umeo), a ume da bude i prilično besna. Prava furija.

Prvi momenti u igri u potpunosti evociraju nostalgiju. Build engine blista u svoje 2,5 dimenzije (likovi su 2D sprajtovi, a nivoi su trodimenzionalni) i sigurno je izvučen maksimum detalja, koji je moguć u jednom ovako koncipiranom naslovu. Čak su dodati i neki svetlosni efekti koji ne zaostaju za današnjim, a prilično smo sigurni da pre dve decenije nisu bili mogući. Interaktivnost objekata je takođe na visokom nivou, pa je moguće iskoristiti štošta u toaletima, uništiti poneki zid i generalno se zezati tokom istraživanja nivoa. Ispostaviće se da ćete nivoe morati dosta dobro da istražite, ne samo zbog hrpe skrivenih lokacija u kojima se nalaze razne simpatične bonus stvarčice, već i zato što ćete često morati da pritisnete neki teško primetan prekidač, kako bi otvorili prozor ili vrata ka novim protivnicima. Sa jedne strane, to je super ako volite da istražujete i volite osećaj da ste nešto pronašli, sa druge strane, ako ste navikli da vas igra lagano vodi za ruku po hodnicima sa tačke A na tačku B, možda ćete se ponekad i izgubiti. Mada najčešće treba samo da pratite crvene, plave i žute ključeve/ključaonice.

Kretanje po nivoima je brzo i zabavno. Bombshell je hitronoga i skočna, manje-više isto kao što je Duke bio, te ako imate iskustvo od ranije, ili ste skloni vežbanju kretanja u igrama, prilično brzo ćete naučiti da skačete sa terasa na krovove i slično, a da ste pre samo par minuta bili sigurni kako takav skok nije moguć. Nišanjenje takođe ima taj retro šmek (čitaj – brz sens), za koji je potreban mali period navikavanja, ali koji dodatno učvršćuje osećaj brzine.

Nivoi su načičkani dodatnom municijom (koje ima dovoljno, ali ne previše) preko potrebnim dopunama oklopa i healtha (ovde, na radost retro publike, ne postoji fora da se uštekate negde i regenerišete sami od sebe), prilično dobrim arsenalom oružja, koja su blago futuristička, ali ne preterano originalna (ovde osetno fali izrazita sprdnja u dizajnu koja je u Dukeu bila obilato korišćena). Opet, gde naoružanju fali humor, tu je više modova korišćenja da nadoknadi. Sve, od pištolja, preko šotke, do bombi, ima bar dva načina da se iskoristi, a funkcionalnosti je moguće i kombinovati u većoj ili manjoj meri. Kako igra bude odmicala, a paleta protivnika koji će vas napadati iza svakog ćoška postajala raznolikija, to ćete više morati da učite na koga, kako i zašto da pucate. Momenti u kojima još niste skapirali kako najbrže da se rešite horde zlikovaca će vas odvesti u preranu smrt i nazad na prethodni checkpoint, ali kada vam sve klikne bićete sposobni zaista furiozno da satrete sve što se miče, što su i najzabavniji momenti igre.

Pravi duh devedesetih odražava i postojanje kodova za varanje u samoj igri, koji mogu da vam pomognu u nekom suludo teškom obračunu protiv glavonje na kraju nivoa ili igre. Što ne znači da to preporučujemo, ali postoji kao opcija, ako je nešto zaista postalo besmisleno teško. Poslednji fajt u igri je, za sada, na pretposlednjem nivou težine, neprelazna prepreka potpisniku ovih redova, a pitanje je koliko će ga nostalgični mazohizam držati i motivisati da ne posegne za nekom šifrom. Osim toga, ovaj naslov nije pretežak, bar kada se jednom naviknete na staromodno spawnovanje protivnika svuda oko vas u najgorem mogućem trenutku, ali jeste nešto teži od trenutno uobičajenog nivoa težine u FPS-ovima koji imaju kampanju za jednog igrača. Uglavnom, pred vama je desetak sati intenzivnog napucavanja u vrlo specifičnoj retro postavci. Nije nemoguće da će vas potpuno oduševiti, ali nije nemoguće ni da će se brzo ispostaviti da naslov nije za vas.

Imajući to u vidu, Ion Fury je naslov koji iskreno preporučujemo svim ljubiteljima pucačina devedesetih, pošto skoro savršeno reprodukuje stara dobra vremena, a unosi i poneko malo poboljšanje. Sa druge strane, ako vam retro šuteri nisu jača strana, ne morate da se bacate u kožu opake Bombshell, naročito ako imamo u vidu da, za razliku od nekih drugih retro šutera, Ion Fury zaista ne donosi ništa suštinski novo u žanr. Ali ume da bude furiozan i zabavan! Ili furiozna i zabavna… Hm…

AUTOR: Luka Zlatić

Igru za potrebe opisa ustupio 3D Realms

The post REVIEW: Ion Fury appeared first on PLAY!.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu