REVIEW: Darksiders Warmastered Edition

[SolidChief]

Ovaj broj je originalno izašao u majskom 126. broju časopisa Play!Zine, koji možete preuzeti na ovom linku.

Rat ponovo jaše. Prošlo je 19 godina od prvog izdanja ove fenomenalne igre, ali je ona i dan danas jedna od mojih najomiljenijih i najtoplija preporuka svima koji vole akciju, platforme, zagonetke… generalno „Zelda tip“ igara. Darksiders je igra kojoj se često vraćam i jedna od onih igara za koje me vežu samo dobra sećanja. Ovog puta imam čast, ne, privilegiju da je ponovo igram, ali na Nintendo Switch i nikada mi nije bilo bolje iskustvo.

Ok, ova recenzija može da bude vrlo pristrana, jer mi je teško da kritikujem ovu igru. Ali, srećom, ova verzija igre ne nosi sa sobom neke prevelike probleme i port je sasvim pristojan. Retkost je da na konzolama možemo da čačkamo grafička podešavanja, pogotovo na portovima, ali DS na Switchu nudi bazična podešavanja koja se dele na High Performace i High Quality. High Performance smanjuje rezoluciju ali zakucava igru na 60 FPS, dok High Quality povećava rezoluciju, ali smanjuje FPS na 30. Ako se igra u prenosnom modu, primećuju se razlike u kvalitetu, ali FPS ne utiče znatno na samo izvođenje igre, tako da mi nije smetalo da igram u 30FPS. Teksture su oštrije, senke su detaljnije i igra takođe podržava post-processing efekete kao što su vinjete i Chroma FX. Na TV je drugačija priča doduše, razlika između FPS je veoma primetna i neprijatno je igrati u 30FPS (barem je meni bilo, PCMR), ali nisam uspeo da primetim velike razlike u grafici koje bi uticale na sam doživljaj igre. Igra dozvoljava brzo prebacivanje ovih modova iz opcija, tako da sam na TV igrao u High Performance dok sam u prenosnom modu češće igrao High Quality.

Pored ovih opcija, port ne donosi ništa novo. Priča i dalje prati Wara (Rat), jednog od četiri jahača apokalipse, koji je nepravedno optužen da je prizvao istu. Kažu, kada se svih sedam pečata uništi, jahači će jahati i doneti balans između Raja, Pakla i čovečanstva. Rat je samo malo…požurio. I sad je na njemu da nađe krivce i skine ljagu sa svog imena.

Kao što sam već napomenuo, Darksiders je Zelda za odrasle. Cilj igre je progres kroz mnoštvo različitih lokacija koje su pomalo linearne, ali se novi putevi mogu otključati samo specijalnim sposobnostima koje otključavate kako prelazite igru. Igra vam daje generalnu direkciju kuda treba da idete, ali vas za sve ostalo ostavlja na miru da istražujete, rešavate zagonetke i tražite skrivene škrinje koje sadrže razne nagrade. Borba se sastoji od klasičnog button-mash do dubokih komboa. Igra je dizajnirana tako da može vrlo lako da se nauči, ali kad savladate i otključate dodatne napade, oružja i moći, War pretvara bitku u krvavi balet sečiva, krvi i demonskih glava. Ono što je dodatno krasilo ovu igru, a recimo izuzeto je iz trećeg nastavka(!), su finišeri. Svaki put kad svedete neprijatelja na minimum života, možete da uradite finišer koji ga raskomada na vrlo groteskno animirane načine – savršeno!

Problem koji sam uvek imao sa ovom igrom je spor prvi deo, tj sporo otključavanje novih, zanimljivih oružja i magija. Magije se kupuju dušama, a oružja se dobijaju tokom prelaska igre jer svako oružje ima neku svrhu, tj može da na neki način otključa zaključane delove svake zone. Warovo glavno oružje, ogromni mač Chaoseater je uvek glavno i ne možete ga menjati, sva dodatna oružja su sporedna i možete ih menjati tokom bitke vrlo lako. Svako oružje ima svoj progres i što više koristite neko oružje, ono će biti efikasnije.

Darksiders je prava uživancija na Switchu i to što sam igru prešao sedam puta do sad u poslednjih 19 godina, ni u jednom trenutku nisam osetio da mi je dosadno, da mi se igra nešto drugo. Ono što je velika zamerka, ne samoj igri već izdavačima, je visoka cena vrlo matore igre, jer 30 evra je previše za igru staru 19 godina, pa čak i remaster. Ali, Darksiders je našao savršeno mesto na Switchu i sad se potajno nadam da će portovati i drugi deo u bliskoj budućnosti.

AUTOR: Igor Totić

Igru za potrebe opisa ustupio THQ Nordic

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu