REVIEW: The Inpatient

[SolidChief]

Na leto 2015. godine studio Supermassive Games  je sve prijatno iznenadio sjajnim hororom Until Dawn koji spada u žanr interaktivne drame. Ovaj psihološki horor triler nam je doneo sjajnu atmosferu i odličnu priču, sa veoma, veoma, strašnim trenucima, tako da ni uspeh nije izostao.

Sa izlaskom PlayStation VR, ovaj studio je bio jedan od prvih koji je odmah shvatio ogromni potencijal koji virtuelna realnost ima za odlična horor iskustva, pa su lansiranje PS VR uređaja ispratili sa njihovom igrom Until Dawn: Rush of Blood, koja je bila spinof originalne igre u vidu arkadnog šutera i koja je pokazala kako jedan VR šuter može da bude i te kako zabavan.

Skoro godinu i po dana kasnije i pred nama je još jedan VR naslov iz ovog studija – The Inpatient. Igra predstavlja prequel, odnosno prednastavak originalne igre, i odigrava se preko 60 godina pre događaja iz Until Dawn, odnosno tokom 1952. godine.

Da se razumemo odmah, ukoliko niste igrali originalnu igru, nećete imati pojma šta se kog đavola dešava, Zapravo, nećete imati pojma šta se dešava čak iako ste igrali Untl Dawn, ali ovako ćete bar imati neku predstavu i predznanje.

Igra vas stavlja u ulozi pacijenta u Blackwood Pines ludnici, koji ima potpunu amneziju i nema predstavu šta se dešava i zašto je uopšte tu. Tokom igre prikupljaćete sećanja i flešbekove čija je ideja da kroz njih otkrijete priču. Sama priča je apsolutna misterija i veoma teška za razumevanje, i nikako nećete moći da sve pokupite i razumete samo tokom jednog prelaska. Zahvaljujući potpuno modelovanom telu glavnog protagoniste i VR uređaju, možemo da vidimo naše telo i u flešbekovima jasno vidimo da nosimo doktorski mantil i stetoskop, tako da je jasno da smo nekada i sami bili doktor u ovoj ustanovi, što saznajete već prilikom prvog flešbeka, ali vam dalje nećemo otkrivati.

Priča igre, što je ujedno i ključna mehanika, se razgrađuje i odvija putem „efekta leptira“ (butterfly effect), koji je bio glavna tema i u Until Dawn. Vaše odluke i odgovori tokom dijaloga u igri će imati glavni uticaj na to kako će se priča i scene u daljem toku igre odigrati. Ključne scene u igri, kao i sam kraj, imaju po nekoliko različitih načina da se odviju, tako da ćete svakako morati igru da pređete po nekoliko puta ukoliko želite da sklopite sve kockice i otključate sve grane priče. Unutar menija imate kolekcije vaših sećanja i butterfly effect odluka i momenata, pa možete da pratite progres vaših odluka tokom igrnja, da biste znali šta vam je još ostalo neotkriveno.

Igra jeste strašana, ali ne previše, osim par štrecalica više se oslanja na samu atmosferu i zvučne efekte, koji su zaista sjajni i savršeno dobro utiču na uranjanje u virtuelno okruženje, baš kao i dizajn nivoa i uopšte grafika, koja izvlači maksimum iz trenutnih tehničkih nedostaka VR uređaja. Na sve to treba dodati i mogućnost da našim glasom dajemo odgovore u dijalozima, i glasovne komande rade savršeno, tako da je ovo samo šlag na torti imerzije.

Ipak, igri ne možemo dati previše visoku ocenu zbog par veoma problematičnih stvari. Tempo igre je neverovatno spor, a onda taman kada pomislite da će se nešto desiti, igra se završava. Šta? Kraj? To je bila moja reakcija kada sam prvi put prešao igru. Za jedan prolaz će vam trebati nepunih 2-3 sata, što je zaista premalo imajući u vidu cenu ove igre. Istina, The Inpatient je dizajniran tako da se mora preći nekoliko puta da bi se dobilo celo iskustvo, ali opet previše kratko i sa previše sporim tempom u svoj toj kratkoći.

Drugi problem, peko koga zaista nisam mogao da pređem, jesu katastrofalno loše kontrole. Možda nisam navikao toliko na kretanje preko gejmpeda u prvom licu, ali opet, kontrole su toliko loše da mi se smučilo da se krećem kroz igru i dobar deo straha je bukvalno proizvodilo to što ne mogu da se na vreme okrenem da nešto vidim. Ako je to bio cilj, onda svaka čast – uspeli ste. Ah da, i vaš karakter se kreće neverovatno sporo. Nalazite se u sred pakla koji se spustio na zemlju, a vi i vaši saputnici šetate kao da je opušteno nedeljno jutro kroz Knez Mihailovu. TRČI BRE ČOVEČE!

Kada ukombinujete prespori tempo, očajne kontrole i lagano šetanje…paaa jasna vam je slika. Igra koja je dizajnirana da se pređe više puta, a koja je toliko iritantna da prosto ne želite više da igrate, osim ako baš, baš ne želite da saznate više detalja priče, po cenu sopstvenih živaca.

Šteta zaista, propuštena je velika prilika da dobijemo još jednu sjajnu igru u VR horor svetu. Dobri sastojci su tu, sjajna atmosfera, odlična imerzija i intrigatna priča, ali onda se sve to upropasti nekim stvarima koje igru čine praktično neigrivom.

AUTOR: Nikola Savić

Igru za potrebe recenzije ustupio Sony

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu