REVIEW: LocoRoco 2 Remastered

[SolidChief]

Ovaj tekst je originalno izašao u 111. januarskom izdanju časopisa Play!Zine, koji možete besplatno preuzeti na ovom linku.

Neverovatan je podatak da je prošlo više od decenije otkako je objavljena prva LocoRoco igra za PSP. Iako je u pitanju naslov koji nije lako zaboraviti, Sony se potrudio da nas dobro podseti remasterizovanom verzijom objavljenom ove godine. Nije prošlo ni godinu dana, stiže nam remaster i neizbežnog drugog dela ovog krajnje šašavog platformera. Pa da zavirimo…

Za one slabije upućene, LocoRoco je platforma čiji simpatičan i prepoznatljiv dizajn nadmašuje jedino neverovatno blesav i zarazan zvuk. Da budem precizniji, LocoRoco je karakter, ili bolje rečeno skup likova koji mogu da se spoje u jednog većeg ili rastave na više manjih. Recimo da je u pitanju krdo kotrljajućih narandžastih pudinga… Koji se kreću tako što igrač naginje nivo na željenu stranu.

Osim što mogu da se spoje i razbiju prepreke ili se rastave i prođu kroz uske prolaze, LocoRoco može i da skakuće istovremenim pritiskom na L1 i R1 dugmiće. Iako u suštini jednostavne kontrole, biće potrebno dosta navikavanja pre nego što dođete do stadijuma da ste skoro sasvim ovladali njima. Jer, na žalost, kontrole su bile i ostale povremeno frustrirajuće. Prečesto ćete promašiti tajming za skok zbog čega će put uz brdo biti poput kotrljanja velikog, narandžastog Sizifovog kamena. Iz Pakla.

Ali ono što tako samouvereno razbija svaku frustraciju jeste sasvim druga vrsta ljupkog ludila. Audio u ovoj igri, i to prvenstveno muzika pa tek onda blesavi glasovi i zvučni efekti, jesu nezaboravan element koji s lakoćom tera osmeh na lice svakome ko je iole zaljubljenik u detinjaste stvari. LocoRoco sa audio i video strane čini tako neverovatnu kombinaciju bombastičnog šarma koji skoro pa da iritira koliko grabi pažnju svojom luckastom prezentacijom.

Zapravo, sve ovo jeste priča o originalnoj igri, jer što se remastera tiče, gejmplej je identičan. Ono što jeste unapređeno, jeste svakako grafika, koja je sada kristalna koliko je god to moguće. Osim video animacija koje su na žalost ostale u originalnoj rezoluciji, sve je u 1080p, odnosno 4K kvalitetu. Kada ovako jednostavna konverzija učini da deceniju stara igra ponovo izgleda sjajno, a nema sumnje da je dizajn igre bio pun pogodak.

I sav taj šašavi audio je sada sjajno čuti kroz zvučnike koji nisu oni integrisani u vremešnu PSP konzolu. Pa čak i nekoliko ubačenih sitnica, kao što je glas LocoRocoa koji povremeno izlazi iz DualShock 4 kontrolera, suptilno osvežavaju igru. Bravo, dizajneri. LocoRoco 1 i 2 definitivno spadaju u jedne od igara koje su “najlepše ostarile”.

Tu negde između svega se provlači i priča koja je ispričana na način koji se i bez teksta može razumeti. Gomila letećih, afričkih, vudu glava nabeđenih antisluhista, truje šumu i svet svojim čađavim ludilom i na LocoRoco družini je da očisti planetu od ove pošasti tako što će skupiti što više drugara i zajedničkim snagama osloboditi prijatelje od smaračke crne magije. U redu, ne može se razumeti bez teksta. Ali zar nije ovako zabavnije? U redu, u redu, neću više o tome.

U svakom slučaju, dalje polemike nema – ukoliko želite da zaigrate najbolju verziju igre, to je svakako ova za PlayStation 4 konzolu. A ako niste zaigrali prvi deo, savet je svakako da krenete od njega. Iako je igra suštinski nepromenjena, prenaglašeni šarm u nepredvidivom dizajnu nivoa, zagonetki i sa zvukom koji kao da je komponovala i izvela horda desetogodišnjih Betovena koja je preterala sa belom kafom, čine ovaj a i prethodni deo bezvremenim naslovima.

AUTOR: Milan Živković

Igru za potrebe opisa ustupio Sony

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu