REVIEW: Outcast – Second Contact

[SolidChief]

Ne bih da vas mnogo deprimiram, ali da li ste svesni da deca koja su rođena 1999. godine, zvanično postaju odrasli građani Srbije, biraju da li će i koji će fakultet upisati, razmišljaju da li je bolje „zapaliti preko“, i polako ali sigurno izlaze iz „training grounds“, dok se pred njima otvara jedan ogroman open world, sa gomilom kvestova, živopisnih karaktera i odlukama koje se granaju. Mi stariji, kada spomenemo tu 1999., uglavnom ćemo automatski početi da se prisećamo gde smo bili i šta smo radili dok je nebo iznad Srbije sevalo, dok su se neki novi, strašni i nepoznati zvukovi širili kroz gradove, a mi živeli u zebnji kada će to sve da prestane.

Malo kome je kod nas bilo tada do video igara, ali to naravno nije sprečilo svetsku igračku industriju da radi punom parom. Te godine svetlost dana su ugledale legende gejminga, koje isto tako, kao i gorespomenuti klinci, u 2017. postaju punoletni. System Shock 2, Planescape Torment, Counter Strike, Unreal Tournament… samo su neki od naslova koji su obeležili tu veoma „plodnu“ godinu za igre. Negde uz njih, provukla se jedna akciona avantura koja je bila okarakterisana kao naslov  ispred svog vremena, ali zbog nekoliko bitnih stavki, nije ostavila toliko dubok trag u gejmingu kao njeni vršnjaci. Naravno, pričamo o Outcastu.

Outcast je akciona avantura iz trećeg lica sa velikom primesom elemenata iz role-playing igara. Mada, trpati ga u bilo koji žanrovski koš je krajnje nezahvalno, jer igru karakterišu zagonetke, pucanje, dijalozi, kvestovi i open world podeljen u nekoliko velikih zona. Rađena je u voxel tehinici, koja je, iako je izgledala prelepo za to vreme, vukla ogroman broj resursa, koje tadašnji računari nisi bili baš u mogućnosti da iznesu. Zato je sada pred nama, konačno i na radost mnogih, Outcast – The Second Contact.

Dakle, Second Contact je rimejk Outcasta, prilagođen današnjim standarima. Igra je zadržala svoju osnovu i srž onoga što ju je činilo posebnom, tako da odmah sklonimo tu brigu sa strane – likovi, priča, kvestovi i muzika su uzeti u razmeri jedan prema jedan i ništa od onoga što ste zavoleli tada nije izmenjeno. Kontrola lika, grafički prikaz i korisnički interfejs su pretrpeli najveće promene i pokušali da njegovo izvođenje prilagode 2017. godini.

Pošto verovatno postoji veliki broj ljudi koji prvi put sad čuju za ovu igru, da počnemo od osnova. U ulozi ste čoveka pod imenom Cutter Slade, američkog vojnika, koji sa svojim timom od još tri člana, mora da prođe kroz interdimenzionalni portal i ispravi problem koji je uzrokovao neko iz tog stranog sveta, a za posledicu ima ni manje ni više eventualno uništenje naše planete. Jednom kada prođe kroz portal, biće dočekan kao spasilac i tog drugog sveta, Adelfe, a ni sam ne shvatajući kako i zašto je dobio tu ulogu. Možda ovaj početak zvuči banalno, ali priča je veoma dobar aspekt igre, i kako bude odmicala, tako ćete sve više povezivati konce i kapirati šta se sve u stvari dešavalo i kako je došlo do toga da ste baš vi taj „izabrani“.

Cutter je inače odličan glavni karakter, sa jasnim stavom, ponašenjem i veoma velikom dozom sarkastičnog smisla za humor. Ovo poslednje u stvari čini veliki deo šmeka same igre, jer Talani (stanovnici Adelfe) ne poznaju koncept ironije, što će dovoditi do krajnje simpatičnih situacija i fenomenalnih dijaloga između lokalnog stanovištva i vas. Talani su inače veoma miroljubiva rasa, a pride će na vas gledati „kao u Boga“, tako da će se na svakom koraku truditi da vam pomognu. Ali, naravno, na tom putešestviju ćete rešavati i gomilu njihovih problema. Između ostalog, vi ste taj koji po predanju mora da spreči tiraniju Fae Rhana i njegovih vojnika, što čini i okosnicu igre.

Svet Adelfe je prikazan kroz nekoliko regija koje ćete morati temeljno da istražite. Sve one su vizuelno prelepe, a opet svaka je svoja na neki način, i po arhitetkuri sveta,  mentalitetu stanovništva,  gustini naseljenosti, klimatskim uslovima ili poslovima koji se obavljaju. Taj svet je tako nepoznat i tuđ, ali na kraju vašeg puta, vi ćete jasno znati da u Ranzaru stalno pada sneg, da u Šamazaru rade na poljima risa, da je Talanzar prestonica, a da je Okar divlji i neistražen. Možda ove reči zvuče smešno na papiru, ali iako delom govore engleski jezik, Talani koriste i mnoge svoje reči, pa ćete vremenom naučiti i šta je daoka, i ko su šamazi, i kako se pije lampe, i zašto da se plašite sanegti. Kada budete kompletirali igru, možete slobodno u vaš CV da dodate „adelfanski – napredno poznavanje“.

Pitanje se postavlja, zašto bi Outcast trebalo da bude zanimljiv za sve. Uzmite u obzir da je igra rađena tako davno, kada su postojali neki drugačiji postulati kada su u pitanju video igre. Tada nije bilo waypointa, nije bilo mapa na kojima je sve iscrtano, nije bilo fast travela. Ako hoćete da znate gde je neki Talan, stanite pa pitajte nekoga. Oni će vam, na primer, reći „hodaj severoistočno od mene, ali mnogo koraka“. I to će vam biti svakodnevnica. Stani i raspitaj se. Outcast će od vas tražiti da uključite mozak, jer vam ništa neće biti dato na izvolte, već sve što budete uradili u igri, uradićete zato što se vi to provalili da tako treba. Zadovoljstvo zbog rešenog problema je na taj način mnogo veće, a vi nećete trčati kao robot ka „nečemu što svetli“. Inače, igra čak ima i nekoliko zagonetki na koje bi Nathan Drake i Lara Croft bili ponosni, koje ćete rešiti samo pažljivim slušanjem instrukcija i vašom mogućnošću povezivanja kako njihov svet funkioniše.

Dakle, shvatili ste. U pitanju je šuter iz trećeg lica u otvorenom svetu koji vas ne drži  za ruku i traži od vas da uključite mozak. Pritom izgleda prelepo i pun je interesantnih likova, dijaloga i kvestova. Muziku je radio moskovski simfonijski orkestar i ona se savršeno ukalapa u čitavaj ovaj univerzum i čini vašu avanturu još epskijom. Međutim…

Eh te pare. Da je ovu igru finansirao neki bogati izdavač, ovo bi verovatno bio jedan od najboljih naslova ikada. Igra pati od problema koje nijedan noviji naslov nema. Iako je kretanje poboljšano u odnosu na original, i dalje je sve to dosta smotano. Broj pokreta koje Cutter može da izvede nije veliki, te neke „novije“ opcije nisu u njegovom opisu sposobnosti. On može da čučne i skoči, a pri skoku može da se popne uz ivicu. Bukvalno je to sve. Šunjanje je bazično i generalno nepotrebno, a hvatanje zaklona, pentranje uz zidove i pregršt drugih animacija koje imaju likovi koje vodimo danas, jednostavno ne postoje.

Ako zažmurimo na to, ne bih da žmurimo na kvalitet pucanja. Iako ima šest različitih vrsta oružja, a svaki od njih i po dva nivoa unapređivanja, napucavanje je prilično loše ostarilo. Naravno, vremenom ćete se adaptirati, ali opet, u odnosu na današanju ponudu, jednostavno nije dovoljno dobro. Čak ni na polju AI-a nije mnogo rađeno, tako da će vojnici uglavnom trčati okolo prilično random i verovatno nećete imati problema da se izborite sa njima, jer nisu previše bistri.

Dodajte na to i tu i tamo neki bag, dok budete prolazili kroz svoju avanturu, i ne baš najsrećnije pojašnjenje za objekte koje pokupite u inventaru, može vam se desiti da vas igra umori. Dobra stvar u celoj priči je da su developeri u konstantnoj komunikaciji sa igračima, te da je već izašao jedan peč koji je mnogo stvari dodao i sredio, a uredno se pravi i lista ispravki za sledeći apdejt.

Kada na kraju saberemo i oduzmemo stvari, može se desiti da nećemo doći na isto. Ovo je igra koja nije vaša svakodnevna open world avantura. Outcast dolazi iz prošlosti gde nije bilo držanja za ruku, i ako imate želju da vidite kako je to izgledalo nekada, ali u veoma pristojnom grafičkom izdanju, ovo je fantastična prilika za to. Sa druge strane, ako ste neko ko ne voli kada nešto nije „ispeglano“ u svakom svom pogledu, možda je bolje da ga zaobiđete. Mada, ovakve igre se više ne prave. Ako ste se uželeli malo stare škole, 30 evra za ovakav naslov, u odnosu na ostatak današnje ponude nije mnogo. Šta je par skinova i lootboxova gore dole.

AUTOR: Vladimir Pantelić

Igru za potrebe opisa ustupio Bigben Interactive.

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu