REVIEW: Megaton Rainfall

[SolidChief]

Ovaj tekst je originalno izašao u oktobarskom 108. broju časopisa Play!Zine

U vreme kada svakoga dana očekujemo interpretaciju dela Šekspira u izvođenju Marvelovih Osvetnika kao glavnih likova, dok nam Supermen čisti oluke, a Betmen popravlja automobil u garaži, deluje neočekivano da je gejmerski univerzum, sa možda par izuzetaka, relativno miran po pitanju izbacivanja igara u kojima se šašave čike i tete obučene u drečave helanke vitlaju sa gomilom loših momaka i spašavaju našu planetu.

Zatišje pokušava da iskoristi Megaton Rainfall.

Znate one igre koje se pojave niotkuda, poberu pozitivne kritike, ostave izvanredan utisak na igrače i postanu hit igre, o kojima se priča godinama kasnije?

E, Megaton Rainfall nije jedna od njih, tako da se slobodno opustite.

Sada, kada smo rešili to, možemo se posvetiti samoj igri.

Megaton Rainfall (MR), stavlja nas u kožu natčovečanskog bića koje u razgovoru sa svojim ocem saznaje da je sve vreme bio skriven na Zemlji, da je kucnuo čas da otkrije svoje moći i ko je zapravo on, tj. Vi. On, odnosno mi, poseduje izuzetnu snagu, neverovatnu brzinu i u stanju je da iz mesta preskoči najvišu zgradu. Ako se pitate da li ste vi ptica, avion, niste vi ste Sup…….pa recimo njegov brat blizanac.

Naša planeta nalazi se u ogromnoj opasnosti od vanzemaljske invazije, a mi smo jedini vid odbrane koji postoji. Iz tog razloga sve vreme smo i bili skriveni međ’ običnim življem, kako bismo iznenadili agresore koji nam prete.

Prva stvar koju otkrivate jeste činjenica da možete da letite. I to veoma brzo. Nije vam neophodan kiseonik da biste disali u svemiru, tako da možete slobodno leteti kroz galaksije. Nakon probnog kruga oko Zemlje, dobijate prvu napadačku opciju, jer su „vanzemaljci“ započeli napad i morate ih zaustaviti.

To je ujedno i prva misija u igri. Ima ih ukupno 9, a nakon svake uspešno okončane, dobićete novu moć koju možete koristiti u daljem napredovanju kroz igru. Raznolikost neprijatelja je solidna, ali manje-više svaki od njih ima određenu tačku koju treba napadati kako biste ih lakše eliminisali. Razlika je samo u vrsti napada na koju je određena vrsta slaba.

E sad, s obzirom da smo mi praktično neuništivo i besmrtno biće kome niko ne može ništa, pa čak ni napredna vanzemaljska tehnologija, liniju zdravlja predstavlja broj poginulih stanovnika Zemlje. Ako taj broj padne iznad dozvoljenog ( iznenađujuće niska cifra je u pitanju), misija se obustavlja i nastavljate od poslednjeg čekpointa. Olakšavajuća okolnost je to što igra često snima napredak, pa nećete morati da igrate iznova i iznova neke od težih deonica tokom misija. Sama borba je osrednja, nekako nedostaje taj spektakularniji momenat, koji bi vas prikovao uz ekran i naterao da želite još. Obratite pažnju i na činjenicu da i vi vašim napadima nanosite štetu na zgradama i da će nekoliko nepromišljenih poteza ili bezobzirnih napada izazvati veću štetu nego korist. Uz rizik da zvučim kao bezosećajni otpadnik ljudskog društva, u ovakvom dizajnu vidim izvesnu dozu problema. Umesto da vas igra pusti da situacije rešavate na način na koji želite pa da kasnije snosite posledice zbog svojih postupaka, veštački ste ugurani u sigurnu zonu igranja sad već ukalupljenih stavova i herojskih standarda.

Kako ovde nije reč o naročito dugačkoj igri, sa ne baš preterano sjajnom pričom (štaviše, skoro je pa nepostojeća), iznenađuje nedostatak ambicije da se oproba, ako ne bar nešto novo, onda nešto drugačije…

Šteta što se, kad smo već u ulozi kakvoj jesmo, inspiracija nije pronašla u Murovom Dr Menhetnu i njegovom poimanju ljudskog roda i sveta koji ga okružuje, njegovim postupcima. Da igrači sami odluče kako će igrati pa da na kraju saznaju da su imali izbor i da su na osnovu toga dobili dobar ili loš završetak i možda odluče da ponovo odigraju MR….

Grafički igra varira, dok ste u svemiru ili letite stvari izgledaju solidno. Kada se spustite niže, stvari već nisu tako sjajne, građevine izgledaju osrednje, ljudi su malo detaljniji od Čiča Gliše. Verovatno da igra u VR modu izgleda dosta bolje, ali opet može to daleko, daleko kvalitetnije.

Iako možete leteti svemirom ili obletati oko Zemlje, to će biti zanimljivo možda neko kratko vreme jer u slobodnom režimu, dok ne prihvatite narednu misiju, nemate mnogo toga da radite. Igra je prazna.

MR je interesantna ideja, zanimljiv koncept čija realizacija nije baš najsjajnija. Ne dešava se često da želite da igrate neku igru i dopada vam se kako izgleda na papiru, ali kada je pokrenete, zapravo jedva čekate da je završite i produžite dalje.

MR je zabava za jedno, možda dva popodneva i ništa više od toga. Svesni smo činjenice da je igru radio jedan čovek, ali opet to nije dovoljan razlog da se istoj progleda previše kroz prste.

Ko čeka Square Enixovu igru sa Marvelovima junacima ili prati svaku vest ili trač o igri na kojoj Rocksteady radi, MR će biti dovoljan da ga „počeše gde svrbi“, ali ne na duže…..

AUTOR: Dejan Stojilović

Igru za potrebe opisa ustupio Pentadimensional Games

Pročitajte kompletan članak na PLAY! sajtu