REVIEW: Dawn of War III

SolidChief · May 9, 2017

Ovaj tekst je originalno izašao u 104. majskom broju časopisa Play!Zine koji možete preuzeti besplatno na ovom linku.

Te jeseni 2004. godine svetom strategija u realnom vremenu suvereno je vladao WarCraft 3, igra koja je donela mnoge revolucionare momente u žanr i praktično utkala put savremenim „akcionim“ strategijama i naravno sada već slavnim MOBA igrama.

Ipak, kraljevanje Warcraft 3 tada je ozbiljno uzdrmao prvi Dawn of War koji nam je stigao iz Relic Entertainment i koji je fanove strategija oduševio novinama koje su tada došle u ovaj žanr, kao što su pre svega to što vodite odrede, a ne jedinice, zatim sistem morala, gde je vašim jedinicama mogao pucati moral, nakon čega bi se odred davao u beg, a tu je i proaktivni resurs sistem, gde morate da držite ključna polja od interesa radi resursa, što je stvaralo potrebu za konstantnom akcijom i borbom, kako bi se vitalne lokacije držale pod kontrolom.

Onda je došao Dawn of War II i praktično iz korena promenio ono što je činilo srž originalne igre i uopšte ustaljeni princip RTS igara – pravljenje baza je u potpunosti uklonjeno i igra se fokusirala na usvajanje nekih hvaljenih i nagrađivanih sistema koje je Relic originalno uveo u Company of Heroes, njihov drugi sjajni RTS serijal. Rezultat je bio veoma akcioni i strogo taktički RTS koji su fanovi teška srca naučili da vole i prihvate da je na kraju to ispala jedna sjajna igra, sa posebno dobrom i nelinearnom kampanjom.

Prošlo je 8 godina od izlaska DoW II i sada konačno imamo priliku da vidimo šta je to toliko dugo pripremao Relic i da li je DoW III dostojan naslednik, da li može da nosi teret svog imena. Igra je dugo najavljivana, gledali smo svake nedelje po par klipova/trejlera koji su kao po pravilu stvarali oprečne stavove da je igra dobila „dečiji“ izgled, da je uprošćena do daske, i tako dalje, i tako dalje.

Iskren da budem, i meni je ono što sam isprva video, bar što se grafičkog rešenja tiče, delovalo poprilično kartuniš i previše šareno za tmurni i depresivni svet Warhammer 40k. Ali čim sednete da igrate i vidite pred sobom na ekranu akciju i dizajn, posebno ako ste u mogućnosti da „pustite ruku“ na grafici i uživate na maksimalnim podešavanjima, videćete da ova igra jednostavno briljira stilom i dizajnom svega. Nažalost, u igri ne postoji klasična opcija da zumirate mapu i vidite izbliza jedinice, tako da je malo teže uživati u potpunosti u detaljima, ali ništa strašno.

Boje možda jesu previše živahne, ali na taj način da se zaista oseća živost i dešavanje na mapi, što daje borbama futuristički šmek. A borbe, borbe su krvave dozlaboga, pravi pokolj gde udovi i komadi lobanja lete na sve strane, Warhammer 40k poslastica, rekli bi neki.

Isto važi i za audio komponentu igre, glumci su odradili neverovatan posao i to je uvek bila karakteristika praktično svih DoW igara. Posebno se ističu Orkovi, prava raspuštena banda.

Kada smo kod Orkova, osnova igra ima svega 3 rase zasada, i to su Space Marines, Orcs i Eldar, tako da je ovo do sada igra sa najmanje početnih rasa od svih DoW igara. Ove tri skupine, svaka na sebi svojstven način otkačena, će se boriti kroz kampanju kako bi došli u posed izvesnog koplja Khainovog. Tu nam je stara Blood Ravens ekipa na čelu sa legendarnim Gabriel Angelosom, Eldare vodi Farseer Macha, koju smo imali prilike da vidimo još davno u kampanji prve igre, i Morkanauts je „bigboss“ Orkova, koga smo takođe imali prilike ranije da upoznamo.

Kampanja ima 17 misija, i za razliku od prethodnih igara, ovde je ona izmešana sa svim rasama, tako da jednog trenutka vodite Orkove, sledećeg Space Marince, i onda trećeg Eldare. Ideja je da tako istovremeno pratimo razvoj priče sa svih strana, ali sa tehničke strane stvara određeni haos i otežava navikavanje na kontrole i mehanike rasa.

Kampanja je linearna i na momente naporna, ali u suštini dovoljno zabavna da je odigrate do kraja kroz 15-tak sati igranja. Nažalost, samo je „dovoljno dobra“, što je i više nego razočaravajuće, imajući u vidu potencijal 40k univerzuma. Kao što su praktično već svi i rekli, izgleda da je jedina uloga kampanje bila u malo podužem tutorijalu za mutliplejer, na kome je očigledno glavni Relicov foks kada je DoW III u pitanju.

Došli smo i do tog multiplejera, nešto od čega će suštinski zavisiti uspešnost i dugovečnost ove igre. Ono što je svakako razočaravajuće jeste što igra trenutno ima svega jedan mod i samo osam mapa. Prosto je neverovatno da neko izda real-time strategiju sa tako malim izborom mapa, i samo je jedan od mnogih znakova da se ide ka približavanju igre MOBA publici.

To vam svakako postaje jasno kada krenete da igrate prvu partiju, koja u svom osnovom cilju ima klasični MOBA uslov za pobedu. Bilo da igrate 1-na-1, 2-na-2 ili 3-na-3, vi uvek imate Power Core, ono što bi u MOBA igrama bio klasičnan core, taj Core štite par ogromnih Turreta koji imaju veliku razornu moć i praktično instant onemogućavaju svaki vid rašovanja ili „cheese“ strategija. Sve to zajedno štiti prvi sloj „prepreka“ odnosno generatori. Sve je fokusirano na borbu na otvorenom bolju, gde se igrači bore za držanje resursnih tačaka, kojim proizvode jedinice, apgrejde i „Elitne“.

Eltine jedinice su ono što u suštini predstavljaju klasični heroji kakve smo imali u WarCraft 3 i Dawn of War 2, ali su sada to daleko, daleko moćnije jedinice, koje su u stanju da prave pravi haos i dar-mar u redovima neprijatelja. Čini se da su ponekada bitke toliko fokusirane na elitnim jedinicima i izbegavanju istih da ponekad zaista ume da deluje kao da su Elitne jedinice zapravo MOBA heroji, a sva vaša i protivnička armija samo minioni na lejnovima.Čak i mape pomalo vuku na MOBA dizajn, zbog potpuno simetričnih strana i putanja koje nalikuju na lejnove u mobama.

Borbe su zabavne i intenzivne, to moramo da priznamo, ali često umeju i da se ponavljaju iste i slične situacije, i nekako se stiče utisak da je taktička komponenta poprilično ogoljena, uklanjanjem elementa kao što su zakloni i moral jedinica. Umesto zaklona, na mapama sada postoje unapred određenjena mesta koja odredi mogu da zauzmu i tako dobiju bonus armor protiv range jedinica, ali su te pozicije često jednostavno suvišne jer se borbe retko vode oko njih. Jedinice svih triju rasa su raznovrsne i interesantne za igranje, svaka sa svojom specifičnom ulogom i strateško-taktičkim arsenalom, ali opet, zasada je glavna bojazan što se balansa tiče u tome da Elite jedinice jednostavno dominiraju borbom i njihov dobar micro i efikasno korišećnje specijalnih efekta oduzima i previše vremena.

Elitne jedinice sa sobom nose i doktrine, koje ih dodatno specijalizuju. Doktrine, baš kao i elitne jedinice, opremate pre početka mečeva i ono što je ovde malo problematično je to što nemaju svi pristup svim Elitnim i doktrinama, već ih morate otključavati koristeći Lobanje, koje sakupljate igrajući kampanju i mutliplejer mečeve. Ova ne baš najjasnija odluka dovodi do toga da se igrači veštački u startu odluče za jednu rasu, jer moraju otključavati njene Doktrine što ipak zahteva vremena. Nije nam jasno čemu uopšte potreba za tim, ali dobro. Naravno u duhu DoW igara i uopšte stonog Warhammer 40k sveta, veliki broj opcija za izgled vaših jedinica je tu, i one su, za razliku od doktrina i Elitnim, samo kozmetičke stvari.

Tehnički nam igra radi odlično, a na internetu smo pročitali različita i oprečna mišljenja, ali kvalitet svakako ume da padne kada krenu masivne borbe sa gomilom odreda i efekata po mapi. Jedna stvar koja nas je od starta nervirala je što se ponekad selektovanje jedinica klikom i okvirom zabaguje, odnosno kao da igra ne prihvata klik svuda i nekada se ne pojavi zeleni okvir za selektovanje jedinica. Ono što je apsolutno neoprostivo i što nam nije jasno kako je uopšte prošlo u završnu verziju igre, je to što ne postoji način da promenite prečice na tastaturi onako kako vama odgovora. Prosto je neshvatljivo da RTS igra u 2017. godini nema ovu mogućnost, pogotovo igra koja pritajeno pretenduje da postane esport kalibar.

Na kraju, kada se podvuče crta, igri dajemo solidnih 7,5/10. Igra je zabavna i delimično uspešno pokušava da pomiri razlike između prve dve igre i pritom ubaci MOBA mehanike, kako bi se sve to dodatno začinilo i približilo mlađoj publici. Ipak, jednostavno je izostao onaj „vau!“ efekat dok smo igrali, igra nam nije ponudila ništa revolucionarno i nešto što bi joj dalo to mesto u panteon sjajnih RTS igara. Ono što Relic mora da uradi ukoliko želi da nastavi da ozbiljno podržava igru jeste ubacivanje dodatnih modova igranja i šireg izbora mapa. I naravno da povede računa o balansu.

AUTOR: Nikola Savić