Za admirala Geprata je vezana i jedna anegdota, o tome zašto je prekinuo svoj običaj da novodošle srpske vojnike pozdravlja uobičajenim srpskim pozdravom "Pomoz' bog, junaci!" Bio je naučio da to lepo kaže na srpskom jeziku.
Inače, srpski vojnici su ga zvali "Srpska majka", "Naš dobri duh" i "Čika Geprat". Zbog njegove pažnje prema srpskim vojnicima imao je i neprijatnosti u savezničkoj komandi, posebno kad je dozvolio da kao dnevno sledovanje dobijaju kilogram hleba, dok je po propisu bilo samo 600 grama za vojnike. Otpisivali su mu takva prekoračenja: "Zna se, Geprat i njegovi Srbi!"
Dogodilo se jednom da je admiral pogrešio i umesto junaci, rekao - junci.
Scena je bila kao i mnogo puta ranije - svečana, postrojeni vojnici, muzika, admiral dolazi, oficiri ga prate, svi na konjima. Uzvikuje svečanim glasom:
"Pomoz' bog, JUNCI!"
Umesto uobičajenog gromkog odgovora "Bog ti pomogo!" u stroju - smeh. Iznenađen, admiral se okreće srpskim oficirima koji se i sami s mukom uzdržavaju da ne prsnu u smeh. Kad su mu objasnili otkud ta vojnička "nedisciplina", admiral se izvinio, ali je posle izbegavao srpski.
Amerika nije bila jedina prekookeanska zemlja iz koje su dolazili dobrovoljci da se bore u redovima srpske vojske. Bilo ih je i iz daleke Australije i sa Novog Zelanda. Neki su došli samoinicijativno, a većina uz pomoć engleskih vlasti. Oktobra 1917. godine, u Solun je stiglo 78 srpskih dobrovoljaca sa šestog kontinenta. I oni su, posle obavezne obuke u bazi Lozuaz, bili raspoređeni u jedinice srpske vojske.
Iako su im Krf i Bizerta bili blizu, tako reći bili preko puta, dobrovoljci iz Italije su imali najviše muka. Vlada Italije nije dozvoljavala ni osnivanje dobrovoljačkih udruženja, ni njihovo prijavljivanje, a kamoli odlazak na
Solunski front. Čak i kada je stupila u rat na strani saveznika, nastavila je opstrukciju, pa i kad je počela da dozvoljava odlazak dobrovoljaca postupala je veoma restriktivno.
