Totalni skenj, nešto slično vozi i mene godinu-dve. Ceo ovaj sistem me pritiska, nervira, uzima mi snagu. Slika o društvu koja mi se polako završava, navodi da jednostavno sve napustim, da ništa nije vredno cimanja kada me loše stvari i još lošiji ljudu budu čekali na nekom putu kojim budem krenuo. I sam taj put mi je teško da izaberem, mnogo ih je, želim da krenem na više njih odjednom ali opet neka iskvarena slika o svemu tome me spreči i vrati na početak. Trudim se da budem što tolerantniji, da prilazim problemima iz više uglova, da ih bolje razumem, i kada skapiram kako mislim da treba, zapitam se čemu sve to, da li će neko uraditi isto, da li i ja jebeno treba da se prepustim sistemu, uživam u vožnji kao svi ostali i prestanem da se borim. I lepo si rekao to za vreme, upravo to mi je najbolnije jer toliko nedovršenih razmišljanja a vreme samo ide i ide... Mrzi me da pišem romane sada, ali eto neki rezime.