Питање је не сад, већ све време.
Наиме, желим да поделим са вама кодекс принципа по којима се водим већ, може се рећи, пар година. Кад год желим да будем активан у донешењу било појединачне или заједничке одлуке, преиспитујем себе је ли то исправно и да ли се коси са мојим начелима или не. Шта год желим да урадим, ја прво пређем преко својих моралних начела, да ли има ту нечега што не штима и зашто. Хамлетовштина у мени је веома јака. Да ли се борити против система, да ли истрајати у бици против ветрењача, иако си свестан да не можеш победити и да је понор неминован, или се помирити са чињеницом да си део система, да треба да будеш пасиван и да ти као појединац немаш шансе. Осећам да ме та начела гуше у појединим ситуацијама, да немам простора за маневар. Крочим из баналне у баналну ситуацију. Пр. да ли платити аутобуску картицу која кошта 50 динара и тако испоштовати законе ове државе или покушати да уштедиш те паре и шверцујеш се, тако одбацити своје принципе на којима толико инсистираш. Лицемерје. Одакле мени за право да серем против људи и њиховог лицемерја ако ја на првом тесту паднем? На најлакшем тесту којег ми живот даје. Против којих људских нула бих се ја борио? Која би била разлика његове апсурдности од моје?
Стопити се или остати свој?